Библиографска белешка о Пишчевићу / Светозар Матић ; приредио Зоран Тасевски
Руски издавач Мемоара, Нил Попов, био је и њихов први читалац и први критичар. Он је био први који их је похвалио као дело „изванредно занимљиво“. Ко је све од Срба после Нила Попова и кад читао Пишчевића? Разуме се, могао их је пре првог српског издања од 1961. године читати само на руском. Народна библиотека у Београду набавила је руски оригинал одмах по изласку из штампе: 1884. године књига је била заведена у инвентар, а од 1902. године Библиотека је књигу учинила приступачнијом тиме што је штампала другу књигу свог Каталога, с поднасловом „књижевност словенска“ (уредник је био књижевник Милован Глишић). У том каталогу Пишчевићево дело било је заведено под именом Нила Попова, што је Пишчевићу било од помоћи, јер је то руско име било много познатије него Пишчевићево. Али, колико је мени познато, први наш научни радник који је помињао и у извесној мери употребио Пишчевићеве Мемоаре био је Мита Костић, тек 1923. године. Те године је он у својој студији: Српска насеља у Русији: Нова Србија и Словеносрбија (у Етнографском зборнику Српске академије наука а као 14. књига Цвијићевих Насеља употребио као извор Пишчевићеве Мемоаре.
Осим Мемоара Пишчевић је написао и једну историју српског народа под насловом: Књига о нацији српској, о владаоцима, царевима и краљевима, кнежевима и деспотима и свима догађајима у народу српском. Оригинални рукопис тог дела чува се у одељку рукописа (Архиви) Српске академије наука и ту се налази још од седамдесетих година прошлога века, а ту је дошао као поклон Нила Попова претходнику Академије, Српском ученом друштву. Ја сам, верујући штампаном каталогу Академијиних рукописа од 1901. године, у коме Пишчевића није било, помислио да је то дело изгубљено, и то и рекао у Зборнику Матичином. Књижевник Божидар Ковачевић, тадашњи управник, проверио је инвентар и Фонд Архиве и нашао рукопис, на чему му овде изјављујем захвалност.
Ову Књигу о нацији српској корисно је употребио Нил Попов и на основу њених података објавио две студије:
- Војне насеобине Срба у Аустрији и Русији објављена у часопису ВЬстникь Евопы, 1870, бр. 7;
- Из рукописа с краја 18. века Српска историја од Пишчевића (објављена у зборнику Родное племя 2, 1877), где је Попов изложио стање српске цркве у Аустрији у 18. веку.
Тако је Пишчевић и са овим скоро непознатим својим делом био од користи своме народу, иако преко руске науке.
Оба дела Пишчевићева и Књига о нацији српској и Мемоари остали су непознати и Србима и Русима кроз читаве деценије, чувана од његових потомака као породична успомена, — све до 1867. године. Те године је у Москви одржавана етнографска изложба, тада велики догађај, који је узбудио сву словенску јавност и довео у Москву многе представнике свих словенских народа, па и Срба. То велико узбуђење словенско обузело је и Пишчевићевог праунука и у њему се пробудила љубав за далеке претке; он је тада Нилу Попову, као српском представнику, предао најпре Књигу о нацији српској а дванаест година доцније и Мемоаре.