Речи на мраморном стубу на Косову

Речи на мраморном стубу на Косову / Непознати писац ; превео Лазар Мирковић ; приредио Зоран Тасевски¹

Човече, који ступаш на српску земљу, био ти дошљак или становник ту, ко си и шта си, када дођеш на ово поље што се Косово зове, по свему угледаћеш пуно костију мртвих и са њима камену природу, мене изображена као крст (тј. као трофеј) и као (победни) стег, посред (поља) угледаћеш како право стојим. Да не пређеш и не превидиш као нешто невредно и празно, но те молим, приђи и приближи се к мени, о мили, и размотри речи које ти приносим, и из тога ћеш разумети због кога узрока и како и зашто овде стојим. Јер истину ти говорим, не мање од надахнутог, све по суштини известићу вас што се догодило.

Овде (је) некада (био) велики самодржац, чудо земаљско и српски владар, звани Лазар, велики кнез, побожношћу непоколебима кула, пучина доброг разума и дубина мудрости. Огњени ум и заштитник странаца, хранитељ гладних и миловање ништих, миловање скрбних и утешитељ који све љуби што Христос хоће. Јер ка овоме својом вољом и сам собом², и још са свима својима, безбројно множаство, што је под његовом руком: Јунаци добри, јунаци храбри, јунаци, ваистину, у речи и делу, који се светле као сјајне звезде, као земља шароликим цвећем, одевени златом и украшени драгим камењем. Веома многи изабрани коњи и златом оседлани, најдивнији и красни коњаници њихови. Најплеменитијих и славних као неки добри пастир и вођа, мудро приводи умне јагањце да у Христу добро сврше и (приме) венац борбе (мучеништва), и буду учесници вишње (небеске) славе. Стога сложно многобројно множаство, заједно са добрим великим господином, храбром душом и најтврђом вером, као на красну дворану и на многомирисну гозбу устремише се на непријатеље, и згазивши праву змију, и умртвише дивљег звера и великог противника, и неситога ада свепрождрљивца, тј. Амурата³ и његова сина: змијски и гујин пород, штене лавље и василисково⁴, и са њима (умртвише) друге, не мало. О чуда божјих судбина! Храбри борац би ухваћен безаконим агаренским⁵ рукама и венац борбе (мучеништва) сам добро прима, и постаје мученик Христов, велики кнез Лазар. Јер не посече га ико други, о љубимци, но сама рука тога убице, сина Амуратова⁶. Све ово речено сврши се у 6897⁷. години, индикта дванаестога, у петнаести дан месеца јунија, у вторник, у шести или седми час, (тачно) не знам — Бог зна.

Напомене

1. Запис је сачуван у рукопису с краја 16. века. Не зна се тачно његов писац. Последњи издавач овог рукописа (Ђ. Сп. Радојичић, Јужнословенски филолог 20, 1953/54) претпоставља да га је написао деспот Стефан Лазаревић. Стуб на Косову, наравно, није сачуван, али га помиње бивши јаничар Константин Михаиловић, у својим мемоарима, писаним крајем 15. века. Најбољу анализу и оцену овог записа дао је Лазар Мирковић (Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 9/10, 1961/62).
2. Тј. ка овоме (ка Христу) пошао је својом вољом.
3. Амурата, Мурата.
4. Василисково, змај.
5. Агаренским, турским.
6. Сина Амуратова, Бајазита.
7. Тј. 1389.