Јаничарове успомене или Турска хроника / Константин Михаиловић ; превео Ђорђе Живановић ; приредио Зоран Тасевски1
Препорука ове хронике из пера једног њеног преписивача
Непознати пољски преписивач дела Константина Михаиловића из 17. века
Овај Рашанин, како је сам о себи писао, најпре је био отправљен од рашанског деспота у помоћ Мухамеду, турскоме цару, према уговору с другима, којих је било 1600 коњаника. Онда је оне године кад је турски цар Мухамед рашанску земљу освајао, био ухваћен и дат у јаничаре. Онда му је Мухамед поверио један град назван Звечај у рашанској земљи. Кад је овај град угарски краљ Матија освојио, онда је и овај Рашанин ухваћен и допао је међу хришћане године 1463. И после је живео међу хришћанима све до времена краљевања Владислава у Угарској и Олбрахта у Пољској, браће рођене. И писао је ову хроничицу онако како је ствари својим очима гледао. Овај је дакле поредак и војно устројство у Турској било за цара Мухамеда, који је заузео Цариград и који је освојио многе друге земље, и за његова оца Амурата, који је био поразио пољског и угарског краља Владислава код Варне године 1444.
Напомене
- О овом значајном писцу, који је на измаку нашег средњег века написао прво мемоарско дело у нашој књижевности, знамо на жалост само оно што нам је он сам рекао узгред у свом делу. Рођен у Островици (не знамо тачно у којој: да ли оној под Рудником, или другој, у близини Новог Брда), Константин је као младић са своја два брата био заробљен и одведен у Малу Азију, где су га Турци, заједно са браћом, превели на ислам и касније узели за јаничара. Као јаничар у султановој војсци, Константин је служио под Мехмедом Освајачем, учествујући у многим биткама, па чак и у освајању Цариграда, 1453. За време турског похода на Босну, 1465, Константин је, после султановог повлачења, остао као заповедник мале тврђаве 3вечај на Врбасу. У јесен исте године, међутим, угарски краљ Матија Корвин освоји Јајце и Звечај, и Константин као угарски заробљеник буде одведен у Мађарску. Из Мађарске је прешао у Пољску, где је вероватно остао све до своје смрти. — Своје дело Константин је написао негде између 1497. и 1501. године, и то као мемоар намењен ондашњем пољском краљу Јану Олбрахту. Као одличан познавалац прилика у Турској, Константин је — како се из његова дела види — хтео да детаљно упозна хришћанске владаре и са врлинама и са недостацима турске војске, и та његова искуства имала су да послуже свима онима који су имали да се боре противу турске освајачке силе. Поред тога, Константиново дело је и иначе крцато бројним и врло занимљивим подацима из српске и турске историје. Додуше, у његовим казивањима има и много нетачности, а нарочито препричавања народне традиције онога времена, али оно и поред тога представља не само драгоцен историјски извор већ и значајно дело наше књижевности средњега века. Штета је само што нам оно није сачувано у оригиналном рукопису, већ у каснијим преписима. Због тога у науци је још увек отворено питање да ли је Константин своје мемоаре писао на пољском језику (што изгледа врло вероватно), или је оно на пољски преведено са српског оригинала. Први превод на нашем језику дао је Јанко Шафарик, али не са пољског текста, већ по чешком преводу из 1565. године (Гласник Српског ученог друштва 18, 1865). Далеко боље од тога је издање Српске академије наука (Споменик 107, 1959), у коме је др Ђорђе Живановић дао свој превод паралелно са пољским текстом. Превод који се овде штампа објавио је исти аутор у књизи: Константин Михаиловић из Островице: Јаничареве успомене или Турска хроника, Београд, 1966.