Реч цара Стефана Душана уз његов Законик

Реч цара Стефана Душана уз његов Законик / Непознати писац ; превео Никола Радојчић ; приредио Зоран Тасевски¹

Тако и ја, унук и син њихов, и изданак доброга корена њихова, светих богоисповедајућих родитеља и прародитеља мојих, названи роб Христу Стефан, у Христу Богу благоверни цар свима Србима, и Грцима, и странама бугарским, и целоме Западу, Поморју, Фругији² и Арбанасима, милошћу и помоћу божјом самодржавни цар, и, ево, рећи ћу сву истиниту садржину живота мога, каква је од младости моје. Док нисам држао све ово раније у мојој власти, него док сам пребивао у љубави великој родитеља мога, богомпросвећенога краља Уроша Трећег³, самодршца све земље српске и поморске. И док сам тако господствовао с родитељем мојим, у земљи отачаства нашега, живећи тихо, побожно, и мирно, и док се нико од околних господујућих владара није дрзнуо на нас, него смо се побожно и радосно веселили, о свему Бога славећи. И позавидевши злопакосни ђаво нашему доброму животу, и злобом подиже на нас седам владара: у години 6838. (1330), месеца јунија, 19. дан, а то, и цара грчкога Михаила⁴, и брата његова Белаура, и Александра⁵, цара Бугарима, и Басерабу Иванка⁶, таста Александра цара, суседно живућих црних Татара, и господство Јашко⁷, и друге с њим господе. Када сви ови кренуше на нас, хотећи нас, по својој неразумности, као нешто слатко, прождрети и земљу отачаства нашега разделити себи и у ропство њим предати. Но не хтеде милосрђе божије њихове намере тако остварити. И кад су сви ти стигли у земљу нашу, у место названо Велбужд⁸, њих око осамдесет хиљада⁹, и када су многа зла створила тој крајини, и кад смо ми чули да су упали у земљу нашу с много беса. И ми сабравши војнике отачаства нашега, које сам ја припремио за борбу, око петнаест хиљада, и од свега срца подигосмо на небо руке наше ка свемогућем Богу. И када стигосмо, помоћу Христовом и молитвама светих отаца наших, месеца јулија, 27. дан, у суботу, у 6. час¹⁰. И тако навалисмо на њих и милошћу божијом победисмо их све победом великом, на дивљење свима околним владарима и господи. И Михаилу, цару бугарскому, мачем главу његову откинух; њему је и сад гроб његов у нашој земљи. И многа имања тих господара узех. Земљу нашу испунисмо, као што се Израелићанима дало све имање египатско, и разбивши сву војску Фараонову и кола њихова и коње¹¹, тако и нама, помоћу божјом извојевавши победу велику над њима. И када смо се с радошћу вратили у земљу нашу, о свему Бога славећи и благородно живећи.

Но, ох, зло и неисправљено оружје ђаволско не допусти доброта и тихога живота нашега. Него посејав, као од почетка злоначелник и пакосник добру, ђаво, пође и развеја лукаве речи своје ђаволске посред људи отачаства нашега. Брижнога начинише због мене родитеља мога, и тако га раздражише на мене, као да уопште не буде имена мога, ни живота, као што је давно бедни ђаво разбеснео браћу, синове Јаковљеве, на прекраснога Јосифа, брата њихова, хотећи га продати у туђе земље, да не буде наследник земље оца свога.

Но Јосифа не остави доброта божија, нити га умртви, као што они мишљаху.¹² Тако и о мени, робу своме, његова неизрецива мудрост помилова ме од толике пакости, него ме чак оснажи и моћна ме начини. И постави ме за господина и владара свој земљи отачаства мога и владах година шеснаест, и потом већом чашћу од вишњега Свевладара десницом ојачан бих. Као што је и прекраснога Јосифа мудрошћу оснажио и створио га владарем многим народима и целој власти Фараоновој и свему Египту, таквим истим начином, по милости својој и мене премести од краљевства на православно царство. И све ми даде у руке као и Великоме Константину цару¹³. земље и све стране и поморја и велике градове царства грчкога, као што и раније рекосмо И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у години 6854. (1346), месеца априла, 14. дан, на велики и пресветли и радосни празник Васкрсења Христова, благословом и руком преосвећенога патријарха Јоаникија, и свима архијерејима сабора српскога. Исто тако благословом и руком преосвећенога патријарха бугарскога господина Симеона и свих архијереја сабора бугарскога. И молитвама и благословом пречаснога збора Свете Горе, Атона, протом и свима игуманима и свима старцима сабора светогорскога. Па и од архијереја престола грчкога и свега сабора, који одлучише да ја царствујем. Све се то догодило не по мојој жељи, ни неком силом, него по благослову божијем и других поставише ме царем за сваку православну веру, да славим јединосушну Тројицу у векове. Амин.

Зато и ја, најоданији роб Господа мога Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи у рукама, и с најљубљенијим сином царства ми, краљем Урошем, и Богом дарованом царицом Јеленом, пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила у област царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.

Напомене

1. Реч цара Стефана Душана уз његов Законик у ствари је Душанов предговор (или поговор) познатом Законику. Сачуван је на жалост у једном једином рукопису, писаном на самом почетку 18. века, и то од преписивача који није увек верно и са разумевањем читао старији текст са којег је преписивао. Због тога у његовом препису има неколико нејасних и нетачно пренетих места. Ипак, иако сачуван у слабом препису, овај спис је „с историјског, правног и књижевног гледишта изнимне вредности“ (Н. Радојчић.). Први пут га је објавио Георгије Магарашевић у Летопису Матице српске за 1828. годину, а затим у два маха (1870, 1898) Ст. Новаковић. Последње издање оригиналног и преведеног текста в. у Н. Радојчић, Законик цара Душана, Српска академија наука и уметности, Београд, 1960.
2. Фругија, овде означава латинске, франачке поседе на југозападним границама Душанове државе, које је он присајединио својим земљама.
3. Уроша Трећег, Стеван Дечански.
4. Грешком грчки место бугарски цар Михаило. Византијски цар који је био у савезу са бугарским царем Михајлом био је у ствари Андроник Трећи (1328—1341).
5. Бугарски цар Михаило заиста је имао брата Белаура, и нећака Александра. Овај последњи је касније постао бугарски цар.
6. Иванко Бесараба био је влашки војвода.
7. Господство Јашко, један део Молдавије, који су насељавали Јаси, по којима је добио име град Јаш.
   Овај број савезника свакако је претеран у циљу да се увећа што више значај српске победе.
8. Велбужд, данашњи Ћустендил у Бугарској.
9. Број војника је свакако претеран.
10. Битка је била 1330. године.
11. Алузија на библијску причу о бекству Јевреја из Египта (Друга књига Мојсијева, 14).
12. Алузија на библијску причу о преблагом Јосифу (Прва књига Мојсијева, 37).
13. Константин Велики (умро 337) оснивач источне римске империје и Византије.