О кнезу Максиму
Што г. Сима Милутиновић у Србијанки пише за старовлашког кнеза Максима да га је Совет српски на правди хапсио и рањена у граду држао, и у звезде га јуначеством окива, а наше совјетнике хули и луњавицама и којекаквим ружним именима назива, ту се Сима врло преварио, и није знао ни политике нити ондашње српске муке и војевања, како је Србија мира и од војне одмора желела (кроз толике године веће изнурена била). Но нека га хвали и по свом обичају, како је у Србијанки многе војводе и друге јунаке презрео, а многе је од зеца лафа описао. Но ваљда је такав обичај у списатеља и поета, а може бити млад је био па и он није све знао колико сад зна. Но што му драго! Ја хоћу за Максима старовлашког да кажем зашто је Сонет принужден био хапсити га. Кнез је Максим имао на једну турску појаку породицу пизму од које је из Старога Вла̂ и побегао у Србију. У свему војевању није се могао осветити својим непријатељима, а кад Росија 1812. год[ине] учини примирје, и од главне руске квартире дође врховном вожду и Совету да је примирје и да се о миру ради, то се војводама јави да од свакога на Турке нападања под одговором чести и живота чувамо… Тако исто и од султана дође везирима и свим Турцима околним да се Србину ни зла реч не рекне, а толи Србину коме Турчин какву штету да учини, и тако се обе стране ослободе и за кућевне послове прихвате. Видећи то војвода Максим, покупи неколико друга и тајно оде Новом Пазару, код Дуге пољане нападне на оне своје непријатеље, те неке убије, и нешто похара, а и сам онде рану добије. Потуже се Турци у главном квартиру у Влашкој, од које дође како господару Ђорђу, тако и Совету велики укор. Тако исто и босански везир пошље свога Пешкир-агу, како за то, тако и за друге разговоре, кога сам ја на Рожњу од Хаџи-бега примио, и у Тополу га врховному вожду одвео, а видећеш и у мојој писми1 коју ми Хаџи-бег из Сребрнице пише. Сад врховни вожд и Совет, за удовлетворити и Русима и Турцима, а и своју реч одржати, морали су Максима оковати. Сад треба расудити шта би друге државе таквому преступнику судиле и заслужује ли ондашњи српски Совет зато у Србијанки срамоту. — А прочитајте и писмо Хаџи-бегово које сам 8. маја 1812. год[ине] примио.
. . . . . . . . . . . . .
Око 10. јануара пошље мене г. Ђ. у Беч императора за џебану и друго којешта молити и т. даље. Године 1806. опет на Шабац, умуасеримо, јуришимо, и наши многи уђу у куће, но Турци навале и истерају, гди и наши многи, ал више Турака погине.
У Петров пост везир и 6 паша дође на Бадовинце с војском големом, (гди смо ја и Чупић ишли у турску ордију и о миру говорили и задржали Турке, док нам и Карађорђе дође и бој на Мишаре) пак у Шабац. Ми одступимо од Шапца у ваљевску нахију.
Хаџи-бег дође на Братичић, одем Милану и Грбовићу у помоћ, тамо се бисмо. Ону ноћ дође од Карађорђа писмо да вратим топ и дођем њему у Ваљево и каза ми да је Катић Јанко на Месарици погинуо. Дођемо у Белин, одемо на Мишаре 1. августа. Бојеви. Оде Карађорђе, ми останемо на Мишару, и често смо с Турцима бојеве заметали гди је с обе стране гинуло.
Године 1806. опет дођем на Београд. Узмемо и горњи град, 17. декембра, пашин. Године 1807. оде стриц Јаков, оснује Лозници шанац, ја из Београда извучем 3 топа турска из града, без ланета, скупим коваче и коларе, на Забрежју окивам, само на Воскресеније што сам светковао, а у Светли понедеоник све окивао и радио. Одвезем одмах на Лозницу. Чувајући Лозницу често су Турци долазили те смо се тукли. Бој на Новом Селу, на Рожњу и око Сокола. Бој преко Дрине сниже Лознице, у шанцу на Запрећу под Главичицама. Бој у Тичару пољу. Бој у пуштању из Муасере Кедића на Рожњу. Бој на Баурићу. Бој на Сикирићу. Бој на Бранковини, на Дрини. Бој опет на Сикирићу, 15. априла 1809. год[ине], док пређосмо преко Дрине. Бој на Љубовиђи и Раковцу, скеле с леве стране Дрине у Босни истог времена. Бој на Прибићевцу, више Сребр нице, гди се на јуришу рани кнез Милић Кедић а умре у Баурићу. Бој под Сакалом у Грачаници. Бој опет велики на Рожњу 1809. последњих дана маја, Сулуна-паша и 23 капетана босанских. Бој у Рађеву пољу. Бој опет у Братичићу, сутра бој на Остружну. Бој на Буковици, 1811. октобра бој на Лозници, бој на Брашинци код Цера августа 15. дне, овде је био и Карађорђе у боју, 1813. на Засавици, најпосле на Шапцу. Ово све ако доспем радићу да што пространије эа сваки бој опишем, али око Лознице, Шапца и Сокола врло незнатне, бојеве мале, нећу моћи гди сам бивао све описати, само тек нека знате коликогоде шта је бивало на наш горњи крај, гди сам бивао и самовидец био, а у доњем крају и Делиграду само што сам слушао и неке велике бојеве из писама дознавао. Ако ми бог узда, радићу да попишем све војводе и капетане ко је гди са мном бивао на ком боју, ако и не могу све датуме погодити, имао сам попа Максима из Крнића и све редом бележио, но тевтер у бегању пропадне, зато моћи ћете наћи у писмима у мојој малој баштици2, а она књижица што је први пут наштампана о востанију Србије и описаније бојева укратко на Врачару и по Србији, ту ће и датуми бити.
Веће сам казао вам на једном месту како је мој отац из Карловаца 1791. године у нахију прешао, и како су Немци отишли а турски судови јоште непостављени целу годину, као обрлајтнант, тако су га људи звали „лаћман Алекса“, судио. Он је у Срему видео како су села на кунпаније подељена, тако је он за облакшати себи уредио код сваке цркве по једног главнијега кмета и назвао га среским кметом, на кога он слао је заповести, а онај срески кмет на све других села кметове, која села долазе оној цркви заповести издавао, и гдигде у својим подручним селима мале ствари поравњавали. И тако:
- Код цркве бранковичке: Ђорђа Крстивојевића из Забрдице, кмета среза бранковичког.
- Код манастира Докмира: Живка Дабића из Љутине. Живко Д[абић] погибе на Лозници, у понедељник на Св. тројице, у великој баталији.
- Код цркве Рабровице: Арсенију Раонића из Лознице. Арсеније погибе на Грнчари код Лознице, у недељу на Св. тројице, у великоме боју с Турцима. После Арсенија сина његова Николу поставимо капетаном.
- Код цркве Степање: Василија Павловића из Бајевца.
- Код манастира Грабовца: Бранка Николића из Грабовца, а после Петра Ерића из Звечке.
- Код јабучке цркве: Живана Петровића из Каленића.
- Код манастира Новака: Милован Зујаловић из Тулара. Овај је погинуо кад и мој брат Сима, на Дубљу у години 1815, јулија 13. дне, у шабачкој нахији на јуришу на турски шанац.
- Код врелјанске цркве Веса из Љубинића, а после Весе Ђура из Црвене Јабуке.
Сви ови главни српски кметови, како смо ми чули Карађорђев глас да је устао на Турке, сваки је свој срез са оружјем (у мес[ецу] фебруару 1804) на заповест нама доводили, и куда је мој стриц Јаков или ја заповедали, тамо ишли, и ми смо их назвали среским буљукбашама, а за такве их је сва војска презнавала. Како је који војвода или капетан умро или погинуо, онај срез избере по својој вољи и кажу нам: овог волимо, и тај буде.
Ово су доле кметови Николе Грбовића и његова сина Милована буљукбаше:
- Гаја Петровић из Шушеоке. Овај погибе на Засавици 1813, месеца септембра.
- Јовица Милутиновић из Санковића.
- Живко Саић из Кадине Луке.
- Никола Кутлача из Заруба.
- Марко Радомировић из Стојшића (из Словца).
Ово су доле Кедићеве буљукбаше. (Милића Кедића, кога је Фочић Мехмед-ага наместо Илије Бирчанина окнежио, и који погибе више Сребрнице, преко Дрине на Прибићевцу, на јуначком јуришу на турски шанац на капији, и по основенију турскога шанца умре 1809. године, априла око 25. дне. После Милића син његов Димитрије, војвода од Карађорђа потврђен).
- Јован Бобовац Симић из Бобове.
- Крсман Пирга из Ребелја.
- Стеван Н. из Миличинице.
- Ранко Мишковић из Лелића.
- Максим Филиповић из Буковице. Овај Максим погибе на Засавици, септембра 1813.
У ваљевској нахији био је стриц Јаков и ја, војводе: Јефрем, Грбовић Милован, после брат му Радован В., из Мартишића, Кедић Милић из Суводања, који је погинуо у Босни, Петар Молер из Бабине Луке, Кара-Марко Васић, војвода рачански из Осата, али је седео у Ваљеву, после мој брат Сима војвода, погинуо на Дубљу, јулија 13. 1815.
Све су ове буљукбаше и војводе храбро војевали против Турака и није ниједан своје подручнике удручавао, и ми смо буљукбаше капетанима, а њихове срезове кумпанијама за боље код народа уваженије звали од 1804. до 1811. года, а у 1811. јануарија 1, када Сонет ново урежденије и расположеније у воинству и војевању уреди, дођоше свакоме војводи војводске, а буљукбашама капетанске дипломе. Дође и мени војводска диплома за коју нисам толико марио. Мислим: кад сам могао од 1804. до 1811. године са владичином синђелијом војевати, зашто и сад не могу,3 ал’ веће сам запливао, ваља пливати. (Молио сам врхов[ног] вожда да даде моме брату Сими команду, ако му је воља, а да мене остави на миру, но то ми се не уважи. Наћи ћете у мојим писмима вождов одговор).
Младен Миловановић постаде попечитељ војске, Јаков Ненадовић внутарњих дела, и прочи проче, да се њих двојица сваког за своју струку питају. Многи људи посумњаше да се Карађорђу одузима власт, на кога су се били научили, добри га слушати, а зли га се и непокорни бојати, и веће се могло приметити, хотја и мало, од млађих старијим неко и неповиненије бивати. (Јербо је са дипломама дошло и наставленије колико војвода, колико капетан сме ударити најкривљем човеку штапа; пређе ли који меру, тај ће под строги одговор доћи). А до тога времена када је год и коме млађему старији запретио да ће га описати и Карађорђу послати у Тополу, већ ти тај се није смео противити, и сам га је глас Карађорђев страшио и у послушаније доводио, а запретити му војеним попечитељем Младеном М[иловановићем] толико чини као деветим у плугу, јербо се Младена нико не боји. Ви ћете, децо, рећи: та то је добро за Карађорђа, нека се војени попечитељ стара, тако је у сваком царству, а Карађорђе, господар над свима, нека рахат буде. Та то ја врло добро знам да је тако у свакој држави и краљевини, и то врло је добро и у своме реду да има главнокомандујушчи над војском, а државници или владатељи седе у својим дворовима без велике бриге, и ако би који принц а макар и краљ дошао у војску, он подлежи главнокомандујушчему, као и други официри, и гледа готова посла. Али ви питајте кога хоћете је ли Младен могао заменити Карађорђево име у тако време. Ја кажем да није могао, а ако је могао, зашто није заменио, јербо када је Карађорђе прешао у Немачку, у Младеновој руци била је сва источна и јужна Србија и војска (кроме нашега горњега краја).
Ја сву ону уредбу одобравам, али питам који боље знаду, је ли у оно време јоште за нас пробитачна бити могла да када Карађорђе у коју војску дође, да се по туђој системи влада, а не по својој старој, када је Србију распрострањивао. Чудна је то ствар! Смислити и судити ваља. — Опет велите: а како у другим државама свуда тако бива? — Опет ја то не кудим, али башка онда наша Србија, башка краљевине, јербо сваком краљу, од шукундеда пак и од оца, остала војска уредна, официри учени и готови, а краљ на асталу потпише рат или мир, да се бије или да се не бије. Али није таква војска уредна и готова остала од деде и од оца Карађорђу, нити [ју] је пером и мастилом саставио, но он обуо опанке, два пиштоља за појас, дугу пушку у руке, пак напред јуриш на Турке, иди га ти или који други остани ако смеш острагу! — Премда је овде и политика своју намеру имала, опет се мени чини да је Ђока своју систему и план од 1804. године у пуној мери држао, да би сасвим друго било у 1813. лету.
А зар би Вељко погинуо онде, да су послушали Карађорђа да се у Неготин не затвара, но да сву Крајину опусте, жене и децу истоку у Поречку реку и у Мајданпек, у онаке планине, штоно рекну, непроходиме и непобедиме. Скоро сам видео планине какве су: од Пожаревца до Мајданпека 6 сати, од Мајданпека до Пореча 6 сати, од Пореча до Брзе Паланке 6 сати. Те су планине врлетне и високе, док на једно брдо изиђеш — сат, док у поток сиђеш — сат, па опет тако. Путови су били на завојшчицу узани да све мора коњ за коњем ићи, а ретко да два заједно могу ићи, а буквићи око пута чести као конопље, ништа не видиш осим неба над собом. И кад би[смо] Турке у онаке тесне богазе и бусије напустили, да не бијеш пушкама ако жалиш барута, но чакљама што се лађе од брега одбијају кога би хотео Турчина да бираш закачити, увући у буквик и клати. Обићи те не могу да би 6 сати обилазио, да ти с леђа дође. Ово сам видео, али ми је г. Ћоса4 казивао да су ове планине допрле до близо Делиграда, и да су, идући попреко на југ од Дунава ка Делиграду, широке 40 и више сати, и да се не могу за 140 сати обићи унаоколо, и да су врлетније и тешњи и мучнији путови него што сам ја видео. А у Мајданпеку велика река вода и пространа раван, а тако поречка река, гди би десет нахија са свом стоком сместити се могло, а тако страшне планине около, и да се од Дунава и Брзе Паланке пак до близо Делиграда само на пет места кроз најтешње путове и бусије гди иде коњ за коњем и човек за човеком у те планине ући може и нигде више. Ја сам само путем прошао (премда је кнез Милош сада начинио широк пут), али сам познао како је било и мислим да се на Кавказу, гди се Шамил-паша са Русима толико година бије, није боља згода за обрану него наше поречке планине, или српски Кавказ — како ја себи представљам. — Тако је Карађорђе заповедао да се у те планине народ сатера, и да се крајем планина чувају онакви тврди богази, а сувише што буде војске да се дигне к Делиграду, и да се Неготин и сва раван и поља празна оставе, а Вељко, како је с коњицима јунак да се свагда у пољу са бећарима налази и да на Турке с леђа и испрека, како згоду види, напада итд.
А ако се сумњате да је тако Карађорђе заповедао, наћи ћете међу мојим писмима његова писма, да мало у ком строжајше не налаже ми да народ и стоку од границе и из равни у најврлетније планине најпре и најпре како се Турци граници прикуче уклонимо, које смо ми то и чинили. А тако је сваком заповедао. Зато велим да се Ђокина свака и свуда заповест није слушала, не знам зашто, или је нечији интерес или је нечија сујетна и бесполезна слава.
Хајде мало и о Неготину да вам приповедам моје примечаније (док се какав добар и вешт планиста нађе и опише га). Неготин је у равни под брдом великих шума и планина, од њега је све равно поље до Видика. Између Неготина и наших брда и планина једна бара, тресет, као полумесец око шанца опасала, откуда би наша војска у индат дошла. Турци дошли од Видина, што је суво поље ухватили и топовима тукли. Наши да су и хотели изићи, ваљало би или на бару да се даве, или кроз Турке. Хтели су једно или друго, али Вељко није допустио. По моме мњенију да онде није ни градио ни у накој незгоди шанац и људе затварао, врло би добро учинио, но да је овамо преко баре гдигоде до планине гди га не би могли Турци опколити, или Брзу Паланку боље утврдио. Онде никад ја не бих шанац градио, и кад не би Турци никад имали топова. Када је Вељко погинуо, а већ и барута нестало, онда војска нагрне на ону бару, онде су сви хатови и други коњи остали у бари и људи се много подавило. По моме мњенију, треба шанац градити откуда ми лако може доћи помоћ, или у крајњој нужди да бих се имао куда измаћи у бољу згоду, а да непријатељ не опази. Но ту је тако: или кроз цели табор (турски), и гинути, или преко оне страшне баре, и топити се.
Питате: а кад нисте имали никакве општенародне касе, како сте војску хранили? — и јесте ли имали судове? — Ето како, договорили смо се и заповедили и сваки кмет у свом селу наредио све на седам војника по два коња са седлом или самаром, и то који није способан за боја. Кад пођу војници сваки у торби понесе на леђима готова хлеба, што му може за два, за три дана бити доста (ако га имао ко умесити и испећи), а коморџија веће зна које су његових 7 момака за којима ће он носити, зађе од куће до куће, закаже: у овај и овај дан донесите мојој кући ко што имате војнику слати. Онда отац, брат или жена, или други из куће, донесу седам ока брашна, ако нема пшенице, а оно кукурузно, кошуље, гра, мало соли, мрког лука, праса, алме, и сува меса ако има, ако ли не има ништа, а оно мора бити брашна и мало соли. Ако брашна нема свога, а оно кућани у кога има узму на рад и после газди одаргатују — еле ће војнику послати, и кошуље донесу — и искупе, а коморџија све натовари пак за војском, гди их стигне, са њима заједно иде и носи. Каткад, ако на коњу није тешко, а он својих војника и гуњеве и хаљине натовари, те им умор помало олакшава, а онај други што је коморџија остао, кад већ време зна кад ће у војника отприлике хране нестати, и он зађе од куће до куће, закаже те му од оних седам војника којима ће он да носи и да првога коморџију измени, ко шта има подоносе му кући, а и он натовари, пак к војсци. Неки сретну старога коморџију у путу, на близо војске; а неки затекну га код војника, и ту се размене, стари оде а нови остане, али свагда по један коморџија код војске налази се, ако би куда помарширали да уз војску храну носе. И кад се војска побије, онда коморџије чувају (мало даље) храну, хаљине и гуњеве, и ако се какав рани на боју, они га натоваре на коња, однесу га или кући или гди знаду да има велчер који зна лечити рану. Тако и велика села, макар било по сто војника, на сваких седам момака по два коморџије, како сам горе казао, да се ове две коморџије по на својих 7 момака мењају, и за живот не сме коморџија фалити, но мора на рок донети. Ако би се какав случај трефио, и коморџија не дође, а они његови војници од дружине узимају у зајам, и кад им комора дође, враћају један другоме, еле, док има у једнога хлеба, неће гладовати, но деле братински, макар да му и није сељак.
Питате: како сте ви старешине који сте момке водили, себе и момке хранили? — Исто тако какогоде и други војници, од својих кућа носили хлебац и смок. Наћи ћете у мојим писмима тефтериће, цедуље, по колико су ми од куће бели за мене, по колико за момке сомуна или хлебова слали, соли, лука, помало зејтина и сирћета (за цикорие салату, јербо је свуда има), купуса итд. А кад ми не дође моја комора, ја у војника узајмим, па била проја, била погача, тамо је свашта слатко. — Треба и то да знате да у најпрвом востанију против Турака, у 1804, фебруара, све су старешине и буљубаше постале од најимућнијих Срба, који је био кнез или трговац, или поп или кмет, или онако имућан, који је имао добру баштину, задругу, доста стоке, воденице и друге приходе, које смо звали газдама. Премда није великога богатства много било, али опет побољи од других, који су могли повести о својој храни по два, по десет и по двадесет момака, и отменом момку пушке или штогод за отличије поклонити. А све смо момке узимали, што смо звали уписници, од добрих фамилија, задруге и најбогатијих кућа, који су могли себи коња, пушке, момачке хаљине од својих кућа добивати, (кроме хране, кад смо на војсци, како дођемо кућама распустимо, и они оду кућама, пак на измену долазе колико нам требају) и који се рани на боју видарину платити. — И то треба да знате: кад дође војник од куће на војску, онда отац даде му ако има помало трошка, ако нема, а оно мати, или сестра, или жена откине с капе или подбрадника макар по два цванцика те му даду и понесе, ако му дође до нужде да потроши, ако ли не буде нужде, а он опет донесе жени или сестри.
Ми како смо Турке из Ваљева истерали, остало је турских воденица, како у Ваљеву, тако и по нахији доста. Одмах смо поделили: узели смо једну воденицу нашој кући (јербо ја и стриц Јаков и браћа нисмо били подељени), једну смо дали Грбовићу, једну Кедићу, једну Пеји кнезу, а друге сваку све на два буљукбаше по једну воденицу у ортаклук поделили, те су сваки држали од 1804. до 1809. год[ине] без никакве кому плате, а у 1809. правитељство како друга добра турска, тако и воденице испродава, но смо ми сви сваки своју воденицу исплаћивали и у касу народњу новце положили.
Питате: јесмо ли имали судове? — Какво је опет то питање! — Та по три хајдука у планини пак опет зна им се старији. Ми како смо се почели спремати на Врачар, одмах смо у почетку маја (1804) учинили скупштину од хиљаде људи и попова. Ја сам имао Кормчију, из ње извадио неколико параграфа Јусти[ни]јанових, и Мојсијевих закона, кад украде јагње, вола, коња, да плати двоје и штапов, ко отме девојку, који војник утече из војске, са страже и тако даље, до 15—20 пунктова. Прочитам скупштини, и сва повиче: „Тако, тако нека нам се суди, и да хатера и глобе нема.“ Мање кривице остависмо на чисту совест судијама, и по обичају нашем, а што баш не могу, нека нам на Врачар шаљу. И то ћете ви рећи: та ти су закони врло жестоки. Та и Мојсеј није био будала, но је правио законе према своме ондашњем народу. Изаберемо за судије Петра Читака из Мушића (и то ћете може бити наћи у мојим писмима) и Јована Н. из Рабаса. Дамо им 3 пандура да начине у Кличевцу, у немачком шанцу, колебе и хапс, да узму једног попа од бранковичке цркве за писара, јербо их онде има четири попа. После дође нам из Купинова Сава, бивши скоро шабачки владика, а за њим из Аустрије дође Петар Новаковић из Осека, добар у магистрату секретар, који је из књиге немачке казивао како се барут (кува) и туче, могли смо за дан по тридесет ока барута у Ваљеву најбољега зготовити, али мучно било шалитре добити, и опасно да се не запали кувати. —
И членови су магистрата од својих кућа издржавали се. После две-три године порезивали смо по нахији на два члена по 35 дук[ата] цес[арских], једно говече и 500 ока жита на годину. Питате како ће два човека у суду бити? — Опет они! — а зар није секретар човек и у онако време, или је он без душе, те неће право рећи. Та, децо, нужда закон мења, боље је ишта него ништа.
Напомене
- У печатаном 1861. године Протоколу писама П. М. Н. о ратовању крај Дрине налази се и то писмо, печатано на стр. 159. (Љ. П. Н.)
- Тако је он звао своју збирку сачуваних писама и докумената, јер говораше: да се најрадије по тој баштини шета. Сва та акта поделио је он у две велике свеске. Прву свеску, у којој су писма од 1790. до 1815. звао је „стара баштица“, а другу свеску звао је „нова баштица“. (Љ. П. Н)
- Ја тврдо држим да је он ово неколико речи противу војводске дипломе рекао у одбрану свога свештеног чина. Он је дотле ишао по народном послу у Петербург и Беч, био је председник Савета, предводио војску на Шапцу, крај Дрине, на Врачару и по другим местима, али то је све чинио као свештеник, као прота. Сада пак — 1811. године — учинило му се да војводска диплома уништава његову синђелију и свештенички чин, који му је био милији од свију других чинова, и који чин до гроба је поштовао више него друге светске чинове. (Љ. П. Н.)
- Ово је по свој прилици писао око 1848. године, које је године прошао кроз речене крајеве са г. Стев. Стојановићем, тадашњим саветником, као депутација од стране Савета да поздраве на граници књаза, који се враћао из Казанлука, где је ишао на састанак султану. (Љ. П. Н.)