О премудром Соломону и жени његовој

О премудром Соломону и жени његовој / Непознати писац ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски¹

Беше Соломон, цар премудри, син Давида, цара и пророка господњег, и владаше свом земљом. Имађаше велика дела у себи. Иђаше, правећи себе пребеглицом, свима царевима и провођаше блуд са женама царским. И узимаше белеге од царица, и кад одлажаше у своју земљу, пушташе им белег који им узимаше од жена. И тако чињаше свима царевима и ругаше им се. Давид рече: „О Соломоне, узми себи жену, не чини тако!“ Соломон рече: „Ако не нађем прилику према својој доброти, нећу узети друге.“ И нађе жену, лепшу од свега света, и кад је доведе у дом свој, и видевши је Давид цар, рече Соломону: „Заиста ће ова лепота учинити много саблазни.“ И рече Соломон: „Где ће наћи бољега од мене? Ја сам цар над царевима, ја сам мудрији од свега света, ја сам најлепши.“ Давид рече: „О, сине Соломоне, каква лепота није прилична људима, па ипак чини неприлична дела.“

Чу цар кипарски како је Соломон узео себи жену, и сазва све цареве своје, и рече: „Који од вас може учинити да узмем жену Соломонову, даћу му много имања.“ И нађе се један исполин², и узе многоцено камење, и бисер, и злато, које човечји ум не може замислити, и однесе у земљу Соломонову, и продаваше их као какав трговац. Сви, видевши, чуђаху се и причаху царици о свити³.

Царица рече: „Приведите ми њега овамо да га видим.“ И призваше га, и виде царица, и зачуди се, и запитавши га рече: „Шта је томе цена?“ Исполин рече царици: „О госпођо, не приличи теби купити то, зашто ме питаш.“ А царица рече: „Што тако говориш, брате?“ А исполин рече: „То у нашој земљи и робиње носе.“ Царица рече: „Кад тако рухо носе робиње, да какво ли рухо носи царица вашег цара?“ А исполин рече: „Наш цар нема царице, пошто не налази у овом свету прилике, него ако узме царицу, спремио јој је палату да се звездама игра.“

Царица у тајности рече: „Да ли би хтео мене узети?“ — „Заиста би се радовао твојој красоти, а ти његовој“ — рече. И рече му: „Како да ме одведеш њему?“ А он рече: „Е, укради кључе црквене⁴, и дај их мени.“ А она украде кључе и даде их њему. Исполин јој даде биље и она умре. И испричаше Соломону. Соломон се зачуди каква би то царици напрасна смрт. И рече Соломон: „Опалите јој дланове, да не учини дело које ми отац Давид рече.“ Тако и опалише. Тада рече Соломон: „Положите је у гробницу, напољу јој оставите руке да их гледам кад долазим, јер ми драга беше.“

И дође исполин у ноћ, извади је и напоји биљем, и оживе. И унесе је у лађу, и даде је цару кипарском. И цар је учини женом.

Соломон рече: „Истину ми рече отац мој Давид.“ Обиђоше сву земљу и не нађоше је. И дође човек и исприча му. Соломон рече: „Како да је видим је ли ми то жена?“

Један човек начини рукавице од много камења и отиде у Кипар, и продаваше их. И царица га призва да купи рукавице. И кад навлачаше на руке своје, тада човек виде опекотине од гвожђа на рукама њеним, и позна је. И дође и исприча Соломону.

Соломон се растужи много, и сабра сто добро наоружаних људи, и уведе их у земљу кипарску, правећи се као да су људи тога цара. И постави их Соломон при граду који се звао Сеоф. Соломон, назвав се као страни брат⁵, уђе у град. Цар беше ван града.

Царица виде из палате Соломона и позна га, и посла да га призову. Кад уђе к њој, упита га царица: „Шта хоћеш овде?“ Соломон рече: „Ти знаш колико имађах љубави према теби, и гледајући твоје лице умрећу.“ А војницима беше рекао да се крију и одмарају близу града: „Кад чујете трубу, ту да се нађете.“ Царица сакри Соломона.

Кад дође цар у палату царици, узе је за плећа и заигра се с њом. Царица рече: „Кад би знао Соломон да играш са мном, шта би ти рекао?“ Цар рече: „Шта би ми рекао Соломон? Ако је и велики цар, брат ми је, пошто сам ја цар у својој земљи. Ја те у рату нисам узео него си ти сама дошла блуда ради.“

Тада царица рече: „Хоћеш ли да доведем Соломона?“ А цар рече: „О луда жено, шта говориш? Соломон је цар над царевима, где ће се овде налазити?“ А она рече: „Ако ти доведем Соломона, ништа му не говори него га погуби; ако ли ти рече до четири речи, заиста ће он тебе погубити.“ Цар рече: „О жено луда, како ће Соломон прећи поље, пуно је људи, а ти шта говориш?“

А она изведе Соломона, и поведе га, и једнако викаше: „Ништа му не говори него га погуби.“ А цар рече: „Здраво ли си, Соломоне?“ Соломон рече: „Здраво сам, али је ли теби здраво жена?“ Цар рече: „Соломоне, кад би ко дошао у дом твој, а пре би твоју жену поздравио, шта би му учинио?“ Соломон рече: „Метнуо бих га у тамницу да лежи три дана.“

Тада га вргоше у тамницу, и после три дана узе га цар, и учини судиште, и упита га цар и рече: „О Соломоне?“ Соломон рече: „О господару.“ Цар рече судији: „Кад цар цара ухвати, што му чини?“ Соломон рече: „Погуби га. Али молим ти се, царе, ако сам ти и у рукама, али сам пар. Ја погибох жене ради. Али не погуби ме у тајности јер нико не може знати да је Соломон погинуо, него ме изведи у поље и обеси ме о дуб велики, да свако види да је Соломон погинуо.“

Цар га метну на кола, и повезоше Соломона у поље. И насмеја се Соломон. И запита га цар: „Што се насмеја?“ Соломон рече: „Господару, чудим се како точак на точак уседа, а оба у кал.“ Цар га запита: „Где ти је мудрост коју имаш?“ А Соломон рече: „Моја је мудрост отишла у смрт, јер кад је човек гладан, нема никакве мудрости него мисли да се наједе. И мене жалост савлада да ћу од жалости погинути.“

Кад га приведоше дрвету, Соломон рече: „Дај ми, брате, трубу, да потрубим на смрт, да ми је драго.“ Дадоше му трубу осмогласну и попе се на дуб, и затруби трипут. Чуше га војници и дођоше журно. И ухватише цара и царицу. Соломон рече: „Видесте ли како точак на точак уседа?“ Цар рече: „Господару, дај ми слатку смрт.“ И тако му пусти крв на све жиле, и умре слатко. Царицу свеза фаријама⁶ за ноге, и растргоше је. Соломон узе сву земљу кипарску.

Богу нашему слава на векове векова. Амин.

1. О премудром Соломону и жени његовој — О овом легендарно мудром, старојеврејском владару постоји низ прича, које су превођене из византијске књижевности. Ова прича о Соломону и његовој жени преведена је код нас још у 14. веку. Неки мотиви из ње ушли су и у народну традицију (на пример, народна приповетка Једна габела у као а друга из кала у Вуковој збирци).
   Оригинални текст: А. Архангелский, Известия отделения русскаго языка и словесности. И А. Наук 4. 1899. Превод на савремени језик: Миливоје Башић, Из старе српске књижевности, 1931. ↩︎
2. Див. ↩︎
3. Свита, тканина, чоха. ↩︎
4. Да би је могао украсти када буде сахрањена. ↩︎
5. У средњем веку владари су се између себе називали браћом. ↩︎
6. Фарија, или фариж, парип, коњ. ↩︎