Живот Алексија божјег човека / Непознати писац ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски1
Беше човек благоверан у римском граду, именом Јефимијан, и славан беше у царева Хонорија2 и Аркадија3, царева римских, и богат веома. И имађаше сто робова у свиленим хаљинама и златним појасевима, и не имађаше деце, јер подружје4 његово беше неплодно. И беше благоверан, и заповести божје све вршише и постише све дане до деветог часа5. И постављаше три трпезе у дому своме, једну сиротима и удовицама, другу, пак, странцима и пролазницима, а трећу ништима6 и болесницима. И сам у девети час кушаше хлеба са црнорисцима и сиромасима. И када иђаше у палату цару, милостињу пред собом слаше, говорећи: „Нисам достојан по земљи божјој ходати.“
А жена његова, именом Аглаиса, бојећи се Бога и заповести вршећи, мољаше Бога, говорећи: „Сети се, Господе, мене, недостојне робиње своје, и дај плод утроби мојој да ми буде вођ старости моје и утеха душе моје.“ И сети је се Бог због њеног доброчинства, и заче се дете, и узрадоваше се Богу жена и муж њен. И роди се дете мушког пола, и дадоше му име Алексије. А отац његов, откад се роди син њему, не прикосну се жене своје, но говораше к њој: „Молимо Бога да нам поштеди ово дете које нам даде.“
И када узрасте дете, даше га на прво учење да учи граматику. И изучи сву граматику и црквену историју, и би дете веома мудро. И када би време да га жене, рече Јефимијан жени својој: „Учинимо брак сину својему.“ И узвесели се жена речима мужа свога, и рече: „Нека услиши Господ Бог реч твоју коју рече: учинимо брак сину нашем вазљубљеном, и нека се узрадује душа моја.“
И заручише му невесту од царскога рода, и учинише брак сину своме, украсише ложницу, и венчаше их свети свештеници у цркви светога Бонифација, и уведоше их у цркву, и веселише се до ноћи сав тај дан. И ушавши у ложницу, седе на престо златни, и узев прстен златан и, обвивши га копреном, даде га заручници својој и рече: „Узми ово и чувај, и нека буде Господ међу мноме и тобом док буде воља господња.“ И друге тајне рекавши јој, изађе из ложнице, и оде у ризницу и узе од богатства свога, и изиђе тајно ноћу из Рима.
И идући нађе лађу где стоји, и уђе у њу, и доплови до града Лаодикије7. Изишав из лађе помоли се Богу: „Боже који створи небо и земљу, и спаси ме из утробе матере моје, спаси ме и сада од таштог овог живота, и учини ме достојним стајања на десно од тебе са свима угодницима твојим, јер ти си Бог милостиви спаситељ, и теби славу узашиљем, Оцу и Сину и светоме Духу, сада и увек и у векове. Амин.“
И уставши, тог часа срете пустињаке неке, и иђаше с њима док не дође у Едесу8 сиријску, где лежи лик иконе Господа нашег Исуса Христа, који даде Авгару за живота свога9. И ушавши у град, продаде све што имађаше, и даде ништима. И обуче се у бедне хаљине, и сеђаше као просјак у паперти10 владичице наше Богородице. И постише из недеље у недељу, и причешћиваше се светим тајнама господњим, и јеђаше две унције11 хлеба и две чаше воде пише, и у читаву животу своме не спаваше сву ноћ, а милостињу, коју му даваше, то све подаваше ништима.
И тражише га у граду римском, и посла отац његов триста слуга својих да га траже, и не нађоше га. И дођоше и у град Едесу, у Месопотамији, и даше му милостињу слуге његове, и не познаше га. И видевши их, он прослави Бога и рече: „Слава теби, Господе Боже, јер си ме удостојио да примим милостињу од домачедаца12 својих, имена твојега ради.“ И вратише се слуге у Рим, и известише господина свога да га не нађоше.
А мати његова од тог часа брачнога, кад га тражаху и не нађоше у палати њиховој, оде у ложницу своју и не отвори прозор свој; на узглавље своје постави врећу, и посу пепелом главу своју, и мољаше се Господу, говорећи: „Нећу одавде устати док не сазнам о сину свом једночедном камо се деде.“ А невеста Алексијева говораше: „Док не узнам нешто о супругу своме, остаћу уз тебе као самотна грлица13.“
И проведавши седамнаест година у паперти свете Богородице, угоди Господу своме. И јави се у сну црквењаку света Богородица, говорећи: „Уведи човека божјега у дом мој14 јер је достојан царства небескога: као миро мирисаво молитва његова јесте; као венац на глави царевој, тако почива Дух свети на њему; и као што сунце сија по свему свету, тако просија живот његов пред анђелима божјим.“ И изиђе црквењак, иштући таквог човека, и не нађе га. И обрати се, молећи, Богородици да му каже човека божјег. И рече му Богородица, говорећи по други пут: „Убоги што седи пред дверима црквеним, то је човек божји.“ И изиђе опет у паперту црквену, и нађе га, и ухвативши за руку уведе га у цркву, и од тада служаше му. И веома се пронесе тај глас о човеку божјем по читавом граду том.
Видевши, пак, да га познаше сви, одбеже од града тога. Дошавши у Лаодикију, уђе у лађу и хтеде да пређе у киликијски град Тарас15, јер ту не знаху га. И вољом божјом претера бурни ветар лађу, и дође у Рим, где беше отаџбина његова. И, изишавши из лађе, рече: „Жив Господ Бог мој, нећу бити тежак ником страном, но у дом оца мога идем, јер сам тамо непознат.“
И идући, срете оца свога где иде од палате царске у време обеда. И поклони му се, говорећи: „Слуго божји, помилуј мене, убога туђинца, и пусти ме у двор твој да се наситим са слугама твојим мрвицама које падају с трпезе твоје. И Бог да благослови године твоје, и да ти да царство небеско, и што имаш у туђој земљи да благослови Бог, и да те насити надањем својим.“ И чувши отац његов да је туђинац, уведе га у дом свој и рече слугама својим: „Ко од вас хоће да му служи, и ако му угоди, жив Господ мој, биће слободан, и узеће део од дома мојега. И у ходницима уласка мојега начините му колибицу да га гледам кад излазим, и дајте му од мојега јела и трпезе.“ И беше му увек оброка.
Мати његова, тужећи и жалећи, не изиђе из ложнице своје, а снаха њена, ставши пред њу, рече: „Нећу отићи одавде до смрти своје, него ћу бити као грлица, пустинољубица, једномужица. И ја ћу се стрпети и чекаћу док не сазнам о жениху мом шта с њим би.“
А слуге му сваке вечери пакости чињаху, ругајући му се, једни га удараху ногама, други му даваху заушке, а трећи зделе праху и изливаху на њ помије. Видев човек божји да му то бива по ђавољем наговору, с радошћу и весељем све примаше, трпећи. И проживе у дому очеву седамнаест година, и нико не позна ко је.
И када Господу би воља узети душу његову, рече робу који га је служио: „Брате, принеси ми хартију и црнило.“ И принесе му. И, узев, написа све тајне које имађаше с оцем и матером, и које рече у ложници заручници својој, и како јој даде прстен. И сав живот свој написа да познају да је он син њихов.
И једнога дана, у недељу, по свршетку свете литургије, док је још био Маркијан архиепископ у цркви, и благоверни цареви, и сви људи чуше глас невидљив из олтара како говори: „Дођите сви утруђени и обремењени гресима, и ја ћу вас упокојити.“ И, задививши се, ужаснуше се и падоше ничице, вапијући: „Господе помилуј.“ И опет други глас чуше: „Потражите човека божјег да се помоли за свет!“
И у петак, у свануће, престави се. И сабраше се у цркви Светога Петра, молећи се Богу: „Да видимо човека божјег!“ И би глас који рече: „У дому Јефимијанову, ту је тело његово.“ И рекоше оба цара Јефимијану: „Зашто нам ниси причао да имаш у дому такву благодет?“ А он рече: „Жив Господ мој да не знам.“ И позва најстаријег од слугу својих, па му рече: „Знаш ли некога међу друговима својим да је такав?“ А он рече: „Жив Господ мој да не знам, јер су сви пустошници.“ Тада заповедише оба цара да иду у дом Јефимијанов да потраже човека божјег.
Тада заповеди Јефимијан робовима својим да поставе столове и престоле, да их са свећама и тамјаном пресретну. И дођоше оба цара, и епископ, и сви царски људи. И би велика врева у дому Јефимијанову. Мати његова бејаше завесом застрла окно да је не види нико. И рече: „Каква је то врева и метеж? Шта се то догодило?“ А снаха све гледаше из палате.
А слуга божјег човека рече господину своме: „Господине, да није божји човек онај ништи кога ми беше препоручио? Јер видех на њем велика и дивна знамења: од недеље до недеље причешћиваше се светих тајни, и две унције јеђаше хлеба, и две унције пијаше воде, сву недељу не јеђаше, а ноћи без сна провођаше; па и неки од другова мојих пакости му чињаху, једни ударајући га, други ругајући му се а трећи га помијама поливаху; а он с радошћу то примаше.“
Јефимијан, чувши ово, потече човеку божјем и, дошав, говораше му, али не беше већ гласа у њем. И, откривши лице његово, виде да се светли као у анђела и да држи у руци хартију. Јефимијан хтеде видети силом шта је на њој, али он је не пусти. И отиде и рече царевима: „Кога тражисмо, нађосмо.“ И исприча како је пре седамнаест година дошао к њему, и све по реду, и како је живео у њега и како још хартију у руци држи, а не да му је.
Тада заповедише оба цара да се одар простре и да на њ положе свето тело његово. И устадоше оба цара, и архиепископ, и сви људи, и стадоше пред одар, говорећи: „Човече божји, ми, ако смо и грешни, цареви смо, а ово је отац све васељене. Дај нам хартију да видимо ко си и шта је на њој написано.“ Тада им даде хартију, и узеше је, и дадоше је цареву хартолару16 да прочита. И, пошто седоше цареви, и архиепископ, и Јефимијан, и сви који су били да чују, поче хартолар читати хартију.
А кад чу отац његов прочитано, скочи с престола брзо, и растрза ризе своје, и исече власи своје, и седине своје чупаше, па потече над тело његово и, павши на прси његове, љубазно га целиваше, говорећи: „Авај мене, чедо моје, што ми ово учини, зашто ми нанесе овако уздисање? Тешко мени, чедо моје, колико година бејах у очајању, очекујући да чујем глас или беседу твоју, и ти ми се не јави! Авај мене, вођо старости моје, камо ћу денути тугу срца свога? Одсад ми треба оплакивати губитак душе.“
И чувши мати његова да је син њен, отвори окно своје, и растрза ризе своје, и власи своје чупаше, и жалосно гледаше сина свога, па гледајући народ у палати, вапијаше говорећи: „Авај мене, људи, дајте ми места да видим јединца сина мог љубљеног! О, тешко мени, браћо моја, јагње душе моје, птићу гнезда мојега, одојче дојака мојих!“ И павши на груди умрлога, вапијаше жалосно, љубећи га: „Авај мени, чедо утробе моје, светлости очију мојих, што ми то учини? Толико си година био пуст у дому оца свог, и не јави ми се!“
А снаха, дотрчавши у црним хаљинама, плакаше, говорећи: „Авај мене, пустинољубна грлице моја! Колико година жељах сузе твоје или глас твој! Камо си се део и не јави ми се? Већ немам на кога да погледам, од данас сам удова, и од сада ћу плакати рањена срца.“
Људи сви, дивећи се, у сузама плакаху. Тада заповедише цареви и архиепископ да носе одар и да га поставе насред града. И чувши грађани, стекоше се над њим, и колико недужних приступише, сви се исцелише, неми проговорише, слепи прогледаше, бесни се исцелише. А цареви, видећи чуда ова, сами са архиепископом одар понесоше, да би се додиром тела човека божјег осветили. И отац његов држаше га за руку његову, посрћући и стењући, бијући прса своја. И мати његова, такође, власи своје распустивши на њ, чупаше се, и снаха ридаше, тугујући, и за одром иђаше плачући.
А људи се тискаху око одра и не могаху ићи, држећи га. Тада цареви заповедише да се злато и сребро сипа путем, да се људи обрате овима, те да могу понети тело човека божјег. Али се нико не обрати овима, него сви више љубљаху тело Светога.
После много труда донесу га у цркву светога Бонифанта. А благоверни цареви заповедише да начине ковчег златан, и да га украсе камењем драгим и бисером. И начинише, и положише у њ тело човека божјег Алексија, месеца марта, седамнаестог дана, и празноваше људи седам дана, а отац и мати и снаха ту провођаху.
И божјом благодаћу искипе из ковчега његова миро блага мириса. И кад ово чудо би, сви се недужни сабраше, и, узимајући, мазаху се и исцељиваху, славећи и хвалећи Оца и Сина и светога Духа, једног Бога истинитог, коме слава и част и поклоњење, сад и увек и на веке векова, амин!
- Живот Алексија божјег човека — Легенда о Алексију божјем човеку (сачувана у рукопису 14. века) пореклом је из Сирије, али је због погодне фабуле доживела безброј прерада у свима средњовековним словенским и западноевропским књижевностима. Како се на дворовима средњовековних владара често догађало да су поједини чланови владарских породица од своје воље или силом напуштали раскошан дворски живот и замењивали га манастирском тишином, то је овај мотив био врло актуелан, па је због тога ова легенда у доба познијег феудализма обрађивана не само у прози и стиху него чак и у драмском облику.
Оригинални текст: Ст. Новаковић, Примери, 1931. Превод на савремени језик: Миливоје Башић, Из старе српске књижевности, 1931. ↩︎ - Хонорије, римски император (381—423). ↩︎
- Аркадије, византијски император, (395—408), син Теодосија Првог Великог. ↩︎
- Подружје, супруга. ↩︎
- Тј. до три сата по подне. ↩︎
- Сиромасима. ↩︎
- Лаодикија, град у Малој Азији (Фригија). ↩︎
- Едеса, град у Сирији. ↩︎
- Алузија на легенду о Авгару, цару едеском, коме је Христос послао убрус са својим ликом. ↩︎
- Попарта, улазни део цркве. ↩︎
- Унција, унца, мала мера (око 30 гр.). ↩︎
- Домаћих слугу. ↩︎
- У средњем веку грлица је била симбол брачне верности. ↩︎
- Тј. у цркву. ↩︎
- Или Таре, град у Малој Азији, постојбина апостола Павла. ↩︎
- Хартолар, писар. ↩︎