Похвала кнезу Лазару

Похвала кнезу Лазару / Монахиња Јефимија ; превео Лазар Мирковић ; приредио Зоран Тасевски¹

У свем што је красно овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука господња, међу свом господом земаљском, крепка и славна, показа те. Господовао си земљом отачаства свога, и у свима добрима узвеселио си уручене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију² и непријатеља божанствених цркава, расудив да не може трпети срце твоје да гледа хришћане отачаства ти потчињене Исмаилћанима, па ако у томе не успеш, да и оставиш трошну висину земаљског господства, да се обагриш крвљу својом и да се придружиш војницима цара небеског. Тиме си две жеље постигао, и змију си убио и примио од Бога венац мучеништва. И сада не заборави вазљубљена ти чеда која си смрћу својом оставио сироте. Јер када си ти отишао у небесна вечна весеља, многе туге и боли обузеше ти вазљубљена чеда, и у многим скрбима живот проводе, јер њима владају Исмаилћани, и свима нам треба твоје помоћи. Молимо те, моли се општем Владици³ за вазљубљена ти чеда⁴ и за све оне који им с љубављу и вером служе, јер су многим јадима спутана ти драга чеда. Јер они који једу њихов хлеб, подигоше на њих велику буну⁵, и твоја добра у заборав бацише, о мучениче. Но ако си и прешао из живота овога, туге и боле чеда својих знаш, и као мученик имаш слободу према Господу. Преклони колена Владици који те је овенчао, моли да вазљубљена ти чеда богоугодно проводе многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера неокрњена стоји у твоме отачаству, моли се да Бог победник даде победу вазљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над невидљивим и видљивим непријатељима, јер ако примимо помоћ од Бога, теби ћемо хвалу и захвалност одати. Сабери збор својих сабеседника, светих мученика, и са свима се помоли Богу који те је прославио: јави Георгију⁶, подигни Димитрија⁷, убеди оба Теодора⁸, узми са собом Меркурија⁹ и Прокопија¹⁰, и не остави четрдесет севастинских мученика¹¹ у чијем мучеништву војују чеда твоја вазљубљена, кнез Стефан и Вук¹² моли да им се даде од Бога помоћ; дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да јеси. На моја мала приношења погледај, и за велике их сматрај, јер ти не принесох достојну похвалу, но по сили малога ми разума, зато и малу награду очекујем. Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малоподатљив у пролазним и маловечним (стварима) колико више у непролазним и великим које си од Бога примио — јер телесно туђинку мене отхранио си у туђини изобилно. А сада те молим да ме двоструко нахраниш¹³. и да утишаш буру љуту душе и тела мојега. Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети!

Напомене

1. Деспотица Јелена, жена деспота Угљеше Мрњавчевића, а кћи ћесара Војихне, која се после погибије свога мужа 1371. замонашила и добила име Јефимија, пребегла је, после најезде Турака, на двор кнеза Лазара. После косовске битке живела је са кнегињом Милицом, која се и сама покалуђерила у манастиру Љубостињи. Њен први књижевни рад је Запис на иконици, која се чува у Хиландару. Запис је написала поводом смрти свога рано преминулог сина, који је сахрањен у Хиландару. Најважнији њен рад је, међутим, ова Похвала кнезу Лазару, коју је она написала а затим извезла златом на покрову за ћивот кнеза Лазара. Тај покров чувао се све до другог светског рата у манастиру Врднику-Раваници, у Срему, а после тога је пренет у музеј Патријаршије у Београду, где се и данас налази. Оригинални текст и његов превод на савремени језик в. у књизи др Лазе Мирковића, Монахиња Јефимија, Библиотека Хришћански живот, бр. 5, Сремски Карловци, 1922. г.
2. Змију, Мурата.
3. Владици, Богу.
4. Чеда, тј. синове Стефана и Вука.
5. Буну, због те буне против Стефана и клевете, коју су бунтовници учинили на Порти, кнегиња Милица и Јефимија биле су код Бајазита.
6. Великомученик Георгије.
7. Димитрије, грчки светац и заштитник Солуна.
8. Теодор Тирон и Теодор Стратилат, хришћански свеци.
9. Меркурије, хришћански светац, великомученик из првих векова хришћанства.
10. Прокопије, хришћански светац из времена Диоклецијана.
11. Четрдесет севастинских мученика, четрдесет јерменских мученика (Младенци).
12. Из овога јасно излази да је Јефимија писала своју Похвалу 1402, тј. у време ангорске битке, када су се Стефан и Вук налазили у Бајазитовој војсци као вазали.
13. Нахраниш, тј. да ме духовно окрепиш.