Отписаније богољубно / Јелена Страцимировић Балшић ; превео Ђорђе Сп. Радојичић ; приредио Зоран Тасевски1
Свечасном оцу, учитељу светог јеванђеља, а нама у Господу духовном наставнику, смерна Јелена. Да зна твоја светиња, откако удостојих се с Богом познати те, порадовах се весељем духовним. Но замало и кратко би нам виђење, да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо, или у неки сан танак да сам била снесена. И због брзине не получи моја бедност оно што сам желела. Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија, речи духовне и оно што узмогосмо постигнути, и одсред моје душе љубазно и свесрдно, а штавише и најверније примисмо. И тим божанственим речима, које слушасмо у тадашње време, крмањење духовно имасмо и до данас. И слушах твоје душе богољубну нарав, и нетелесно анђеоско пребивање. И оно од нас коначно удаљење. И веома твоје видети зажелех преподобије. И твојих медоточних насладити се речи. Не малу од твојега виђења мени приплодити корист. Но због даљњег нам растојања, и море и гај, овог ради узрока немогуће нам је видети светињу ти. Јер жељење богатства и сујетна слава, а уједно и сласти, не остављају нас, који су на таласима у мору овог сујетног живота, узвикнути к светлости чистог и нетелесног пребивања. Јер се помрачише душевне очи муком и метежем који је у свету. И ово сада као од сна некојег дубоког пробудивши се, усхтех твоју светост видети.
А посланије твојега рукописанија примисмо и велелепно и љубазно од све моје душе изљубисмо целивајући, као лако схватљиво. И често ово прочитавамо. И веома се утеших и насладих срце моје, а уједно и душу. И тако сматрамо као неко скровиште царско, веома пребогато, и у њему скупоцености, више од тисуће тисућа злата и сребра. И опет се молим твојему преподобију, олакшање неко утешно к нама послати, и печали прохладити жеђ. Јер зна твоје преподобије колико буре и метежи и облаци обикнуше узбуркавати срца. А к овим помињем твојему трудољубију, како би у нас препирка о овом. Како неки хвале милостињу к потребитим, милост више од других добродетеља свих. А други истинити монашки живот и чин блаженим називају већма. И опет други говоре како свети велики Василије2 похваљује општежиће и имати с многима пребивање. А ови повлачење у самоћу и ћутање сматрају богоугодним животом, и самоме о себи пазити. И молим просудите најбрижљивије и узбуну препирке од нас одгнати и ка светлости разума поучити. И још молимо твоје благонаравије и трудољубиво ти срце, и к Богу и нама нелицемерну љубав, просвети се мишљу, и друго колико зна твоја светост, нашу леност пробудити и грубости променити. Е, часни оче, удвостручи таленте. И знамо да си обикао чинити смерним себе у свему. И изговором смерности да не затвориш језик који много поучава и добро. А његови плодови мнози и много порода правде. И не лиши нас оног што желимо, а себе добре награде оштетити. Но подражавај Владику, Христа твојега, којега ученик јеси и подржатељ мучења његовог, и моли се њему, да и ми као учесници обретемо се у дан онај у који дође Христос са славом и силом многом, молитвама вашим, амин.
Е, тајниче божји, послушај ме у свему више реченом. Не заповедам, но молим се трудољубно и приклањам лице до земље. И двоструко здравствуј у Господу. И не презри наше мољење.
Напомене
- Јелена, кћи кнеза Лазара, први пут је била удата за Ђурђа Страцимировића, Балшу Другог, а после његове смрти (1403) владала је једно време Зетом, заједно са сином Балшом Трећим. Године 1411. преудала се за Сандаља Хранића. Јеленин учитељ, Византинац Никон Јерусалимски, саставио је 1441/42. посебан Зборник, и у њега унео три своја писма Јелени и један њен одговор. Отписаније богољубно у ствари је Јеленин одговор на прво Никоново писмо. До Другог светског рата рукопис овог Зборника био је у приватним рукама, а сада се налази у Архиву Српске академије наука. Први га је објавио Ђ. Сп. Радојичић (Дело. 4, 1958, и Антологија старе српске књижевности, Београд 1960), у чијем преводу доносимо ово писмо.
- Велики Василије(829—379), бискуп у Цезарији, светац и оснивач монашког реда.