Слово љубве / Деспот Стефан Лазаревић ; превео Миливоје М. Башић ; приредио Зоран Тасевски1
Стефан деспот, најслађему и најљубазнијем, и од срца мога нераздвојноме, и много, двогубо жељеном, и у премудрости обилноме, царства мојега искреноме (име рекав2) у Господу љубазан целов, уједно и милости наше неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда као што и певац3 рече, у којима и красоте многе: птицама брзо и весеља пуно прелетање, горама врхове, и луговима пространства и пољске ширине, и ваздуха танкога дивним неким гласовима глашење, земаљске дароносе од цветова пријатна мириса и травоносне, али и самога човечанског јестатства4 обнављање и веселост достојно ко да исприча?
Ово све, ипак и друга чудна дела божја, која и оштровидни ум сагледати не може, љубав превазилази, и није чудо, јер Бог се љубав зове, као што рече Јован Громов5.
Варка у љубави нема места. Јер Каин, туђ љубави, рече Авељу: „Изиђимо у поље.“6
Оштро некако и бистротечно је дело љубави, које сваку врлину превазићи може.
Љубав Давид лепо украшава, рекав: „Као миро с главе силази на браду Аронову, и као роса аермонска, која слази на Горе сионске.“7
Узљубите љубав, младићи и девојке, за љубав прикладни, али право и незазорно, да не бисте како младићство и девојаштво повредили, којим јестатство наше божанственоме пријања, те да божанствено узнегодује. Не растужујте, рече апостол, Духа светога божјег, којим се знаменовасте јавно у крштењу.
Бејасмо заједно и близу један другоме, или телом или духом, но да ли горе, да ли реке одвојише нас, Давид да рече: „Горе гелвујске, да не сиђе на вас ни дажд, ни роса, јер Саула и Јонатана не сачувасте.“8 О безлобља Давидова, чујте цареви, чујте! Саула ли оплакујеш, нађени?9 Јер нађох, рече Бог, Давида, човека по срцу мојем.
Ветрови да се сукобе с рекама и да осуше, као за Мојсија море, као за Исуса судије, ћивота ради, Јордан.10
Еда би се састали опет, опет да се видимо, опет љубављу да се сјединимо у том самом Христу, Богу нашем, коме слава са Оцем и са светим Духом у бескрајње веке. Амин!
Напомене
- Овај врло даровити српски средњовековни владар био је не само велики заштитник књижевности и просвете већ се и сам бавио превођењем и писањем. Од дела која му се приписују, једино сигурно његов јесте овај поетски састав, чија почетна слова дају акростих: слово љубве (реч о љубави). Не зна се тачно коме је била посвећена ова песма. О томе има више претпоставки. Можда је највероватнија она по којој је деспот Стефан ову посланицу љубави упутио своме брату Вуку Лазаревићу и његовој властели када се године 1409. измирио са њим (види: Ђ. Сп. Радојичић, Постанак „Слова љубве“, Творци и дела старе српске књижевности, Цетиње, 1965). Оригинални текст: Ст. Новаковић, Примери, 1904. Превод: Миливоје Башић, Из старе српске књижевности, 1931.
- Име рекав, ознака да се ту може ставити име особе којој се песма упућује.
- Певац, тј. псалмопевац Давид.
- Јестатство, природа.
- Јован Громов, апостол Јован Богослов, за кога се у јеванђељу каже да је син грома. Његове речи су: „Бог је љубав“.
- Парафраза библијског стиха: „Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља, брата својега, и уби га“ (Прва књига Мојсијева 4, 8).
- Цитат из псалма Давидовог (133, 3).
- Нешто измењен стих из Друге књиге Самуилове (1, 21).
- Саул је у почетку волео Давида, али га је доцније из суревњивости гонио. Давид му је све то опростио.
- Алузија на Мојсијев прелазак преко Црвеног мора, и Исуса Навина реке Јордана.