Езопов живот / Максим Плануд ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски1
Езоп беше нем и глух. Беше рођење његово у Кападокији2. Имађаше мудрост велику у срцу својем. И посла га господин да донесе воћа. Рече му: „Донеси и брзо дођи!“ Журно иђаше Езоп. И виде једнога војника где из горе излази. Био је, наиме, залутао. И тај војник за пет дана не беше воде пио, ни он ни коњ, јер сва места беху безводна. Војник жељаше да види човека да му покаже воду, јер беше изнемогао. И, видев човека далеко, узрадова се веома, и пође к њему, и када му приђе, нађе га нема и глуха. И заплака се војник веома, и рече: „О тешко мени, Боже мој! Шта учиних Господу мојему да ме овако страшно казни? Жељах видети човека, и кад га видех, а он нем и глух.“ И заплака се веома. Езоп, како имађаше мудрост велику у себи, остави пут свој, и одведе га на воду, шест попришта3 далеко. Кад се војник напи воде, прослави Бога за Езопа. И услиши Бог молитву оног једног војника, и одреши језик и слух Езопу. И дође Езоп увече господину својему, а он заповеди бити га. Тада Езоп проговори. Господин његов зачуди се.
И опет Езоп сиђе на море, и ухватише га гусари Сарацени, и ухватише и другог човека, граматика4, с њим. И одведоше их у Цариград да их продаду. Граматика продаваху за сто перпера, а Езопа за перпер. И дође један велможа да купује робље, име му беше Ксатије. Упита Ксатије граматика, и рече: „Шта умеш радити, човече, да те купим, да те не одведу Сарацени?“ Афросим граматик рече: „Господару, умем све што је на свету. Купи ме, господару, не остави ме. Ја ћу вршити многе работе.“ И тако га купи за сто перпера. Потом упита Езопа: „Човече, шта ти умеш, да и тебе купим?“ Езоп рече: „Ништа ми не остави друг мој што бих ја умео. Он рече: „Све умем што је на свету“, а мени ништа не остави. Чему сам ти ја или други ко кад тај све уме?“ Ксатије се зачуди речима његовим, и рече: „Уистину, овај човек има мудрост велику.“ И купи га за десет перпера, јер беше ружан, и доведе га у дом свој.
Ксатије имађаше обичај да свагда одвојен од своје жене једе, и шиљаше јој од јела свога. И даде Ксатије јело Езопу, и рече: „Дај ономе који ме много љуби“, мислећи да ће жени понети. Езоп дозва кучку и нахрани је јелом тим. Када се саста Ксатије са женом својом, она се срђаше, и рече: „Господине, што ми не даде јела, као што свагда обичај имађаше?“ Ксатије рече: „Дао сам по Езопу.“ Сутрадан призва Езопа и рече: „Коме даде јело које ти дадох?“ Езоп рече: „Господару, дао сам ономе коме си рекао.“ Рече Ксатије: „Жени мојој, рекао сам.“ Езоп рече: „Ти ниси рекао да дам жени твојој, но оном који те много љуби.“ Ксатије рече: „Ко ме више љуби него жена моја?“ Езоп рече: „Кучка те више љуби.“ Ксатије рече: „Кажи како ћу познати.“ Рече му: „Господару, озлоби жену бојем, и опет је призови.“ Он учини тако, и жена бежаше и срђаше се. И опет рече: „Порази и кучку.“ И порази је. Онда рече: „Призови кучку.“ Она потрча, и срете туђег човека, и пусти се на њ, хотећи га изести. И опет је призва, и она се врати к њему, радујући се. И то виде Ксатије, поверова, и зачуди се томе.
Потом га посла у бању: „Иди и види у бањи ако је мало људи да и ја идем.“ Он отиде и нађе тесан пут: слетела беше клада с брега на пут и затворила пут. Сви који су пролазили путем тим, прелажаху преко кладе. Езоп рече: „Жив Бог, нећу отићи док не видим има ли једнога човека који ће одвалити кладу.“ И ниједан не одвали кладу. И ту сеђаше, гледајући. И би к вечеру. И један човек дође, и виде кладу на путу, и одвали је. Езоп не отиде у бању. Опет се врати господару својему и рече: „Један човек је у бањи.“ Исприча му Езоп како је било с кладом. И Ксатије се почуди.
Опет жена Ксатијева имађаше навику: свагда када је караше муж, она одбегаваше матери својој, и провођаше време, и опет се враћаше мужу своме. Ксатије се ожалошћиваше веома. Езоп рече: „Мучи, мучи, господару, ја ћу те утолити да не бежи жена твоја.“ Кад одбеже жена, као што јој беше навика, тада Езоп призиваше госте господина својега, и говораше: „Дођите на свадбу господина мојега.“ Питаху га: „А где је жена господина твојега?“ Езоп рече: „Давно је побегла матери својој, сад узима другу жену. Да дођете на уречени дан на свадбу.“ И све зваше с весељем. Чу жена његова и дође на врата к двору тајно. Езоп је не пушташе. Она говораше: „Пусти ме, Езопе, у дом мој, да се кунем господину моме да нећу изићи довека.“ Заветова се њему и уђе, и не одбеже довека.
Затим цар Диген, што значи Двојерођен, заповедив бољарима својим, рече им: „О, ако ме не процените, мене и царицу моју, колико сам вредан, када ставим круну моју на Цветоносије5, с телом и душом, и са коњима, с камењем и бисером који је на мени, ако ли ме не процените, узећу вам по половину поседа и по две тисуће злата.“ Великих бољара беше три тисуће, осим малих бољара. Сви падоше у бригу велику и глуху: „О, тешко нама, браћо, данас дође погибељ. Ко може цареве проценити са свима слугама. Томе се ни анђели не могу досетити, а како ћемо ми?“
Сви бољари долажаху ка Ксатију, веома тугујући. Езоп рече: „Господине мој, зашто тако тугујеш?“ А Ксатије прекоре Езопа, говорећи: „О, зли робе, што не чиниш оно што је твој посао но мене испитујеш?“ Езоп рече: „Господине, ко болест крије, од ње ће умрети. Но, испричај ми, господине, еда бих био лекар болести твојој.“ Тада му Ксатије исприча: „Рече нам цар да се досетимо ономе чему се анђели досетити не могу, или нама је свима дошла погибељ.“ И исприча му све подробно.
Кад Езоп чу, насмеја се веома и рече: „Ваистину, то и пастири знају.“ Ксатије рече: „Реци ми, даћу ти много имања.“ Он рече: „Нећу да кажем.“ Ксатије исприча свим бољарима то, и сва остала чуда о њему, а они сви, скупивши се, мољаху Езопа, и он им не каза. Они сви даваху Езопу сто перпера, и начинише га братучедом Ксатијевим, и рекоше цару: „Господине, далеко беше братучед Ксатијев, и сада је дошао. Заповеди да и он с нама буде.“ И цар рече да буде. И тако, украсивши га, поведоше га цару.
Кад би Цветоносије, постави цар све бесцење на себе, и уседе на коња свога са бесценим седлом, и стаде посред бољара својих, и рече: „Процените ме сад.“ Бољари сви погледаху на Езопа. Езоп обиђе цара и рече: „Уистину ниси вредан тридесет златица.“ Цар свирепо рече: „Реците што вам рекох.“ Бољари сви једногласно рекоше: „Не присиљавај нас, господине царе, не присиљавај нас.“ Цар рече: „Процените и реците.“ А опет Езоп рече: „Уистину, теби говорим, ниси вредан тридесет сребрника.“
Цар откиде једно влакно од сребра и рече: „Човече, овај мали део огромну цену има, а ти шта говориш? Сети се цареве главе шта је, или слуге цареве, или човечје душе, или шта је пода мном, или на мени, а ти тако говориш!“ Тада Езоп рече: „Створи небо и земљу, створи кишу, или ветар, или снег.“ Цар рече: „Нисам Бог да створим све то.“ Тада Езоп рече: „Бог небо и земљу, и сву васељену створи, па га продадоше за тридесет сребрника, а ти како хоћеш да имаш већу цену од Бога?“ Тада цар не одговори ништа.
И рече цар: „Процените моју царицу шта вреди?“ Езоп рече: „Господине царе, царица твоја не вреди једне овце. Јер овца, ако је дебела, има млеко, и сир, и вуну, и месо од ње добро је; ако ли је мршава, од њене коже се прави хартија6, на којој се пишу божанске речи. И где прави ђубре, ту израста зеље које је на потребу царству ти. А царицу ако свучеш, немаш на шта погледати; а где ђубри, ту је смрадно и гадно.“ И тако цар не имађаше шта одговорити.
Тада цар узе Езопа к себи и начини га господином и учитељем у дому своме, и владаше свом земљом царевом. И имађаше два синовца од брата својега, и приведе их цару, и даде им земље и градове, и свагда их Езоп добро учаше и караше их. Они га призваше на весеље и, ухвативши га, бише га горко, и изведоше на погубљење. Тада Езоп њима говораше: „О, синови моји, зашто ме хоћете убити као зликовца, или зашто ме водите на клање као овцу? Не сећате ли се из колике сиротиње изведох вас, и на колику славу доведох вас? Но да је проклет тај човек од сада и до века који свој род уздиже.“
Богу нашему слава у векове, амин.
- Езопов живот — Живот овог познатог грчког мудраца није много познат. Стари грчки писци који га помињу слажу се само у томе да је био роб код неког великаша Ксантуса и да је живео у 6. веку пре н. е. Његов легендарни животопис приписује се Максиму Плануду, византијском писцу 13. века, и био је веома популаран. Код нас је Књига о Езопу или Књига о Јосопу, како гласи њен наслов, сачувана у рукопису 17. века. Оригинални текст; Н. Начовъ, Сборникъ за народни умотворения книга 9, 1893. Превод на савремени језик: Миливоје Башић, Из старе српске књижевности, 1931. ↩︎
- Кападокија, најисточнија покрајина Мале Азије, између Црног мора и планине Таурус, некадашња римска провинција. ↩︎
- Мера за дужину (око 125 корачаја). ↩︎
- Граматак, писмен човек. ↩︎
- Цвети (празник). ↩︎
- Тј. пергаменат на коме се писало. ↩︎