Запис

Запис / Теодор Граматик ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски¹

Хвалу ти одајем, Владико, јер овим књигама ти ми почетак би, и мени дарова и крај. Благога цара блага мати, пресвета ми Владичице Богородице, Теодора, који је много, безбројно грешан, раба твојег худог и удављеног валима света овог таштег, који се трудио око ове књиге², с љубављу у славу и хвалу сина твојега, Господа нашег и Спаса Исуса Христа, овде покривај ме и чувај, одгонећи различне недуге душевне и телесна страдања, онде ми сина твојега Христа чинећи милостива.

Ове се књиге писаху заповешћу и трудом светога и предостојног оца нашег богоумног јеромонаха Доментијана, тадашњег духовника хиландарске лавре и светога књигољупца и, уистину рећи, великога богољупца, којему нека је похвала на небесима од самога Бога и од светих анђела његових за божанствену његову љубав, коју има према самоблагоме источнику милости и за знање његово свето, које су свете књиге.

А кад ја, спан³, дођох у Свету Гору и једну годину проведох, нађе ме овај христољубиви отац мој и разуме од мене да свете књиге знам преписивати, и у Господу се саветовасмо како ће то бити, ако Бог усхоће. У те је дане настало гоњење на спане⁴ од проте⁵ и светогораца, и изагнаше многе из Свете Горе, и мене заједно са њима. Изађох у Солунски град, онде проведох половину године, а отац мој блажени, увек горући духом Светим, не остави жељу срца свога, и, дошав, изведе ме из Солунског града, и својом благоразумношћу уведе ме опет у Свету Гору, и име господње призвавши, у Господу почесмо књиге ове. И кад сам их исписао до половине, завидник ђаво усади у срце злу помисао некоме противнику мојем, и бих обеђен у проте, и многе посланике посла к оцу мојем за мене.

И уистину благи отац и човекољубац не хтеде ме пустити сама, да не будем озлобљен и кажњен као и остали. И кад дође празник Успења свете Богородице, отац мој узев ме, пође на збор светих отаца. И нађосмо проту веома гневна и љуто наоштрена оним непријатељима мојим. И упита прота оца мојега о мени и много ожалости оца мојега ради мене, и Господ Бог беше са оцем мојим, и не даде да га прота до краја озлоби. А ја, стојећи и гледајући на тужно лице оца мојега, с великом жалошћу усудих се рећи: „Да, оци и браћо, верујте ми“, замишљајући као да сам и на другом доласку Христовом и чекајући којом ћу казном бити осуђен. Али милосрђем божјим и молитвама оца мојега сачува ме Бог од свих казни изречених на ме од проте. Коначно би ми суђено: опет изагнати ме из Свете Горе.

И ту не остави ме отац мој, него ме предаде у метохију⁶ хиландарску, и Господом упућен и молитвама оца мојега чуван, заврших и другу половину. И отац мој својега ме благослова не лиши, и мој труд сав испуни, а оца мојега Бог да не лиши своје милости, овде и у бескрајње векове, амин, амин, амин!

1. Недовољно познати хиландарски калуђер, ученик Савиног биографа Доментијана, по налогу Доментијановом преписивао је године 1262/63. Шестоднев Јована Егзарха. И поред заузимања Доментијана, који га је штитио, Теодор је због своје ћосавости био прогнан из Хиландара. Неки књижевни историчари (Светислав Вуловић, Ђорђе Спасе Радојичић) претпостављају да би он могао бити исто лице са Савиним биографом Теодосијем. Оригинал: Љубомир Стојановић: Стари српски записи и натписи. Књ. 1, бр. 21. Превод: Миливоје Башић: Из старе српске књижевности, 1931. ↩︎
2. Ове књиге, тј. Шестоднев, богословско дело Јована Егзарха, бугарског писца 10. века. ↩︎
3. (грч.) ћосав, голобрад. ↩︎
4. Светогорске власти су прогониле ћoсаве калуђере. ↩︎
5. Прота, врховни старешина свих светогорских манастира. ↩︎
6. Метохија, манастирско имање. ↩︎