Епска истина проте Матије Ненадовића / Ђорђе Јовановић ; приредио Зоран Тасевски
Постоје тако неке старе речи, наивне и једноставне: роморе те древне речи, али су још увек младе и крепке. Живе су оне и разигране; протресу нас ужасима и благостима; забриди нас од њих као да су ударци, прожмаре нас нежностима као да су миловања. Из њих извиру слике, читави ројеви слика као пчеле из кошница; заковитлају нас оне немирима и ми смо раздрагани или погружени. Оне су и дозиви и шкргути, и плачеви и кикоти, и ведрине и пустоши. Тутње оне старим окршајима, пламте некадањим борбама, зраче неутрвеним слободама. И увек су живе, продорне, убедљиве, увек су неумитне, и онда када су сурове или братске, мајчинске. Увек су оне људске. Увек су народне.
Такве речи бризгају из причања проте Матије Ненадовића, то бризга и одзвања она епска, десетерачка али стварна Србија по којој праште пушке, из које куљају псовке и клетве и шкргуће буна против зулума. То хучи Морана, жубори Колубара, вијоре ветрови са Рудника и Копаоника, заруди Мачва, гране Шумадија. Логори и опсаде, шанчеви и јуриши, ханови и збегови, одсеченим главама закрвављене зобнице, разорена села, разроване оранице, и ропци набијених на коље, и људи, увек људи, увек Србија, побуњена Србија, лукава и јуначка, неписмена и проницљива, али крвава, стално крвава од својих и туђих крви, тмастих и згрушаних, црних, закорелих.
Овај крепки човек из Бранковине носио је у себи један део такве Србије: као да је био саздан од њених снага и њених немоћи. Он је и њен огањ и њен пепео, мегдан и бусија, срчаност и инат, њена гордост и њена потиштеност. И зато када Прота прича, — јада се и дичи сама Србија, решена да прекрати зулуме, али још нејасно свесна шта све тиме започиње. Та епска Србија затитра кроз његова причања; звонкија је често него у Вишњићевом десетерцу. Стварност буне лије из његових казивања као плахи, освежавајући пролећни пљусак.
Прота уме да говори и као борбени рајетин и као обазриви и довитљиви великаш. Син нахијског оборкнеза и сам главар народни, Прота је често оличавао устанике и устанак, често је отеловљење онога што је битно народно, оно што је упорна и жилава тежња и воља ка слободи, узаврела и набрекла, вековима нагомилавана и нагомилана у једном поробљеном народу који се, као и сваки покорени народ, никада није ни одрицао ни одрекао слободе. И зато што је Прота видео и осетио ту Србију клесану у граниту народа рукама буне, зато што се у њему стицали и народ и буна, могао је да сагледа и проживи њену епску стварност која је тада струјала по нашим кланцима и пољима, упијала се у наше устаничко људство и као крв кружила кроз њихове жиле.
Ако је истина оно што тврди народна песма, да је раја, а не кнезови, била рада кавзи са Турцима, Прота је у више махова изразио ту готовост народа, мада је подоста избегавао да се одређеније изјасни о кнезовима који се нису одушевљавали буном. Но овај опрезни и обзирни Ненадовић, упркос свим својим политичким задњим мислима које се ту и тамо назиру у његовим Мемоарима и осталим написима, ипак није никада толико преправљао стварност да би доказао исправност својих ставова и својих схватања, никада није толико прећуткивао да би она престајала да буде стварност а постајала за друге обмана, а за Проту одбрана. Зато су и живе Протине речи; зато је и бујно његово причање; зато је он и не знајући штедро расуо истине о епској Србији.
Из тог осећања епског рађа се у Проти песник, — мада би се зацело грохотом насмејао да му је то неко од његових савременика могао да каже. Али једва једно столеће доцније, док су Сарајлијини стихови не само мртви, већ и нечитљиви, проза овога Ненадовића, који је само „врлетни буквар изучио“ и чији је слог и срок заиста често врлетан, речита је још увек и кадра да нас неодољиво узбуди, да затитра кроз нас као изненадни вихор густе крошње. Песник је у њему истрајао; и не само да је одолео читавом једном узбурканом веку, већ нам данас његова епичност још увек изгледа свежа, убедљива и истинита.
Тешко да је икоји од старих писаца нове Србије уметнички толико непосредан и изворан као Прота; тешко да је иједан од доцнијих наших песника доживео и изразио тадању и потоњу епску стварност Србије од Проте снажније и обимније. Јер Србија је била борбена и после оба устанка, народ српски је кроз цело прошло столеће непоколебљиво стварао и освајао своју слободу, — и у тим његовим борбама било је доста епског, доста горостасног народног прегнућа које ствара еп. Било је великих народних врења у уставобранитељским борбама, имали смо (и имамо) нашу велику и крваву Краљевицу, имали смо Горачић, имали смо Љубу Дидића, Адама Богосављевића и остале народне трибуне који су предводили у борбама за народна права, за стварање модерних слобода. Наишао је и Светозар Марковић, а за њим и стварање нашег радничког покрета који већ у самим почецима обилује самопрегорним борцима и не преза од жртава. Има епскога и у једнодушности народа да по сваку цену очува и прошири тековине оба устанка, у том стварању и снажењу српског национализма који је био подстрек и ослонац за ослободилачке покрете и ван Србије. Епско је и нагло рушење, скоро сурвавање натурално-привредне и патријархалне Србије и рађање нове Србије по којој се стварају фабрике и заснивају банке, множи се пролетаријат, сиромаши сељаштво, а богате се чаршије. Десетерац је морао да замукне када су почели да се пуше први димњаци у Лесковцу и Крагујевцу, када су у Београду почеле да се отварају банке и берзе, када су чекмеџиће, рабоше и тефтере почеле да замењују Вертхајмове челичне касе и дупло књиговодство. Старе епске форме народне песме, као и Протине, нису више биле кадре да изразе нову српску стварност. Нова књижевност је нужно морала да има нове методе и нове облике уметничког стварања. Али мада је та нова књижевност (а нарочито наш реализам крајем прошлог века) дала значајна остварења која су уметнички истинито сликала нове људе и нове прилике, а такође и снажно утицала на њихова мењања, и мада је у тим новим књижевним остварењима хватана наша нова епичност, — никада, ипак, није ухваћена ни онолико згуснуто, ни онолико живо и изворно као што је то Проти успело.
Не значи, међутим, да та нова књижевност није уметнички превазишла Протина казивања. Али она није могла да га епски надмаши, јер су већ тада у новим временима и новим односима, коренито различитим од средњовековних, услови за наставак народног епоса неповратно нестајали. И као што у модерном добу нису више могућни епови, — како увиђа Маркс говорећи о античким еповима, — као што више нису могућни Вулкан, Јупитер или Ахил у добу великих предузећа, неслућених научних открића, штампарија, барута и олова, исто тако и гусларски десетерац није више био уметнички жив за модерну Србију 19. века. Па још и у устаничким данима наш народни епос није више на свом врхунцу, већ је сасвим приметно његово опадање. Зато су често и Протини Мемоари исто толико епски, па и епскији од Боја на Мишару и Почетка буне на дахије. Зато се и при просуђивању уметничке снаге Протине епичности мора пре свега имати на уму да су већ тада увелико били ишчезли многоструки услови за даљи полет, па и за сам опстанак народног епоса. Зато је Прота и могао без гусала и без десетерца да пространо обухвати тадању епску стварност, и да својом прозом оличи последњи снажнији кликтај читавог народног епоса. О тој новој Србији која се рађала кроз устанке могло се још да се у десетерцу гуди, али су нова времена налагала да у њој почне и да се у прози приповеда. И Протина епска казивања означавају значајну и неизбежну прекретницу од народног десетерачког епоса ка модерном уметничком обликовању.
Сам Прота није био свестан уметничког карактера и домашаја својих мемоарских записивања. Истина, он каткада себе назива књижевником, али за њега: бити књижевник значи бити писмен, умети у ратној незгоди написати писмо неком војводи и позвати га да похита у помоћ, умети саставити прошеније бечком ћесару или руском императору, прочитати писмене поруке које стижу у устанички логор и протолковати их неписменој и неукој војсци. Штавише, Прота себе назива књижевником и из скромности, само да не би изгледало да себе истиче као устаничког вођу и главара народног. Не може, дакле, бити ни помена да је Прота пишући своје Мемоаре макар и потајно настојавао да им да неки уметнички призвук.
Лаћајући се описивања свога живота, Прота је свестан да је његов живот неразлучно повезан са животом устаничке Србије. „Бурна времена новије српске прошлости“ — каже Прота у својим Мемоарима — „била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.“ Но његове побуде да пише биле су пре свега политичке природе, мада је свакако доста играла улогу његова жеља да за своје синове и унуке опише свој живот, тим пре што су га они на то нарочито подстицали и бодрили. Већ сам почетак Мемоара, заиста класичан по својој мирноћи и једноставности, одаје његове побуде, али је истовремено надахнути, сажети осврт не само на његову личну прошлост, већ на устаничку Србију и њене борбе, на променљивост живота уопште. Данас нам изгледају претерано наивна његова морално-филозофска наравоученија, иначе веома ретка, но никако не треба заборавити да их пише један од ретко писмених људи побуњеног пашалука, а нарочито да су то алузије остарелог и потиснутог Проте који и доцније, у сасвим дубокој старости, ипак није потпуно раскрстио са политиком. Те помало меланхоличне Протине медитације нису пресудне по снагу његовог приповедања, мало или нимало муте његову сликовитост, његову умешност да у једној јединој реченици сажето обухвати читав свој живот, толико живо и речито да се из те једне једине реченице не назиру само извесна Протина незадовољства, кроћена његовим спокојством и напором да се издигне изнад њих, већ и читава узбуркана Србија:
Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путеве и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткада збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’, живео у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови, и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста, и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.
И када Прота почиње да прича своја „ратна и нератна прикљученија“, извире из његових речи Србија раздирана дахијским зулумима, Србија која грца али и шкргуће, она Србија по којој су већ затитрали први знаци буне, која се већ бори, скоро голорука, а када јој оружје недостаје, онда и брезовим тојагама, кочевима и проштацима, она горостасна Србија толико сатирана али несатрвена. Још док по сећању наводи казивања свога оца, ваљевског оборкнеза Алексе Ненадовића, Прота је већ загазио у епско. У простодушном али живом набрајању првих чаркања са Турцима, првих спаљивања и пљачкања турских вароши, у препричавању првих преговора са дахијама и првих молби Ћесару — има рапсодског, гусларског претапања стварности у поезију. А оно је још осетљивије и снажније када Прота почиње да прича о себи, о свом детињству и својој младости, о свом оскудном и кратком школовању и о својим првим учествовањима у народним борбама. Над њим се увек надноси Србија; Прота је огрезао у њене борбе, прожет је њеним ослободилачким напорима, али код њега нема ни трага од оне Сарајлијине књишке, псеудокласичне трогателности. Протино приповедање је прожето миром, спокојством, чак и онда када је узбуђен, чак и онда када говори о најстрашнијим и најзаковитланијим устаничким данима. Али Протино спокојство није никакав скептицизам проглашен за врховну мудрост: Прота је ведар, чак и у трагици изгубљених битака не подаје се очајању. Тај проницљиви човек из ваљевске нахије веровао је у неугасиву, ослободилачку вољу народа; донекле је чак и разумевао да су многе околности повољне по Србију. Одатле и потиче његова ведрина; отуда препричавајући очева казивања и саопштавајући своје доживљаје осећа и разуме снаге Србијине. Он уме да буде и драматичан, и дирљив, и разигран, и смрачен, и инаџија, и непоколебљив, а да у свему томе одрази епско, а он то епско не тежи да нагласи и пренагласи мистичним визионарством, ни ма каквим књишким украшавањима. Прота је увек обасјан стварном Србијом; и тада мора да буде истинит, нужно постаје реалистичан.
Прота не подлеже наивном и једностраном хероизирању свога народа или појединих личности. Он се не устеже да, поред увиђања и осећања оне праве патетике којом одишу устаничке борбе, испољи и своје весељаштво. У озбиљним и судбоносним догађајима он уме поред херојског да открије и комично. Али то није његова неосетљивост тешких и озбиљних прилика, још је мање лакомисленост, а никако није слепило и неразумевање. Напротив, Прота многострано опажа, склон је да употпуњује сликање свога доба и својих савременика, стало му је да каже истину, и не упиње се да по сваку цену буде увек и само драматичан. Прота и не покушава да цео српски народ прикаже као народ романтичних хероја: за њега није сваки Србин мегданџија, мученик и светац. Он види живе људе, њихове одлике, али и њихове недостатке; види жив, стваран народ, народ сврстан у војску и скривен у збегове, види ратовање онакво какво оно јесте, и не истиче само његове лепоте, већ и његове пустошности. Иако неизмерно воли свој народ, његово родољубље се не испољава тиме што би немилице засипао Србе само највећим похвалама. Зато он и не прећуткује пљачке и покоље, трвења и суревњивост међу војводама, негодовање народа према неким својим главарима. Оваква Протина истинитост драгоцена је за веродостојност његових казивања кад се на њих позивамо као на историјски извор, али је такође од претежног значаја по његову епичност. Прота, слично Хомеру,не види само хероје, а код хероја само херојске особине, већ опажа у великим подвизима и ситничарења, поред самопрегора и саможивост. Његов реализам поткрепљује његову епичност, ни најмање је не нарушава.
Епско је његово приповедање о тамновању и погубљењу Грбића, Бирчанина и Алексе Ненадовића; он епски прича како је као младић шетао по освојеним градовима где је први пут видео одсечене главе; он епски говори о договорима за борбу против Турака и самим борбама. Прота епски сликовито прича о дозивањима побуњене Србије пламенима пожара горућих турских вароши:
Те ноћи кад смо се тукли на Ваљеву, видели смо с брда небо црвено над Рудником који је Карађорђе и Јанко Катић запалио, и то кад виде наша војска, врло се охрабри; а тако су исто и они… видели пламен од Ваљева.
Узбудљивом простотом Прота саопштава како моли за помоћ Аустрију, хоће да пише једном Ћесаревом генералу, а нема ни на чему ни чиме да пише:
Попа Јаков отрча и донесе ми дивит, перо и четири табака хартије. Ја пређем у Забрежје у кућу Пантелије Ружичића, и на малој столици клечећи пишем ноћу, а Пантелија држи свећу; писао сам како сам умео.
Хитро и раздрагано оружа се раја решена да истреби своје зулумћаре. Вепровима се плаћа оружје и џебана; грозничаво се довлаче пушке, барут и олово, — али у тој распеваној раздраганости првих борби и првих победа Прота не заборавља да спомене и тридесетпостотну камату коју су устаници морали да плаћају својим лиферантима. Долазак првог топа одушевљава Проту: „Добисмо топ, сад тко јако ми Срби!“, узвикује он, али помало и са подсмехом, јер је свестан да се са једним топом не побеђује. А када прича о јединству које се ствара међу устаницима, искрено је узбуђен и надахнут:
Војска пева и врло је весела. Ал’ кад пређе господар Црни Ђорђе, па уз параду сву војску — „Добро дошли, браћо“ — поздрави, и кад га видеше и његове речи „Добро дошли, браћо моја, српски соколови“ чуше, верујте, децо, да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао кад је тако дочекао. И преко свог Дубоког рекао би да не само војници певају, но да и шумар и сваки листак на дрвету људски глас узео и пропевао…
Буном распевана Србија дише кроз Протина казивања. Кликтаво прича Прота о бојевима и јуришима: из његових речи допиру звекети и тутњаве окршаја. Чудесан је тај Прота који уме одушевљено и да се бори и да посматра не само борбу, већ и своје одушевљење. Он уме да смотри, да са неколико речи улови живога човека. Читава замашна и значајна збивања Прота је кадар да изрази кроз неколико наизглед безначајних појединости, кроз неки кратак разговор, или описујући понашање неког појединца. Било да је замишљен или раздраган, ведар или заједљив, он ипак уочава своју замишљеност или своју ведрину, никада им се не препушта да га оне понесу и заведу. Изгледа као да стално највише мотри на самога себе, да највише ужива када самога себе хвата на делу, као да је и сам уверен — мада то никада отворено не каже — да само на тај начин може најбоље да запази и најистинитије да се изрази. Прота се никада не суноврати у једнострана анегдотисања толико честа код мемоариста; никада не пада у суво, неживотно описивање, у хроничарска цепидлачења, у мртва набрајања, Прота је песнички осетљив за збивања и људе, и зато су његова казивања полетна, сликовита, пуна једре доживљености. Кроз сва своја приповедања он уткива благу и присну срдачност, своју сирову али увек изразито човечну природност, свој смисао за стварно. Он је ненамештено лепорек, једро и звонко. Мрзи сваку виспреност, сваку срачунату трогателност, не мари за тираде, избегава да држи придике, — и у тој његовој ненамештеној, спонтаној простоти лежи његова највећа изражајна снага, и из ње потиче његова убедљивост.
Када Прота прича о свом путу у Русију, он осећа његову епску лепоту, поред тога што је свестан његовог значаја за успех устанка. Једноставним изразом Прота испољава праву епску горостасност овог свог подухвата:
У име бога пођемо, седнемо на чамац, и кад се повеземо, рекнем ја: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море да нађе Америку и упозна је са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију, за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Росијом!“
И овај Прота који — као древни Аргонаути по морима — плови по бурним ђердапским водама и хита да Србији нађе златно руно — „Росију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има“ — осећа епичност свога путовања, али га то нимало не спречава да и даље остане онај стари простодушни и весели Прота, и само неколико реди доцније не устеже се да весело ћаска о ситним згодама и незгодама своје пловидбе, да смејући се самоме себи призна како се уплашио од пенушавих таласа, или да говори како се цело његово друштво натезало око једног рибљег ђувеча… И овде када му је најлакше било да хероизира себе и своју мисију, Прота и не помишља да самога себе велича, мада никако не заборавља колико је његов пут важан за побуњену Србију, и колика је одговорност пала на њега. Њему се зато мора веровати када каже да му се, иако је свештеник, у васколиком светом Кијеву не допадају највише лавре већ — топовска ђулад:
А што ми у очи најмилије падало, то је што су око све цркве посадевата топовска ђулад од сваке мере, и чини ми се толико и’ је да и’ сва српска кола не би уједанпут могла потерати, јер и’ је врло млого у реду, а у висину има фат саденуте суре. Велим ја моме друштву: „Да ми је двадесета част само од ове једне врсте, да и’ на Врачар отерам, и ови неколико топова, сада би већма волео него сва звона свете лавре да у Србију преселим.“ Вели Протић: „Ако бог да, биће нам тал од тога, кад су она овако близу границе.“
Њему такође мора да се верује да од љубави и бриге за Србијом није могао да се диви за њега неслућеним лепотама Москве и свега осталог што је у Русији гледао:
… ниједан ми други предмет у очи и срце стати није могао, јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чувства потпунила.
Увек из Протиних речи бујично навире бодра и борбена Србија. Тече она и таласа се, поплавно, претеће. Прота хвата њен замах и њено хучање. Гледа шта се све рони пред њим, шта све она доноси и односи. Уме да јој се диви, али понекад неће да ћути о великашким зађевицама, о издајама и кукавичлуцима; храбар је да устврди да правда није увек на Карађорђевој страни и са неприкривеном наклоношћу прича о штрајку Карађорђевих момака. И као што није идеализирао прве српске победе, исто тако не идеализира ни трагику слома 1813.
Доста су сирова епска Протина ликовања над пораженим Турцима, па чак и приметно сурова:
Ко није погинуо или рањен, или не трчи унутра да паун и пљачка, но стоји на брду, као и ја на брду код топова, врло му је лепо било гледати божје чудо како сва варош уједанпут пламти. Ветар ни најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столп изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго хлад начини.
Без икаквог згражавања, равнодушно као да говори о брању воћа, Прота лаконски спомиње како један српски дечак посече главе четворици заробљених Турака, или како Карађорђе лично убија непослушне и издајице или наређује мучења… Као човек примитивне, непросвећене и опаким зулумима огорчене Србије, Прота је и морао не само да остане равнодушан пред оваквим и сличним зверствима, већ је, унеколико, могао у њима и да ужива. Не треба зато Проту прогласити за крвожедника, за нечовечног, за заслепљеног полудивљег примитивца који негује и слави рушилачке нагоне. Наравима свог времена није могао да одоли ни он који је по многоме надмашивао своју средину.
Али у поразним данима тринаесте, Проти није више до лепоте пожара. Он је погружен поразом, цвили над згаженом Србијом, над скрханим устанком:
И ходам неколико дана и дању и ноћу у недоуменију, Турке видим, а топове чујем, како турски топови, једни од Смедерева и Београда до Колубаре, а други од Шапца и ушћа у Саву реке Вукодражи, глас топовски гласом гласу одговара. Видим и димове од запаљених селских кућа: једни од Шапца а други од Београда у небо се састају, у ведру дану облак начинили, и за сваког Србина који чује и види канда га у срце ударају, или сам у огњу гори.
Згаришна је поражена Србија. Војводе махом беже; народ је у расулу. Проти је јасно да је привремена капитулација неминовна, а самоме њему делимично пада у део да је спроведе. Али у том разумном, хладном политичару није потпуно скрхан бунтовник. Довољно је погледати у његов дневник из времена бечког конгреса, у те кратке и искидане али потресне забелешке, па је одмах уочљиво да у Проти није свиснуо устанак, да он у себи још увек носи епску Србију, иако поново покорену, — ипак решену да се не помири са зулумима и зулумћарима.
Такав је тај наш народни Прота, наш песник Прота који је толико моћно у својим мемоарским приповедањима згуснуо епску стварност Србијину, без десетерца и без гусала. Узбудљива је и непресушна његова епска истинитост. Од устаничких времена гомилале су се на Србију године, тутњали су ратови, тресле су је унутрашње борбе, бризгале су из ње и по њој крви народне и злотворске, трулили су лешеви по њеним пољима и њеним јаругама. И неукротива од свих зулума, Србија је освајала нове слободе, примала је и стварала културу, приповедала је и певала о себи, о својим срећама и својим недаћама, о својим ропствима и својим ослобођењима, — али тај горко и гордо одживљени век није загушио Протине епске речи, ни данас оне још нису пресахле. Оне се још чују, оне су пре свега позив на борбу, бодрење да се у борби остане несаломљив. Та Протина епичност је искована и прекаљена оном несавитљивом, упорном Србијом, оном сировом али стваралачком Србијом, плаховитом али и човечном, оном правом Србијом која никада другога не тлачи и зулумћарења не сматра за јунаштво. Такве Србије није нестало, нити она може да нестане. Дисање буном, шркгут мрцвареног али неупокореног рајалука није заборављен, и ниједан народ никада не може и неће да га заборави. И само та права, народна Србија узбуђује нас кроз Протине речи, звонко одјекује и у данашњици.
Протину епску истинитост не помућују чињенице да је он био из великашке куће Ненадовића, да је трговао свињама и био у тадањим размерама богат, да је војводовао и политизирао, учествовао у трвењима великаша, био често опортуниста и најзад се, углавном, приклонио Милошевој самовољи. Ако би се подробно рашчланила његова политичка делатност, можда би се морало утврдити да се Прота каткада одвајао од народа, да му је понекад више стало да користи великашима а запостави народ, и да је због тога у својим списима у више прилика бранио свој став, а прећутао неке истине. О том Проти, устаничком вођи и једном од наших првих политичара и дипломата, треба говорити без идолатрије, треба га судити, а то не значи да га треба само кудити или само хвалили. Његова устаничка и политичка улога нису пресудне по његову епску истинитост, јер она се заснива само на ономе Проти који је изражавао стварност побуњене Србије, борбеност њеног народа. Најзад, увек треба имати на уму да Прота није ни помишљао да пише еп, већ мемоаре, дневник, и мање, неразрађене и неповезане забелешке. Њему је била последња брига да се испољи као песник, и можда се никад не би решио да пише да га, поред већ поменутих побуда, није нагнала жеља да полемише са неким од својих савременика који су први почели да излажу устаничке догађаје.
Но, мада ненамерно и узгредно, Прота се отиснуо у поезију. Оно што је он као песник рекао, ону епску стварност коју је видовито открио не пориче његов политички став и његова лична улога у буни. Тај Прота епичар надмоћнији је и истинитији од проте војводе и дипломате, од оног подоста увређеног Ненадовића, а нарочито од оног у старе дане прилично понизног и дволичног бирократе. И сам Прота није много уважавао политику, нарочито није много веровао у њену моралност. „Та моја политика, да не рекнем лаж“, признавао је он отворено у својим Мемоарима, јер за њега је политика била нешто што нимало не одликује и не дичи часног човека, за њега је она несумњива, али корисна лаж, право зло, али нужно зло. Он наглашава да су се због таквих „политика, да не рекнем лажи“ у историју увукле многе неистине, па он неке од њих изобличује, али неке и — оћути. Намерна или ненамерна, местимична историјска непоузданост Протиних излагања не уништава његову епску истинитост. То поетско, то епско у Протиној прози већином је испољено у оним Протиним запажањима која немају неки нарочити а још мање пресудни историјски значај. Ако је Проти и било стало да увелича или умањи улогу неком војводи или значај неког догађаја, за то му није било нужно да неверно приказује дух побуњеног народа, ону интимну атмосферу устанка и ослободилачких прегнућа. Свакако нам историчари оба устанка много доприносе да откријемо Протине историјске нетачности, али нам тиме ниједан од њих не доказује да је Прота неискрен, да намештено и недоживљено говори о тој епској Србији.
Епопеја буне којом зрачи Протино приповедање непорецива је и неуништива. Такав Прота мора да се воли као што се воли народна Србија, као што се воли слобода. Он мора да се чува и да се памти, јер је срж онога што сваки народ и сваки човек носи у себи као битно народно и битно људско: — љубав и борбу за слободу, мржњу и презир за зулуме и зулумћаре. То је у своме времену и у своме народу Прота уочио и испољио. Тиме је још увек жив, срастао са нашим данашњим љубавима и мржњама, са нашим данашњим борбама и прегнућима ка још недостигнутим слободама.