Хиландарска повеља

Хиландарска повеља / Стефан Немања ; превео Лазар Мирковић ; приредио Зоран Тасевски¹

У почетку створи Бог небо и земљу² и људе на њој, и благослови их, и даде им власт над сваком творевином својом, и постави ове царевима, друге кнезовима, оне господарима, и свакоме даде да пасе стадо своје, и да га сачува од сваког зла које би наишло на њега. И зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, Угре краљевима, и оделивши сваки народ и закон давши, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и закону постави својом премудрошћу. А тада по многој његовој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да овладају овом земљом српском, и чинећи Бог свакојако на боље људима, и не желећи људску погибељ, постави ме за великог жупана, названог на светом крштењу Стефан Немања. И обнових своју дедовину, и утврдих божјом помоћу и својом мудрошћу датом ми од Бога, и уздигох своју палу дедовину, и прибавих од приморске земље Зету² са градовима, од Арбанаса Пилот³, а од грчке земље Лаб с Липљаном⁴, Глубочицу⁵, Реке⁶, Загрлату⁷, Левче, Белицу⁸, Лепеницу⁹. И божјом помоћу и својим трудом то све стекавши, и помоћу божјом осигуравши од свих страна мојој владавини мир и тихост, почех пооштравати мисао своју и поучавати ум свој, старати се и бринути се о души својој, у који број ћу бити уврштен на дан страшнога суда, и како бих могао примити анђеоски и апостолски образ, и следовати владичиним речима: Узмите на себе иго моје, и научите се од мене, како сам кротак и смирен срцем; јер иго моје је благо, и бреме моје је лако¹⁰. И пошто је прошло много времена, Владика мој премилостиви не презре молење моје, његова твораштва, но као милосрдни трудоположник и наградилац рече неоскрнављеним својим устима: Не дођох да позовем на покајање праведнике, већ грешнике¹¹. И по милосрђу његовом изненада ми се све то јасно догоди, и сва част и слава овога света ни у чему ми не беше измењена, и сву лепоту живота и дивно гледање би ми видимо као дим, а Христова љубав се чак привеза за мене иако недостојног. И изненада оставих владавину моју, и све моје, и сву разну моју имовину, и изволи се Христу и пресветој госпођи Богородици, и удостоји ме светога и благог његовог јарма, и учини ме учесником часног анђеоског и апостолског образа, малог и великог. Пошто се ово сврши са мном, и пошто сам то све уредио, оставих на престолу мом у владању дарованог ми од Христа, љубљенога ми сина Стефана, великог жупана и севастократора, зета боговенчаног кир Алексија, цара грчкога, па и ако нисам достојан да се назовем роб Христов, монах Симеун, благослових свима благословима, као што благослови Исак Јакова, сина својега, да би му помогао да у сваком благом делу његова владања буде користан хришћанском свету, и онима који се старају о цркви и служе јој, и да никоме не буде зазорно од Творца и Господа. — А потом, по жељи Господа мојега Исуса Христа, као што сведочи писмо: Нико није примљен за пророка у својој земљи¹², и поче ми долазити мисао моја да се растанем од мојих познаника и деце, и да нађем неко место, и ту да добијем спасење. И не остави Владика мој мене и жељу моју, јер се радује и за грешнике који се кају. И одох из своје отаџбине у Свету Гору, и нађох неки бивши манастир, звани Хиландар, светом Ваведењу и пресветој Богородици нашој (посвећен), на коме не беше остао ни камен на камену, но само одасвуд развалине. И потрудих старост своју, помогнуту ми од сина ми, великог жупана Стефана, и удостоји ме Владика мој да будем ктитор. И затражих његове остатке и обнових га, по вољи владичице Богородице и, јер испросих од цара у Призрену парике¹³, и дадох од њих манастиру у Светој Гори, светој Богородици од Милеја¹⁴, села: Непробиште, Момушу, Сламодраву, Ретивлу, Трње, Ретивштицу, Трновац, Хочу, и другу Хочу, и трг тудје¹⁵, и два винограда тудје насадих, и уљанике¹⁶ четири: један у Трпезама, други у Дабшору, трећи у Голишеву, и четврти у Парицах; а за сваки уљаник по два човека, и планину Богачу, а од Влаха¹⁷ Радово судство и Ђурђево, а од свих Влаха 170, и дах од стоке што могох, и у Зети кобиле и соли 30 пудова. И ако ко од манастирских људи побегне великом жупану, или коме другом, да се опет врати. А ако од жупана дођу у манастирске људе, да се враћају опет. И све то дах манастиру у Светој Гори, да не треба ни мојој деци, ни мојим унучадима, ни мојим рођацима, ни ма коме другом. Ако ли ко ово друкчије уради, да му Бог суди и да му је непријатељица света Богородица на страшном суду оном, ја грешни Симеон.

Напомене

1. Повељу-даровницу манастиру Хиландару Немања је издао 1199. године, неколико месеци пре своје смрти. Поред података о поседима које Немања поклања овом новом српском манастиру у Светој Гори, ова повеља садржи много аутобиографског материјала, који ће каснији српски писци обилато користити. Иако повеље имају пословну намену, ова повеља, као и неке касније, писана је у кићеном и реторском стилу и спада у изразито литерарне текстове. Немања ју је диктирао неком писару из своје канцеларије, а могуће је да је то његов аутограф. Нажалост, оригинал је, по преносу из Хиландара у Београд, изгубљен 1903. године. Издање оригинала: Владимир Ћоровић, Списи св. Саве, САН, 1928. Превод: Лазар Мирковић: Списи св. Саве и Ст. Првовенчаног, Београд 1939.
2. Зета, већи део данашње Црне Горе.
3. Пилот, област између Призрена и Скадра.
4. Лаб с Липљаном, област око реке Лаба на Косову.
5. Глубочица, Дубочица, крај око Лесковца.
6. Реке, крај око Алексинца.
7. Загрлата, крај око Ђуниса близу Крушевца.
8. Левче и Белица, крај с леве стране Велике Мораве, данашњи Левач и Темнић.
9. Лепеница, област с леве стране Велике Мораве.
10. Јеванђеље по Матеју (11, 29).
11. Јеванђеље по Марку (2, 17).
12. Јеванђеље по Луци (4, 24).
13. Парике, тежаке, сељаке.
14. Од Милеја, од Хиландара.
15. Тудје, ту (туде).
16. Уљаник, пчеларник.
17. Влаха, Власи, остаци романских насеља, који су се у средњовековној српској држави бавили сточарством.