Сабрана Дела Бранислава Нушића. 20, Листићи ; Мале приче ; Конференције / Бранислав Нушић ; поговор Божидар Ковачевић ; приредио Зоран Тасевски
Садржај
- 1. Листићи
- 2. Мале приче
- 3. Конференције
- 4. Поговор
1. Листићи
Ови су листићи исписани у пожаревачком казненом заводу 1888 године.
1.1. Увод
Печально я гляжу на наше поколѣњье,
Его грядуще — иль пусто, иль темно
Межъ тиѣмъ, подъ бременемь познанья и сомнѣиъя
Въ бездѣйствіи состаритсѣ оно.
— Љермонтов
Нов живот диже се на рушевинама наших кровова. На огњиштима се угасила ватра, коју је ревносно деда својим жарачем подстицао; у икони је утрнуло кандило, које је свакодневно горуцкало при молитви наше мајке. Проширили се зидови наших домова и оно што их је некад красило: мир, вера и љубав продато је на лицитацији као стари намештај.
Ми смо на прелазу, на граници једне и друге епохе, на сукобу двају разноликих живота, патријархалности и цивилизације.
Из нашег пепела нићи ће други људи, са другим навикама, другим осећајима и другим мислима. Ми их већ осећамо у себи, али ми нисмо оно што ће они бити. Наше је доба родило нас — полутане, а ми ћемо родити Хамлете!…
Свет сматра за срећне оне који преспављују ово доба, а ја сматрам за глупе оне који оплакују ово доба.
Пред нама је било покољење одлучно у идејама, истрајно у раду; за нама долази покољење које ће сумњичити. Не налазите ли да смо ми покољење које треба да се смеје?
Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и онако је мало задовољних! Питате ли: коме? — Та прво себи, па онда оном до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама.
⁂
Госпођице, зар се ви давно нисте тако слатко смејали?! Зар од онда, кад се оно грохотом засмејасте при мојој изјави љубави! Ах! А да знате како сам се ја од оног времена променио! У главном моје су тежње остале исте, ја и данас волим осигуране дохотке и живот без великих потреса, и моја су начела остала иста: ја и данас волим пиво без музира, жену без историје, која се обично после свадбе сазнаје и славу, која се не заслужује смрћу. Али, госпођице, ја сам се ипак променио! Та пре сам само вама изјављивао љубав, а сад већ — чујте ме само како сад гучем:
И тебе, лепа плавушо, и тебе, црнооки враже, и тебе, смеђа лепојко, све вас, све вас ја волим, и то смем само зато овако јавно да исповедим што сам напустио намеру да се женим.
Калигула је узвикнуо једном приликом: „Ах, што цео свет нема само једну главу, да је могу једним махом мога мача скинути!“ а ја, ја ево као Хајне узвикујем: „Ах, што све ви, лепотице, немате само једна усташца да вас једним пољупцем могу све ижљубити!“
Е, ово је баш сладак увод и из њега што је најглавније, госпођице, јасно се види да вам ја никакво зло не мислим, што је било врло потребно да се констатује. Па, ако смо с тим на чисто т. ј. да вам ја не мислим зло и да је ово доста сладак увод, онда већ могу прећи да вам кажем оно што ме тако пече.
Ја сам, видите, госпођице, у овим листићима чешће говорио о женскињу, и ево признајем, био сам по где-где пакостан. Видите, ја би се врло лако извинио, кад само не бих хтео да будем искрен, а ево како: кад би ме ви строго погледали својим лепим очима, (а то је за мене читава инквизиција) ја бих метнуо руку на срце, уздахнуо бих силно, преврнуо бих очима и казао вам: „Ах, лепа госпођице, ја сам врло несрећан у љубави, а из те несреће рађа се пакост и, верујте, све оно што сам пребацио женскима, само је жуч коју је та пакост просула!“
Али, госпођице, и ако сам ја у ствари несрећан у љубави, ипак оно што сам казао није пакост. Да, незгодно је то овако грубу истину казати у очи, али… та вас то не треба ни мало да женира, јер ма колико се ја старао да вас, женскиње, преставим у ружној боји, ипак ви остајете увек са лепом бојом, остајете увек толико лепе, да ја у свако доба пристајем да вам на уво шапнем, како се љуто кајем што сам се погдекад, према вама огрешио.
Јесам ли вам се довољно извинио за мој први грех? Ако ми и не могнете за све опростити, сетите се да се владаоцима, списатељима и женама, ма и за једно добро дело, гледа кроз прсте за много и много рђавих дела. А моје је добро, госпођице, што сам искрен. Видећете.
Хајд’ бар сад да се користим, па да вас и замолим за нешто. Кад прочитате ове листиће, молим вас, поштедите ме бар толико, па кад се нађете у друштву с којим нашим младим критичарем, а ви му немојте казивати своје мишљење о њима. То вас и стога молим, госпођице, што ће (видећете) тај критичар украсти ваше мисли. Украшће, ја сам уверен да наши млади критичари краду од жена мисли за своје критике, те отуд и долази да им критике личе на — оговарања.
А сад, лепа госпођице, ја немам шта више да вам кажем. Ево, скидам рукавице и преврћем први лист.
1.2. Поглавље 1
Das ist ein geschikter Kutscher der in einem engen Zimmer gut umkehren kann.
— Lamb
Nolens volens — без обзира на Митров и Ђурђев-дан, ја сам напустио свој дојакошњи стан, који је одговарао свима хигијенским условима, где нисам имао никакву џандрљиву газдарицу, где ми није никаква госпођица из суседства досађивала својим раштимованим клавиром и својом штимованом љубављу и, најпосле, стан око кога је било толико блата, да сам, врло често, очајно узвикивао: „О, блато српске престонице, кад ће се твоја судбина решити у — општинском одбору!“ Напустио сам, велим, тај стан и дошао сам у скромно обиталиште пожаревачког казненог завода, у коме на први поглед среташ све богатство природе, која је по врту овога завода расула: славује, коцкаре, чуваре, убице, новинаре, комесаре, псе, и тако даље.
„Alea jacta est!“ узвикнуо је Цезар, кад је прекорачио Рубикон. Ја сам се уздржао и нисам изрекао ни ове, ни какве друге историске речи, кад сам прекорачио апсански праг на соби број 7.
Буљубаша који ме је спровео, промумлао је нешто и, ко зна, можда је он што историски казао, али ја нисам чуо.
Боже, ето буљубаша, баш сам искрено мислио тог човека да опишем. То би могло да изнесе књигу од читавих десет штампаних табака, ал’ како се у нас врло тешко растурају књиге које износе више од пет табака (изузимајући оне којима су писци начелници разних министарстава) то сам одустао од те искрене намере. Доста је кад вам кажем, да је од горе до доле личио на велики апсански кључ. И тај велики апсански кључ затворио је за мном врата једним мањим од себе кључем, кад сам прекорачио праг, прећутав оне историске речи.
Неки је, мора бити врло знаменити писац казао ове незнамените речи: „Човек је краљ свију животиња!“ Ја додуше нисам никад себи ласкао положајем животињског краља, али сам у овом тренутку, кад се заклопише за мном врата, осетио најјасније, како човек није кадар ни то да буде. О како је мајушна та животиња, која се зове човек! Све оно што краси човека као човека, нашли су људи већ и у животиња, и вредноћу и разум и лепоту и поштење и искреност и све, али — оно што ружи човека као човека, нису још све нашли и код животиња. И човек, таква слаботиња, хоће да се назове краљем животиња.
Ја, који у овоме свету нисам био ни стоти део оне трунчице, која западне у сат и нагони човека да га да на оправку; ја, слаботиња, помишљао сам, кад први пут кврцнуше врата за мном, да ће сад напољу све пропасти без мене; да се земљина кугла неће умети да окреће; сунце неће бити на време на небу; часовници неће избијати на време и, замислите, мислио сам толико ће све то наопако поћи, да ће најпосле и општински одбор решити питање о осветљењу и водоводу, и то ме је све поражавало и убијало.
И мал’ не запевах као Давид псалмопевац, само не уз харфу, већ уз апсанске решетке: „Зар изједначих се с онима који у гроб полазе и постадох као човек без силе!“…
Али ме убрзо утеши један апсеник, који, најпосле, можда је зато и био осуђен што уме тако лепо да теши: „Не брин’те се, господине, — поче он говорити — и ја сам мислио да ништа неће моћи без мене да буде, ал’ ево већ сам две године овде у затвору, па баш пре неки дан добијем писмо да ми је жена родила. Ко ће као Бог; може, може, господине, све и без вас да буде!“ Те речи падоше као блага дажда на моју узрујану душу, ја осетих мир у души и наслоних главу као Хигов Клавдије, а мисли ми почеше да се роје. Навалише одједном уколутане, испреплетане и ја се сетих свију, свију вас који сад ово читате и испуних први лист моје бележнице.
Ох, како је то тешко размишљати стешњен измеђ четири уска зида. Некако те притискају, некако ти узе мисли не дају маха. Тамо, на широкој, пространој пољани, покривеној снегом или цвећем, животом или мртвилом, тамо се твој дух расипа, твоје мисли развејавају као колутови дима који се, дижући се, пењу и губе. Или стреме до далеког хоризонта, прелазећи са предмета на предмет, тако хитро, тако брзо, да ни најновији секундни фотографски апарати не би били кадри да им контуре обележе. Као оно таласићи, кад се крену из оне средине где си ти камичак спустио, па се шире, разлазе и разлазе, док не наиђу на обалу, те застану, разбију се и губе се… У природи је та обала најудаљенији хоризонат.
Мој су хоризонат — четири зида!
Јесте ли осећали који пут узак простор за мишљење? Оно човек и у маленој, здравој соби правилно дише, као и у пространој и високој сали, али сетите се како вам изгледа да лакше дишете овамо него тамо.
И према томе, ви мислите ја нисам могао ни о чему да размишљам? Чини вам се. Има мисли које не захтевају простран хоризонат. Мислио сам о мојој љубави.
О љубави можете мислити и ма како да је уска соба.
Ви који нисте волели, за вас и нема љубави. Ви који нисте видели њен осмејак, ви нећете никад ни волети. Немојте ми замерити кад у песмама певам рај и блаженство, јер ви не познајете тај осмех! Њен ме је осмех научио да пишеш песме, а песме — песме су ме довеле у апсу!
Сећам се баш кад ме жандар доведе пред сто управника казненог завода да ми се, као и сваком другом осуђенику, узме лични опис. Кад год је што на мени поменуо, мени се у памети јављао њен лични опис.
— Вере православне? — Но да, и она је већ те исте вере.
— Година 23? — Ах, њој је тек шеснаест; њено је лице још покривено оном слатком маглицом, коју са воћа скида први ветрић, а са девојачког лица први пољубац. Шеснаест година! Де-Мисе би при помисли на те године узвикнуо: „О, Ромео! Јулијине године!… Године кад се женска јавља тако лепа невиношћу, тако богата лепотом!“
— Очи смеђе! — Не, не, господине управниче, њене су очи црне, очи које успављују и очи које буде; очи које опеку и очи које залече.
Али… нећу више ни да мислим на њу. Она је сад можда наслонила своју лепу главу на перјан и мисли — у кога ће у мом отсуству да се заљуби.
А пољубац којим ми је при растанку потврдила љубав?
Ох, пољубац је прва најискренија и последња најлажљивија реч женскиња!
1.3. Поглавље 2
Запитај стоку, научићете!
— Књ. о Јову, гл. 12.
Данас су ме преместили у собу бр. 11. Ту ћу остати стално. Соба пространа и ви сте спасени да вам пишем о љубави.
Па ипак!
О, света успомено моје најчистије љубави, опрости ми! Ја падам на колена, опрости ми!
Госпођице, ви знате колико ми је закуцало срце, кад сте ми дали онај букетић као успомену на нашу љубав; толико, толико ми је закуцало срце, да сам у том моменту поверовао Хајнеу да је у свом срцу осећао како седи читав један капел-мајстор и даје такт; поверовао сам и Шапчанину, да је у свом срцу осећао читава звона како лупају. Ох, ја сам више него то осећао, осећао сам читаву звонару са сва четири звона, и не капел-мајстора већ читавог тамбур-мајора. Па ето, ви сами знате колико су ми заиграле руке од узбуђења, кад сте ми дали тај букетић, у коме је било цвеће тако лепих боја. Црвена, прво црвена боја, боја која једино не годи биковима, калуђерима и ћуранима, али, госпођице, боја од које се гради републиканска застава и жандармска униформа. Па онда бела боја која значи у мирно доба невиност, а у ратно доба предају. Невиност и предаја! Онда би бела боја требало уједно да је и боја љубави, јер је љубав и садржана из та два појма, невиности и предаје, тим пре што се и повојнице праве од беле материје. Је л’ те госпођице?
Па онда, госпођице, не само по бојама, већи иначе је у том букетићу било такве врсте цвећа, да је само собом изговарало она три љубавна принципа „љубав, веру и надежду“, који се режу на прстењу, молују на вашарским колачима, шарају на ускршњим јајима и који су, најпосле, дубоко урезани у моме срцу.
Ја не носим, госпођице, грех на својој души што тај букетић немам више, тај грех пада на цео волујски род.
Ја сам букетић метнуо на прозор, међу решетке. Хтео сам да спојим љубав и чежњу, то је у овом моменту расположење моје душе! И заиста, ако је крст израз вере, ленгер наде, а срце љубави, то ништа лепше не може да буде израз чежње до апсанске решетке. И замислите, — јутрос је пришао моме прозору један во. То није био обичан во, јер је, верујте, својом озбиљношћу стекао од прве моје поверење, но које је он проиграо. Кад се већ приближио моме прозору, дочепао је са највећом халапљивошћу онај букетић, који је изражавао успомену на нашу вечиту љубав. И ја сам морао својим рођеним очима да гледам, како он прежива моју веру, љубав и надежду. Оно истина, то се троје често прежива, али ипак, — проклет био цео волујски род!
Ја вам се заклињем, госпођице, да никад нећу јести воловско месо — не, моја се мржња и даље простире; клетва прелази са оца на децу; ја вам се чак заклињем да нећу јести ни телетину, па макар то била и хладна телетина са сирћетом и зејтином.
Не само то. Ја ћу терати и даље. Узећу га на одговор, зашто не? Додуше, не сећам се ни једнога параграфа који забрањује јести букете, али — он је појео залогу, појео је обавезу наше љубави, дакле — уништио обавезу.
Ево, превијам табак:
„Рађено у Пожаревачком казненом заводу соба бр. 11.“
— Ко сте ви и како се зовете?
Во ћути. Он ћути, а то ме баца у очајање. Ко зна да ту није постојала читава волујска завера?
— Ох, воле, говори, твоје ме ћутање баца у очајање, говори! Ти нећеш бити прва животиња која је проговорила; ти нећеш бити прва животиња која ће погдешто разумети. Ено, старозаветска магарица разумела је поглед анђела изасланика божијег и притиснула је уз зид ногу Валааму, који ју је јахао; ено и мајушни црв је разумео глас Господњи, те је прогризао тикву која је израсла више главе јону; па разумеј дакле и ти, воле, разумеј, тиче се моје љубави, моје најсветије љубави, управо тиче се једног букетића, који се сад налази у твојем бурагу а некад је мирисао на њеним грудима.
Овако убедљиви разлози нагнаше сивоњу да мукне и ја видех да је био спреман на одговор.
Дакле:
— Ко сте ви?
— Во.
— То је мало, кажите опредељеније ко сте ви?
— Државни во.
— Занимање?
— Во.
— И то је мало. Код нас има волова у разним занимањима, дакле каж’те опредељеније?
— Вучем воду.
— Породица?
— Мајка ми је зло прошла, отишла је на добош, мислим за порезу, а отац ми је још горе прошао. Ја не знам да л’ се он мешао у политику, али знам да су му, при промени неке владе, пре три-четири године, овараклаисали рогове, намазали га црвеном фарбом, окитили га венцима и веселио се до десет сати пре подне са приврженицима нове владе, затим га убише и приврженици га са слашћу смоташе.
— Чекајте да вам узмем лични опис: висина средња, црномањаст; особени знаци: рогови који личе на писмо јоту.
— Варате се, господине, рогови нису особени знаци. То су у нас оно што су у вас бркови. Рогови много чине хоћемо ли се допасти каквој госпођи крави. Само што је у нас симпатија госпођа крава много невинија но симпатија госпођа у вас, јер нам не доноси никакве протекције.
— Је л’ вам позната администрација, кад чините примедбе?
— То је наука коју не мора нико у Србији да зна!
— Јесте ли писмени?
— Јесам, и пишем љубавне песме!
— Лепо! Али сад пређимо на ствар. Ви сте учинили једно кривично дело, уништили сте једну обавезу, појели сте један букет који је висио овде на прозору као знак моје љубави.
— Ви би ми само могли да благодарите.
— Не разумем!
— Па разумејте. Вама је ваша љубав задовољавала само срце, то је погрешка. Вид’те, ваша успомена на љубав задовољила је мој стомак. Тако и ваља да буде. Не заборављајте да се осврнете око себе и за собом. Ви што сте проживели, про живели сте не осврћући се. Немојте да вам то брка рачуне што по хронологији живите у деветнаестом веку. Људи погрешно броје, они удешавају године времена, као девојка уочи удаје, Ви живите у веку кад ће вам савет једнога вола бити кориснији, но сто томова Русоа, Спенсера, Ласала и Маркса…
— Али…
— Слушајте, па ме онда прекидајте. Чим сам дорастао до снаге, наменули су ме да орем њиву мога газде, од чијег сам плода ја добивао за храну само огризину. Наметнули су ми велики јарам, који ми је грдно нажуљио врат и мало је требало па да добијем болест у грудима. Покушах да се ритам, тукли су ме; покушао сам да бодем, потсекли су ми рогове. Шта сам могао, шта сам требао, слегао сам раменима и решио се да се ничему не противим. Колики год јарам да је био, колики год терет да је требало вући, ја сам мирно увлачио главу и равнодушно теглио — па ето, видите, сад су почели да ми признају заслуге. Скинуше ми јарам; доведоше ме овде, почеше да ми доносе лепо чисто сено и ја почех да се гојим, и ево, као што видите, и дан данас по цео дан пасем, пишем љубавне песме и једва једанпут дневно довучем воду, али то је тако мало да ми ништа не смета гојењу.
— Али, зар вас не мучи савест, што хиљадама ваше рогате браће још носе јарам и једу огризину?
— Не, јер ми је савест притисло сало.
— Хм!
— Немојте се ишчуђавати, послушајте ме! Будите миран грађанин, скидајте капу сваком ко је ма и мало виши од вас, па макар вас и роговима престизао у висини; научите се да се дубље поклоните; научите се да помало и колена савијете, па кад вас грбача заболи немојте се тужити, већ каж’те сваком да је то од назеба. Великим људима немојте истину у очи говорити, а најмање смете ту погрешку учинити према владаоцима и женама. Власт и пуницу немојте вређати; немојте заборавити да често дарујете жену и оне који су старији од вас у служби. Кад вас ко удари песницом, ви се насмешите и чешите се тек кад одете кући. Ако се с вашом женом забавља какав велики чиновник, ви се правите као да не видите. Научите се да баш онда ћутите кад вас савест гони да говорите, па ћете се убрзо уверити да је ћутање — злато. Кад вам хоће да скину капут за какву дажбину, ви реците да имате још један код куће. Кад вас ко похвали, реците да нисте заслужили, а кад вас изгрди, насмешите се. Будите увек спремни да кажете владаоцу да је племенит, жени да је лепа, пандуру да је мудар, списатељу да је гениалан. У новинама читајте само огласе, а да би вам се разгалио мало дух можете читати и општинске објаве што се по угловима лепе. Ето, то вам је мој савет, радите тако и ви се нећете кајати; имаћете мира и на небу и на земљи и гојићете се!
— А не би ли се огрешио према самом себи?
— То је мањи грех но огрешити се према приликама. Човек сам себи може и да опрости, а прилике, кад се о њих огрешите, не праштају!
— Хм!…
У том нам неко прекиде реч. Дође један чувар и муну ногом мог саветодавца у трбух. Он се окрете, погледа га мирно, па затим мигну мени левим оком.
— Али, то вас боли? — прошаптах ја.
— Та да, боли ме — отшапута ми он — али овај ме тера да идем у шталу, јер ми је положио лепо и чисто сено а не огризину.
Мигну ми још једанпут левим оком, замаха репом, окрете се и оде у шталу.
1.4. Поглавље 3
И ријека ће се напунити жаба, и оне ће изаћи и скакати теби по кући и по клиети гдје спаваш и по постељи твојој и по кућама слуга твојих и народа твојега и по пећима твојим и по наћвама твојим.
— Мојсије 2, књ 1, гл, 3—8.
Нешто, Боже, мислим шта ти све није кадра политика да учини од људи, да их позавађа, да их отуђи и да их замрзи. Оно до душе и људи су кадри много штошта да учине од политике, као да саграде себи лепе куће, да оставе по коју парицу за дане кад се „повуку са јавног поља“ и шта све још.
Дуго сам се ја око тога борио, да л’ да се бацим на политику или на књижевност. Оно и на једном и на другом пољу може се постићи крајни циљ, то јест да се влада. Зар не? Зар нису и владаоци и песници у неколико једнаки, воле да су, сила, воле да им се клања множина; воле да се славе и поштују, воле да им се лаже у очи; не воле нимало оштру критику и увек желе да је њихов престо највиши, а разликују се само у толико, што владаоци све то постижу силом а књижевници на силу.
Али, кад се нешто човек зрело размисли, у политици кад те премлате а ти си бар премлаћен, а ако си песник, а ти лепо седнеш, па сам себи боден стреле у срце, крцкаш кошчицу по кошчицу и тако се целога живота патиш. Бога ми, поезија је унесрећила толико наших нараштаја. Ето, читајте наше младе песнике, читајте те јаднике, па ћете видети како један има залеђено срце, други сломљене груди, једном дрхћу руке, другом истекла сва крв што је имао у жилама, једном бучи глава, другом клецају колена, једном засенуле очи, други добио камен на срцу, а трећи и неко змијче у срцу. Кажем вам, сузе да вам наиђу на очи кад видите како су ти људи осакаћени и премлаћени.
Толико сам пута преко новина предлагао да се за те људе сагради једна болница, да им се наместе груди, да им се скине камење са срца, да им се топлим облогама раскраве срца, али нико неће да ме чује.
Верујте, ја увек плачем кад се сетим наших песника. А како и да не плачем! Није ли им судба уделила најцрњи удес. Бог је бар жене казнио породиљским мукама зато што је Ева окусила забрањен плод, али што је наше песнике казнио тим мукама, кад сам ја уверен да ни један наш песник није појео никакву забрањену јабуку.
Ама ево да их чујете само:
Један вели:
Кад уморан једва клонем
и без вере и без нада.
а туга ме обрвала.
са неправде тешких јада.
Други:
Душу ми јадну вечна нојца тишти
срце се јадно у тузи разлива.
Трећи:
Чујеш ли како боно јече
сломљене моје груди.
видиш ли, душо, како дрхћем
ко сен кроз живот блудим.
Четврти:
Многа суза унутарњег јада
У потаји тече ми низ лице
Кад и болест на срдашце пада
И уздаси трче на уснице.
Пети:
На моме срцу читава је стена
Ох, једва, једва дишем
Ал’ сећајућ’ се боних успомена,
Ја ево песму пишем.
Шести:
Ој сад како стара туга
Ближе доћи не сме ми.
Без утиска, без полета
Љубавне су песме ми.
Па онда тек седми:
Хај смрти, смрти, кад ли ћеш доћ’
У црну да ме завијеш ноћ?
Ето, јесте ли чули?! Зар нису то несрећна створења? Не жалите ли их? А ја сам већ толико пута узвикнуо: Ах, Србијо, твоји песници — плачу!
И нека ти је српска мајко, (како ти ја добра желим) овде узгред препоручено, не препоручено него преклињем те, пази добро на своје дете, у интересу његове среће у животу, да не пише стихове, па макар то били и рђави стихови, јер то му последње неће баш ништа сметати да буде српски књижевник. А ако то буде, веруј, неће бити никад срећан.
Али кад човек помисли на наше дане који су тако бледи, црни, несрећни, да човек, и кад је весео и кад је пијан, мора да плаче, онда није, Бога ми, ни чудан плач наших песника.
Божанство хоће тако, а песници су израз Божанства; прилике хоће тако, а песници су, ако хоћете, и израз прилика.
Ми живимо у данима кад је Берне казао: „Свака радост је цвет што га береш на обали какве несреће. Играј где год хоћеш, свугде играш на гробовима; певај где год хоћеш, сузе су што ти песму прате; настани се са својом срећом где год хоћеш — жалост ти је комшиница!“
Ето, знам по себи. Једанпут пред вече, исходао сам се доста и онда као осетих неку вољу код себе. То је била неодољива воља и ја сврнух у једну кафану, па пре но што бих прочитао данашње новине, узмем најновији број јеловника, са чистим уверењем да ћу у њему наћи много више садржине но у ма ком уводном чланку наших листова. По својој већ ранијој навици прескочим уводни чланак у јеловнику, у коме је, мислим, била реч о разним чорбама и пређем таки на најновије кухињске вести те задржим се код једне тачке која је много обећавала. И заиста се нисам преварио, то је била ванредна прженица, како по спољнем облику тако и по садржини. Прелазећи ћутке преко тога, да сам после још једну појео, налијем ја то са пола литра добра црна вина и онда се кренем кући, али са чудним неким расположењем. Нешто ме је тиштало у души, осећао сам како ме гњечи нека неправда, а сем неправде осећао сам како сам се почео знојити по челу.
Чим сам стигао кући, обучем папуче, седнем за сто и почнем овакву песму:
Шта моју душу слутњом мори то
И шта притиска груд!?…
Ја осећам покров поврх тела свог
И мртвачку, ледну студ.
Ах, дани су моји избројани већ,
Преда мном рака зја.
Истрошен у борби са неправдом и злом
Миру се предајем ја!
Хтео сам да продужим ову песму и ви би је можда после читали у каквом белетристичном листу, али ја збиља почех да осећам нешто непријатно у грудима, те оставим песму, дунем у свећу, покријем се јорганом преко главе, погладим се по трбуху и кад сам се већ добро ознојио заспим као турско дете.
Хајд’ баш, онако узгред, да вам испричам шта сам те ноћи снио. Чудноват сан! Као ја седим у својој соби, а газдарица дошла да јој платим кирију.
— Господине, вели она, ово је већ други месец како не плаћате.
А ја се као дигнем са столице, пружим руке у вис и дрекнем:
Ах, дани су моји избројани већ.
Преда мном рака зја.
Истрошен у борби са неправдом и злом,
Миру се предајем ја!
— Знам, вели она, али веш, нисте ни за веш платили. Ја стиснем шаку у песницу и грмнем:
Истрошен у борби са неправдом и злом,
Миру се предајем ја!
— Па добро, вели газдарица, а ко ће веш да плати?
Мени нешто заигра у грудима, затресох се од узбуђења, притискох руком срце и опет као грмнух:
— Не, не, нећу ти платити, јер при последњем прању донела си ми три пара гаћа мање.
Па ваљда од тог узбуђења пробудим се и онако нерасположен, као што је обично човек после тешких снова, и не доврших ону своју тужну песму. Али ви зато немајте бриге, ја вам дајем реч да ћу је ипак довршити.
Та оно и поред расположења могао сам је продужити, али ми не даде једна посета. Момак ми унесе визиткарту, на којој је писало: „Бранко Секулић, пише песме, продаје лозове и оправља старе амреле, све на мало и на велико“.
1.5. Поглавље 4
Нећу… нећу… нећу!
— Змај.
⁂
Ја бих вам говорио и о свом програму, али ми је остао код куће…
— Из говора једног посланика
Благословена земљо шпањолска, где се само у Валенсији израђује 1,690.000 лепеза годишње, па где се ипак становници не могу да охладе од жеге бурбонскога сунца; благословена земљо немачка, где се сваке године производи 42 милиона хектолитара пива и по један закон о социјалистама; благословена земљо маџарска, где се годишње закључи 130.840 бракова, земљо, која си и сама удата и која поред свег рђавог брачног живота немаш куражи да идеш у конзисторију; благословена земљо француска, где се гради највећа кула на свету,1 али са које ти ипак нећеш сагледати твој Елзас-Лорен; благословена земљо аустријска, у којој гмижу 13.710 калуђера, но које ти ни по каквој формацији нећеш моћи да претвориш у тринаест батаљона; благословена земљо турска где се владаоци због рђаве политике и због много жена маказама убијају; благословена земљо руска, где су најзгодније станице одакле се може посматрати помрачење сунца; благословена земљо талијанска, која само у Напољу имаш 4500 адвоката, па ипак не смеш ни да започнеш твоју парницу са папством; благословена земљо бугарска где су тако јевтини владаоци, па ипак не можеш да стечеш ни једног; и благословена земљо српска, где је ретко наћи човека, који бар једанпут није био министар или новинар, па где ипак има најмање добрих министара и новинара!
Дакле и ја да будем министар?!
Буљубаша јуче, кад је обилазио собе, рекао ми је ове значајне речи: „Пази, ко је год у овој соби одлежао, постао је после министар!“ И ето, ја сад читав дан само о томе размишљам…
Боже мој, како ли би то изгледало кад бих ја био министар?! Морао бих извесно много чега да се одвикнем, а на много шта да се навикнем; стекао бих извесно много пријатеља, и сазнао бих том приликом, да је моја породица врло велика, јер би врло често добијао писма која би почињала са: „Мили мој синовче, откад већ мислим да ти пишем, па све тако“… и тако даље. Јављали би ми се многи и ја бих се на сваког пријатно насмешио; почео бих да се навикавам, да и сам верујем у оно што кажем, јер бих извесно имао често прилике да говорим оно што би ми било тешко веровати. О мени би се много писало; опозициони листови називали би ме „упропаститељем државе“, „државном распикућом“, „убицом“, „лоповом“ и разним другим именима која су потребна да би што китњастији били уводни чланци, а шаљиви листови цртали би ме са великим носем, са огромним ушима, са танким и дугачким ногама, или како сам се као риба обесио о какву удицу или се уплео у какву паучину. Па онда, копкали би по мојој историји и пронашли би, како се због мене нека девојка отровала, како сам ја управо крив што је неки мој далеки рођак скочио у Саву и удавио се; како сам ја умешан у неку масу коју су тутори наследили, и ти већ Боже знај какав ти ја све не бих свету био приказан! Па још то све можда за то тричаво задовољство, да после оставке кабинета у коме сам, саградим себи кућицу, две? Не, не, Бога ми нећу! А и на што ми је?
Волим ја свој мир, свој красни мир, него она клицања кад дођеш на владу и приређивања мачијих музика кад паднеш с владе. Најпосле, што кажу жене, волим ја другог да грдим, него други мене.
Али, на жалост, канда ће у нас скоро доћи време где престаје то „нећу!!“ ја то готово поуздано проричем. Доћи ће време, где ће се морати бити министар и једног дана немојте да вас у закону о чиновницима грађанског реда изненади какав нови параграф, који ће можда гласити: „Нико у Србији не може добити службу, док не одслужи као министар рок од два месеца“.
Додуше, моја је породица позната као породица која је душом одана војничкој служби, та она је, за време прошлих крвавих дана, дала Србији пет лифераната и два управника магацина, од којих је један био и болестан за време рата; али ипак, руку на срце, кад би ме регрутовали за министра у Србији, ја, иако нисам масарош, гледао бих да се извучем.
Но, то канда неће тако лако ићи и то ће ваљда овако изгледати:
Пробудим се једног дана, умијем се и сасвим невино изађем на улицу, док тек мене неко за врат: „Стој, ти ћеш бити министар, у моме кабинету!“ ја извијем мало врат и дрекнем: „Нећу, нећу, нећу!“ Он закрвави очима и очајно викне: „Мораш!“ ја се наново извијем, ишчупам му се из руку и нагнем где ме очи воде. Сусретнем успут добре људе, пожалим им се каква ме невоља гони, они уздахну, сетивши се да су и они кадгод морали бити министри и заклоне ме. Јест, ал’ не лези враже. Ето после подне жандара са „кратким позивом“ и на њему превучене три штрикле: позивам се хитно у кварт. Покушам још последње средство, седнем и напишем овако писмо члану кварта: „Господине. Бадава ме зовете, ја нећу да се примим за министра. Поставите ме та тутора каквој замршеној маси; огласите за моју љубав ма којој држави рат и поставите ме за лиферанта, и ето, довољно је од мене што толико попуштам. Али за министра нећу да се примам. Спасите ме и потражите, ваљда ће се когод примити!“
Пошљем ја такво писмо, али не помаже. Ево га жандар за жандаром, позив за позивом, па најпосле, што ћу, слежем раменима и примам се.
Најпосле добро, примим се, примим се, али чега, кога портфеља, за Бога? Што се тиче „грађевине“, што вели покојни Ђоша Миловановић, не знам ти ни једне „черте“ повући; а што се тиче „народне привреде“, јест, био сам једне године претплатник листа „Тежака“, али како тада није тај лист плаћао хонорар, то су целе године били страшно необделани чланци тако, да се једнако писало само о кромпиру. И према томе ја се од целе привреде само у кромпирима разумем.
Али, Боже мој, зар би вредело да будем малодушан?! Та код нас су и пуковници министри правде и филозофи министри полиције и ђумрукџије министри грађевина. Зар је ту потребно знање? Потребно је само бити министар и имати свој програм.
А враг би га знао какав бих ја програм могао имати. Уосталом и сви су политички програми као оно надгробне беседе, једнаки, само се мало крај промени.
И тако ево и мога програма.
Као министар унутрашњих дела прво бих и прво многе чиновнике истерао из службе; затим бих многе и многе чиновнике преместио. Жандаре бих преобратио у пандуре или пандуре у жандаре, свеједно, тек ја бих ту био врло практичан, то јест дао бих да се жандарима направи и униформа и цивилно одело. Чим би опозиција дрекнула: „Нећемо жандаре!“ ја бих их обукао у цивил и то би били „укинути жандари“, а кад би опозиција дрекнула: „Докле ће ове неотесане пандурице својим буџама да прете нашој слободи!“ и тако даље — ја бих им одмах дао униформу и тако би били задовољни и ја и опозиција. У погледу одржавања чистоће, издао бих санитетски закон, којим бих забранио да грађани уопште и праве ђубре у вароши (коме се прави ђубре нек изиђе ван вароши), а у погледу одржавања реда израдио бих закон, да се у случају сваког нереда похапсе сви чланови квартова, њихови писари и цео жандармериски одред и тако би неред увек био угушен у своме зачетку.
Као министар просвете и црквених послова, прво бих и прво многе учитеље истерао из службе, затим бих многе и многе преместио, па бих онда завео многе комисије које ће прегледати по школама, на пример, сунђере, прозоре и такве ствари. Забранио бих учитељицама да се удају, јер је то доста неморално за децу; забранио бих учитељима да воде политику, јер је то доста незгодно за среске капетане; забранио бих поповима да могу бити и учитељи, јер се ту збрка вера и наука, а у таквој прилици увек изиђе којешта. Издао би строжији закон за суђење у конзисторији, (на пример ко се двапут жени, тај је неурачунљив). Даље, да би „знање“ остало специална својина оних који су се трудили и мучили да до њега дођу, ја бих забранио професорима Велике Школе да пишу и штампају своје предмете. Уопште, у просветној струци учинио бих врло велике реформе.
Као министар финансија најпре бих истерао многе и многе чиновнике из службе, затим бих многе преместио. Уосталом, као министар финансија ја бих имао „пуне руке“ посла. Од главних рефорама учинио бих ово: поставио бих полове за пореске надзорнике, како бих обезбедио да пореза на време буде покупљена; ударио бих на луксузе тродуплу порезу, а дозволите, ја у Србији ово троје сматрам као луксузно; држати керове, по други пут се женити и школовати се.
Као министар спољне политике најпре бих истерао многе чиновнике из службе, затим бих многе преместио, а после бих ударио у разне ноте, чувајући се оне која се у музици зове „цис“ а у политици „ултиматум“, или трудио бих се да их тако компонујем, како ни једном приликом не бих запевао ја танко.
Као министар народне привреде најпре бих истерао многе чиновнике из службе, затим бих многе преместио. Затим бих укинуо ергелу, па бих поштанске коње употребљавао и као пастуве, како би се прво облагородила раса српских коња, друго облагородила раса наших делижанаца, и треће учинила грдна уштеда. Али, разуме се, претходно бих замолио поштаре да не употребљавају државне коње на изношење ђубрета из својих авлија и на возање своје поштоване породице. Затим бих у сваку поштанску касу метнуо по једног жандара и то не толико због разбојника, колико због поштара. У телеграфској струци бих учинио неке мање измене које би се више тицале персонала, то јест забранио бих послужитељима телеграфским да се користе оном својом особином да унапред знају садржину депеше и забранио бих телеграфским чиновницима да се жене, како би се мање знале по свету садржине разних званичних и приватних депеша.
Као министар војни променио бих у војсци — капу.
И као што из свега видите, ја бих био први министар, који има тачан свој програм, иако је то иначе врло излишно.
1.6. Поглавље 5
Дрскост и смешна збиља
у бурном вртлогу своме
Све већма обалу плаве
и слабе уставе ломе.
И човек с преpашћу гледе
прљавих таласа хуку,
Што здрав и чисти смисао
далеко у неман вуку.
— Војислав
Буди Бог с нама, шта све човеку не дође на памет кад тако има и сувише времена. Тако јутрос, ни мање ни више но ми се прохте да пишем приповетку. Бива, знате, па дођу човеку и такви прохтеви.
Оно пало ми је и то на памет да можда немам дара, али се убрзо сетих да је то врло излишно ако мислим да постанем српски књижевник. Та то је у нас врло прост посао постати књижевник и без дара. Напишем, на пример, једну рђаву приповетку, а критичари веле: нека га до ђавола. Напишем затим другу рђаву приповетку, а критичари нададу ларму: „Ама ти, брате, немаш дара!“ Ја се направим као и да нисам чуо шта они кажу, па напишеш и трећу рђаву приповетку а они опет: „Ама, јесмо л’ ти казали, брате, да ти немаш дара!“ Ја опет као да ми нису ништа ни казали, потегнем па и четврту рђаву приповетку, и онда, они дигну руке, јер увиде да сам се ја просто острвио, а ја онда запнем, па ударим у — свеске. И, најпосле, моја је победа.
Зато кажем, то не треба да ме женира, јер је главно да ли ће та моја приповетка, коју „будем био“ написао, занимати моје читаоце. То би био једини обзир. Али кад се човек зрело размисли, баш и тај обзир нема свог места. И наши читаоци имају погдекоје навике које нимало не занимају наше књижевнике, па зашто се не би књижевницима опростила та малогрешна навика да својим делима не занимају читаоце. Бога ми!
Дакле, не видим зашто не бих написао приповетку.
Немојте ме питати о чему. Писаћу о ономе о чему су писали сви моји књижевни преци и о чему ће писати сви моји књижевни потомци. Писаћу приповетку о љубави.
Ево баш казаћу вам и садржину; зашто не, ја то не тајим:
Најпре ће се двоје заљубити. Она ће бити лепа а он лепушкаст, или баш обоје могу бити врло лепи. У почетку као неће знати једно за друго да се воле. Али одовуд одонуд, па се и то мора сазнати. Једно од њих двоје мораће то да каже, па сад већ ком падне у део. Елем, они ће се много пута састајати, или на игранци, или пред капијом, или ма где било, и увек ће у тим приликама говорити којешта о љубави. Он ће при једном састанку узвикнути и ове речи:
— Видиш ли како оне звезде дрхћу и блистају, ето тако дрхће моје срце кад сам далеко од тебе, а тако блистају моје очи кад сам крај тебе!
Говориће још и многе друге ствари, али тек и то ће, између осталог, рећи. После, кадгод се растану, они ће стиснути једно другом руку.
И тако ће се та љубав развијати донекле, јер нећу смети да пустим да се баш много нагло развија. Знате, моја је нарав и иначе врло жива, па ако ствар не зауставим, ко зна нашто би могло изаћи.
Е, кад се тако донекле развија ствар, онда је то — средина приповетке, и сад је потребан какав чвор. Управо, то се у „Теорији прозе и поезије“ не зове „чвор“, али у ствари то је чвор.
Но, дозволите, како би друкче љубав и могла бити материјал за причу до ако је несрећна
Оно, несрећа може бити различитих, али оставите ви то мени да изаберем неку која је најужаснија; а изабраћу такву и уложићу сав труд да се баш сити наплачете.
Дакле, љубав је донекле лепо ишла и ствар је могла лепо и да се сврши. Хтели су да се узму, али — родитељи ни да чују за то. Њихови родитељи били су у завади и ни да чују. Ко ту све није ишао к њима и говорио и молио да не унесреће двоје младих, аја, родитељи ни да чују. И деца су преклињала, молила, плакала, љубила руке — аја, родитељи ни да чују.
Покушавана је ствар и посредством највештијих варошких проводаџика — аја, родитељи ни да чују, јер су они међусобно крвно завађени.
Најпосле настали су за заљубљене тешки дани, они су хтели да се састану, па макар то било и на оном свету. Јест и на оном свету!
Ето видите, ту лежи тај чвор, и ту ћете ви сви који будете читали ову приповетку морати плакати, јер и ја сам, кад је будем писао, па се сетим онога света, мораћу плакати.
И једнога дана — разуме се: суморан дан, пали облаци и сунце се негде склонило. Природа сама мораће учествовати у свршетку ове приповетке. Ви знате да природа врло често учествује у приповеткама, Кад је, на пример, у приповеци неко весеље а оно „и само се небо осмејава“, кад се деси какво убиство, а оно „и само се небо натмури“, и тако даље. Само је Богу, песнику, и сценаристима на позорницама, остављено да скидају и намештају облаке, сунце и друге васионске декорације. Дакле, као што рекох, ја ћу употребити горњу декорацију.
Елем, суморно небо, пали облаци и сунце се склонило. Месец се помолио, тек колико да није шуто небо, јер звезда нема.
Они су се састали ван баштенске ограде, пали су једно другом у наручја и дуго, дуго су тако уздисали и љубили се, безбројно се љубили. Сад, ову сцену не смем много да продужим, јер, знате, дешава се ван баштенске ограде.
Најпосле она га кроз сузе запита:
— Јеси ли решен?
— Јесам! одговори јој он одважно.
Мали напитак… закрвављене очи… брзо дихање… последњи чврст загрљај… и њихове душе одлетеше загрљене на небо.
Fait accompli!!!
Ама чекајте и поговор. Ја мрзим предговоре, то је већ изашло из моде, поговори се још трпе јер су ређи.
Доћи ће једно поколење које ће се дивити моме добу и доћи ће једно поколење које ће се смејати моме добу.
Ја ћу их дочекати, јер сам ја феникс и из мога пепела изнићи ће гадна и одвратна тичурина са дугачким ноктима, са женским навикама и с пером у руци, и ја ћу онда писати — критике.
Верујте и тада — а то ће бити после пет стотина година — биће, као и сад, најлакше писати критике. Ах, то ће бити дивно доба: доба кад ће књижевници образованога потомства појмити, да то баш није никаква слава стећи „лорбер“ којим се уосталом ките и прасеће главе о Божићу.
То ће бити доба, када ће Бог опет сићи међу људе; са Давидове харфе заориће се псалми; титани ће заиграти стенама; раскалашни шум вала пратиће гласи сирена; потећи ће животворно воле под палицом првог вероучитеља и бескрајни хорови анђелића и херувима заориће кроз васиону једно опште: „Осана!“ И ја ћу бити ту, у овим истим мојим старим, жутим панталонама, с овим истим шеширом, и ја ћу се шетати улицама и сретаћу се са свом децом славе и око моје главе, дакле око овог мог шешира, засијаће светитељски нимбус.
А знате ли зашто ћу ја да живим толико?
Живећу из пакости, живећу из радозналости, најпосле, живећу само зато, да видим колико ће њих још да пишу приповетку о љубави двоје младих из Вероне?
Та шта се буните, говорим вам о љубави двоје младих из Вероне?! Долази ли вам откуд позната она моја малопређашња приповетка? Мени све долази позната.
Ево испричаћу вам своје ужасне недаће.
Ја сам већ био и написао горњу приповетку, — а то је баш било пред вече — и пун задовољства што сам један велики посао свршио, легнем мирно да спавам. Уједанпут кврцнуше врата на мојој тамници, и уђе — шта мислите — један ритер. Леп, као уписан. Дуге косе, широких плећа; мач му лупа о бедра а чизме трапају, без обзира што ја спавам.
Он седе на троножну столицу и пребаци мач преко колена.
— Познајете ли ме, господине? — отпоче разговор и скиде дебелу ритерску рукавицу.
— Не, сењоре, од свију ритера ја познајем само жандара број 134.
— Хм! хм! — учини он.
Пошто је још једанпут учинио „хм, хм!“, он отпоче овако:
— Ја сам Ромео. Ви и не можете тако брзо да ме познате, јер сте ме гледали на београдској позорници. Признајем, ту ме је тешко познати. Али, најпосле, то и не чини ништа. Главно је оно, рад чега сам код вас дошао.
— Дакле?
— Господине, вама је познато да су мене убили, да сам ја мртав?
— Јесте, сењоре.
— Ох, Господе! А да ли вам је уједно познато, да мене већ вековима убијају. То је чудновато, што су писци свију народа добили неки пик на мене и сваки познији, мислећи ваљда да ме његов претходник није довољно премлатио, убија ме понова. Ах, сењоре, ја сам вам и трован и убијан и мачем и пушком, и дављен, и вешан, и ја већ не знам шта хоће више писци од мене. — Па лепо, сењоре, шта хоћете ви сад од мене?
— Шта хоћу? Хоћу да ме оставите једанпут на миру.
— Ја?
— Ви, ви, јер ето и ви сте намерни да ме убијете.
— Ах, сењоре, сад вас разумем, ви ми говорите о љубави двоје младих из Вероне?
Он тресну чизмом о под, а мамузе зазвонише.
— Да, него о чему вам говорим!
Мислим, баш после ових речи сам се пробудио. И сад ето само о томе размишљам и тога ради ево хоћу још да живим, хоћу још да живим.
Љубав двоје младих из Вероне! Једна бесмртна крађа, коју су толико њих „бесмртних“ учили.
Ову је приповетку прво Бог написао у својој новели о Адаму и Еви, па се она после провлачила, један бесмртник додавао је другом, све од Масучија па ето до мене. Јер дозволите, што се те приповетке тиче, нису чистих руку (изузимајући Бога) ево ови бесмртници: Масучијо, Лујиђо де Порта, Бандел, Книпије, Лујиђо де Грота, Брука, Пантер, Шекспир, Еркман-Шатријан, Матија Бан и ја.
А шта мислите, шта је тек са смртнима?
Кажем, хоћу да живим, хоћу да видим у ком ће веку ова бесмртна крађа једанпут наћи конца и краја.
Ја ћу дочекати и оно лудо и оно паметно поколење. Они ће изумирати, а ја ћу живети; живећу и сакупљаћу их око себе и причаћу им старе бајке из овог нашег доба, а они ће се дивити и чудити и крстити.
Причаћу им како се у нас за проношење лажних гласова казнило са месец дана затвора, а за речену истину у једној невиној песми две године; причаћу им да је у нас било књижевника који су умирали од глади и лопова којима су ношене бакљаде; причаћу им како је у нас било смртних, врло смртних академичара и бесмртних, врло бесмртних, полицајаца; причаћу им да су у нас официри писали љубавне песме ђумрукџије историске расправе, а психолози били команданти батаљона и, најпосле, причаћу им да је за моје доба живео професор Светозар Арсенијевић, и они ће се дивити, чудити и крстити и сакупљаће се да ме гледају као реткост.
1.7. Поглавље 6
Отварам за причу уста своја,
казаћу старе приповијетке.
— Псалам 78—2.
Али ја знам, ви мислите да ја заиста не умем да напишем приповетку о љубави. О, ја који сам јој певао химне; ја који сам истрошио све своје осећаје на њу и принео јој на жртвеник свој мир; ја који сам јој подигао најлепшу пирамиду исписану псалмима, зар ја да не знам да напишем приповетку о љубави!
Знам, и не само обичну приповетку, већ ево и подељену на главе ако хоћете.
1.7.1. Прва глава
Она је излазила свако јутро у престонички парк. Седела је с матером увек на једној истој клупи, под ниским, мирисавим багремом. Или је што читала, или радила какав ситан посао, а старица је увек плела, напрежући очи кроз велике уоквирене наочари. Јелена је увек била чисто одевена и њено чисто а снежно лице, чини ти се, хармонисало је и чинило једну целину са оном јутарњом свежином природе. Несташна као априлска природа, њени покрети, њени погледи изгледаху ти као вечито нестрпљење, а она сама као најсветлији пролећни дан.
Биће да је прекјуче баш мати покарала са несташлука. Испустила је клупче од материна плетива, па се оно откотрљало чак до доње клупе, на завијутку ставе. И таман је Јелена скочила, али се саже једно високо и кршно момче, дохвати клупче и дође до њихове клупе, лако се и каваљерски по клони и пружајући додаде:
— Извините!
Јелена се нежно и мазно осмехну.
Младић се лако прихвати руком за шешир и одмаче.
Тај младић је и данас прошао истом стазом и сматрао је за дужност да се јави. И мајка га и Јелена радо поздравише.
Он је и иначе увек седео на оној клупи на завијутку, али је досада увек равнодушно посматрао пространу природу, која је са тог места имала особито леп изглед, или је можда читао какве новине, или се ма чим другим забављао. Али он онога дана, откад се оно клупче докотрљало до његових ногу, скренуо је он који пут поглед и на ову стазу и тај се поглед чешће сретао са Јелениним погледом. Тај је поглед још једнако личио ономе, кад човек радо гледа свог познаника, или слику, или какав предео.
Прошло је још много времена, и дани су били једнако лепи и на оној клупи под мирисавим багреном Јелена још једнако није изостајала да јутарњој лепоти дана који се рађа не одузме оно што је својом лепотом додавала.
Једном, тако у јесен, деси се свадба некога професора зоологије, који се, да би окушао срећу, женио по трећи пут. Владимир (онај младић што је увек седео на клупи на завијутку дуге стазе) био је познаник професоров по првој жени, а Јеленина мајка нека нерођена тетка овој сад трећој жени.
Освануо је и весели дан свадбе професорове.
Кад су се срели на игранци беше обојима мило што ће се можда сад упознати. Он лако климну главом кад она прође у игри крај њега, али оста закован у куту, одакле је посматрао играче и играчице.
Међутим парови су летели у ковитлац; играчи се знојили које од услуга, које од бескрајног играња; лепезе су се грациозно њихале у дражесним рукама играчица; на седиштима око салона седеле су мајке и тетке и, разуме се, оговарале или апотекаровог зета или мајорицу или секретаричину ћерку, а музика је цео тај живот зачињавала својим лепим, таласавим тоновима.
Игранка за мало застаде и музика огласи кадрил.
Владимир погледа за један час по сали, прелете погледом све парове; прошврља очима по свима кутовима и спази Јелену крај матере, те учини два три крупна корака преко сале и поклони се пред њом.
— Јесам ли толико срећан, госпођице?
— О, молим! — климну она главом и пружи своју нежну ручицу.
Још је било рано да се отпочне. Парови су се гурали, уређивали, играчи се устумарали, музиканти удешавали инструменте и све је живо узаврело.
— Ми смо непознати познаници — проговори Владимир, водећи испод руке Јелену, па јој се представи, а и она њему.
— Бојао сам се нећу вас добити за ову игру.
— И ја сам се бојала узеће ме ко други — проговори она, а лака јој румен удари у образе и учини јој се да је нешто много казала.
— Како, и ви сте се бојали; — додаде он брзо.
Она ућута.
— Зар вам је заиста мило што сам вас ја узео? — настави Владимир нестрпљиво.
— Па… да… мени је увек… управо — прошапута она и прекиде.
— И бојали сте се да вас ко не узме?
— Та…
— О, кад бих ја то смео да тумачим онако како би ми то драго било — настави он са више ватре и нестрпљења.
— А како би вама било драго да то тумачите? — запита она наивно.
— Како?
— Да?
У том огласи музика да се стане у редове.
— Јесте ли ви нашли ко ће с нама играти? — запита Јелена.
— Ја?… Гле… да… ја сам на то сасвим и заборавио.
— Па… немојте ни тражити.
— Не морамо, је л’ те, не морамо тражити?
— Па… не морамо.
— Сешћемо, ено тамо, хоћете ли, ено тамо?
— Можемо!
Кадрил већ отпочео. Они нађоше један скроман кутак и у први мах ућуташе посматрајући како се по такту кренуше збијени редови кадрилских колона.
— Ви можда врло радо играте кадрил? — упита Јелена.
— Ја, да, управо не, управо, видите сад ми се баш никако не игра.
— Или сам ја можда крива што сам вам предложила да седнемо? — настави она мало обешењачки.
— Управо, ја сам предложио да седнемо — додаде он као мало збуњен. — ја, или можда ви, не знам, али, кажем вам, мени се сад баш никако не игра.
Затим опет ућуташе. Колона је правила паузу између фигура и за све време паузе она је ћутала играјући својом лепезом а он својим шеширом. Најпосле музика опет засвира.
— Тражили сте да вам нешто објасним? — отпоче опет Владимир.
— Шта?
—Зар нећете да вам нешто објасним?
— Али… ја не знам?
— Малопре, пре но што смо сели овде, била је реч о томе како би ми било драго да протумачим оне ваше речи; — настави он живље.
— Ја… ја управо… — отпоче она збуњено, а његова се рука полако и нехотице дотаче њене; њој усне задрхташе, а њега прође неки немир. Погледи им се сусретоше и осташе за час непомични као да би хтели једно другом у душу да се упију; али она обори очи, стаде наглије да дише, а он јој несвесно, али топло и снажно, стиште руку.
— Ја нисам тражила да ми објасните… прошапута она тихо, нечујно, збуњено, бесмислено.
— Шта? — упита он још чудније, још бесмисленије.
Па опет ућуташе. Њене се очи заколуташе, рука јој уздрхта и поче немилостиво да чупка бело перје са лепезе, а он јој приђе ближе, донесе се до самих њених очију, загледа се у њих дубоко и опет изговори, чудно, бесмислено:
— Шта?
Али у том моменту њихове су руке биле једна у другој и њихова су срца свако за се, али једно исто осећала, једно исто откуцавала.
1.7.2. Друга глава
Лепо!
Као што су могли поштовани читаоци још у почетку саме приповетке видети, на крају прве главе заљубило се двоје и то извесно зато, што су се једно другом допали. Све што би се томе могло овде додати, то је, да су они веома срећни у тој љубави. Али — у колико су они срећнији, у толико се ја, несрећно списатељско створење, осећам несрећнији, јер право да вам кажем, не знам како ћу, да завршим ову приповетку.
Оно, могло би се донекле и терати, на пример, како су се волели, како су се састајали, како су се нешто мало расрдили па се после опет помирили и већ такве ствари. Али све се то мора, брате, најпосле некако завршити.
Ја знам, драге читатељке, сад ћете ви пакосно да ми се насмејете и да помислите у себи: А ти, брајко, што си почињао љубав кад не умеш да је завршиш! Оно, драге моје читатељке, ја сам многе љубави у животу оставио несвршене, али овде видим и сам да морам до краја истерати.
А још једно извинење! Није, знате, да ја баш никако не бих умео да завршим ову приповетку, Боже сачувај! Већ сва несрећа управо лежи у томе, што се ту треба некако вешто извући, па свакоме да буде право. Има разних и читатеља и читатељки па један би волео да се цела та ствар тужно сврши, на пример, друга жена мога покојног тече, овако каже: „Каква ми је то приповетка кад нисам ни сузу пустила!“ А други би опет волео „да се узму“; на пример, читао сам госпођици Ј. почетак једне моје љубавне приповетке, па кад сам јој, на питање, одговорио да ће на крају јунак приповетке скочити у бунар, она је уздахнула и одговорила ми: „Немојте, боље нек се узму, ја тако волим приповетку у којој се на крају он и она узму!“ Е, па сад видите и сами, да то није лака ствар свршити оно што сам у првој глави замрсио.
Али „est finis in rebus“, па и ту има излаза, то јест ја ћу написати неколико свршетака, па онда прву главу ове приповетке нека сви читаоци заједнички прочитају, а из друге главе нека свако надовеже онај свршетак, који он воли.
Дакле…
1.7.2.1. Први свршетак
Владимир је те вечери, после професорове свадбе, био задовољан и осећао је да му је душа испуњена неком милином и слатким немиром.
Сутра-дан већ опазио је Јелену и њезину мајку на оној истој клупи у парку, али сад им је пришао, поздравио се, љубазно се разговарао и чак их отпратио до куће.
То је после чешће бивало, јер је сад већ био добар познаник и са матером. Разуме се, био је једанпут позван и да их посети, па после је већ и то чешће бивало.
Једнога дана, баш леп пролећни дан, дакле једнога лепога дана, дође он к њима као обично у посету. Мајка је била у башти, а Јелена се забављала горе у соби, уређујући своје ноте које је тога дана добила.
Он јој приђе и рукова се топло. Проговорише две три речи збуњено; стискоше једно другом руке, загледаше се једно другом у очи; обузе их обоје неки плам, онај ватрени младачки плам и — падоше једно другом у наручје.
У самом том тренутку увидеше да је њихова љубав већ сазрела; код обојих се одједном створи чврста одлука, па, и не саопштавајући је једно другом, отрчаше узбуђени, очију пуних суза, држећи се за руку, у башту мајци.
А сирота старица! Испрва се збуни, пренерази, узневери, а затим јој ударише сузе које благосиљају…
(Примедба: Сад би се још могло овде надовезати како овај пар људи „срећно и данас живи“, како су после годину дана добили лепо првенче које има очеве обрве а мајчине очи и тако даље).
1.7.2.2. Други свршетак
Владимир је те вечери, после професорове свадбе, био задовољан и осећао је да му је душа испуњена неком милином и слатким немиром.
Сутра-дан већ опазио је Јелену и њену мајку, на истој клупи у парку, али сад им је пришао, поздравио се, љубазно се разговарао и чак их отпратио до куће.
То је после чешће бивало, јер је сад већ био добар познаник и са матером.
Разуме се, био је једанпут позван и да их посети па је после већ и то чешће бивало.
Једнога дана дође он к њима као обично у посету. Мајка је била у башти, а Јелена се забављаше горе у соби.
Владимир лагано приступи вратима и отвори их. Али — он спази Јелену како се узнемири, како је обузе пламен по образу и како неспретно прикри неку слику у недра.
Он за часак застаде на прагу, заиграше му ноге, замаглише му се очи, а затим се као разабра и стиснув зубе закорачи у два корака и беше — пред њом.
— Хоћу да видим! — грмну он.
Она несвесно испусти руке и чисто обамре.
Извуче јој слику, која је једним крајем вирила и — о Боже! — на слици један артиљериски капетан са огромним брковима и с медаљом за војничке врлине на грудима.
— Несрећнице!… Лажљивице! — грмну он изгужва слику и баци јој пред ноге.
Она оста непомична, на очи јој ударише сузе, а свако парче на лепоме телу поче да јој игра.
Али он, и не обзирући се, одлете из собе и одјури нагло као злим духом гоњен…
(Примедба: Сад би се овде могло надовезати како се он пропио и виђали га људи сваког дана трештена пијана, и како је најпосле једног дана умро пијан на снегу, Оно, могао би и на другом месту умрети, али је много жалосније кад човек умре као пас на снегу).
1.7.2.3. Трећи свршетак
Владимир је те вечери, после професорове свадбе, био задовољан и осећао је да му је душа испуњена неком милином и слатким немиром.
Сутра-дан већ опазио је Јелену и њену мајку, на истој клупи у парку, али сад им је пришао, поздравио се, љубазно се разговарао и чак их отпратио до куће.
То је после чешће бивало, јер је сад већ био добар познаник и са матером.
Разуме се, био је једанпут позван и да их посети, па после је већ и то чешће бивало.
Једнога дана дође он к њима као обично у посету. Мајка је била у башти, а Јелена се извесно забављаше у соби. Са матером у башти седео је један омален човек великих обрва и округлих очију, који се пакосно осмехну кад спази Владимира и настави нешто брзо да доказује мајци.
Владимира већ одмах изненади врло хладан пријем Јеленин. Она му једва пружи руку, а кад је он запита за узрок, она плакаше, горко плакаше.
Тог дана Владимир оде као опарен и целог га је дана мучило у души понашање Јеленино.
Сутра-дан кад је дошао, затекао је опет оног са великим обрвама и округлим очима. А тог дана му је већ и старица казала у очи ово неколико речи:
— Синко, ја не бих желела да се ви са мојом ћерком састајете. Ја знам целу вашу историју и не треба ми више. Ви сте вашу стару мајку истерали из куће, ви имате дете са неком ђумрукџиком удовицом, и то дете, господине мој, учи већ други разред палилулске гимназије… и старица се код ових последњих речи горко заплака.
Владимир одјури као бесомучан одатле и никад више није прекорачио прага.
(Примедба: А ево шта је у ствари било. Онај са великим обрвама и округлим очима направио је целу сплетку. И то би сад могло да се размрси, или како је оног са великим обрвама и округлим очима спопала грижа савести, па је признао, или како је направио нову сплетку, па се извукао).
⁂
И тако, поштовани читаоци, ја сам свршио.
Из свега сте могли видети да се баш не мора туђа мисао украсти, може се ма каква мисао узети, а калупи су ту.
1.8. Поглавље 7
О, ала ће многе тице
да подигну силну грају,
кад набаве ову књигу
и када је прочитају!
— Војислав
— Бога ти, знаш ли ти штогод из његовог живота?
— Ја? Дабоме! Он је на најнедостојнији начин, улагивањем и превијањем, добио ту скоро класу.
— Аха, аха!
— На, знаш, чини ми се имало би штошта да се исприча и из његовог детињства. Њега је издржавао један кућни пријатељ његовог оца и канда постоји нека замршена историја његовог рођења и још такве неке ствари.
— Аха, аха! Диван материјал!
Е сад, драги моји читаоци, ја знам извесно, ви мислите да то разговарају Јуца, жена покојног Гаче бакалина, и попадија Неранџа. А није, Бога ми! Видите како човек може да се превари, па да огреши душу. Душе ми, то разговарају два наша млада критичара.
А шта мислите, о чему то они разговарају? Мислите ваљда о Петру или Павлу који је улагивањем добио класу, чија жена ради којешта кад он није код куће, и који има неку замршену историју из детињства. Ето, сад тек видите како човек може да се превари.
Песник Михајловић огласио је да су му песме ушле у штампу, и они сад то разговарају о његовим песмама, и то што чепркају помало историју сиротог списатеља, прибирају материјал за критику.
Да је потребно написати критику, то тек ваљда неће нико спорити, а кад је већ потребно, онда дозволите да је потребно имати и спреман материјал, јер ето, замислите сами, зар то није лепо, зар то није свечано, кад се критика на те песме, које ће кроз који дан угледати света, заврши овако:
И ви сте, господине поета, писали ове песме просто ad ostantetionem! Оставите се ви пера, или та употребите и даље на то да добијете од вашег министра класе; а читајте, читајте много, то вам је већ и стога потребно што би, читајући више, седели код куће и тако би имали прилике да више контролишете вашу лепу половину. Немојте, молим вас, писати, оставите се тога, јер тако износите своје име на тапет, а и тога би добро било да се клоните, јер ви знате да ваше име вуче за собом још из детињства неку мистериозну историју.
Ето то је мој искрени суд о вашем делу, јер „Amicus Plato, sed magis amica verites!“
Замислите како је то са пуно ефекта завршено!
Оно, разуме, се, ви можете казати да се то може и друкчије завршити, али верујте да је ово написано по свима правилима која постоје за писање критика. .
Учени Србин Др… не сећам се сад како му беше име, али знам да је учен, написао је ту скоро књигу под именом: „Кратко упутство или руководитељ за писање критика, ручна књига за српске неписмене критичаре“. Књига је врло марљиво израђена и овај учени Србин учинио је својим делом врло велику услугу српској књизи. Читајте у последње време наше критике, па ћете се и сами уверити.
Он је своје дело поделио у шест одељака и то овако:
- Цитати или мото.
- Уводи у критику.
- Излагање садржине дела које се критикује.
- Суд о делу које се критикује.
- Завршавање критике, и
- Додатак.
Да прегледамо дело редом.
У првом одељку („цитати“) препоручује он цитате из страних књижевности. Вели, то показује већу начитаност. Он је прикупио у том одељку 374 цитата, који су врло употребљиви, као на пример:
„Ab uno disce omnes.“2 — Виргил
„L’auteur sait toujours ce qu’il a voulu ecrire, mais rerement ce qu’il a ecrit“3 — Пејрон
Пејрон и већ тако даље. А препоручује и све лексиконе у којима се могу цитати или мота наћи.
У другом одељку („Уводи у критику“) вели: кад се већ стави мото, онда критику ваља почети каквом мускулозном реченицом, тако да читалац већ унапред изгуби присуство духа. Таквих реченица он је набројао 183, али колико примера ради да изнесемо само неколико:
— „Музо, теби је суђено да добијеш још један удар у ребра!“
Или: „О ти поколење које нас следиш, ти ћеш нам опростити, ми нисмо сви криви, што су се у наше време појавиле песме г. Н. Н.!“
Или: „Још један Катилина, још једанпут да ставимо на искушење наше стрпљење!“
Или: „Господе, твоја су дела велика, ти ведриш и облачиш, ти осветљаваш и мрачиш, па што Господе, не умудриш господина Н. Н., јер ето он опет пише!“
Или: „Господин Н. Н. о коме смо две пуне године имали чврсто уверење да је паметан, почео је опет да пише!“
И већ тако даље.
У трећем одељку, у ком говори о излагању садржине дела које се критикује, препоручује учени Србин, чијег се имена не могу још никако да сетим, да је врло потребно, пошто се горњи увод начини, упознати читаоце са садржином дела. То у толико пре, што је само на тај начин могуће да критика буде мало дужа. При том послу, вели он, врло је згодно уметати под заградом разне узвике, знакове или мале примедбице. Таквих покупио је у књизи до 417 од којих се ове најчешће употребљавају:
[Sic!] — [Тако!] — [Deus ex machina] — [Та ви стењете!] — [Гле, гле!] — [Охо!] — [!!!!!!] — [?] — [Уху!] — [Уа!] и тако даље.
Е, кад се тако изложи садржина, препоручује учени Србин у четвртом одељку свога дела (Суд о делу које се критикује) врло кратке реченице, како би се летимице направио прелаз, јер је главни део критике, то јест излагање садржине дела, већ свршен. Таквих реченица има у тој књизи 46, али и сам он признаје да су то већ све старе и изупотребљаване, па би ко требао да се жртвује и да пронађе неколико нових. Такве су на пример: „Не осећа се целина“, или „Нема органске везе“; „Нема духа“; „Нема живота“; „Израда је лака и површна“. Код сваке критике, после овога суда, вели он, треба препоручити писцу кога критикујемо, да мало више чита, на пример оваквим узвиком: „Читајте, читајте, читајте, господине, па онда седите и пишите!“
И сад се завршава критика. У петом одељку, који говори о завршавању критике, нема много материала скупљеног, јер Др… препоручује да се критика заврши каквом ситницом из породичног живота пишчевог, па, разуме се, то онда зависи од самих прилика. Но примера ради има у књизи једно 10 до 12 таквих свршетака, као на пример:
„Да, да, господине, и ви мислите да ћете тако исто лако проћи код критике са овим делом, као што сте ту скоро код суда прошли са оним делом (оне паре неке удовице). Али критика је узвишенија и од самог суда, представника правде!“
Или: „Изгледа, господине, као да сте заплет за ову вашу приповетку црпили из оне парнице по маси, којој сте ви били тутор и коју сте тако вешто заплели да суд још и сад има посла с тим. Али каогод што ће суд скоро да вам стави имање под стециште, тако ја држим да сам овом критиком успео да ставим под стециште ваше књижевно име!“
Или: „Оно ја немам шта против тога што се цела ваша приповетка врте око једног ванбрачног детета, али држим да је врло незгодно што се око вас, господине пишче, врзмају нека ванбрачна деца!“ и тако даље и тако даље.
Ето, тако вели учени Србин Др… чијег се имена не могу још никако да сетим, али знам извесно да је учен.
У шестом одељку, то јест у додатку, напомиње он српским критичарима како је то врло излишно да штогод читају. Вели, човек који може другог да критикује, нема потребе да га други поучава. Највише што би могли да знају, то су наслови разних класичних дела. Зато је и покупио у својој књизи 374 разна наслова које препоручује да се упамте. Вели доста је то, па се може човек без бриге препирати кад се појави потреба.
А што и не. Један наполитански племић тукао се четрнаест пута у двобоју само зато, што је он тврдио да је Данте већи од Ариоста а његови противници обратно. А кад је умирао узвикнуо је болно: „Ах, Господе, ја нисам читао ни једног ни другог!“
1.9. Поглавље 8
Красна, ли си, домовино мила.
. . . . . . . . . . . . . . . .
Ал’ перивој духовнога блага,
Гола нам је пустиња неродна,
Само гдје-гдје липа хладовита,
На грани јој славуј птица поје,
У хладу јој мудри људи стоје,
Бојак бију браћа међу собом!
Шта је узрок боју жестокоме?
Два ребарца, вајме, од комарца.
— Острожински
Најпосле може когод казати: Чудо се овај човек, како у затвору има доста времена, не баци на науку.
Могу вам приметити да се ја уопште у животу нисам баш тако радо „бацао на науку“.
Некако, враг ће га знати, имам врло чудно мишљење о науци, а то је: да је 2 пута 2 равно 4, једини, истинити и необориви резултат до којега је наука дошла. Па ето баш и кад би пошао од тога, дакле истинитога резултата, па до чега бих дошао до тога, да је 4 пута 4 равно 16. А и то већ знате.
Сећам се да сам учећи математику увек овако размишљао: Ето, Боже, код овако поузданих и несумњивих истина, као што је 2 пута 2 равно 4, сели људи, па да би само имали чим да море свој мозак, измислили неке непознате количине, као што су Z, Y и X. Оно, чини ми се, нема ђака који се тако невиним мислима не занима учећи математику. Али баш да вам испричам, онако узгред, како сам ја једанпут лепо применио те неопредељене количине.
Седео сам онда, сећам се, код једнога бакалина на стану. Бакалин учио богословију, па враг га знао зашто је напустио, тек он је држао да је обвезан све да зна.
Седим ја тако увече па му говорим:
— Ето видите Z пута Y равно X
— Јесте, вели он.
— А и Y пута X равно Z — велим ја.
— Дабоме, вели он.
Тако једанпут нисам му платио мислим двомесечну или тромесечну кирију. Дође он, накашљуца се озбиљно, па ће рећи:
— Ама, знате, ако би могли да ми платите оно мало кирије.
— Молим, зашто не, велим му ја, само да видимо како стоји цела ствар. Ето, дакле, ја сам вам за месец септембар рецимо дужан Z и за октобар X. А Z више X равно Y дакле ја сам вам дужан „ипсилон“.
— Дабоме! — вели он — „ипсилон“.
После мало оде, шушка са женом, шушка, па тек дође и вели:
— Ама, господине, неће бити да сте ми ви дужни „ипсилон“. Ја сам разговарао са женом и све ми изгледа да сте нам дужни 75 динара.
После је мислим то „ипсилон“ било и пред општинским судом, те сам га морао да заменим са опредељенијом количином.
Али ја сам доцније променио своје мишљење и увидео сам да те непознате количине имају и својих добрих страна. То јест, можете место њих замислити ма какву количину и резултат је увек добар и оправдан. Тако на пример замислите да је:
X = Панта Срећковић.
Z = Љуба Ковачевић и
Y = Иларион Руварац, и онда:
Панта Срећковић + Љуба Ковачевић = Ил. Руварац.
Или ма какву ви комбинацију из ове формуле градили, множили је, делили, сабирали или одузимали, увек излази једна те једна — непозната количина.
Ја ћу то и доказати.
Ето, ми смо имали красну своју српску историјицу. Лепо су ту били по реду намештени владаоци; знало се, брате, и ко је кога убио, ко је кога удавио, ко је кога протерао и ко је кога отровао и уопште, све је то било тако лепо уређено да ти је милина било читати.
А лакше је било и за ђаке да уче. Сећам се на испиту, каже ми професор макар ког владаоца да му говорим. Ја метнем прст у уво, као оно кад, хоћу какву стару песму да певам, па тек: „Био је славан српски владалац, али није умро природном смрћу!“… И онда професор само дода: „Да, тако је“ и тако даље.
И уопште, као што сам напред казао, знао се неки ред у историји. Али, шта се од ово неколико последњих година десило у нашој историји, сам ће Бог свети знати. Тек само знам да су се дешавала вазда нека „снизвргавања“ и „срињавања“ са престола и канда ниједан владалац није више остао на свом старом месту.
Све се пореметило. Душан одмакао за две-три године унапред, Стеван за три-четири године унатраг, па чак и Милутин, који је поред четири жене добро прошао, и он се црник помакао с места. Па овде, брате, сад већ више не знаш, да ли је Урош убио Панту Срећковића или је Вукашин ударио буздованом Љубу Ковачевића или је Никола Арсојевић „скинуо“ са архимандритске столице Илариона Руварца. Ништа то не знаш. Зна се само да је настала некаква ужасна мешавина измеђ Панте Срећковића, краља Вукашина, Љубе Ковачевића, цара Уроша, Илариона Руварца и Константина Тиха, а ко их је замешао и ко ће из те мешавине изнети жив главу, то просто не можеш да погодиш. И видећете, та ће мешавина трајати још најмање четврт века и опет се, ево вам дајем своју поштену реч, неће расправити то питање, којих је година Панта Срећковић професоровао на нашој Великој Школи.
Ех, а кад прође четврт века, наше ће потомство уздисати за овим нашим сретним временом, кад смо ми учили колико река По има лактова, а нисмо знали да ли се дулеци беру или тресу; кад смо знали како су се звале разне Језекије и остали, који су изгорели у загрејаној пећи, а нисмо знали како су се звали јунаци који су нам ово парче земље ослободили; кад смо знали којим се путем од зорњаче може да нађе реп у „маломе медведу“, а нисмо знали којим се путем може да стигне од Београда до Горњег Милановца; када смо знали да је Урош Силни био рапав и имао брадавицу више леве уснице; а нисмо знали ни шта су његови поданици јели и у каквим су кућама живели; кад смо знали колико звезда украшују груди „великог медведа“, али нисмо знали од чега се прави капа која нам покрива главу; када смо знали да је Ахил имао неко нежно место на пети, да је Тантал украо ватру и знали колико је богова сачињавало скупштину на Олимпу, али нисмо знали ни колико посланика сачињавају нашу народну скупштину.
Да, проћи ће ово срећно наше доба, јер ће ваљда дотле изумрети овај „Просветни Савет“ који гради програме за наставу.
1.10. Поглавље 9
Толпой угрюмою и скоро позабитой
Надъ міромъ мы пройдемъ безђ шума и слѣда
Небросивши вѣкамы ни мысли плодовитой
Ни геніемъ начатаго труда
И прахъ нашъ съ строгостю судьи и гражданина,
Потомокъ оскорбитъ презрительнымь стихомъ
Насмѣшкой горькою обманутага сына
Надъ промотавшимся отцомъ!
— Љермонтов.
Свануло дивно пролетње јутро. Јутрос пред зору пропљуштала киша као што сам Бог хоће, па сад синуло сунце кроз чист и проређен ваздух и чисто бљешти.
Са листова дуда и дивљих кестенова (под којима увек шетамо, кад нас оно по један сат дневно пусте) цеде се бистре капље и распрскавају о бео и опран камен у калдрми. Врапчићи се искупили у олук па се брчкају; цвеће подигло своје умивене главице; бубице пролећу и крстаре ваздухом и мој собни паук ишетао на прозорско окно и сунча се, а однекуд из далека чак допире мирис липин. Ах, а липа мирише као душа побожног човека!…
Кад сам отворио прозоре и наслонио се на решетке, покуљао је свеж и чист ваздух и у један мах испунио ми целе груди. Изгледало ми је као да је природа хтела нешто да ми каже; чинило ми се да сунце баш у мене гледа; да се цвеће на мене смеши; да свеж мирис пролетњег јутра хоће у моју душу да се увуче и да ме нечим запоји, да ми нешто каже.
Ах, слатко је то ашиковати са природом! Ја сам у том моменту онако исто нагло дисао, онако исто био занет и осећао се узвишен, онако исто склопио очи, да ме не би ништа земаљско расанило или пробудило, као кад сам први пут узео њену топлу руку и загледао се дубоко у њене црне очи из којих сам тада прочитао страх и љубав.
Однекуд иза куће чује се клепет мотике која рије влажну земљу, а пред самим мојим прозором одређених седам-осам осуђеника са неким дугачким маказама „штуцују“ круне на кестеновима и другим дрветима.
Гледам у њих и гледам у сваки онај листић и грану која се под оштрицом њихових маказа одваја и пада на земљу. Гледам и мислим!
О, мајушни, потегли сте и на саму природу и њој хоћете да дате форму и њу хоћете да сабијете у калупе! Ви градите рекама корита и обале, удешавате пут којим ће гром да прође; правац биљци у коме ће да расте, стављате старо храшће у фронт и штуцујете круну вечито зеленој химели да добије онакву форму, какву ви мислите да је лепша! Али зашто ми те ваше маказе, којима сте потегли да штуцујете природу, личе на наше наставне програме и васпитне методе. Шта, зар није? Зар све, све на нама нема своју форму и своје калупе. И част и поштење и порок и врлина и љубав и доброчинство и племенитост и мржња и мудрост и туга и радост. Та све, све то има своју форму, своје калупе, јер и сам живот живи се по калупу! А и како друкче да тумачиш речи професора Вирхова: „Живот је само нарочита врста механике.“
Да! Родио си се и васпитали су те онако исто рђаво као и твог оца и сва је разлика само у томе, што је он знао да је два пута два четири, а ти знаш да је четири пута четири шеснаест; што је он знао да се „јаој“ каже „јаој“, а ти знаш да се „јаој“ некад казало „уби!“; што је твој отац знао да смо ми пали на Косову пре пет стотина година, на Видов-дан, а ти још знаш да је то било 15. јуна у 2 часа поподне.
Па шта?! Свршио си школу као и он, и добио си службу као и он, и оженио си се као и он.
А ево како живиш: Пробудио си се ујутру и попио си каву, прочитао си затим данашње новине; отишао си после у канцеларију, радио си тамо као кртица и на подне си дошао да ручаш. Ручао си, прилегао си мало, као добар човек, да проспаваш. Пробудио си се и отишао опет у канцеларију. Радио си до пред вече, па си изашао на чашу пива, добар човече. А затим си вечерао, малко се свађао са женом, или ако ниси то а ти си разговарао о пијаци, о кућној кирији, па си затим хукнуо, избрисао си један дан у животу, дунуо си у свећу и легао си да спаваш, добар човече!
Сутра-дан си се опет пробудио, и опет те је чекала твоја кава и опет си учинио све што јуче, све што прекјуче, све што годинама чиниш. А једног си дана умро, добар човече, и сахранили су те, а тог истог дана родио се други и пошао твојом стазом, да је прође као што си и ти, да је прође као оно пуж преко баштенске стазице, не остављајући ни толико трага.
Тако ће и твој син да живи.
А шта си мислио, добар човече, за време од педесет година твога живота?
Мислио си, како ћеш да добијеш класу (или како ће ти поћи трговина); како ћеш да купиш за зиму дрва; како ћеш да се ожениш; какве ћеш хаљине да правиш; како ћеш да вратиш овај или онај дуг; како ћеш да се покрпиш; где ћеш ово дете; како ћеш да платиш порезу; како ћеш да се протуриш овде, како онде и тако даље. Је ли да си то мислио? А ето видиш, то је исто и твој отац мислио, а то ће исто и твој син мислити.
А како си волео, добар човече? — Видео си плавкасто или црномањасто или смеђе девојче; оно се насмешило на тебе, ти на њега; ти си њему казао да га волиш и оно теби; ти си за њу распитао а она за тебе; и ви сте се смртно заволели и узели сте се! Је ли? А видиш, тако је и твој отац волео, а тако ће и твој син волети!
А како си био племенит, добар човече? — Ех, како, као и сви остали! Уделио си, кад си могао, сиромаху; утешио си, ком је требало утехе, и заплакао си где је требало да се заплаче, и уздахнуо си где је требало да се уздахне, је ли? Па тако је чинио и твој отац, а тако ће и твој син чинити!
А како си се радовао кад те је што постигло? — Засмејао си се слатко, развукле су ти се усне, зажариле су ти се очи, пљескао си са длановима, отрчао си и казао твоју радост твојим суседима и пријатељима, а и почастио си их можда. А сећаш ли се, тако се исто радовао и твој отац, а, веруј, тако ће исто и твој син.
А зар ниси тако исто и туговао? — Заболело те у души, наишле су ти сузе на очи, метнуо си флор око шешира и уздисао си често, често. А затим си скинуо флор, јер је прошло шест месеци од смрти твога милог, а затим си почео и да певаш, јер је прошла година дана од смрти твога милог. А знаш ваљда, тако је исто туговао и твој отац, а тако ће исто туговати и твој син!
Али куд сам ја забасао, где ћу ја да испричам цео твој живот? Он је дуг, али је дуг по дужини дана које си проживео, и ко ће то испричати.
Сећам се, кад смо у шестом разреду учили стилистичка вежбања, да нам је једанпут задао професор да пишемо о томе: „Шта је живот и шта човек треба да се труди у животу да постигне.“
Били смо сви врло добри ђаци из стилистике. Један је од мојих другова умео тако лепо да подражава туђем стилу, и не само стилу већ и туђем рукопису. Ах, он је у томе толико далеко дотерао да је и сама држава обратила на њега пажњу. Други је опет рђаво разумео циљ стилистике и одао се после на моловање фирми. И чини ми се баш тај што се одао на моловање фирми, одговорио је на горње питање овако:
„Живот је што и друм. Кулуком се награди. Кад станеш на почетку његовом изгледа ти недогледан, кад си га прошао уморан си и натраг не идеш, јер народ вели да се човек истим путем никад не враћа. Док је друм нов и здрав, прелазе га многи путници и многи точкови и он их носи, нити се труцкају, јер су његова леђа још здрава. После се појави прва бразда на њему, па друга, па трећа; негде се излоче, негде слегне, негде угне. Поправљаш га, досипаш шљунак, али то му још за мало помаже. Па већ кад се исквари, кад се напуни бора, кад му се угну груди, напуштају га путници и кола и сви које је он носио и обилазе га и траже другу стазу којом ће проћи!“
Ама куд сам зашао да мислим о животу. Хуј, колико ту треба мислити! Боље је да певам „Лагунен“ валцер, то она воли. Кад тај валцер певам, ја се сетим њених лепих очију и њене црне косе! Ла, ла, ла, ла, ла! ла, ла!…
1.11. Поглавље 10
У недељним, нерадним данима, немојте ићи у механе, већ боље седите код куће и макар чим се забављајте и мислите којешта!…
— Из беседе једног ђакона.
Прекјуче сам правио мале куглице од хлеба и гађао њима једну тачку на таваници; јуче сам цело пре подне спавао и сневао све којешта, а после подне сам сео крај прозора и дуго гледао у жар који се просуо по небу предсказујући опасну ватруштину.
Кроз разбијени прозор дувала је ужасна промаја и моје се мисли растуриле у недоглед, а жиле ми се на врату укрутиле од промаје.
Откад премишљам како ћу да окрпим тај прозор, па ето, морао сам да жртвујем једне новине које сам досад чувао под јастуком, јер су говориле о мени и прослављале ме.
Закрпио сам својом славом прозоре и новине су до сутра-дан већ у велико избледиле од силне кише која се ту ноћ просула — а на њима избледела и моја слава. Па ипак, ја ликујем што сам доскочио судбини, јер кад ће слава и онако избледети кадгод, онда нека бар закрпи апсанске прозоре и нека ми сачува вратне жиле.
Ноћас сам слатко спавао и сневао сам управника казненог завода како краде дрва, а рано сам се пробудио, иначе би извесно снивао и какву комисију.
Дуго сам лешкарио по кревету и размишљао, чиме ли ћу, Боже, данашњи дан да утучем? Како би било да се одам проналасцима? Јест, али шта ћу врага да пронађем, кад су људи већ све пронашли. Има у Абуказема једна приповетка у којој неки Овновић прекрстио руке на трбух и овако размишља: „Одао бих се проналасцима, али ето, да пронађем железницу, пронашли већ људи; телеграф, и то су пронашли; балон, и то су пронашли. Просто све су пронашли и нису оставили ништа што би ја могао пронаћи!“
Ја нисам био у положају овога јунака, јер и нисам хтео такве ствари да проналазим. Хтео сам нешто што је модерније, савременије, на пример, нову — пушку. Па још пушку која би могла у једанпут да убије на пример тринаест људи. О Боже, ала бих ја био срећан; учинио бих читаву епоху у напретку човечанства и културна историја не би дочекала још овај децениј да прође, већ би од данашњег дана рачунала да је наступио двадесети век.
Тако је дакле и требало да буде. Већ сам сео, већ сам био измислио и бајонет. Он би био онако исто шиљат као и сви досадашњи бајонети, с том разликом што би био много дужи, тако да би могао у једанпут четири човека да набоде. Затим, по моме пројекту, тај се бајонет не би носио на пушци, то је врло непрактично, већ би га сваки војник носио на глави и, помоћу једног тајног шрафа (опет мој проналазак), био би тај бајонет врло чврсто углављен тако, да кад би наступио јуриш, војници би само погнули главе и тако скандалозно боли, да би то милина било гледати. Само, враг би га знао, изгледа ми да би у том случају при јуришу ваљало укинути узвик „ура“ и заменити га ваљда каквим другим.
Већ сам био направио и предрачун; при једном јуначком јуришу, могао би батаљон војске да набије 3200 непријатељских војника на бајонет.
То сам све био извео врло лепо на папиру, а то ће ми моћи лако свако да верује, јер код нас се обично све лепо изведе на папиру, и већ сам почео да радим на томе, како би се сместило тринаест танета у цев кад ал’ зацангара катанац на мојим вратима.
Хтедох да узвикнем: „Натраг, натраг, ако ми један тренутак одузмете, учинили сте да буде изгубљен за човечанство!“
Погрешио сам што нисам узвикнуо те речи, оне би после ушле у моју биографију, одатле у историју културе човечанске, одатле у историју света, а одатле у „мудре изреке“ или „изреке великих људи“. Али ја их нисам изговорио и уђе у собу буљубаша са још једним чуварем да ми претуре душеке, сламњачу, хаљине и све редом, јер се чуло да имам мастила и да пишем.
Боже мој, па шта бих ја то могао тако страшно писати? Песму, кажу! О, песме моје, ето сад потере с пушкама за вама, траже вас, траже вас по сламњачама, по хаљинама, а знам кад би вас издао у засебној књизи, не би вас нико у књижари потражио.
Ех, зато је било то златно доба, кад сам ја био администратор једних новина и писао само љубавне песме.
Верујте, администратор, то вам је најневиније створење у једној редакцији, то јест човек који најмање двадесет пута дневно бива изграђен, те не знам што овоме није дошао лист, те што је ономе изврнуто име на адреси или макар шта, тек да се администратор изгрди. И ето то сам био ја. Па још кад томе додате да сам писао љубавне песме, онда вас просто туга спопадне, што тако невино створење труне измеђ четири зида.
Оно признајем, ја сам помало и расејан човек. Додуше нисам никад у расејаности стао сам себи на жуљ, али је чешће бивало да сам као администратор адресујући новине написао погдекад нешто будите Бог с нама, као на пример Госпођици Иванки Уздићевој, коњичком капетану у пензији; или: Госпођици Марку Јовановићу учитељици; или још: Госпођи Миленији Петровићевој, проти, ил’ ма што друго наопако. Али то ништа није сметало да администрација иде најредовније, иако ми је погдекад то пресело, кад наиђе, на пример, по какво писмо које би овако гласило:
Господине администраторе,
Ја не разумем, је ли то спрдња или шта хоћете ви с тим, кад мене старог човека, који има достојанствен положај, називате у адреси глумицом.
Ја, разуме се, не могу такве ствари да трпим и отказујем вам лист.
— Петар Вишњић прота
Кад дође такво писмо, уредник ми га ћушне под нос, лупи песницом о сто — а то значи да тог дана нећу добити аконто. Разуме се, ја са бесним очајањем поцепам протино писмо и пун пакости прокунем и све могуће глумице и све могуће проте и чудим се у себи, зашто их је Бог и створио кад свет може бити и без прота и без глумица. Доцније, кад мало размислим, ја и сам увидим како је то збиља велики грех помешати проте и глумице, отворим лепо књигу и доведем ствари у ред, то јест одвојим проту за себе а глумицу за себе, па после опет све лепо иде.
Или се деси, улети неко у канцеларију, праска, виче, лупа, треска и подигне читав урнебес што му није дошло неколико бројева. Па још ако су ту разносачи може опет да разговара човек с њим, ал’ ако нису, сврши се по који пут будите Бог с нама.
Трипут ми је прелетео лењир преко главе, а једанпут ме је ударио посред чела велики дивит. Али то се ипак није тицало мене већ мислим неког сарадника који је испуњавао критички део у листу.
Још, знате, има света који доста учтиво грди, чисто ти мило да га слушаш. Назове те на пример „свињом“, или ти опсује макар кога у фамилији, па мир, као да није ништа ни било. Али има их да Бог сачува.
Знам их и по класама: поштари, трговци, професори, учитељи и уопште просветна струка доста учтиво грди, а бакали, чиновници и глумци још с врата стисну песнице.
Ето, такве ствари понекад ме само мало узнемире, али иначе, кажем вам, то је за мене било златно доба, кад сам био администратор новина и писао љубавне песме!
1.12. Поглавље 11
Русија на своме путу к напретку тако корача, да није чудо што је Гогољ узвикнуо: „Куда хиташ ти?!“
— Гаљкин у Успенског
Не сећам се добро, ал’ ваљда се сећате ви оне приче о безграничној парници која се десила у безграничној Русији.
Дакле, неки руски кнез развенчао се са женом и при подели она је добила натраг мираз и једно мушко дете које тек што се родило, а он је добио кућни намештај. Ал’ то већ није тако важна ствар; важније је то, да мајка није тако много марила за дете па га дала једној дојкињи на старање. Отац пак, који је волео дете, није могао да га гледа у туђим рукама, те подигне парницу којом је захтевао да се или да њему дете на неговање или да га сама мајка узме, али никако дојкиња да га доји и пази. Та парница, услед упрошћене администрације, која ће се, како чујем, завести и код, нас у војсци, поче ревносно да се вуче из суда у суд, из архиве у архиву. Дете расло код дојкиње, пошло и у школу, па у војну академију, па у официре, те миц по миц дође и до генерала. И једног дана, седи генерал доби судско решење, којим му се одобрава да га може дојкиња и даље дојити.
Сви руски листови, пишући о тој ствари, напали су владу, управо судове, што ту ствар нису предали на суђење Београдској општини.
О, ту ствари иду много брже. Свега има пет шест ствари које се решавају ево већ десет година, али и ту општинско часништво већ обриче поштованим платцима приреза да ће их најдаље за три године изненадити решењем.
Иначе, не знам како да је замршена ствар, за три године је готова.
И ето, ја не бих ни падао на мисао да о томе говорим, али то само стога, што је код нас на прагу да се по свима струкама заведе нова упрошћена администрација, „која ће повести државни брод новом снагом у напред“.
А ево, молим вас, како то врло брзо иде: дакле, у Препеличкој улици потребан је фењер. Грађани се скупили и изјавили да им је потребан један фењер. Лепо, узме то одмах председник општине и изради у виду предлога, и сазове одборску седницу. Одборници пак, да би што више допринели са своје стране, не дођу на нову седницу у довољном броју и председник, разуме се, сазове другу седницу.
Дође друга седница и председник износи ствар на дневни ред. Устаје говорник и говори од прилике:
„Познајем ја, господо, добро становнике из Препеличке улице. Не можемо да им дамо фењер! Дали смо им, колико се сећам, један пре шест година, па где је сад? Смотали га становници из Препеличке улице и ко зна сад у чијем подруму светли!“
Сад устаје одборник, који је случајно становник Препеличке улице, лупне песницом о сто и дрекне: „То је увреда, то је увреда. Ако је и нестао фењер из Препеличке улице, а ми бар нисмо крали општинске барјаке, као што су становници те и те улице!“
Сад устаје становник „те и те“ улице и лупа песницом о сто: „Господо, ја држим да је ово света кућа, и ако ћемо овде да терамо тако далеко, онда ја питам: где су амови општински? Ја сам у прошлој рачунској години видио у инвентару неке амове, па молим вас где су ти амови?“
Сад тек устаје председник, звони у звонце и почне благим гласом: „Кроз говоре свију предговорника, господо, као што видим, провлачи се једна мисао а та је, да би веома потребно било, да се на лице самога места, то јест у Препеличку улицу, изашље једна комисија која би прегледала и поднела одбору реферат: да ли је заиста становницима Препеличке улице потребан фењер или га они само зато траже, да задају одбору посла.“
Ово се уважи и избере се комисија. Сад, комисија се јури једно месец дана, али најпосле се састане, јер „само се брегови не састају а људи се морају састати у животу.“ Елем састане се и комисија, и отвори се жива дебата око избора председника. Кад су се већ на то утрошиле две седнице, комисија састави протокол и донесе закључак, да је потребно из њене средине изабрати три стручна лица, која ће отићи на лице места.
Стручна лица, одовуд одонуд, и састану се једног дана и нађу место у Препеличкој улици где би могао да се намести фењер. Они поднесу комисији реферат, али у комисији три члана одвоје мнење, јер „стручна лица“ нашла су да је врло згодно подићи фењер пред кућом члана општинског суда, а „одвојено мнење“ хоће да се исти подигне на углу. У комисији се услед тога, колико форме ради, поџавељају, али то ни у колико не стане на пут да се председнику општине поднесе тачан и опширан извештај о целој ствари, разуме се са „одвојеним мнењем.“
Сад председник сазове прву седницу, на коју неће доћи одборници и онда сазове другу седницу на којој се решава са бројем који дође.
Ту још једанпут лупне најпре песницом о сто становник Препеличке улице, па онда становник „те и те“ улице, па онда још једанпут се помену општински барјаци и општински амови из прошле рачунске године, па пошто искрсне још и нека нова ствар „о некаквим филаретама на општинском гробљу,“ зазвони председник опет, устане и благим гласом почне: „Кроз говоре свију предговорника, господо, као што видим провлачи се једна мисао, а та је, да би веома потребно било, да се мишљење стручних лица, заједно са протоколом седница комисиских и ’одвојеним мнењем’ изнесе пред збор грађана, који да се сазове идуће недеље!“
Ово се уважи. Идуће недеље се скупи збор посећен од „одличних грађана.“ На збору се најпре започне са питањем о водоводу, са тог се пређе на питање где ће пијаца бити, са тог на нивелацију, са нивелације на регулацију, са регулације на калдрмисање, са калдрмисања на осветљење целокупног Београда, са осветљења целокупног Београда пређе се на осветлење Препеличке улице. Ту искочи оно „одвојено мнење,“ због тога се створи већина а мањина; мањина поче ужасно да се дере, већина прети песницама, и најпосле — одлични се грађани растуре.
Опет ствар дође пред одбор. Сазове се једна седница на коју неће одборници доћи, а затим се сазове друга седница на коју одборници дођу. Ту, пошто председник својски замоли да становник Препеличке улице и становник „те и те“ улице не лупају песницом, или уопште и да не стискају песницу, пошто се и цео одбор сложи у томе да не треба чинити никакву употребу од песнице, па ма у ком то виду било, и да уопште треба стишати страсти — почне ствар мирно да се решава. То јест, реши се да се изабере један „шири одбор“ у који ће ући и лица са стране, па да тај одбор проучи цело питање о фењеру.
Хвала Богу, ствар пође и брже и боље. „Шири“ се одбор састане и реши да се из средине тога одбора изабере један „ужи одбор“, који ће разгледати мишљење и „за“ и „против“. Ствар иде све боље, то јест, „ужи се одбор“ састане и реши да из своје средине изабере нарочиту комисију, која ће отићи баш на лице места. Ствар иде све боље и боље, све брже и брже, то јест комисија се састане и реши да из своје средине изабере три „стручна лица“ која ће, као стручна, ствар разгледати и поднети правилно мишљење.
„Стручна лица“ проуче ствар, донесу мишљење да Препеличкој улици заиста треба фењер, али да га треба поставити пред кућом члана општинског суда, са одвојеним мнењем да је потребније на углу улице.
Тако мишљење поднесу они ужем одбору, ужи пак одбор поднесе ширем одбору, а шири одбор општинском одбору.
Сад је ствар већ сазрела и нагло пође крају, то јест у седници општинског одбора изаберу се три лица да проуче извештај ширег одбора и да поднесу седници реферат.
Но, да би ствар и с друге стране још брже ишла, док она три лица проучавају извештај „ширег одбора“, дотле становници Препеличке улице оду и из „те и те“ улице ишчупају један фењер па га посаде у својој улици. Сад се дигне „та и та!“ улица и тужи код полиције Препеличку улицу и цела ствар добије сасвим други вид.
Но, уосталом, ја знам будућност целе ове ствари. Кад, после педесет година, и пред кућом члана општинског суда и на ћошку, Едисонова лампа распе своје сунчане зраке и осветли Препеличку улицу, добиће једног дана њени становници решење општинско, којим им се одобрава да подигну о свом трошку један фењер. Управо онако, као што је руском генералу дозвољено да га може и даље дојкиња дојити.
1.13. Поглавље 12
Ви, госпо, немате ни идеје о паклу. Тамо добијамо врло мало новина.
— Хајне
Има људи, који одмах изјутра шчепају па читају новине. Ја то не могу, ја их читам тек после ручка. Лепо наручам се, попустим опасач за једну рупу, приберем сав прибор: чачкалице, дуван, каву, па онда завалим главу и почнем од ситнијих ствари, па све крупније и крупније, док се најпосле не одважим да прочитам и уводни чланак.
Али треба да вам кажем да ја то не читам јучерашње или прекјучерашње новине. Боже сачувај, то ми не дају, јер је и то једна од многих умесних мера да се политички поправим. Ја обично читам новине у које је био завијен мој стари шешир, или у којима су ми дошле од куће понуде, или најпосле које сам синоћ замолио да ми даду да очистим стабло од лампе.
Не знам да л’ сте који пут покушали да нађете задовољства читајући старе новине? Та оно, није то ни моје особито задовољство, али их ја ипак прочитам од краја до на крај.
Најпосле, често пута и не смета што су старе новине, можете их читати као да су јучерашње. Ако је са политичког дела у њима, ја сам тврдо убеђен да у политици владају природни закони, по којима се све понавља, те према томе и вести, као на пример: Србија намерава да закључи нов зајам; у Немачкој се пројектује нов закон против социалиста, или најпосле, Бизмарк ће ове године путовати овамо или онамо, увек су нове, јер имају своја периодична понављања. Али, Бога ми, ја се и не задубљујем баш много у политичке вести. У сваким новинама мени су најмилија посластица — огласи.
Ето, то може неко и да ми не верује. Али веровао ко или не веровао, ја вам опет кажем да у новинама најрадије читам огласе! А покушајте једном да их и ви прочитате, покушајте, ама од краја до на крај, па ћете видети да ћете наћи толико исто задовољства, колико и ја. Ја ту видим пред собом читав један свет како гамиже, како се преплиће, како се гура, отима, љути, псује, радује, скаче, пада, устаје, како подмеће; како се крије, како бега и како се јуначи. Ја видим његову љубав и његове интересе, његову тугу и његову радост, његову срећу и његову недаћу! Ама читав један свет и читав његов живот и почетак и крај тога живота и све што га покреће и све што га руши и све што га диже!
Ја вам кажем, сваки оглас у новинама, то је или почетак или свршетак велике једне приче, једног великог романа. И ви имате пред собом отворену ту причу, тај роман, само треба да га читате. Али, разумете ли ме, треба га знати читати!
Ето, ви сте толико пута досад читали како госпођа Савета, на основу § 5. и 6. трговачког закона, јавља трговачком свету да је отворила радњу и даје узела за деловођу исте свога мужа Николу, а господин Никола додаје да одобрава поступак своје жене и да се прима деловођства. Па шта, зар вам се ту не прича сама прича? Зар ви не видите пред собом пропалог трговца, који је све што је могао исцрпео, и снагу, и име, и кредит; који је лањски пад одложио за ову годину, који све чешће долази кући у грозничавом расположењу, па не разговара ни са женом ни са децом; који се већ толико пута пљескао по челу и хватао за косе, па који је најпосле једног дана дошао увече кући, уморан од брига, уморан од трчкарања, наслонио главу на руке, јео колико тек да се једе, после шетао по соби и мислио, можда чак и на револвер помишљао. Па онда смислио, отерао децу у другу собу, он остао сам са женом, закључао врата, жена га плашљиво гледала у очи, а он дуго и дуго ходао по соби, хукао, па најпосле смирио се, упитомио лице, казао жени шта хоће, па онда су заједно дуго и дуго шаптали, па нешто и писали, и после — ето — ви сте једног дана читали, како се он примио деловођства у радњи своје жене.
Шта хоћете ви лепшу причу?
Или зар ви не видите пред собом богату распуштеницу, са лорњетом од седевских корица, како се љушка на столици и гледајући у своју ножицу, једи се што је данас обула „браун“ чарапе те јој нога не изгледа тако дражесна као у црвеним, и која на крилу, поред глупих љубавних песама каквог сулудастог немачког песника, држи и своју пудлицу и пружа јој своја карминска усташца, да их пудла својим језиком лиже и истински се задовољава овом љубављу! Зар ви не видите пред собом ову госпу, кад прочитате оглас: „Моје псетанце звано ‘Шипсика’ нестало је пре неколико дана. Ма њему је сребрн литар са мојим именом. Ко га нађе и донесе ми, добиће добру награду.“
Па онда, може бити баш одмах после тога, други оглас: „Моја жена, звана Софија, одбегла је од мене пре неколико дана. Овим јој јављам да у моју кућу нема више приступа“.
И шта мислите, каква то красна прича стоји пред вама отворена, а ви је не умете да прочитате. Господе Боже, ви сте те огласе читали као од беде, а ја вам понављам, сваки је од њих ил’ почетак или крај једне велике приче, једног красног романа!
О, па шта велите онда за оне огласе где се отац одриче сина; где Петар или Павле пориче свој потпис; где се бивши потпоручник нуди за општинског писара; где муж оплакује своју непрежаљену жену, или где практикант нуди своје савете у брачним парницама.
Ама јесте ли ви све то читали?! Бога ми нисте! Треба вас просто ухапсити, па да се сетите и то да читате.
Е? а шта мислите, какво тек задовољство кад кога познајете па о њему читате какав оглас? О, онда не треба много да се мори ваша машта па да створите ону причу о којој вам ја говорим. Онда вам се она сама исписује а ви је само читате.
Ето, баш данас, читам у једним, разуме се старим, новинама овај оглас од речи до речи:
По решењу министра војног од 6. тек. мес. АР.Бр. 5142 и претпису команданта дунавске дивизије од 8. тек. мес. АБр. 4416, има се 17. ов, мес, „Селим“ коњ дунавског возарског ескадрона, који је због дугогодишње војне службе постао неспособан за исту, продати лицитандо у овдашњој вароши пред кафаном „Балканом“.
„Селим“ је длаке доратасте, висок 16 шака, добре ћуди и може се врло добро употребити као теглећи коњ.
Позивају се купци да одређеног дана изволе на лицитацију доћи.
А у истим новинама на првој страни указ, којим се потпуковник Милоје Лазић, „због дугогодишње војне службе“ одликује Таковским крстом.
И шта мислите, ја сам познавао и потпуковника Милоја Лазића, а познавао сам и коња „Селима“. Они су заједно ступили у војну службу. Потпуковник Милоје ступио је у пешадију, а „Селим“ у артиљерију. Милоје 1.72 метара, а „Селим“ 15 шака висок. Обоје снажни, лепи, здрави. Ја сам их чешће виђао при парадама и, заиста, милина их је било видети. Знам да су служили ревносно и поштено. Нити је Милоје вукао ону плату бадава, нити је „Селим“ јео сено бадава. Отишли су и у рат, заједно су отишли и ја сам много слушао о њиховој храбрости. „Селим“ је сам извукао један топ на врх некакве позиције, Милоје је отео један шанац. И тане их је стигло и једног и другог. Милоје је био рањен у леву ногу, а Селим у десну. Настао је мир, и они су се вратили свак у своју команду.
Од тог доба већ је прошло толико времена. Како Милоје, тако и Селим, премештани су из команде у команду, а последњи дани затекли су Милоја у обмундировном слагалишту, а Селим у возарском ескадрону. Поштено су служили толике године, али већ се шушкало да су и један и други почели да бивају неспособни. Шта ћеш, наишла је већ и старост, а у младости дурало се и теглило.
Но па шта мислите, да ће им и крај живота бити једнако Мислите, доћи ће обоје у пензију коју су тако поштено заслужили? Боже сачувај. Ено, питали сте, док се Милоје за дугогодишњу војну службу одликује, дотле се „Селим“ за ту исту дугогодишњу војну службу лицитандо продаје. Да, и кад г. потпуковник Милоје можда дође у пензију, онда ће Селим још вући какве таљиге или можда саку, и за грош сена, колико ће на дан као храну добити, доносиће свако јутро по два акова воде г. Милоју пензионару, да се може господин, о великим врућинама, окупати после ручка.
Има вас који ћете казати: е па оно ја коњ, а ово је човек; има вас који ћете казати да је то тако од Бога дато, а има вас који ћете мислити да је заиста тако право. Грех вам на душу! Ама ево ја ћу вас брзо уверити колико право мислите! Покушајте само да обрнете свршетак, па ми онда кажите како би то изгледало. Шта мислите, како би изгледало кад би овакав оглас читали:
По решењу г. министра војног од 6. тек. мес. АРВ.Бр. 5142, и претпису команданта дунавске дивизије од 8. тек. мес. АБр. 416, има се 17. ов, мес, потпуковник Милоје Лазић, који је због дугогодишње војне службе постао неспособан за исту, продати лицитандо у овдашњој вароши пред кафаном „Балканом“.
Потпуковник Милоје је длаке беле, висок 1.72 метара, добре ћуди и може се употребити за склапање општинских рачуна или отправљање каквих лакших фамилијарних послова.
Позивају се купци да одређеног дана изволе на лицитацију доћи.
1.14. Поглавље 13
Комешај се, ситнадијо
За тренутак обасјана!
— Змај
И ето, ја се враћам у Београд!
Пустили ме, смиловали се!
Колико сам пута у оним дугим и дугим часовима размишљао о моме лепом Београду. Бадава, бадава је све то, грдна је разлика Београд и паланка! Та каква разлика само за око! Прођете кроз паланку, кроз најживљу улицу, па шта сте видели и шта сте срели? — Један ћепенак, па онда једног човека са избледелом сомотском јаком; па онда прљаву галантериску радњу на чијим вратима виси пожутела јегерова кошуља; па госпођицу са белим рукавицама и прошлогодишњим зимским шеширом, па онда касапски пањ, па ћепенак, па и трећег човека са избледелом сомотском јаком.
О, а Београд! Чаробан, једнако чаробан! Ту живот, ту вечито кретање: паркови, музике, црне очи, општински извршитељи, концерти, позоришта, параде, протестоване менице, игранке, касине, предавања украдени аманети на пошти… и уопште, живот, живот, живот, вечити живот и вечито кретање!
И ето, ја се враћам у тај Београд! А он се још никако није изменио, онакав исти каквог сам га оставио.
Стари, стари Београд!
У њему још постоји она иста, стара, рђава калдрма и у њему се још једнако тера она иста, стара, рђава политика; у њему још једнако има 50 професора и 400 жандара; 10 школа и 12 касарна; још једнако једна општинска болница а два општинска гробља; у њему се још према протоколу „умирушчих“ зна колико леже мртвих, а према књигама статистичког одељења не зна колико има живих становника; у њему још постоји једна управа вароши Београда а шест квартова, али се још једнако тако паметно ради као да постоји један кварт а шест управа вароши Београда; још постоји пет банака а један трговачки и менични суд, а одавна је већ требало да буде једна банка а шест меничних судова; у њему још једнако опадају код судова парнице за увреду части, а све више расту за фалсификате и разводе бракова; у њему се још једнако мењају општински одбори, а остају стално нерегулисане улице. Та то је онај исти, онај мој стари Београд!
Јесте, ено их и све старе, познате фирме, и оне које су ми давале на кредит и оне које нису. Ох, мислио сам увек на те радње које су ми давале на кредит, сећајући се Христових речи: „Опрости им, Боже, јер не знају шта раде!“
Ено и фирме Петра Јанковића. Откад се сећам те фирме, и откад се сећам оног парчета беле крпице са два печата на вратима те фирме, јер у ту крпицу уткао сам и ја један кончић. Па ено и фирме Николе Протића, управо не његове, него женине фирме, јер је он све својег послове радио под женином фирмом, а жена му опет све своје послове радила је под његовом фирмом.
Па и све старе слике београдске. Ено га Фердинанд шнајдер, напио се, накривио шајкачу, стегао песницу и одушевљено виче: „Да живи генерација!“ Ено га и господин Фасола, музикант и музичар, са медаљом за вештине о капуту. Жури забринуто улицом и размишља каквим ли ће сад рђавим маршем да изненади публику. Ено га и луди Живко са гушчом перушком за шеширом и са четири котиљонске медаље на капуту, кези се још, поцупкује и жмирка очима и тражи цигару дувана.
— Живко, Живко, шта си ти сад, јеси ли још песник или војвода, шта ли?
— Ја сам цар!
— Цар, аха, цар? Па још цар са гушчом перушком? Па како, слуша ли те народ, је ли миран?
— Не слуша, не слуша, господине! — и ударају му сузе на очи.
Замислите, како је добро срце у овог владаоца, дошло му на жао што се народ толико покварио па не слуша.
— Па удри, Живко, удри народ!
— Ех, ако га тучем још горе, неће да ми да цигару дувана… Ето, молим вас, дајте ми цигару дувана.
— Па ево ти, Живко!
А он се кези, завлачи цигару у нос, да пуши ко бајаги, он владалац, мало другаче него што пуше обични смртни људи, потскакује на једну ногу, па одлази даље, а она му се перушка вије на шеширу, а од хартије медаље играју на грудима, и он поносно носи главу и брине о свом народу.
Све је, све по староме. Ено и моја кућа у којој сам се родио. Боже, неблагодарни савременици допустили су да сад у тој кућици станује једна бабица. Ено баш испод прозора, на соби у којој сам се ја родно, виси табла са натписом: „Еуфимија Милер, дипломирана бабица“ а испод тога ситним словима: „Може се куцнути на прозор у свако доба ноћи“, а у средини табле насликана Богородица како држи новорођенога Исуса на хеклованом јастуку. А можда, кад буде наишло благодарније потомство, избрисаће са табле онај хекловани јастучић, избрисаће и све остало, што не би пристојао, и записаће моје име.
Можда о томе свему ништа и не зна госпођа Еуфимија, а ко зна колико би је раздрагало кад би јој то казао. Могао би лепо, баш тога ради, отићи к њој. Примила би ме извесно лепо. Ушао би у собу и затекао би поштовану госпођу Еуфимију Милер, седи на старој кожној наслоњачи, на носу јој јаше велике наочари и она чита „Повјест древних Абдеритов господином Виландом сочињена“.
Ја: Добар дан, поштована госпођо Еуфимија.
Она: Добар дан желим.
Ја: Дозволите, госпођо Еуфимија, шта плаћате овде кирије?
Она: Двадесет динара, господине.
Ја: Двадесет динара! Мало, мало, госпођо. Ко овде седи вредно је да више плаћа.
Она: Гле сад, и ово је сувише.
Ја: Тако је као што вам кажем, госпођо Еуфимија, јер у овој сам се кући ја родио!
Она: Па лепо, молим вас, што је тако влажно и што је плафон сасвим опао?
Ја: То већ не знам, то је газдина ствар.
Она: А, дакле, ово није ваша кућа?
Ја: Није, јер ја кућу, зимски капут, и жену још никако не могу да стечем, већ мање више све то узимам под кирију.
Она: Е, па лепо, шта ви хоћете са мном?
Ја: Ништа, ја немам ништа с вама. Ја сам само дошао да вам то кажем да сам се ја у овој кући родио, и да вас питам имате ли ви што против тога.
Она: (развлачи уста, чисто јој мило) Боже сачувај!
Ја: Е лепо, онда и ја немам ништа против тога што ви у овој кући станујете, тим пре што је већ једна бабица имала везе са мојим рођењем. Поштована бабица Нанчика — Бог да јој душу прости — прихватајући ме оне ноћи кад сам се родио, изговорила је ове знамените речи: „Прихватила сам досад више од триста деце, али дете са оволиком главом нисам још никад прихватила“. Ја сам, госпођо, уверен, да је поштована бабица Нанчика хтела тада фигуративно да каже, да се то ноћи родио велики човек.
И као што видите, судбина је моја, као великог човека, да има посла са бабицом. Уосталом, ја мислим да је то уопште судбина великих људи код нас, јер се они врло тешко рађају.
1.15. Поглавље 14
Умрећу? — нећу — умрећу — нећу
— — — — — — — — — — — — — — — —
И хоћу — нећу — и хоћу — нећу —
И хоћу — нећу!…
— Абердар
Кордовски калифа Абдурахман Трећи хтео је да преброји колико је за време своје педесетогодишње владавине проживео срећних и задовољних дана и набројао их је свега четрнаест. Но верујте, Абдурахману је лако било да наброји и толико срећних дана, јер он никад није покушавао да буде — српски књижевник.
Верујте то. Српском књижевнику пролазе дани без икаквог задовољства и без икаквих прихода. А ти су дани брзи, брзи као чунак и пролазе без надања, као што вели Јов.
И ни оком ниси тренуо, ниси још ни сагледао цео свет као што ваља, ниси још ни нашао издавача да ти изда „скупљена дела“, а тек неко ти за куца на врата, и ти се невино одазовеш: „Напред“!
И уђе на прсте смрт, и проговори ти промуклим гласом: „Хајде, шта чекате, мислите ли ви последњи од ваших пријатеља да умрете, ваша су дела већ по антикварницама, ваше су име већ заборавили, хајде, шта чекате?!“
— Молим лепо, извол’те седите, ево сад ћу ја извол’те, пушите ли?
— Не, благодарим — вели смрт — не пушим, али ја немам кад да чекам.
— Али, молим вас, ево ја ћу вам наћи забаве. Ако је по вољи, читаћу вам свој најновији еп!
— Не, не, хвала, немам кад!
— За Бога, па што журите тако? Није ваљда тамо на небу баш за мном стало, оставите ме да се још науживам. За мене је овај свет тако леп! Природа, љубав, живот, црне очи, сунце на заходу, зора, звезде, љубичица, па онда плаве очи, па лето, румена уста, луг, ама, кажем вам, сва природино шаренило, све до жандарске униформе, за мене је све лепо, бескрајно лепо! Па што хоћете да ме отргнете од тога?! Могли би ме баш и прескочити; ено, г. саветник Јанко могао би комотно место мене да умре, јер знате он је место мене и живео, а човек је уредио своје стање, написао је чак и тестаменат. Ево, ја ћу вам дати, ако хоћете, и адресу његове куће?
— Не, хвала, не могу — вели смрт — јер верујте ми на вас је ред. Ево, ја ћу вам показати и спискове, ако је по вољи.
— Али, молим, што се тиче спискова, ви знате да у Србији они никад не могу бити уредни, па били то војнички или бирачки или порески. Дакле, ако сте тај списак узели од ма какве наше административне власти, ја вас уверавам да нису уредни и да се код нас може човек комотно извући и да не плаћа порезу и да не служи војску, па онда, молићу лепо, зашто се и ја не бих извукао да не умрем.
— Не може, господине; ево, уверићу вас да сам у списку чак и подвукла ваше име — вели смрт — јер ви сте једном и изјавили нарочиту готовост за умирање.
— Ох, ви сте страшно обманути. Ја нисам давао никакве изјаве у новинама. Уопште том врстом књижевности нисам се бавио.
— Да, али она ваша песма, читала сам је:
Ах, дани су моји избројани већ,
Преда мном рака зја.
Истрошен у борби са неправдом и злом,
Миру се предајем ја.
— Е, враг му материн и са том песмом. То сам ја писао „колико стиха ради“, као што се уопште те тужне песме пишу. Али, ако је тај пик на мене због те песме, онда молим вас што не позовете прво онога што је написао:
Хеј, смрти, смрти, кад ли ћеш доћ’:
У црну да ме завијеш ноћ.
А ево, молим вас, ја ћу вам одмах дати и његову адресу.
— Не, не, господине. Нећу да кварим ред.
И тако ће остати на томе да се не квари ред!
Превући ћу својом боном руком преко чела и прибраћу све лепе снове своје младости. Сетићу се кад сам као дете играо царева и повео своју војску у рат, па у том рату разбио једном комшији прозор и после ме код куће тако неуставно тукли да је мој плач можда чак у Француској одјекнуо. Ох, на то ћу доба дуго да мислим пред смрт, јер то је једино доба кад ми је лако било и царем постати! Скиптар од зове, круна стара очева позлаћена шлофкапа (само нек је нешто позлаћено на глави), а народ један читав чопор ћурана. Најлојалнији народ на свету! Ја само прођем крај њих и звизнем, а они мисле да сам Бог зна шта паметно казао па громогласно и усхићено повичу: „Пујпуј, пуј… пуј… пуј…!“
Срећно доба!
Па онда, сетићу се доба кад сам први пут заволео црне очи. Покушајте да вам се допадну црне очи, па ћете видети како ћете лепе снове сањати!…
Па кад се свега сетим, кад прелетим цео свој кратак живот, на мојим ће се уснама угасити онај осмех којим сам вас увек пресретао, вас пријатеље моје; моје ће очи усанути последњим погледом којим ћу пребројати вас око моје постеље. Ја вас нећу питати, жалите ли ме, а ви немојте плакати. Па онда, онда већ, као што вели она стара песма, стрешћу своје стругло и казаћу вам: „Ох, свете, лаку ноћ!“
И ништа више. На крају се реченице ставља тачка. Реченица је ред речи у којима је исказана нека мисао. Ма крају живота се ставља тачка. Живот је ред дела у којима је исказана нека мисао. Проста правила која су свима позната. О, Боже, али колико сам пута видео ред речи у којима није исказана никаква мисао, па се то ипак сматра као реченица; а колико пута ред дела у којима није исказана никаква мисао, па се то ипак сматра као живот.
И тако, тачка!
Но још да се исповедим, ред је.
Нисам остао ни за једно полгође дужан порезу; нисам ни једној удовици изјављивао љубав; нисам никоме за живота стао на жуљ. Јест, писао сам и приповетке, али увек врло невине. Верујте ми ни у једној мојој приповеци нисам никог убио, зашто бих ког убио, па ма то била и споредна личност у мојој приповеци, опет, убиство је убиство. Нисам никог ни тровао у приповеткама, јер, најпосле, зашто бих људе и на такве ствари наводио. Ишао сам често у Саборну Цркву откако је префарбан стари олтар, а тако исто у Управу вароши Београда откако је префарбан стари закон о слободној штампи; помагао сам за живота све просветне установе као: школе, позориште и пожаревачки казнени завод и шта ћете више од мене. Ако умрем, умирем без греха.
Но, молим вас, још нешто. Ако ми будете подизали споменик, не дајте да се на њему испишу стихови. Оно, истина, и ја сам за живота написао доста рђавих стихова на гробним споменицима, али то не би било лепо светити ми се мртвом.
Боље запишите на камену: „Путниче, овај мали грађанин што овде лежи, моли те да се распиташ код г. Туромана, професора Велике Школе, шта значи латинска реченица: ‘De mortuis nihil nisi bene!’“
— 1888 године, у Пожаревцу.
2. Мале приче
2.1. Прошлост и будућност
Видео сам их пред олтаром, и, управо, видео сам их само с леђа.
Свештеник је читао молитве, са хора је одговарало певачко друштво, а они су једно крај другога, држећи се рукама, стајали пред олтарским вратима.
Ја сам их гледао, дуго гледао. Њена бујна плава коса, окићена миртом, носи поносно невестинску круну; њен бели, алабастерски врат, узноси лепу главицу, као млади храст богату круну своју, а њена рамена, изнесена из дубоко разрезане хаљине, изгледају управо као склопљена лабудова крила.
Од њега сам видео само светлу, широку, глатку и пространу ћелу и уши, које је на ниже повила круна својом тежином.
До мене је стајао један пакосник зелених очију и проседих бркова. Он је уочио да сам ја двоје срећних дуго и дуго посматрао, па ми се приближи.
— Јесте ли који пут досад видели кад се венчавају прошлост и будућност? — рече он и подругљиво развуче усне.
Нисам га разумео све док се није свршила олтарска церемонија и док се нови брачни пар не окрете овамо, публици. Тада, када сам запазио његово уморно, изборано лице и када сам спазио њене жарке образе, који су пламтели младошћу, прошаптао сам и сам:
— Одиста, прошлост и будућност!
2.2. Тражи се трећи
Он је дустабанлија, а она има необично лепо изрезану ногу са високим гребеном. Он има низак, црвен врат, један од оних што су душу дали за „шлог“, а она има бео, лабудов врат, који је као кипарис изникао из рамена; најзад, он има уморне, дремљиве очи које једва назиру под подбулим капцима, а она има будне, топле очи, које као свитац светле кроз шумицу густих трепавица.
Он и она су муж и жена.
Он је као фронташ догурао до капетана прве класе па се ту зауставио и седео годинама, годинама, годинама. Најзад је отишао у пензију и, да би се у томе положају имао ма чиме занимати, он се оженио њоме, сиротом а лепом и младом као капља.
Има пензионера који заволе мачку, има их који негују канаринку, има их и који саде цвеће, свако себи нађе какву забаву да би му прошло празно време. Он је, као забаву, да би му прошло празно време, узео у кућу жену, лепу и младу као капља.
Најпре ју је хтео научити да игра шаха, али јој то никако није ишло од руке. Тешко је било њене године везати за коцку у којој се сецује стрпљење. Хтео ју је научити затим да играју домине, али је она била нервозна, није умела да рачуна и неспретно је обарала камене таблице. Најзад, после ових неуспеха, он се озбиљно забринуо чиме би је могао забављати те да им пријатно прође брачни живот. И реши се да је научи сансу. Ту је игру он научио још као каплар, усавршио се као поднаредник, тукао свакога од реда као потпоручника, а као поручник и капетан био непобедан.
— То кад би научила, необично би лепо прекратили време — теши је он.
А њој је одиста требало прекратити време, јер то је оно што је имала и сувише у овоме браку.
— Али, — сети се он — то се игра у троје. Немамо трећег.
— Ах, кад би се нашао трећи! — уздахнула је она.
— Кад би се нашао трећи тако би лепо прекратили време — уверава је он.
— Кад би се нашао трећи тако би се лепо могло прекратити време! — уздише она.
И, ето, све што недостаје овоме браку па да буде срећан то је — трећи.
2.3. Човек лаке руке
Срео сам пре неколико месеца на Теразијама господина Перу Даниловића. Прислонио мараму на образ и журно корача плашећи се вечерње свежине.
— Шта је, забога? — упитах га са саучешћем.
— Вадио сам зуб.
— Срећно?
— Врло срећно. Не можете просто веровати како тај човек има лаку руку. Необично је вешт. Водићу и жену своју да пломбира зубе.
Нисам се затим све до пре неколико дана видео са господином Даниловићем, а пре неки дан приђе ми сам:
— Знате ли шта је ново?
— Шта?
— А онај што ми пре извадио зуб сад ми извадио жену.
—Како? — изненадих се ја.
— Па тако, пломбирао јој зубе и… познали се том приликом, и, кад сам му платио рачун, он побегао с њом.
— Но, јесте ли чули, добро ви пре рекосте да тај човек има врло лаку руку.
— Да, необично је вешт! — додаде г. Пера резигнирано.
— Него… узех ја, не би ли га утешио — да ми бар кажете једну ствар искрено?
— Молим?
— Реците ми, шта вас је више заболело, кад вам је ишчупао зуб или жену?
— Но, па дабоме, више сам дрекнуо кад ми је зуб ишчупао.
— И сад ћете извесно наместити вештачке зубе?
— Не само зубе, узећу и вештачку жену. То је ипак боље. Кошта, али ипак мање боли кад вам је ко ишчупа.
И г. Пера оде низ Теразије задовољан и измирен са судбином.
2.4. Човек с репом
Он се није родио с репом. Прикачио му се успут, кроз живот, као што се некоме прикачи чичак кад се вере кроз коров.
Он се чак подвргао био операцији не би ли се опростио репа, па ипак није успео. Није до душе легао на лекарски сто, али је стао пред судиску зелену катедру, а то је тако исто операциони сто. Операција је срећно обављена, оглашен је за невина, али изгледа да реп није у корену исечен и он га је осећао и даље у животу.
Није му тај реп сметао да једе и пије, није му сметао ни да спава, али му је сметао да седне на столицу, на пример на указну и уопште на столицу која је собом била израз поверења.
И шта све није чинио да прикрије реп, кад већ не може да га се опрости. Тражио је савете на све стране и радо им се подвргавао. Тако један пријатељ му рече:
— Буди побожан и одај се молитвама и тихоме животу!
И он је редовно ишао у цркву, крстио се код свакога „Амин“ и „Господи помилуј!“ научио је целу литургију на памет, па је чак често држао и леву певницу. И кад год би изишао из цркве са службе Божије он се додуше није пипао да види носи ли још реп, али је из погледа оних, који су са њим излазили из цркве, јасно видео да му се реп још вуче.
Отишао је очајно пријатељима, који су га и раније саветовали, и исповедио им своју невољу. Они су се забринули и замислили и дали му тада нов савет:
— Буди весео и збирај око себе веселе другове. Весеље ће ти сасушити реп и он ће отпасти.
И он је утонуо у весеље. Од чаше и песама и веселих другова није се одвајао. Ноћи су му чак биле кратке и да задовољи потребу за весељем он је и дане трошио и, кад год би са каквога од тих весеља полазио кући, он се додуше није пипао да би видео носи ли још реп, али је из погледа оних са којима се веселио, јасно видео да му се реп још вуче.
Отишао је својим пријатељима који су га и раније саветовали и испричао им своју невољу. Они су се забринули и замислили и дали му тада нов савет;
— Буди племенит, чини добра дела! То је поуздан лек који скида човеку сваки реп.
И он је постао добротвор. Није био богат, али од онога што је имао одвајао је више од половине и чинио добра дела. Помагао је свакоме коме би помоћ затребала, делио је сиротињи, прилагао је где је чуо да се тражи за какву хуману циљ, и, кад год би какво тако добро дело учинио, он се додуше није пипао да би видео носи ли још реп, али је из погледа самих оних, којима је добро чинио, јасно видео да му се реп још вуче.
Отишао је очајно пријатељима, који су га и раније саветовали и исповедио им своју невољу. Они су се забринули и замислили и дали му тада нов савет.
— Буди богат. Богатство прикрива сваки реп који човек вуче у животу.
И он леже на посао. Поче да се зноји и да обрће пару. Од динара направи два, од два шест, од шест педесет и од педесет једну, две и три стотине. Џепови му се надуше од банкнота, каса загуши од новчаних пакета и уђе у пословни свет и, гле, поче осећати како му се реп полако сасушује. Он се додуше није пипао да би видео носи ли још реп, али је из погледа својих пословних пријатеља, из погледа којима је у чаршији предусретан, јасно видио да се за увек опростио репа.
Не само то, већ поче осећати како сад може сести и на оне столице на које пре, због репа, није могао сести. Тако једног дана постаде он члан надзорног одбора једне банке, па онда члан партиског одбора, па онда кандидат за општинског одборника. И ко зна, једнога дана, неће ли са обичних столица прећи и на фотеље.
И кадгод би увече, срећан и задовољан што се опростио једне напасти, легао да спава, шаптао би под покривачем сам себи онај савет који су му пријатељи дали:
— Буди богат. Богатство прикрива сваки реп који човек вуче у животу.
2.5. Пљунути отац
Он је седео у предсобљу, јер су код породиље биле у посети пријатељице и познанице. Био их је велики број јер, забога, није то мало изненађење за све њих, кад су чуле да је госпођа Милка, која је важила као нероткиња, после седам година брачнога живота, ипак родила.
Он је седео у предсобљу и гладио дланом пространу ћелу која му се, са тешких мисли ваљда, непрестано знојила, јер, ма да је рођење једнога сина необична радост, ипак је то и једна нова брига. Хоће ли стићи да га васпита и уведе у живот? Та њему је, оцу, сад већ педесет и четири године, а син му је стар тек деведесет и два сата. Хоће ли стићи да га васпита и уведе у живот?
До душе, мајка је млада, тек јој је двадесет и три године и нешто месеци, али, може ли мајка тако збринути сина, као што би то отац?
И кад је тако: шта ће њему тај син и — на један мах га поче да мори још мучнија мисао. — откуд њему тај син? Код ове помисли ћела поче још наглије да му се зноји те у један мах доби изглед лубенице када се извади из бунара. Није довољна била само шака, сад је већ морао да извади из капута широку црвену мараму, која је личила на мали асталски чаршав, те да њоме брише ћелу.
Њему сину кроз главу најпре један потпоручник, па за час изгуби његову фигуру и појави му се пред очима фотографија једног судског секретара са сивим сомотским прелуком и он несвесно ману руком пред очима да растера ту слику, али му се одмах затим појави један рачуноиспитач Главне Контроле са жутим ципелама и црвеном пантљиком око фантастичнога панамскога шешира.
У том већ и познанице и пријатељице, које су биле у посети, почеше се једна по једна разилазити, и, праштајући се са њим, скоро свака додаде:
— Ју, красно дете, честитам вам. Али знате, пљунути отац!
И тако се једна по једна разиђе те породиља оста сама. Тада се и он диже и уђе у собу и загледа се дубоко, проницљиво у дете. Њему се одиста учини да је на детету видо и палетушке потпоручникове и сомотски преслук секретара и панамски шешир рачуноиспитача Главне Контроле.
Њему се у томе тренутку увуче неко чудно осећање одвратности, ћелу му понова обли зној, он нагло изађе из собе, јер се у том тренутку одиста осећао као пљунути отац.
2.6. Протини савети
— Господине прото, да ли се ви мене сећате?
— Не, синко.
— Ја сам син покојнога Јанка Лазића.
— А јес, боме, сећам се. Па и личиш на њега. Како да се не сећам, покојник је био добар човек…
— Он је био, али ја нисам.
— Е?
— Да, оче! Не могу се са собом похвалити. Школе нисам доучио, наследство очево сам упропастио и уопште сам пошао странпутицом. Увиђам своје погрешке и решио сам се одлучно да се поправим.
— Е, то је лепо синко!
— Изабрао сам девојку коју ћу узети за жену. Ја се надам да ће ме женидба вратити на прави пут, јер волим ту девојку. Она има и нешто пара, око двадесет хиљада динара, а с тим новцем се већ може засновати кућа.
— Тако је, тако је, синко!
— Зато сам баш и дошао да вас питам, као пријатеља мога оца и као човека кога поштујем. Ја вас молим да ми дате савет: треба ли тако да учиним, треба ли да се женим, те да и ја једном пођем паметним путем у живот?
— Сасвим синко, то ти потпуно одобравам. Тако и треба да учиниш.
Млади господин благодарно пољуби проти руку и оде.
После недељу дана он опет дође.
— Дошао сам опет, господине прото, да вас замолим за један савет.
— Врло радо, врло радо!
— Казао сам вам прошли пут да сам изабрао девојку, па сам дошао да вас питам за савет: треба ли да добијем пристанак девојчин, треба ми да је питам за њену вољу?
— Свакојако, синко! Брак се оснива на обостраној вољи; другаче не би ни црква благословила брак.
— Хвала вам, оче прото!
И младић опет благодарно пољуби проти руку.
После недељу дана он опет дође.
— Ја сам следио, оче прото, вашем савету и решио сам потпуно да се женим.
— Е, то је лепо, то је лепо!
— По вашем савету упитао сам девојку и она ми је изјавила да драге воље пристаје.
— Е то је врло лепо! Тако, синко, тако!
— Сад још молим за ваш благослов.
— Врло радо, разуме се, врло радо!
— Дакле, молим вас за ваш благослов да могу узети вашу ћерку…
— Напоље, битанго једна! — одрекну прота као помаман и мал’ не потеже требник, који му је био у руци, да га гађа њиме.
— Али ваши савети!… — брани се грешни младић.
— Напоље кад ти кажем! Не саветујем ја тебе зато да моју кућу оцрниш! Напоље! Напоље!
2.7. Њен длан
Пружила ми је своју белу ручицу да јој са длана прочитам прошлост и будућност.
— Рекли су ми да ви то знате.
Гледао сам у оне румене линије које су шарале длан, гледао сам дуго и дуго, јер ми је пријатно било држати њену топлу ручицу у својој. И нисам умео ништа да прочитам.
— Зар је то тако замршено што на моме длану пише?
Одиста — одговорио сам збуњено — дозволите ми да упамтим све ове црте и да вечерас завирим у Бурлена. Он је објаснио сваку цртицу на руци. Сутра ћу вам одговорити.
И доиста сам мислио то вече да се задубим у хиромантију, али је случај хтео да се у кафани нађем са њеним мужем, с којим сам провео цело вече. Он ми је говорио, много говорио, о свему и свачему. О својој служби, о неправди коју држава врши према њему и свему и свачему.
Ја га нисам слушао, посматрао сам га. Гледао сам му право међ очи, и — проучавао сам му чело. Чудновато, чудновато… на његовом челу сам уочио исте оне линије, које и на њеном длану. Остале су ми оцртане у памети све оне линије и све сам их видео на његовом челу.
И док је он говорио, много говорио, ја сам почео да читам са тих линија оно што са њеног длана нисам могао да прочитам.
Са његовога чела прочитао сам њену прошлост.
Са његовога чела прочитао сам и њену будућност.
2.8. Бела Мица
Ни једне пеге нема на белој мачкици, љубимици госпође Сојке удовице. Бела је као бели голуб, а длачица јој нежна и чиста, јер је госпођа Сојка сваки дан чешља. Њене шапице су румене као дланови у одојчади, њене очице су зелене и светле као два смарагда, а усташца, која свако јутро госпођа Сојка тако страсно љуби, као два пупољка чиста.
Па онда, кад се та бела Мица намести, кад јој госпођа Сојка веже плаве машнице на уши, а лепу пантлику исте (боје око врата, па кад седне изјутра на бело јастуче на прозор, е онда, разуме се, тешко ће ко проћи улицом а да је не погледа као што би се осврнуо за лепом девојком.
И како је нежна и мила та бела Мица, једина утеха госпа Сојкина! Она спава као дете под јорганом госпођа Сојкиним, она пије млеко из белога тањирића, она игра по прозору као веверица и скаче по соби обрћући се око себе, као чигра.
И онда већ можете замислити ту жалост госпођа Сојкину кад је једнога дана нестало њене утехе, беле Мице. О, трчала је на све стране, кумила је и преклињала свакога редом — да није ко видео.
— Украли су је, украли! — грувала се госпа Сојка у груди — да знам да су је узели само због пантљика, па да им дам неколико метара пантљике, нека ми само врате мачку!
Али мачке нигде и нигде. Није се ни увече вратила. Госпа Сојка би се згрозила на помисао да су је можда убили. То вече није ни вечерала, није јој било слатко без беле Мице. А како јој је тек било кад је легла да спава. Превртала се дуго и дуго и није могла заспати док није из ормана извадила један боа, те га метла на јастук крај себе и наслонила образ колико да завара машту да је ту под јорганом и бела Мица.
А ујутру се бела Мица ипак вратила, а до капије допратио је један грозно главати зелени мачак. Али каква је изгледала, ни она Мица ни дај Боже! Изгледала је, Боже ме прости, офуцана као слушкињетина кад се ујутру враћа са бала, а онај мачак управо као артиљериски наредник који је допратио до капије.
Пантљика око врата била јој је сва прљава од блата и грозно згужвана, на ушима није ни имала машне, а обадва ува су јој била изгрижена; па онда чупава, па неиспавана.
— Пфуј! — згадила се госпа Сојка кад је видела да до сад најомиљеније јој створење, постаде за њу одвратна наказа.
Није хтела ни да је погледа.
За онога мачка рекли су јој да је то мачак г. Јове Цветковића ког је госпођа Сојка од тога тренутка ужасно омрзнула. Ту своју мржњу хтела је чак и да му искаже и сачекала га је кад је пошао у канцеларију.
— Но, г. Јово, нисам се томе од вас надала.
— Молим! — изненадио се човек.
— То јест није од вас него од вашег мачка. Управо, то није лепо да држите код себе тако брезобразног и неучтивог мачка, у суседству једне невине мачкице.
Г. Јови је сад тек било све јасно. Он се кокетно и враголасто насмеја на лепу удовицу и додаде:
— Шта ћете, госпођо, против природе се не може нико борити.
Њу такну тај кокетни смех, те обори очи и прошапта:
— Па јест… што кажете… против природе се не може нико борити.
2.9. Прве седе
Одјутрос се он мало дуже задржао пред огледалом и ако то није његов обичај. Кад је оставио четку и чешаљ па наставио облачење, тек је обукао прслук отишао је опет до огледала и, закопчавајући дугмад на прслуку, дуго и понова огледао, повијајући главу час лево час десно. Најзад, кад је обукао капут, отишао је и трећи пут и најзад је добро уочио оно у што је све до мало час сумњао.
Над левом и десном слепоочницом, прошарало је неколико седих власи његову досад увек тако црну косу.
— Зар већ? — рече он сам себи, али се тада сети да је ту пре неки дан узео четрдесет и девету годину, те убрзо сам себе утеши.
— О, ја се још добро држим, колико њих још раније оседе?
И чим се одмаче од огледала, сети се да би. требало да изненади и жену том важном новошћу. Но, како ће се она тек изненадити и како ће она узвикнути:
— Зар већ?
И он стаде на вратима њене собе:
— Јулкице, знаш ли шта је ново?
— Шта?
— Изненадићеш се. Замисли ја већ имам седе длаке!
— Па наравно — одговори она немарно и равнодушно.
— Али, Јулкице. Ја сам очекивао да ће то тебе изненадити?
— А не — одговори она мирно — ја сам већ од дужег времена предосећала да ћеш ти ускоро добити седе длаке! — одговори она зловољно и завали се у столицу за љуљање те настави читање подлиска.
2.10. Три брата
Била тако три брата, не по оцу и по мајци, али браћа по указу. Сва тројица су били писари начелства.
Сва три брата желела су да аванзирају и пође свако својим путем да оствари своју топлу жељу.
Најстарији међу њима рече у себи:
— Ја ћу скапати на послу сваки дан од јутра до мрака. Радићу савесно и поштено: служићу, државу искрено, као што бих сам себе служио, и постићи ћу што желим!
Средњи рече у себи:
— Ја ћу гледати да омилим господину начелнику. Чинићу му услуге и дошаптаваћу му. Припадаћу партији којој и он припада, дружићу се и спријатељити с људима с којима је и он пријатељ и, најзад, стараћу се да се господин начелнику препоруче за аванзман највише личности у земљи, којима он мора учинити и постићи ћу што желим!
Најмлађи међу њима рече у себи:
— Ја ћу гледати да изјавим љубав госпођи начелниковици и постићи ћу што желим!
Кад то рекоше сваки у себи, браћа се растадоше и свако пође својим путем.
Најстарији одиста запе и поче скапавати на послу, радио је цео дан до подне, а од подне све до мркла мрака, радио је поштено, искрено, предано, тако да нема тога старешине који му рад не би признао и наградио.
Средњи брат толико омиле господину начелнику, да није хтео без њега ни на пиво, ни у шетњу. Господин начелникови пријатељи сви у један глас га хваљаху; партијски одбор захтеваше одлучно његов аванзман, а један се министар чак из Београда и усмено и писмено заузео за то.
Најмлађи пак брат пође својим путем. Он изјави љубав госпођи начелниковици и госпођа началниковица се на љубав љубављу одазва.
А кад дође Петров-дан, сва три брата са нестрпљењем очекиваху „Српске Новине“, које су донеле аванзман само једном од њих.
То је био — најмлађи брат.
2.11. Жуљ
Одкако су оцеви изникли из опанака а синови обукли ципеле, појавили су се у нашем друштву и жуљеви. Вероватно да је томе допринело много и наше дугогодишње робовање под Турцима, од којих смо се научили како треба правити калдрму у једној културној вароши.
Како је да је, тек може се рећи, да цела наша генерација пати од жуљева. Разуме се, свако пати на свој начин, изузимајући господина Андре који изузетно пати.
— Мој малер — жалио ми се он једанпут — није у томе што имам жуљ. Имају га и други, па ништа. Али је мој малер у томе, што мени свако ко год стигне стаје на жуљ. Ви то просто не можете веровати како мени свако редом стане на жуљ.
— Подмећете ваљда ногу?
— Та није, молим вас, на против измичем је. Али тако, судбина. Мени је просто суђено да ми цео свет стаје на жуљ. На послетку што ми стане г. секретар и не марим, старији је, али сви писари од реда, господине, па чак и практиканти, моји другови, не могу проћи крај мене, не могу проговорити реч са мном а да ми не стану на жуљ.
— А жена?
— На сам дан свадбе, баш кад смо улазили у цркву.
— Е, онда вам, пријатељу, не остаје ништа друго, но или да оставите ноге код куће, или да и ви почнете другоме да стајете на жуљ. Пошто је оно прво немогуће, одважите се на ово друго, па ћете видети како ћете убрзо одучити друге од те навике.
— Право кажете! — одлучи се г. Андра и оде од мене.
После пет дана дође ми опет.
— Шта је?
— Послушао сам вас.
— Па?
— Опалио ми шамар!
— А ви?
— Ја? Па ништа. Нећу више ником стајати на жуљ. Боље ми је ипак нек ми стају на жуљ, кад ми је тако суђено, него да ми пале шамаре.
2.12. Духови
Био је то драгоцен сточић са три ноге. Она се тако радо забављала њиме и позивала је духове да јој погађају мисли.
Дође тако после вечере господин Милан, па седну око тога стола: она, њен муж и господин Милан, ставе руке на сто и очекују стрпљиво да дух обузме њихово биће, проструји кроз руке, па уђе у ногу сточићу и крене овај те да на постављена питања одговара.
Она је необично веровала томе сточићу, јер јој је на свако питање одговорио. Муж му није придавао велики значај, јер му на многа питања досад није умео дати одговор.
Ту загонетку међутим није тешко протумачити.
Сточић кроз који се јављају духови тако је мали, да се они око њега скупљени не осећају толико пријатно горе над столом колико доле под столом. И, ако руке спојене не могу баш да произведу толико струје колико је потребно да крене сто те даје тачне одговоре, струја која се производи доле под столом толико је силна да свако питање даје тачан одговор.
И онда није чудо што он, муж, не добија увек тачне одговоре, кад њему треба на питање да одговара нога од сточића, а што она, жена, добије тачне одговоре кад њој одговара нога г. Миланова.
Тако на пример он, муж, нагне се над сто и шапћући пита:
— На који број да сецујем на Класној Лутрији?
А сточић се лено крене па удари седам пута, паузира, па опет крене и удари три, па онда пет па осам. Он брже боље забележи 7358, број који сутра или неће наћи или, ако га нађе, на њему неће добити.
А она се нагне над сточић и шапућући пита:
— У колико ћу сати бити сутра на оној стази на Малом Калимегдану?
А сто се лено крене и удари три пут, али се зато под столом живахно кренула и г. Миланова кога и гурнула је седам пута.
Она се слатко смеје сточићу:
Е, па реците сад да у том троножном сточићу ишао на Калимегдан! — али зато ножицом одговара г. Милану да је разумела.
Е па реците сад да у том троножном сточићу нема духова. Само, као што видите, они нису у столу већ под столом.
2.13. Оглас
Читали сте ових дана у новинама оглас: „Умољава се г. П. Р. да дође у редакцију.“ То сам ја дао оглас. Никако се нисам могао да сретнем са мојим пријатељем г. П. Р. а рад сам био да га позовем на ручак првог дана Ускрса. Па нисам могао друкче него овако огласом преко новина.
Уосталом, он је на то навикао. Целога свога живота некако имао је посла са огласима или, боље рећи, огласи играју у његовом животу врло важну улогу и обележавају најважније моменте његовог живота.
Родио се од врло сиромашних родитеља који га нису могли издржавати. Није му било ни шест месеца, а већ је оглашен био преко новина. „Једно мушко, здраво дете, шест месеца старо даје се под своје. Ко би желео узети, нека се јави редакцији.“
Није се, разуме се, јавио нико, јер тек београдским госпођама није до тога да још и туђу децу узимају под своје, кад би оне и своју врло радо дале.
Доцније, кад је одрастао, кад је хтео да се жени, а њему падне на памет луда мисао да се преко огласа и ожени. „Један млад чиновник, доброг положаја, рад је да се ожени млађом женском, девојком или удовицом без деце. Јавити се пост рестанте.“
И на пост рестанте, као мустра без вредности, стигла је на пошту свега једна удовица т. ј њена фотографија. Г. Л. П. се заљуби најпре у фотографију па онда и у живу удовицу. Узму се, а своју свадбу објаве опет огласом преко новина: „Јављам пријатељима и познаницима да сам се у недељу 4. ов. мес. венчао са госпођом Софијом Петровићевом.“
Проживели су срећно тако читаву годину дана али, његова зла судба морала га је опет навести. на нов оглас у новинама. И збиља, после године дана, изађе овакав оглас: „Моја жена Софија одбегла је од мене незнано где. Ово јављам пријатељима с тим да јој нико ништа на моје име не даје, јер нећу признати.“
После већ следовао је онај уобичајени оглас којих је, поред огласа о протоколисању фирми, увек пун званичан лист.
„Моју жену Софију, која је одбегла од мене и већ се 20 месеца не враћа, позивам овим да се у року од 15 дана од дана овога огласа врати на продужење брачног живота, у противном повешћу против ње бракоразводну парницу.“
Ето тако, мој пријатељ некако је везан увек за огласе преко новина, па сам га ја чак морао огласом преко новина позвати и на ручак.
Ако га судбина и даље потера, ја верујем да ћу и после његове смрти читати овакав оглас: „Јављам својим пријатељима и познаницима да сам пре два дана умро. Молим пријатеље да ме извине што се нисам могао сваком понаособ и лично јавити, што сад овим чиним.“
Може лако и то бити.
2.14. Лек од љубави
Мој пријатељ Пера заљубио се пре неки дан. Лепо ишао човек улицом, ишао, па се одједанпут заљубио.
Дотрчао је одмах мени као без душе, стискао ми руку пријатељски и рекао ми: „Така и така ствар!“
Чим сам чуо те речи, забринуо сам се. Забринуо сам се прво за себе, јер ја потписујем менице Пери, а заљубљени људи најлакше заборављају на рокове; па сам се онда забринуо за њега, јер његова је плата тако мала, да не може одвојити ни десет пара на пеглање панталона, на куповање ружа за рупу од капута и за куповање мириса за марамице, што све спада у прве потребе сваког заљубљеног човека.
Хтео сам и да га лечим, па сам се распитивао за лекове. Једни су ми говорили, да би добро било да меће слачице, да му извуче ватру; други су препоручивали да једе виршле с реном и да пије доста пива, како би добио што више сала око срца; трећи су ми препоручивали да га натерам свако вече да држи ноге у хладној води, јер се, веле, глава с ногу најбоље лечи.
И све је то он издржао, па ипак остао при ономе: „Така и така ствар.“
Не само то, већ ми је одлучно изјавио да он ту госпођицу или мора добити за жену, или ће престати да вечерава и ручава, све док се не осуши као сламчица, и све док не постане прозрачан као гладан комарац.
— И тада, пријатељу — додао ми је потресеним гласом — тада ћеш ми ти учинити ту велику љубав, да ме просто ноктом, као буву, убијеш.
Морао сам му дати реч, кад се буде исушио, да ћу га убити ноктом као буву.
Што је најгоре, његова се љубавна болест с дана на дан толико развијала, да сам се ја озбиљно био забринуо. У почетку је уздисао сасвим обично, као што и пристоји једном заљубљеном човеку… један уздах дневно.
Два три дана затим, а он, — као да му је уздах какав лекар рецептом прописао, — почео је уздисати три пут дневно. Ујутру, на један сат пред ручак и на један сат пред вечеру.
Од пре четири дана, међутим, уздисање му је сасвим прешло у штуцање. Говори, говори и штуца. И то није да штуца само код запета и тачака у реченици, него после сваке речи.
— Слушај… хк… распитај… хк… о њој… хк… како… хк… стоји… хк… и ко би, хк… — тако ми је грешник говорио а ја сам му допуњавао реченицу:
— И како би се могао примити проводаџисања, је ли?
— Јесте… хк!
Морао сам га дакле лечити од штуцања. Шта све нисам радио; умакао сам шећер у сирће и давао му; терао сам га да испије пет чаша воде узастопце; натерао сам га и да отпева цело „иже херувими“ и ипак му штуцање није престало.
Рекоше ми, као најбољи лек против штуцања, да га преплашим.
И како ти га све нисам плашио. Он штуцне, а ја улетим кроз прозор са голим ножем — аја, не помаже. Одем напоље па обучем газдаричино одело — а дужан јој је пет месеци кирије — и таман он штуцне, а ја улетим и викнем:
— Кирију, платите ми кирију!
Аја — не помаже. Штуца и даље.
Прикријем се у авлији па тек улетим у собу и дрекнем: „Извршитељ!“
Е, то ако не би кога преплашило, а оно не знам шта би. Па ништа, ни на то му није престало штуцање.
Најзад ми падне срећна мисао како ћу га заплашити. Одем до куће и вратим се после читавог сата и мирно, хладно, при наступу штуцања, изјавим му:
— Слушај, дакле, распитао сам се о девојци. Кажу добра је, али нема ни десет пара мираза. Мој пријатељ пребледе, уплаши се и — таки му престаде штуцање и љубав.
3. Конференције
3.1. Српски Пијемонт
Госпође и Господо,
Свака, па и најмања породица, има својих невоља и својих брига које крије од света, које расправља измеђ четири зида, у породичном кругу.
И свако друштво или заједница, била она обележена државним или националним границама, има својих невоља и својих брига које крије од света, које расправља измеђ четири зида, у породичном кругу.
Ја се не бих другаче примио да говорим о тако једном деликатном питању, као што је предмет данашње моје конференције, кад не бих данашњи поштовани збор сматрао за такав породични круг, јер има питања о којима се, са ових или оних обзира, и не може јавно говорити, али овако у четири ока, то већ иде.
Ви сте врло често чули и у написима срели реч „Пијемонт“ — Српски Пијемонт. Сретали сте је у уводним чланцима политичких и партијских листова, сретали сте је у песмама наших родољубивих поета, сретали сте је у посланичким говорима Народне Скупштине, приликом напада на владе што не воде рачуна о угледу Србије; сретали сте је у говорима министара кад бране зајмове и буџете и уопште, сретали сте је толико да је право о тој малој речици великога значаја проговорити и опширније.
Ја не знам тачно откад се она увукла у наш политички речник… Још чим је први кремен креснуо и прва се варница распалила на огњишту шумадијском, а први поклич разбудио успаване горе и дубраве српске, пренуло је све остало Српство и погледало на нас. Тај поглед обележио је и означио оне велике догађаје који су се почетком прошлога века развили на овоме земљишту као догађаје ширега значаја; као рађање једне велике и снажне идеје, а колевку њену, као будуће средиште из којега ће се она расути и расплинути у широке таласе и преплавити све оне долине плача у којима живи један народ.
Тај је моменат наменио дакле Србији да буде носилац велике идеје ослобођења, јер историски она то не би била. У српској прошлости, у разна историска времена, разна су и средишта из којих су ницали велики политички покрети који се чешће јављају као експанзионе тежње из оних средишта која су на периферији Српства, а тек се у доба велике моћи преносе у центре.
Но тај моменат, који је почетком прошлог века изменио Србији улогу носиоца идеја ослобођења, није у исти мах обележио и Пијемонтом. Покрет који је затим никао, није још имао сва обележја једнога националнога покрета, а без тога најважнијега обележја ни средиште из којега је потекао не би се могло назвати Пијемонтом. Србија је тада била само претеча једнога много пре хришћанскога но националнога покрета… па тек кад национална идеја добија на западу свој одређени облик, сиђе она на југ да разбуди бујне и изуздржљиве јужњаке те да се педесетих година прошлога, века онако сјајно оличи у делу Мацинијевом и Кавуровом.
Тада тек и Србија ствара чист и јасан појам о идеји којој је намењено да буде носилац, тада она постаје Пијемонт или бар уноси у свој политички речник реч „Пијемонт“, а у свој државни програм, у колико га ми уопште имамо, тежњу да Пијемонтом постане.
Од тада та реч улази и у скупштинске адресе и стенографске белешке, од тада се њоме завршавају родољубиви уводни чланци, од тада се она провлачи кроз стихове родољубљивих поета и врло често помиње у бурним здравицама. Али од тада па до сада није још нико сео да сведе рачун: јесмо ли ми и у колико учинили све што је ваљало да Србију начинимо Пијемонтом; јесмо ли јој придобили све одлике једнога националнога и културнога центра?
Тога неблагодарнога посла примићу се овом приликом ја, да у мало речи, колико је довољно а да не заморим ваше стрпљење, и у крупнијим потезима обележим све наше грехе у том погледу.
Почећу сасвим професорски, са дефиницијом.
Пијемонт једнога народа је средишно тело свега планетнога система. Оно не прима, оно даје топлоту раздробљеним деловима његове васионе. Ти се делови око њега окрећу и с њим заједно граде онај велики, горостасни пут којим их је природа упутила. Та средишна планета, то средишно тело једног раздробљеног система, мора у себи имати извор светлости и топлоте и зајмити их световима око себе.
Фигура којом сам се послужио преведена на обичан језик значи: Пијемонт је ослобођени део једнога народа око којега се налазе раздробљени делови тога народа. Ти раздробљени и заробљени делови упиру своје погледе у ослобођену браћу своју, око њих су се обвили и с њима заједно граде онај велики, онај горостасни пут којим их је заједничка идеја упутила, пут ка ослобођењу и уједињењу. Средишна планета, ослобођени део народа, мора имати у себи довољно светлости и топлоте и зајмити је световима око себе; мора, значи, имати довољно политичке и културне снаге да њоме може одржати и загревати оне који још нису у слободи.
Један од првих услова да једна средина може бити Пијемонтом је то, да јој је та улога природом прилика и догађаја намењена. Јер, ваља знати да може бити и природних, а може бити и неприродних, извештачених пијемоната.
Као најбољи, а уједно и најближи пример зато, може послужити неуспели покушај босанске владе да одврати од Београда погледе народа који под њом робује, стварајући од Сарајева засебан културни центар. Одмах после проналаска „босанскога језика“, отворене су у Сарајеву богате штампарије, подигнути су лепи музеји, европска купатила, кренути су велики и луксузни литерарни листови са богатим хонорарима како би се око њих сакупили сви српски књижевници, па су најзад спремљени и раскошни планови за зидање великог позоришта које би имало бити веће и лепше од београдскога. И цео се тај културни покрет свршио тиме што је пре неки дан протеран и последњи српски књижевник из Сарајева.
Извештаченошћу се дакле не могу створити Пијемонти, они морају бити природни.
Други је услов ако не и важнији од првога — слобода. Само се у слободи развијају велике идеје; само на слободном земљишту успевају велики покрети који има да поведу народ за собом.
Сеоба српскога народа из Пећске Патријаршије, на старе панонске равни, није толико ослабила Српство у старим границама материјално колико та је ослабила морално. Тежина тога историскога греха не лежи толико у величини броја исељених породица, колико у ономе исељењу културе српске, која је природно пренета сад у ново средиште заједно са представницима цркве, који су тада били и једини представници интелектуалне моћи народне. И нова српска култура ниче и развија се на новоме земљишту. Нови Сад постаје српска Атина, тамо ниче књижевност, развија се наука, зачиње уметност и јавља се политичка свест народна. И све се то развија, али на неслободном земљишту; све то напредује, али унапред осуђено да угине, јер нема један од најважнијих услова — слободу.
И чим су Шумадинци саградили ово нешто мало своје кућице, и сместили — под кров слободу свога народа — чим се овде оплело гнездо на своме рођеноме земљишту и развио живот једнога народа, прешла је сама собом овамо и наука и књижевност и уметност, а тамо се у „Атини“ почео да гаси живот.
Немање политичке слободе чини да ни Праг ни Загреб, поред свег свога културног угледа, не могу бити Пијемонт ширега значаја, носиоци већих идеја.
Два дакле основна услова: политичку слободу и природност положаја, ми несумњиво имамо, да можемо бити Пијемонт, Али нека нас то још не теши, јер то је уједно и све што имамо.
Уосталом, по извесним знацима, ми и сами признајемо да нисмо довољно утешени оним само што су нам напори наших предака у наследство оставили. По извесним и честим знацима, ми и сами признајемо да нам је, сем онога што смо наследили, ваљало још и порадити те испунити и све остале услове који један центар народни чине Пијемонтом, Ти знаци, којима ми признајемо тежину свога греха, то је оно често прибојавање од такмичења. Врло често ми у чланцима узвикујемо „Зар јучерашњи Бугари па то и то учинили, а ми…?“ или: „Ето Загреба, једне обичне провинцијске вароши, па је учинила то и то, а ми?!…“
Откуда та пакост; зашто нисмо равнодушни према напретку Бугарске, кад она тим напретком диже углед себи само и своме народу? Откуда та бојазан и такмичење, кад Загреб својим напретком диже себи углед у своме народу?
На пространству, на коме живи наш народ, има много нерасправљених питања, има много укрштених тежња; има елемената који осцилирају измеђ Београда и Софије, измеђ Београда и Загреба. То тежину наше задаће чини тим већом; то значај наше мисије удвостручава и то је управо оно, што изазива питање: можемо ли бити Пијемонт ширега значаја, или нам је довољно да то будемо за Бајину Башту и Јагодину?
Осим поменутих услова, за које смо констатовали да имамо, два су још елемента која једну државу, нацију, племе или заједницу могу учинити средиштем планетнога система свога раздробљенога народа. То су воља и снага. Воља и снага су извор оне светлости и топлоте, које раније поменух, које је потребно имати у себи и зајмити их световима око себе.
Има ли у нас те животне силе?
То је управо питање које хоћу данас да поставим и на које ћу покушати да одговорим.
Воља и снага дакле. Воља је у овом случају изражена у родољубу а снага у култури.
Има ли и у колико код нас родољубља и има ли и у колико код нас културе — као што видите два су питања на која, ако се хоће искрено да одговори, мора се то учинити овако измеђ четири зида, у породичном кругу.
Свакојако један народ који је за тако мали низ година могао да издржи толике напоре за ослобођење своје, мора имати у себи родољубља и оно му мора бити чак и национална одлика. То се родољубље не може спорити ни оним херојима који су својом крвљу исписали нашу новију историју, ни онима за њима који су тешким трудом прихватили њихове подвиге.
Али је реч о нама и реч је, ако хоћете, о ономе делу нашега народа који је и позван, а који сви натура да буде представник интелектуалне моћи народне.
Има ли у нас родољубља?
Ја нећу говорити о часним и светлим изузецима, а вама је до воље да свако себе уброји у та часне и светле изузетке. Кад је реч о општим особинама једне генерације, изузеци, па ма колико они били значајни, нису кадри да умање величину осуде.
У нас има, госпође и господо, патриота:
- а) по уверењу
- б) по дужности
- в) по моди и
- г) по занату.
Одајући пошту патриотама по уверењу, ја ћу вам ове остале приказати.
Познајем једнога конзула који се раније; пре но што је постао конзул, није бавио нашом националном политиком. Чим је изашао указ о његовом наименовању за конзула он је купио географску карту да види где лежи та Македонија у којој ће он развити свој рад на великој српској идеји. Консуловао је неколико година и био је за све то време — то му се не може оспорити — и добар родољуб. Затим је указом премештен за начелника и чим је тај указ изишао он је сасвим престао бити патриота, јер његова нова дужност то не захтева. Заборавио је сасвим и где је Македонија и све прилике у њој.
Ту скоро сам га срео па га питам: шта мисли о Македонији?
— Па да видите — одговори ми он — да̂ се доста јефтино живети тамо.
Знам и једнога начелника окружнога, био је начелник у Врањи и просто досади своме министру и својим потчињенима и целој вароши својим патриотизмом и предлозима шта све треба учинити. Тога лета мал’ те није растерао све бањске госте из Врањске бање, толико их је гонио својим идејама којима се запојио служећи на граници. Затим је премештен у Чачак па, ни онај човек ни дај Боже. Заборавио је све своје предлоге и разговарао је само „о пречим стварима“.
Знам још једнога чиновника, који је у једноме конзулату служио као рачунски човек и који је био толико раздраган родољуб да је стално узвикивао како српско питање треба решити оружјем у руци. Разуме се, додавао је увек, да ће он радо стати у прве редове и радо изложити своје груди за српску ствар. Премештен у Србију, ено га сад уби се оснивајући неке новчане заводе.
Један порезник, док је служио у Куршумлији, до које кроз Лабску долину допире плач косовски, просто ме је претрпао својим патриотским песмама, које су почињале са:
Чуј, Србине, плач и јаук
Заробљене браће твоје…
а свршавале се узвиком:
Напред, браћо, у оне долине
Нек и робљу једном зора сине!…
Затекао сам затим тога порезника у Ужицу, премештен је тамо и, не пише више песме него се сав одао мисли да се оснује акционарско друштво за извоз пршуте у Америку.
Ето, то су те патриоте по дужности, чији патриотизам почиње од датума на указу. Они би се још пре могли назвати указним патриотама, и онога, начелника не би ни мало изненадило кад би му указ и овако гласио: „Тога и тога постављамо за патриоту 2. класе, с тим да врши дужност патриоте 1. класе и да прима плату из плате овога“.
А, има таквих указних патриота доста међ нама, верујте није их мали број.
Рекао сам, трећи су по реду патриоте по моди.
Мене је врло жао и управо ме срце боле, што код овога реда патриота не могу да обиђем наше даме. Али да би та дрскост била лакша, почећу сасвим из далека. Могу чак, ако хоћете, још од српско-турског рата.
Имам једну стрину, жива је и сад, која је у српско-турском рату чешљала тифтик. Е, то њено чешљање тифтика овде ми се попело. Пуних двадесет и осам година ја редовно слушам једну и исту причу о чешљању тифтика. А знате ли како та прича гласи:
— Зовне нас госпођа начелниковица, све нас онако угледније госпође, па нас пита: која ће да се прими да чешља тифтик? Иди с милим Богом, жено — помислим ја у себи — имам ја пуну кућу деце, а морам сама и да кувам, не могу да оставим на млађима, јер боме, мој је Ђока научио добро да поједе. То ја као мислим у себи ал’ не кажем. Нисам хтела ни да се примим, ал’ после видим примила се апотекарица, па председниковица и све онако боље жене, па нисам хтела ни ја да изостанем из реда.
Ето, те последње речи моје стрине „да не изостане из реда“, то је главни мотив патриоте по моди. Чешљала је апотекарица тифтик, чешљала председниковица, па госпа Перса, па госпа Станка, па госпа Мица, е па онда мора и стрина, јер је у том моменту чешљање тифтика била мода.
Једна моја добра познаница, коју и ви сви знате те је не смем да именујем, била је за време другог рата болничарка. Особито јој је стајала болничарска кецеља и црвени крст око руке. Ено и сад можете видети у њеном салону слике; фотографисала се у разним позама; ан фас, па онда профил, окренута да се боље види црвени крст на руци, и онда у једној нарочитој пози, крај једног рањеничког кревета, са нарочитим изразом лица из којега се као види забринутост њена за судбину онога грешнога борца.
Моја се пријатељица са нарочитим поносом сећа те своје патриотске службе у руској болници. Колико је пута казала:
— Радили смо, али нас је тешило што вршимо патриотску дужност. А није нам било ни тешко, нарочито нама у руској болници. Не знате што је ту био један обешењак, један доктор. Убио га Бог, по кој пут смо се искидали од смеја због њега па нам је тако лакнуло у тешкој служби.
Али оставимо прошлост, пређимо на садашњост.
Ви се сећате моде са српском ношњом, на нашим забавама и концертима. Још мало па би оне девојке биле оглашене за непатриоткиње које би дошле у ком другом а не у српском народном костиму. Па и то прође са сезоном.
А наши балови и игранке у корист пострадалих? Пре но што о њима ма једну реч проговорим, хоћу да одам дужно поштовање „Колу Српских Сестара“ које, осим других путева којима постиже своје цељи, и прибирања прихода, врши на један и озбиљан и часан и леп начин. Та ми је напомена била потребна, да би оно што кажем било упућено на праву адресу.
Дакле наши балови у корист пострадалих у Старој Србији и Македонији. Зар они нису мода и то ружна патриотска мода.
Ја сам, ето, био у једном одбору који је прво решио да се приреди игранка, направио је програм, погодио музику, погодио локал и онда, да би се могле штампати позивнице узео да решава у каквој ће се цељи приредити та игранка.
— У патриотској цељи, разуме се, у патриотској цељи — узвикнуо је председник одбора — јер ће више света доћи.
Дакле не постоји циљ ради којег се приређује бал, него постоји бал ради којега се тражи циљ.
Претпрошле године, једна млада шипарица, иначе моје љубимче, која је већ доспела да би могла ући у какав приређивачки одбор, само што није од радости кликнула кад сам јој саопштио да су у Македонији попалили нека српска села. Она је одмах предвиђала један одбор, и једну забаву, и тробојну кокарду приређивачког одбора себи на грудима.
Мени је случајно при руци програм једне овогодишње забаве у корист пострадалих у Старој Србији и Македонији. Из једне вароши у унутрашњости биле су добре госпође да ме позову на своју забаву. Тај програм не би био важан, али он јасно утврђује да се забава не приређује ради цељи, већ да је цељ нађена ради забаве.
Ево да вам прочитам тачке котиљонске:
- а) цветни валцер —
- б) пецање рибе
- в) трговачко коло са интересантним извођењем
- г) кадрил са маскама
- д) полка — даме бирају са декорацијама.
- ђ) Циркус — валцер — с капама пајацким.
- е) Мазурка — „Бацала Тода јабуку“
- ж) Вашарски валцер.
Је ли доста? Ја чак и не смем даље да улазим и опширније да илуструјем тај патриотизам из моде.
Остаје ми да кажем још и коју реч о патриотама, да видите, занат је који доста доноси. Патриоте по занату то су обично доживотне патриоте; они сами себе наименују за патриоте и тиме се баве и од тога живе. Они су патриоте код куће, на улици, у цркви, у кафани. Њихов патриотизам не лежи у осећању, у уверењу; њихов је патриотизам у спољним знацима. Не трпе туђу песму, не трпе туђинско одело, не трпе ни културу. Ја сам их гледао у једној кафани, села четворица и решавају босанско питање и што дубље у ноћ све га радикалније решавају. Па кад већ дубоко у ноћ наиђоше на тему о границама Душановог царства и узеше писаљке да те границе на кафанском чаршаву обележе, нађоше да им је мали један сто и саставише столове.
Патриоте по занату су они који иду за фронтом, као што мародери иду за великом војском, тако ови иду за великом идејом.
И тих није у нас мали број.
Неутешно је стање нашега родољубља; још нема у нас женскиња које ће сећи своје коса и продавати за заробљену браћу своју; још нема у нас људи који ће жртвовати и последњу пару. Наши оцеви збирају на гомилу своја имања да их предаду у наследство нашим синовима да их ови страће. Више су новца извезле из Србије стране певачице но што је помоћ коју пружамо браћи у Македонији и Старој Србији.
Ето тако стојимо са родољубљем као првим елементом потребним да можемо бити Пијемонт. А сад да видимо како стојимо са оним другим, са културом.
Кад је реч о култури, забавићемо се искључиво Београдом и његовим приликама. Престоница је представник културе једнога народа, она је жижа која све зраке прибира и из које се сви зраци расипају; она је збир интелектуалне моћи народне.
Е, онда, хајде да видимо на којој је културној висини наша престоница, Погледајмо најпре на оно што видно представља културу једне вароши.
Рецимо стигао је у Београд један странац, или боље један Србин из удаљених српских покрајина, који је годинама сањао да види српску престоницу.
Прво нашто ће још на железничкој станици наићи, то је грубост жандарма, и рђава калдрма. На првом ће се још кораку саплести и о једно и и о друго, али ће он то у себи опростити „мајци Србији“, јер тек кад зађе у варош сусрешће он све оно што је у даљини сањао.
Ви га рецимо водите и показујете му сво наше културне установе, све наше тековине које смо постигли за ово сто година откако је ослобођен Београд.
Прво му покажете у парку Министарства финансија једну кућицу од цигаља и греда: „То је изложбени павиљон; после сто година нашега културнога напретка успели смо да овде сваке године приређујемо пилићарске изложбе!“
Поведете га даље и покажете му нашу импозантну Народну Скупштину. Па онда заврнете у Кнез-Михајлову улицу и покажете му плац Академије Наука: „Ето то је плац наша Академије Наука.“
Онда га водите у музеј: „Ево овде је у овој кући наш Народни Музеј, али, знате, не ради“.
Одатле га водите да му покажете Коларчеву салу.
Па онда на Калимегдан да види оно неколико бедних биста које ми зовемо споменицима, а које су подигле девојке и певачка друштва у име благодарног народа српског.
И онда, разуме се, као две најкултурније установе — Народну Бачку и Управу Фондова.
Ето то је оно што показујете, а како изгледа оно што кријете.
Данас, кад смо се овде сакупили да говоримо о српском Пијемонту, сакупили су се и забринути родитељи да решавају могу ли и даље дозволити својој деци да посећују Вишу Женску Школу, јер ће им деца пропасти тамо у подрумској влази.
А пре мало времена престоница српског Пијемонта доживела је да ђаци, сама деца, штрајкују од школе, једне од наших гимназија, јер не могу да издрже у ћумезима и влази.
А где нам је Академија Наука, она што има плац у Кнез-Михајловој улици? Ено је у једној кућици где је пре било пореско оделење за не знам који кварт.
Два највиша земаљска суда, Касациони и Апелациони, смештена су у једној кући, коју су нам, хвала им до неба, оставили Турци. Да нам је нису оставили Турци, Касација би и Апелација извесно решавале у каквом павиљону у парку Министарства финансија. Пре сто година, за време Турака, то је била кућа једнога муфтије — и колика је кућа пре сто година била довољна за углед једнога турскога попа, толика је, таква иста, после сто година, нама довољна за углед два највиша земаљска суда.
Одмах до те куће стоји једна у којој је до скора била школа. Школа се та иселила отуд због опасности која је настала, јер је комисија нашла да је та кућа склона паду и да се не сме више у њој боравити. У тој кући, склоној паду, сад је будућа наша уметничка академија, садања сликарска и вајарска школа. Из пажње према српској уметности, држава је ову кућу склону паду бесплатно уступила Уметничкој академији.
Имамо и музичку школу коју издржава једно певачко друштво. Имамо и певачку школу, у једној кућици са две собе, у једној седи једна, бабица, у другој је школа за неговања певачке уметности.
Имамо и Народно Позориште, којим су се наши оцеви још и могли поносити. Тада једино на Балкану, било је и угледно и поносно. Али ми нисмо умели да сачувамо ни оно што смо наследили, а камо ли још то и да унапредимо. А за то време ено се у Загребу подигло сјајно и угледно позориште; ено се у Софији подигло још сјајније и још угледније позориште, а ено на пролеће удариће се темељ и најугледнијем позоришту на Балканском Полуострву, позоришту у Сарајеву. И док се тамо дижу позоришта, док њихова подизања сама држава сматра за своју важну бригу, док им даје богате субвенције да би се могли задовољити сви уметнички захтеви; дотле се код нас Шекспирови јунаци појављују у душанци Милоша Обилића; глумци с бине трче за кулисе да додаду оном другом који нема мач те да би могао и он изаћи с мачем на позорницу; дотле код нас византијска сала са српским свецима игра у „Госпођи с Камелијама“, а рококо-сала замењује собу из које Лазар полази на Косово. А уз то све још држава немилостиво гура глумце тридесетогодишње културне раднике на улицу и упућује њих и њихове породице да се прошњом хране.
Ето, то смо привредили српској култури, ето са тим и таквим тековинама ми хоћемо да представљамо центар културни.
Али то није све. Низ наших грехова није тако кратак. Ја сам вас провео само кроз улице престоничке, а право је да изађемо мало и напоље, ван вароши.
Ви сви знате да се још не зна тачно место где: је спаљен Св. Сава, ма да тај историски догађај није у тако тешкој даљини. Један историк који седи у Палилули, и има тамо кућу, доказује да је у Палилули спаљен и да би тамо требало дићи будућу саборну цркву, један поп опет купио је имање на Савинцу, у близини будуће Саборне цркве, па се уби доказујући да је тамо спаљен Св. Сава. Та препирка може бити и смешна, али не може бити смешан факт да смо ми једини народ на свету, који је изгубио гроб, односно спалиште — свога највећега светитеља. А ми смо у том губљењу генијалнији но што се то да замислити; изгубили смо ми и гроб Симе Милутиновића Сарајлије, Јоакима Вујића, па и многе друге гробове знаменитих људи његовога доба. А нисмо стали, хвала Богу, губићемо ми и даље, погубићемо још многе. Оно нешто мало знаменитих људи расутих по староме гробљу кроз који месец ће београдска општина стрпати у општу костурницу. Али и без београдске општине, ено тамо на тим гробовима, на гробовима Ђурином и Војислављевом, попадале су крстача а поникао чкаљ и коров, и црквењак равнодушно посипа на њих из ђубровника ђубре кој чисти из протојерејска канцеларија. А пођете ли оном стазом која вас од уласка у старо гробље води на Ташмајдан, стазом којом стотинама дневно пролазе, ви ћете прегазити гроб највећег српског глумца — Бачванског. Гроб више и не постоји, не може се тачно одредити ни где је, али је благодарно потомство направило преко тога гроба стазу и својим незграпним стопама гази оне груди у којима је буктао пламен Богом ужежен.
Ето, то су вам све знаци и споменици наше културе; ето то је оно што смо постигли да учинимо за ових сто година.
Ружне су боје, али се лепшима није могло обојити ако се хтело искрено да говори.
Указао сам вам, колико је код нас родољубља, као један од услова; указао сам вам колико је код нас културе као других услова тако потребних те да Србија може бити Пијемонт.
Па ко је томе крив?
На првом месту држава сама, односно владе које државу претстављају. На жалост од неколико деценија на овамо наша држава, наше владе и наше Скупштине „немају кад“. Нигде државници нису тако мало заузети општим државним бригама као код нас, па ипак у овој земљи нико „нема кад“. Културна се питања с дана на дан гурају и одлажу кад буде боље и погодније време, а то боље и погодније време никад не наилази. Ето, јуче прекјуче сте били сведоци једне појаве у Народној Скупштини, коју су београдски листови назвали „лепом појавом“ али која је у ствари врло мршава појава и само један доказ више да држава „нема кад“. Говорило се о критичноме стању нашега позоришта, устајао је говорник за говорником, свака је политичка група преко свога говорника изнела своје мишљење и сви су једнодушно констатовали да је стање тако да му треба лека и сви су затим једногласно решили да су сад прилике незгодне, да се стрпимо мало.
И шта нам преостаје сад кад је већ држава тако равнодушна према свему што је културно? Остаје нам оно, чега се српски народ увек лаћао, остаје нам да сами узмемо у своје руке решење тих питања и државу принудимо на вршење својих задаћа.
Остаје нам да оснујемо културну лигу, да је ставимо пред све политичке партије, да разбудимо и кренемо духове те да изазовемо једну културну револуцију.
Госпође и господо,
Ја сам вас заморио већ. Дозволите ми да вам благодарим на пажњи и да вас замолим да све ово што смо говорили о нашим манама и о нашим гресима остане међ нама, да се не чује даље.
3.2. Шта је то љубав?
— Дакле: шта је то љубав?
То тешко, вечито нерешено питање, питање које је још Господ Бог у Адаму и Еви поставио човечанству, а ово га вековима није успело решити, поставио сам и ја себи данас, као о дану када се родила божанска љубав, да решим заједно са мојим слушаоцима и слушатељкама.
И ако балови и игранке већ у велико чине своје, и ако су на њима већ многи слушаоци и слушатељке решили међусобно то питање, онако у четири ока, ипак оно остаје нерешено и остаће још дуго такво.
Лакше је, верујте, било Марконију пронаћи телеграфију без жица; Едисону пронаћи телефон и ономе новосадскоме глумцу Душановићу пронаћи машину за кљукање гусака, но наћи јасан и тачан одговор на постављено питање: шта је љубав?
Ја се тим питањем бавим од моје ране младости, још од моје једанаесте године; тринаест сам се пута у животу заљубљивао те, као што видите, студирао сам предано то питање и не може ми се пребацити да ћу као некомпетентан о њему говорити, па ипак нисам постигао да га решим.
Има у свету пуно одговора, али су све то лепе речи, фразе и доскочице појединих бесмртних мудраца и поста. Ја сам се радије користио да напабирчим неколико одговора обичних, смртних људи. Смртни се људи смртно заљубљују, а ономе ко се смртно заљуби, пре је и веровати.
Тако музичар вели: Љубав је увертира у оперу која се зове „Брак.“
Апотекар вели: Љубав је сајдлиц прашак, хоће да се прелије из чаше, а кад га човек пије, удара киселина у нос.
Путујући агенат вели: Љубав је пролећње путовање на експрес оријенту са истим задовољствима, и са истим страхом да се не деси судар.
Глумац вели: Љубав је позоришни комад, гдекад весео а гдекад трагичан, с том разликом што се код тога комада држи главна проба тек у браку — пошто се већ одигра рола.
Кројач вели: Љубав је лепо скројена хаљина која у почетку добро стоји, а затим постаје тесна, добије флеке и почне да се пара.
Кафеџија вели: Љубав је пуна чаша старог и доброг вина. Долијеш ли му воду, покварићеш га, пијеш ли га много без воде, напићеш се.
Трговац вели: Љубав је штоф који у мустри врло лепо изгледа, а у комаду се не допада и тешко се распродаје, увек остају рестлови, који се затим морају продавати са обореним ценама.
Адвокат вели: Љубав је једини процес — где обе странке желе да буду побеђене.
Официр вели: Љубав је опсада града који ваља на јуриш узети, но који се најчешће предајом осваја.
Музикант вели: Љубав је жица на виолини. Даје најфиније звуке кад је лепо штимована али ако се много штимује хоће и да прсне.
Доктор вели: Љубав је грозница или запаљење које се не добија од тога што се човек прехлади, но што се прегреје.
Богослов вели: Љубав је божји закон који је онда леп кад се човечански протумачи.
Гимназиста вели: Љубав је као и латински јевик, мртав, неупотребљив, а једнако задаје главобољу.
Ето неколико одговора разних позива у животу и као што видите, сви су казали своје и опет не казали ништа. Не остаје нам дакле до да се обратимо простоме народу, да видимо шта он вели. А народ вели:
Од севдаха горег јада нема.
Ни болести од ашиковања!
И вели још:
Љубав није шала
Већ је болест права.
Дакле: народ вели да је љубав болест.
И није само народ који љубав сматра болешћу, има и врло много зрелих мислилаца који пристају уз то мишљење. Не остаје дакле ни нама друго до да љубав сматрамо као болест те да из таквог гледишта извучемо конзенквенце, не би ли ма и тим путем дошли што ближе решењу питања које ће пристати уз мишљење да је љубав болест. Она се развија исто тако као и свака болест. Човек здрав здравцит, добро једе, добро вари, али наједанпут га дохвати промаја, љубавна промаја и он се одиста разболи. Назебе му вратна жила, добије љубавну кијавицу, температура почне да му се пење с дана на дан, најпре 371/2, па кад прође крај њених прозора 381/2, па затим, кад јој напише прво љубавно писмо, 391/2, а кад му она одговори са: „да“, тада пређе 40 и сад већ настаје криза.
Љубав, као болест има два карактеристична знака. Прво: неизлечива је а друго: заразна је.
Доктори који покушавају да лече љубав, то су обично маме, тетке и стрине. Оне обично прописују ове рецепте: „душо, то није прилика за тебе“ или: „забога, немој бити лакомислена, наћи ћемо ми теби прилику те какву“ итд. Али сви ти лекови не помажу, температура расте.
И прави лекари, кад би били позвани, не би се мешали да лече болест, већ би се само на дијету ограничили, Највише ако би прописали аспирин на знојење и старали се да болеснику одрже стомак у реду млеком, тејом од зове, соном киселином са малом дозом пепсина. Од таквих болесника и сами лекари дижу руке и признају да је болест неизлечива.
Рекосмо да ова болест има и другу особину, а та је да је заразна. Већ сама та околност, што се увек у двоје болује, доказ је да је то заразна болест. Али је сад код лекара мода да све болести објашњавају заразом у ваздуху — бацилима, те један амерички лекар, професор Јохан Дорес, шеф лабораторије за експерименталну психологију, није пропустио да утврди како постоји и љубавни бацил. Ја чисто претпостављам како се та теорија о љубавним бацилима шири и осваја и већ замишљам, тамо ваљда у будућности, и нарочите санаторије или болнице за болеснике љубављу заражене. Ја видим лепо уређену болницу, којој је рецимо тај доктор Дорес шеф. Пролазим кроз ходник и читам табле на појединим одељењима. На пример: „Одељење за лаке љубавне назебе“ или „Одељење за озбиљно заљубљене“ или „Одељење за заљубљене до ушију“ и најзад „Одељење за операцију“. Разуме се, у том одељењу за операције не сече се ником нога, уво или нос, но у таквој болници одељење за операције звала би се соба у којој би се састајале проводаџије са — татом и мамом и где би се имали ампутирати татини приходи.
Настаје питање: би ли ико здрав изашао из те болнице? Извесно! Чим постоји љубавни бацил, доктори ће одмах пронаћи и љубавни серум.
Воле све двоје, он да пресвисне од „ах“ и „ох“, а њој се не суше очи од суза, али — тата и мама противни. Вама то није непозната прича, да су од увек, од како је света и века, тата и мама најпре били противни. По историјскоме тврђењу познат је један једини случај у свету где тата и мама нису били противни, а то је љубав између Адама и Еве. Дакле, да се вратимо на ствар; двоје се воле и спадају у оне болеснике који би лежали у „Оделењу за заљубљене до ушију“, али, као што рекосмо, тата и мама су противни. Доктор лепо дохвати тату и маму, инјектира им љубавни серум, они се сете своје младости и — даду благослов. Или још простији случај: двоје се воле, а тата и мама нису противни, али он не спада у болеснике „заљубљене до ушију“, него рецимо у оне који пате од лаког љубавног назеба, и уз такав тражи 200.000 динара. Тата даје сто, али он не попушта. Тада се опет употреби љубавни серум, инјектира се тата и потпише меницу још на 100.000, ако је потребно инјектирају се и чланови управног одбора у каквом новчаном заводу, те одобре меницу и готова ствар.
Тако би се ваљда лечила љубав, ако пристанемо уз мишљење да је љубав болест.
Но има још једно научно мишљење о љубави сасвим супротно овоме. То је теорија Доктора Јегера. По њему се љубав развија из сродности мириса. Полазећи од животињскога нагона који по сродном мирису симпатише или антипатише, др. Јегер тврди да и свака душа има — свој специјални мирис те да се сродни мириси сретају. Не знам у колико се може пристати уз то гледиште, јер је врло тешко осетити лепи мирис какве сродне душице, кад се ту умеша и мирис пуничин.
Или можда др. Јегер оснива своју теорију на овоме: Неко на пр. испроси девојку, а за мираз „неће да пита, не тиче га се“, па ипак добије 100.000 динара. Ми тад сви кажемо: „Намирисао је братац да ту има“. У то верујем, 100.000 динара се дају намирисати и такав мирис може послужити као основа једној теорији.
Свим овим што сам досад казао, ја сам успео, као што видите, да не решим питање о љубави. Па кад већ нисам успео сам да га решим, хајде да се помогнем мишљењима свима нама познатим људима, не би ли на тај начин дошли до тачнога одговора.
Бавећи се поодавна овим питањем, није чудо што сам стигао те још за живота запитао неке свима нама драге покојнике чије одговоре у оргиналу чувам. Чујмо дакле шта веле покојници:
Пријатељу,
„Давно су ме прошли моји лепи дани“. Одложи твоје питање док се још један пут заљубим, па ћу ти ваљда умети што казати.
— Јанко.
⁂
Драги…
И ако нисам могао прочитати све одговоре које су ти пријатељи и познаници послали на твоје питање, ипак смем унапред рећи да се сви могу поделити на два дела: У први долазе обично какве шале само смеха ради, у други горка истина која је, сасвим природно, добила облик сатире, а с њом може бити и духовите досетке. Је ли ми слободно из унапред стеченог мишљења о одговорима да изведем свој закључак… Онда ево: Ма са каквом збиљом говорио о љубави, она ће изгледати смешна, а у највећој шали сети је се, она је увек тужно сећање. Завидим свакоме ко је о њој само слушао.
— Илија Вукићевић.
⁂
Љубав је пријатан сан ако те само из тог сна не буди каква — пуница.
— Војислав.
⁂
Драги…
Није тамо-амо — ја мислим да „љубав није шала“. Жешћа је и дуготрајнија и од грознице и од инфлуенције. Кад се задовољава, траје најмање три месеца, а кад се не задовољава онда, боме, бесни најмање шест месеци. По моме мишљењу:
Љубав је јача од ватре;
Љубав је јача од воде —
Њоме се умља и срца
Заносе, сладе, заводе.
Као што, с теже селенске.
Звезда са звездом другује
Тако са силе љубавне
Срце за срцем тугује.
Може се бити без блага,
Може се бити без греха,
Ал’ — тешко сваком без друга
И нежног, женског осмеха!
— Вл. М. Јовановић.
⁂
„Љубав је божанска комедија коју људи узалуд читају, нити ће је дочитати нити разумети“.
— М. Ј. Илић.
⁂
Господине…
Ја бих чисто волео, кад бих могао да се расрдим на вас. Питате ме: шта је љубав? — А ви ћете — знам ја вас — наше одговоре да обратите на шалу. Зато сам поумио, у први мах, моју дефиницију да стесним у ове три речи: „Љубав није шала“…
Одустао сам од тога лаконичког одговора, бојећи се да сам и тиме много казао — а хтео бих да кажем што мање. А кад човек хоће мало да каже онда му треба много више речи…
Питање је дакле, и то „горуће“ питање: Шта је љубав?
То питање, поштовани господине мој, заједно са одговором од непамтивека струји од севернога пола до јужнога и од јужнога пола до северног… Ми, ваши слушаоци, нисмо ни север ни југ, али смо ипак два пола: женски и мушки. И према томе ми, ваши слушаоци, ваљало је да смо поседали овим редом: женско па мушко, до мушког опет женско па мушко, опет женско па мушко — све до краја. А ви — ако донде не буде питање решено, да возгласите:
— Господо и Госпође! Сифраж Универсел! — Али тајно гласање! —
А ми онда, сусед суседицу, суседица суседа шапатом да упита: Шта је то љубав? — Шапатом би се и одговарало. А одговор, верујте, био би: „/Што ме питаш? Знам да знаш/“…
Овако сам се и ја — хвала богу! — сретно извукао да на ваше (тугаљиво) питање, бар писмено ништа не одговорим.
Но, ако још и тиме нисте задовољни, онда потписујем оно, што је написао Волтер, на једној слици, која је представљала оног вечитог несташка Амора. А написао је ово:
Qui que tu sois, voici ton maitre,
Il fut, il est, ou il dait l’ êtreшто би се на српски могло превести овако:
Што си да си, ви’ш код овог
Ти налазиш лек,
Ил’ налазиш, ил’ си наш’о
Ил’ ћеш наћи тек.
— Здравствујте Јов. Јовановић-Змај
⁂
Ето, толико су рекли покојници а они су своју веру и љубав собом у гроб понели.
Ја имам одговоре и многих живих књижевника и уметника (Матавуљ, Д. Илић, А. Хаџић, итд.) али су неки остарели а неки су се оженили, па не смем да износим њихова мишљења о љубави. Шта знам да их нису променили?
Па поред свих оволиких одговора и објашњења, ја бих се опкладио, драги читаоци, да ви сад тек не знате шта је љубав.
Да би то тачно знали и да не би пожалили на мене да вам поред оволиког ћаскања ипак нисам дао тачан и јасан одговор на питање: шта је љубав, ја ћу вам цитирати одговор ученога француза г. Гастона Дувиља, који је утврдио и објавио тачну и јасну дефиницију љубави:
„Љубав је емотивни, специфични ентитет, који се састоји из једне, више или мање, перманентне варијације афективнога и менталнога стања једног субјекта, приликом реализације — ступањем у акцију — једног специјализираног менталног процеса — екслузивне и свесне систематизације његовог сексуалног инстикта на индивидуу другог пола. Овај феномен је обично праћен егзалтацијом жеље.“
Ето то је љубав.
3.3. Одговор на интерпелацију
На дневном је реду мој одговор на интерпелацију о нашој унутрашњој политици.
Мени до душе није интерпелеција на коју ћу одговорити поднета написмено, али је ја читам већ из ваших очију, поштоване госпође и госпођице, јер ви знате да ја под нашом унутрашњом политиком разумем ону нашу домаћу, кућевну политику, која се развија измеђ четири зида.
Да, та је интерпелација исписана у вашим очима, и што је ја умем да прочитам, имам да благодарим тој својој особини што сам од увек умео да прочитам све што пише у женским очима и то боље, много боље, не што сам у своје време умео да читам из оних књига из којих је ваљало испите полагати.
Прелазећи дакле на саму интерпелацију, ја нећу да се задржавам много на тону којим је она исписана. Интерпелација исписана у женским очима увек је толико оштро написана — има нас који то знамо — да и ја, исто онако као и г. Стојан Протић, констатујући да не полазим први пут у рат, изјављујем да сам се снабдео свима поузданим аргументима.
⁂
Ја нисам случајно наш живот у кући, онај живот измеђ четири зида, назвао нашом унутрашњом политиком. Оно што се у држави као широј заједници дешава, дешава се и у кући као ужој заједници. Кућа је мала држава са свима особинама праве државе, у минијатури. Има својих граница, има својих држављана, има својих закона, има својих владалаца и то, и уставних и неуставних. Све оно што видите и сретате у државном животу, видећете и срешћете и у животу једне куће.
Ево да почнемо редом, поређујући политику ван куће, ону велику државну политику, са политиком у кући, оном малом домаћом политиком, па ћете видети да никакве разлике нема.
Пре свега, и у кући постоји опозиција. Ја мислим да није потребно баш изрично казати ко чини опозицију у кући. Запитајте, али насамо, кога хоћете мужа, па ће вам он већ рећи. Извесно зато што је то жена, опозиција се зове још и левица, јер је у браку жени место „с леве ми стране крај срца“.
У осталом, жени је самом природом и историјом, намењено да буде опозиција. Ви знате како се у животу политичком стварају опозиције? У најчешће случајева отцепљењем једне фракције од већине.
Е, прво тако отцепљење од већине, направио је још господ Бог, кад је Адаму отцепио ребро па из њега образовао опозицију.
И то је ребро извађено с леве стране, те се и стога ваљда опозиција назива левицом. Десницу би, према томе, ваљало да представља муж, али је велико питање: је ли сваки муж кадар да представља десницу у кући?
Интересантна је међутим појава у односима кућевних политичких странака, да опозиција обично сачињава владу, али и као влада ипак остаје у опозицији.
Но то је само по форми интересантна појава, а у суштини је то сасвим правилан однос, јер најзад свака се влада образује од већине, а већину у кући, то ће ми већ признати, чини увек жена.
Једно би само било интересантно испитати: откуда то да та већина остаје увек тако дисциплинована; како то да је кадра увек задржати свој утицај на земаљске послове и којим се средствима и путевима служи те се стално одржава на влади?
Пре свега жена се одржава на влади већ самим системом владавине коме је све дозвољено. Јер, то вам је познато да је њен систем владавине лични режим. А такав се режим служи свима, и дозвољеним и недозвољеним, средствима. Служи се на пример шпијунажом; распитује где је муж био, зашто је задоцнио на ручак, и где су му паре кад је синоћ имао у кеси 800 дин., а одјутрос кад је дошао кући има свега 50 пара динарских.
Њој разни агенти дошаптавају „узнемирујуће“ гласове, који се шире по вароши. Дође на пример госпа Мица у посету, дође више да се види са госпођа Симком и да попије кафу као са добром познаницом. Сркне кафу, припита за дечије здравље, па почне разговор:
— А… овај… где је синоћ био твој Пера?
— Па, имали су некакву ђаволску конференцију. Бога ми, већ ми досадише те конференције — вели госпођа Симка.
— Па оно јесте — наставља госпођа Мица — оно била је нека конференција али, казаћу ти нешто, само, тако ти деце твоје, нећу да се од мене чује — и онда се сагне на уво госпа Симки, шапне јој нешто и влада, разуме се, чим чује такве „узнемирујуће гласове“ предузме најстрожије мере.
На онда служи се и поверљивим расписима, а прима и шифроване депеше, једанпут кад сам једним важним послом прелазио у Земун, моја је жена од једне моје стрине добила овакву цедуљицу: „Крагујевац 432, митрополит 13, ватраљ 73, подварак 569“. Кад сам дошао из Земуна, жена ми је турила ону цедуљу под нос и узвикнула:
— Шта је ово, а? Ти си био у Земуну. Је ли?
Тада сам тек сазнао за ту тајну о шифрама, јер сам све дотле мислио да жене само погледима шаљу шифроване депеше.
Осим свију набројаних срестава, шпијунаже, дошаптавања, поверљивих расписа и шифрованих депеша, кућну владу јако подржава и увек добро уређен владин орган.
Тај орган, увек врло добро уређен, енергично брани владину политику у јавности. Ви извесно већ погађате ко је владин орган — то је ташта.
Он излази према потреби, два, три и четири пута недељно, колико вам пута ташта дође у посету, и има све рубрике потребне за један добро уређен лист. Прво дође уводни чланак, дугачак по три и по до четири ступца. Тешко оном ко је принуђен да га до краја прочита. После уводног чланка долазе дабоме „телеграми са стране“, па онда она најопаснија рубрика „дневне новости“ и за њима и све остале рубрике: „дописи“, „различности“ па чак и подлистак у коме се описује какав најновији роман београдски.
Е, поред ових разних средства, које сам већ поменуо и поред тако добро уређеног владиног листа, ја мислим да одиста жени није тешко држати власт у руци.
Па кад већ влада и кад већ мора владати, онда пређимо и на то да обележимо какав је систем те владавине и на којим принципима почива њен програм.
Рекао сам већ да је женина влада лични режим, који ипак има неку уставну форму. Тако, на пример, влада у кући усвојила је дводомни систем. Скупе се жена, ташта, тетка. Јулка и таштина заова и решавају. Реше на пример да би жена идућег лета требала да иде у бању. И то је онда решио горњи дом. То се решење затим шаље доњем дому — мањини — на решење.
И још једна начело по коме жена влада. То је опште право гласа. Кад треба што год жени, скупе се звани и незвани и они који имају право гласа и они који немају. Дође ту и нека свастика, па и она гласа, дође чак и комшика па и она гласа. Може муж промући ако хоће, доказујући да нема пара за извршење тога решења, може се борити и доказивати да се његовим џепом не може управљати на основу тог општег гласања, и да ту нема права да се меша и свастика и ујна, ташта и комшика, аја, не помаже му ништа, то су уставни принципи у владавини кућом и жена их неће погазити.
А није ваљда ни потребно да вам кажем који су то послови које влада свршава.
На првом месту, дабоме, закључење зајмова ради покрића летећих дугова. Па онда долази трговачки уговор са Јаношевићем, са Флором Дворниковићем и са Марком Вулетићем.
Разуме се у текуће послове владине спадају редовно и прекорачења буџетска, дефицити и накнадни кредити.
Главној контроли, мужу, спада у делокруг једино да исплати завршне рачуне.
И немојте мислити да сам ја ове све политичке термине од почетка моје речи па досад тек само тако употребио и применио их само шале ради.
Ја ћу почети од самога оснивања једне куће па ћу, упоређујући га са државним животом и развијањем прилика у њему, показати вам да су појаве и овамо и тамо у свему једнаке.
Ви знате да се прво објављују избори да, би се могло образовати једно законодавно тело. Е, па и да би се могла основати једна кућа, прво се обавља избор.
Госпођице, ви знате на који избор ја мислим. То је онај избор где ваше срце преставља гласачку кутију и где куцање вашег срца преставља пребрајање гласова.
И ту, онако исто као и код политичких избора, постоје кандидатске листе, постоје квалификовани и неквалификовани кандидати и постоји — носилац листе — онај што ће добити највећи број гласова.
И ту, онако исто као и код политичких избора, постоје кандидати и кортеши, а то су проводаџије. И они, као и ови у политици, служе се познатим агитационим средствима: грде противкандидата, а хвале и узносе свога кандидата.
Чим се изврши избор настаје сазив — а то је дан свадбе, И ту се изврши прво призивање св. духа, па се онда врши верификација пуномоћија, тј. младожења се одвоји у засебну собу са тастом, кумом, старисватом и проводаџијом — који укупно представља верификациони одбор — и ту се у засебној соби уверавају, је ли таст спремио онолико пара колико је преко проводаџије обећао.
Чим се пуномоћја огласе за исправна ступа потпуно у живот парламентарни рад. Оне здравице на свадби, тастова, свекрова, старосватова итд. представљају престону беседу и адресе мањине и већине.
А чим парламенат ступи у живот, чим прођу свадбене формалности, онако исто као у скупштини уставне формалности, настаје образовање партијских клубова. Најпре се у кући образује клуб већине у који улазе жена, ташта, ујна, свастика и комшика госпа Перка. Затим образују свој клуб мањине за каквим „штамтишом“ у кафани где се окупе нежење да би сазнали како је у браку, и где се окупе жењени да нежењама искуством користе.
На тај се начин и кућевни парламенат организује по свима формама политичкога парламента.
И настаје парламентарни живот као и овај одистински. У почетку већина толерантна и још уздржљива према мањини, а тако исто и мањина толерантна и уздржљива према већини. И једна и друга странка пропуштају омање ствари, неће на њима да се истроше, и једна и друга странка испитује где ли је слаба страна противникова.
А кад се то једном сазна онда, разуме се, настају оне скупштинске седнице о којима се у новинама вели: Данас је у Скупштини била бурна седница.
Ја вам морам испричати, онако од почетка до краја, једну такву фамилијарну седницу.
Дакле, рецимо муж изашао из канцеларије па сасвим наивно иде кући на ручак.
Код његове куће међутим већ је сва већина на окупу. Ту је жена, ташта, таст, свастика и ујна. И како је већина нашла да је довољан број за решавање, то је већ утврдила дневни ред.
Седне муж за ручак и таман да завуче кашику у уста, настају, пре прелаза на дневни ред, „кратка питања“.
— Зашто си тако доцкан дошао на ручак? — пита жена.
— Што ти у последње време пролазиш Балканском улицом кад ти није туда пут за канцеларију? — пита ташта.
— Откуд то ви, зете, сад од неколико дана носите каранфил у рупици од капута а пре нисте ни волели цвеће? — пита свастика.
— Бога ти — нашта ти страћи овомесечну плату кад ето немаш ни паре а данас је тек девети — пита таст.
— А откад се ти познајеш са госпа Јелком, па чак и на улици разговараш с њом — пита ујна.
Разуме се грешник одговара како уме, брани се, једе супу и не дувајући у кашику; не примећује чак ни да је пресољена и најпосле некако се одбрани.
Чим се заврше кратка питања прелази се на прву тачку дневнога реда, а то је владин предлог. Узима најпре реч известилац већине, а то је ташта, и саопштава пројект законски који гласи: Чл. 1.Пошто је стигла позивница за забаву Женског Друштва, и пошто је то једна од најлепших забава, то се мора и посетити. Чл. 2.Са овом досадашњом хаљином жена је већ посетила две забаве, официрску и универзитетску, те према томе не може и трећу. Чл. 3.Нову би хаљину требало што пре поручити како би за времена била готова и Чл. 4.Оставља се мужу да у најкраћем времену закључи потребан зајам за извршење овога пројекта. Разуме се, као уз сваки пројект, прочита се и одвојено мишљење да би нова хаљина требала. да буде лихт-блау са апликацијама. То је знате свастичино одвојено мишљење.
И сад настаје дебата. Узима најпре муж реч и почне доказивати да се он већ за оне прве две забаве задужио и да му је немогуће правити нови зајам, јер не може више наћи ни пијаце на којој би га емитовао.
Али се известилац већине поново диже да утврди, да је с обзиром на више државне разлоге неопходно потребно посетити и ову трећу забаву. Муж узима опет реч и, признавајући више државне разлоге за оправдане, позива се на ниже државне. разлоге са којих је њему немогуће закључити нов зајам.
Тада ташта, известилац већине, прибегне техничкој опструкцији. Узме реч и почне говорити, говорити, говорити, говорити у бесконачност. Поједе се супа, поједе се говеђина, поједе се сарма, и поједе се пита која се увек меси кад је ташта на ручку; испије се и кафа, а она још говори.
После таког дугог опструкционог говора да се, разуме се, одмор. Муж оде у другу собу те прилегне мало.
После одмора, наставља се дебата. Он се још умива, после спавања, а жена му дође иза леђа и почне говор о ствари која је на дневном реду. Он се дабоме дусне, она хоће да падне у несвест, и тада говори он, а говори она и о стварима. које нису на дневном реду. Она њему пребацује због некакве непроспаване ноћи код куће; он њој пребацује због мешања некакве „стране силе“ у питања чисто унутарње политике. У том упада у собу и известилац већине, баци и он две три оштре речи и настану „лична обрачунавања.“
Најзад он натуче капут, набије капу на главу ти јурне безобзирце из куће.
То је онда опструкција мањине изласком из седнице.
Одмах настаје саветовање у клубовима. Он оде право у свој клуб, у кафану, дочепа пиво ши почне се жалити:
— Е, људи божији, е ово је напаст, ово са више не може издржати.
Она опет, — већина — сазове свој клуб и настаје саветовање. Ташта је за то да му се поручи:
— Кад ниси био за жену, ниси се требао ни женити.
Ујна је за то да му се поручи:
— Ако ти је несносно разговарати са женом о фамилијарним стварима, а ти можеш и не доћи кући.
Жена је за то, да му се поручи да је њу цела ствар јако потресла, да је добила несвестицу и да јој је сад врло тешко.
Свастика је једина за то да се учини покушај за споразум, да се од стране већине учине извесна попуштања и да се позове мањина да се врати у седницу на продужење брачног живота.
Изабере се за то таст да учини покушај за споразум, али његова мисија пропада, јер мањина изјављује да неће да се врати у седницу.
И сад настаје разуме се конфликт и неизбежна криза, министарска криза.
Муж у кафани вечера, пије с друштвом и тек ко два сата ноћи упути се кући. Хоће да уђе, али врата затворена, лупа, али се не отвара, а кроз прозор чује глас већине:
— Иди па спавај тамо где си до сад био!
И то је онда државни удар и то државни удар оздо. А ви знате да има, и то чешћих још, државних удара озго.
Е, муж прибере сву своју снагу, оде да спава у кафани, сутра-дан упадне у кућу и сад настаје прави конфликт. Већина место да се служи аргументима почне се служити ватраљима, метлама, варјачама; мањина уздрма и саму министарску столицу, дочепа је и дигне је у вис. Настаје писка и дрека, као при најбурнијим седницама скупштинским.
Разуме се ту не изостаје ни галерија. Скупи се сав комшилук од којег једни одобравају мањини а други већини, док најзад муж не изврши државни удар озго, — избаци просто и жену и ташту и свастику и затвори врата.
И кад се већ државни удар изврши, и та кад се успешно изврши, онда, ви то добро знате, престаје сваки унутрашњи политички живот.
Ето, је л’ те да је наша унутрашња политика по гдекад слична у кући као и у држави?
Ја знам да ће многи од мојих поштованих слушалаца рећи: Е, ово је претерано мало. Не бива то тако ни у једној бољој кући и породици!
Па не бива, дабоме, ни у једној кући све ово што сам ја овде наређао, али у свакој бива макар по мало, макар по једна трунчица, а ја сам видите за то ту, на овом свету, да све то скупим уједно и да вам то изнесем, па можда и нешто пакосније но што је потребно.
3.4. Мода
Свака појава у човечијем животу има својих побуда. Те побуде су или психичке или физичке. Под психичним побудама разумемо како племените тако и неплемените тежње човекове, а под физичким широки обим човекових инстиката и потреба. Мода није производ једне од ових, она проистиче из свих, те се манифестује као једновремени израз и племенитих и неплеменитих тежња и неодољивих потреба и грубих инстиката. И стога можда баш, што је последица тако разноврсних побуда, мода као појава није јасно и прецизно обележена, и ако то заслужује већ и по оним врло оштрим траговима које она бележи кроз наш друштвени живот.
Покушај да се мода као појава јасно и прецизно представи осујећен је већ тиме што свака њена дефиниција садржи сама у себи услове негације. Мода би у суштини имала бити потчињавање појединачнога општему укусу, али је она исто тако потчињавање општега појединачноме укусу. Мода би имала бити израз слободнога развијања укуса, али је она у исто време и највећи противник слободе у развијању укуса. Мода би имала бити основа за широку слободу изражаја лепога, али је њеним законима основа унифихација — изједначење — а изједначења ставља ван закона сваки покушај слободнога покрета, те искључује и сваку појединачну иницијативу. Мода се јавља као револуционар који обара предрасуде, као анархиста који руши традиције, али истовремено и као деспот, који немилостиво потчињава масе и насилнички им намеће своју власт.
Све те контрадикције које сачињавају појам моде, чине питање ове у толико занимљивијим те и достојним да му посветимо који тренутак.
Мода води порекло од постања света. Али, не мислим на оно библијско постање света, и ако данашња женска мода наводи човека на мисао да потиче од Евиног костима. Први модни кројач је сама природа и листове првога моднога журнала открила нам је природа. Она је скројила пауну живописно шарен реп, петлу кокетну кресту на глави и Јелену марцијалне рогове, да би им дала одлике које ће им омогућити освајање супротнога пола. Значи, природа је та која је нарочитим украсима одликовала један пол да би му дала оружје за освајање онога другога пола — што ће рећи да је природа створила моду са истим тенденцијама које и данашњу моду руководе.
Један од основних инстиката човекових — у коме лежи и зачетак цивилизације, а који је и данас још тако видан код наше предрасе, код мајмуна — то је подражавање. У томе инстикту подражавања природи и леже први почетци моде. Само, изгледа, човечанство је изменило природине намере. Природа је нарочите тоалетне украсе и друге особине даровала мужјаку и тиме је одредила да мужјак буде тај који осваја и — то је тако остало и дан дањи код свих осталих врста животиња, изузев човека. У тој врсти жене нису биле задовољне само тиме да буду освојене, оне су хтеле да оне буду те које освајају и тога ради оне присвајају себи право кићења или истицања тоалетом.
То присвајање које је учинио женски пол није акт обичне отимачине, нити је то револт противу реда ствари какав је природа поставила. То је опет једна од појава која проистиче из човекових инстиката. Одлике које је природа даровала мужјаку, у овом случају човеку, да би му омогућила освајање, човек је злоупотребио не задржавајући се само на једној жени. У жени, оној која је прва на реду освојених, јавља се сада онај други инстикт човеков — инстикт себичности. И, наоружана инстиктом себичности, она ступа у борбу са мушкарцем да га задржи себи, а — да би то постигла — она прибегава кићењу и китњастом тоалетирању да увећа своју лепоту и примамљивост, а тиме обрће ред који је природа поставила, примајући на себе улогу онога који осваја.
Тако су, ето, та два рудиментарна инстикта — подражавање и себичност — прве основе на којима се заснива појава моде.
Разуме се да затим на моду, у даљем њеном развоју, у њеној еволуцији, у формама кроз које се она манифестује, у применама којима је она стално подложена и тенденцијама којима се она руководи — утичу и многе друге околности и прилике. Тако, на пример, несумњиво су то географске, односно климатске прилике које налажу моду ескиму као и становнику екваторских предела, као што су то географске, односно климатске, прилике које су у земљама белих медведа инаугурисале моду крзнених бунда, шубарица, муфова и женских чизмица, што се затим прихватило и у земљама где климатске прилике нису све то и увек захтевале.
Један готово од најважнијих подстрекача моде и услова који јој дају маха или је спутавају — то су економске прилике. Кад се има да се пресипа луксуз постаје мал’ те не потреба, када се нема и потреба постаје луксуз. У ономе првоме случају није ретка појава да се луксуз јавља као тешка друштвена зараза, која често пута хоће да подрије и саме друштвене темеље. Када у таквим приликама луксуз узме шире размере једнога беса, једнога колективнога лудила, настају гдекад судбоносне реакције међу којима није искључена и социјална револуција. Тако мода често бива ако не директан кривац а оно бар сукривац и саучесник тешких социјалних конфликата.
Зато се мода, за време великих економских криза, које настају у доба дуготрајних ратова, осећа у врло незгодном положају. Она се тада обично повлачи у какав кутак и скрива се од јавности избегавајућа да буде запажена. Она се тада, као злочинац немирне савести, боји да се на њу не укаже прстом и да не изазове хајку озлојеђених. Жене ће се у тако доба оденути скромношћу, а своје блиставе тоалете попрскане нафталином зариће у најдубље сандуке; трговачки излози, у којима је за време мира царевала луксузна роба, окитиће се јегеровим кошуљама, фланелским чарапама и вуненим рукавицама; модни ће журнали обуставити излажење, а женски ће кројачи заједно с музикантима по цео дан чачкати зубе и читати од јутра до мрака новине.
У тако тешким економским приликама жене хоће често пута своју скромност да прогласе родољубљем. Неповољним економским приликама покушале су парижанке да објасне моду данашње кратке сукње и прогласе је за један родољубиви гест. Да припомогну тешкој економској кризи, која је у свим земљама наступила поводом рата, парижанке су на почетку скратиле сукњу на половину дужине, а да би остале конзеквентне оне су, како је која година рата пролазила, скраћивале сукњу, све више и више тако да се може Богу благодарити што се рат свршио, јер да је потрајао још коју годину, парижанке би остале без сукања. Логика би оваквога родољубивога геста била можда у овом закључку: што краћа сукња тим смо ближе решењу економске кризе, док је моје лично мишљење: што краћа сукња да ми све дубље тонемо у економску кризу.
Трећи важан регулатор моде су свакојако социјалне прилике оне средине у којој се она у овом или оном облику јавља. Од вајкада је мода један од основних разлога сукоба између генерација које залазе и оних које настају, измеђ старости и младости. Темпо модне еволуције зависи дакле од превласти једне или друге стране. Тамо где отац, мајка према кћери, или муж према жени, има још пуну власт, свакојако да се мода еволуише спорим темпом као и у свима срединама где се традиције проглашавају за светиње. У таквим се срединама масе хипнотишу традицијама, родитељи предрасудама, те младе генерације једна за другом тешким борбама стичу права на савременост и слободу да се према тој савесности определе. Част за победу у тим борбама, разуме се, припада ранијим младим генерацијама, јер данашња је омладина олако извојевала слободу у моди. Данас кад су мајке почеле да личе на своје ћерке, а оцеви на синове; данас кад мајка и ћерка заједно журе код фризера да ондулирају бубикопф, а отац и син заједно хитају код лепе маникерке да глачају нокте; данас кад се прошлост утопила у садашњост, није више никаква запрека родитељска предрасуда.
У историји моде јавља се често као њен регулатор и државна власт. Власт или закон, јавља се као модни регулатор у двојакој функцији: или као заштитник извесних општих интереса, угрожених модом, или као реформатор.
Кроз сва столећа долазила је мода у сукоб са чуварима религије и морала, као и са онима који су бринули о невољи коју би мода доносила економскоме стању дотичнога времена и средине. Отуда и појава да се против моде буни или црква или држава, или обе удружене.
Још пред пад римскога царства држава је наредбама и законима сузбијала раскош. То је исто било и доцније, у средњевековним државама. Тако, на пример, позната је борба која се водила у 15. веку против великих шлепова. Град Болоња издао је 1453 године нарочити пропис моде за разне сталеже одмеравајући свакоме сталежу дужину репа који може вући за собом. По тој наредби племићске жене смеле су носити шлеп дуг две трећине лакта (аршин); жене универзитетских професора и научника смеле су носити само пола лакта дуг шлеп, а жена уметника, привредника и трговаца само једну трећину лакта.
У Модени је градска управа поставила јавно на тргу један камен на коме је била уклесана мера дужине шлепа. Која год се дама јавила на улици, морала је ићи на трг да јој се на камену измери дужина шлепа, те да се увери да ли је прописно дуг. Непрописан шлеп се одмах ту, на лицу места секао.
Један наш стари и врло познати београђанин пре педесет година решио је на свој начин и без учешћа власти питање дужине шлепа своје жене, када су једне вечери требали поћи на неки бал. Употребио је исти метод који се у 15. веку употребљавао у Модени. Кад је дошао с вечери кући и затекао жену обучену за бал с огромним шлепом који се вукао за њом, њега је спопао један чаршијски срам, али је ћутао. Он је позвао жену да пођу, па кад је она закорачила, затворио је нагло за њом врата тако да јој је шлеп остао у соби. Па, пошто је закључао врата, узео је секиру и њоме пререзао шлеп, а жена се с оне стране врата превијала од бола и плача. Ма да знам породицу у којој се то десило, ипак не знам јесу ли затим супружници отишли на бал.
У Швајцарској је циришко веће издало наредбу 1371 године по којој за девојке не постоји пропис, њима је било слободно да се облаче и ките, али удате жене нису смеле имати више од једне сукње и то у једној боји и нису смеле носити везене ципеле. А општинско веће у Штрасбурту, да би сузбило луксуз, утврдило је цене женских тоалета. Ни једна жена није смела правити тоалету скупљу од тридесет форината.
У Шпанији је краљица Изабела, да би сузбила луксуз, забранила увоз у земљу луксузних материја као што су плиш и брокат.
У Немачкој је, у доба од 1530 до 1548 године, издато неколико закона и уредаба о одевању појединих сталежа, прописујући сваки детаљ у оделу. Око половине 17. века саски изборни кнез издао је такође детаљан пропис за одевање. Последња пруска наредба која покушава да регулише моду датира из 1706 године. Ова се наредба односи на грађане града Тилзита, где се због повољних економских прилика нарочито била зацарила раскош. По тој наредби забрањено је било женама ношење плиша, свиле, чипака и богатих накита, шубарица од крзна и свега осталога што је скупо стајало.
Али немојте мислити да ове и овакве мере припадају само средњем веку. Кадгод је мода претеривањем пребацила границе било укуснога било могућности, изазивала је реакцију. Противу данашње моде разголићености, на пример, побунила се прво црква, На челу незадовољника са данашњом модом стоји сама његова Светост, поглавар римске цркве. Ватикан је већ у неколико махова осудио данашњу моду. Разуме се да су, следујући томе примеру, и сви остали представници и верници Свете Столице пошли тим путем. Бискуп од Пизе, кардинал Мафи, војује најодлучније и једним пастирским писмом осуђује данашњу моду називајући је непристојном и позивајући цркви верне мушкарце да бојкотују жене. Овај покрет цркве противу данашње моде у Италији узео је толике размере да су већ и по црквама извешане наредбе којима се забрањује приступ у цркву женама неуљудно обученим.
Данашња шпањолска краљица, једна од оданих кћери Свете Столице, стара се да сопственим примером сузбије данашњу моду носећи дуге старомодне сукње.
Шеф полиције кинеске вароши Шангаја издао је прошле године врло строг едикт против европске женске моде — противу дубоких деколтеа, голих руку, бубикопфа и кратких сукања, опомињући жене да не дозволе да се европска бестидност одомаћи у Кини.
У Грчкој је за време диктатуре, пре мало времена, покушала власт да се бори против данашње моде и мало драстичнијим мерама. Можда су се Атињанке, у жељи да се врате својим класичним традицијама, мало и сувише разголитиле те се и власт вратила класичним традицијама, онима из средњег века. Као што је половином петнаестога века градска управа у Модени ставила на тргу камен са уклесаном мером где је свака дама морала измерити свој шлеп, тако су у Грчкој полицајци добили сантиметре и наредбу да јавно, на улици, у посластичарници, у кафани или позоришту, мере женама дужину сукње и пријављују полицији оне које имају краће сукње но што је прописано.
Разуме се да су тако драстичне мере од стране власти морале изазвати револт код носилаца кратких сукања. Оне су сазвале протестан митинг који је, веле, био посећенији но ма који који је раније сазван да да свој глас о примени државне форме. На томе митингу пале су и овакве речи у одбрану моде: „Само код варварских народа, где је себичност врлина, лепота је робиња појединаца. Лепота је општа својина, као што је сунце општа својина, као што је ваздух општа својина. Ко је тај који присваја себи право да сунце застре, да ваздух разреди, да лепоти прописује законе. Ко је тај који присваја себи право да лепоту, као општу својину, сакрије од оних којима она по божјим законима припада?“
— Тако је, госпођо — одговорио је на то један седи и искусни господин, који је једва добио реч на митингу — али, ви ћете дозволити да данашња женска мода од све те лепоте, о којој ви говорите, приказује највећим делом женске ноге, а ви извесно и сами не делите мишљење да су женске ноге општа својина.
Рекли смо мало час да се власт јавља често као реформатор моде. То не данас само, када је на истоку вал модних рефорама захватио широке размере, већ увек и раније. Петар Велики, на пример, у својој реформистичкој акцији није мимоишао и питање ношње својих поданика. У Русији је тада био обичај да се кожни кафтани носе дуги до земље, те су се људи на послу једва кретали. Он је наредио властима да свима његовим поданицима насилно секу кафтане до колена. Ради тога су били одређени нарочити људи по друмовима који воде у престоницу и, когод би наишао туда, терали би га да клекне и секли му кафтан за онолико колико би се вукао по земљи.
Источњачки Петар Велики, наш савременик Кемал-паша, који је загазио у дубоке реформе државе, религије, друштва и целокупнога живота свога народа, храбро се понео у области моде. У тој области он је потпуно изменио главе својих поданика. Мушкима је скинуо фесове, а женама је открио лица. Не застајући само на томе, он је још свукао мушкима традиционалне турове, а женама дражесне шалваре, те грубо уништио чаробност источњачких снова.
Дрска храброст којом је Кемал-паша у једној конзервативној средини, хипнотисаној верским заблудама, заљуљао вековне темеље традиције — морала је импоновати и разумљиво изазвати и подржаваоце. Тако се сад, као поплава, шири реформистички вал на истоку и авганистански краљ, одмах по повратку из Европе, изводи исте реформе, а персијски диктатор Ризакан скида лепим персијанкама покривала. са лица, кличући у своме едикту: „Нека небеска светлост обасја божји дар лепоте!“
Тај реформистички вал допро је чак тамо до далеких источних страна, те као радијумски зрак пробио и дебеле зидине којима је ограђена Кина, У Кини засад се није загазило у дубље реформе, али и ове које су настале обећавају да нису последње. Тамошњи диктатор генерал Чи-Чу-Чанг изгледа да је решио да уведе бубикопф као моду за своје мушке поданике. Он је наредио да сви Кинези морају одсећи перчине и сваки поданик, који власти преда добровољно свој перчин, добија два долара награде. За непослушне, оне који се буне противу ове реформе, Чи-Чу-Чанг је образовао нарочите жандармеријске одреде наоружане маказама, Ти се одреди зову „Сециреп“ и они имају дужност да долазе по народу и свима који се противе да одсеку перчин на силу. Тако је сад у Кини, по наредби власти, настало опште чупање перчина баш у исто доба кад код нас просветне власти воде борбу против чупања обрва.
Излажући све ове факторе, који имају непосреднога утицаја на моду, нисмо још ни издалека исцрпили број њихов. Остаје нам још један важан регулатор моде а то су: друштвени и лични мотиви, и један још важнији, а то је осећање лепога — естетике.
Друштвени мотиви или појаве имају један непосредни утицај, јер изазивају потребу овакве или онакве моде. Такве су појаве спортови и све остале пасије, као: туризам, тенис, бицикл, јахање, плажа, ауто, лов, ски и друго.
Пресуднији од свих су лични мотиви у моди. То су мотиви не само пресудни већ и врло компликовани, јер се у њима не изражава само лични укус већ у најчешће случајева још и сујета, заблуда или каприс. Такав лични мотив може, разуме се, само тада бити од осетнога утицаја на моду ако је његов творац личност која служи за углед т. ј. ако важи као Roi de la mode „Тонгебер“, или Магистер елеганцорум једнога друштва, било по стеченом признању његова укуса или, што је још жешће, по положају који заузима у друштву.
Та околност што „тонгебери“ нису остали само они који су стекли квалификацију доброга укуса, већ чешће и ови други и учинила је да се у личне мотиве сем сујете, заблуде, каприса, укуса увукао још један мало похвалан елеменат. Тај елеменат или мотив је: прикривање телесних мана.
Прикривање телесних мана или недостатака збио је од увек један од врло фаталних регулатора моде и тај мотив, као ни један други, показује сву бруталност тираније и сву свирепост робијања моди.
Каква инфанткиња има шкрофулозан врат, па то покрије она измишља огромне високе уштиркане крагне којима уоквирује целу главу, тако зване Кол ди Мечидис или у нас познате као Марија Стуарт крагне, и то намеће као моду којој се читаве генерације затим потчињавају. Његово Величанство Краљ је ћелав, нема ни једне једине длачице на крунисаној глави и услужни му дворани измишљају перику која за тим постаје мода и читаве јој генерације робују покривајући своју главу пуну косе још и гломазном и несносном периком. Њено Величанство млада принцеза загледала се у младога и лепога пажа. То загледање имало је и својих неочекиваних последица и те је последице ваљало пошто пото покрити. Ако се то није десило младој принцеси, а оно се бар могло десити краљици удови која већ три године оплакује покојнога краља. Скандал се мора покрити и измишљена је кринолина, једна хаљина разапета на обручима која пре личи на какав породични кишобран или можда на авијатичарски падобран. И тај модни кишобран морале су затим да носе читаве генерације.
Рећи ћу вам и један аутентичан пример из скоре прошлости, који ће најбоље потврдити колики утицај имају лични мотиви на моду. Његово Величанство енглески краљ Едвард Седми био је у своје време роа де ла мод, којега је имитирала цела Енглеска. Данашњи принц од Велса несумњиво је од свога деде наследио престо моднога краља. Едвард Седми је после једнога доброга ручка откопчао последње дугме на прслуку и тако је пробавио цело вече међу званицама. Од тога момента сви лордови су почели откопчавати последње дугме, на прслуку и та мода још и данас донекле траје.
Мушке сако-е које даме данас тако радо носе, извесно је измислила каква уседелица која је изгубила бисту, као што је и тако звану ампир-хаљину измислила дама са несразмерно развијеним куковима која је имала потребу да не обележава струк тамо где он постоји, Високу штиклу на ципели је измислила велика нога; високу фризуру су измислиле жене малога раста; фризуру која пада на лице је измислила жена која је имала потребу да покрије уши, а жена дугачкога и мршавога врата измислиле су широку пантљику којом се опасивао врат.
У личне мотиве спадају разуме се по не кулативни разлози, који такође имају велики утицај на моду. Фабрике које израде и растуре већу количину шешира немају рачуна да се и идуће године остане при истом моделу. Оне измишљају и лансирају нове моделе стварајући себи нову прођу на рачун навике света да свакој новини робује. Тако бива и са свима осталим деловима тоалета.
Међу најважније регулаторе моде несумњиво би имало доћи и осећање лепога — естетика. Естетика би имала бити фактор који би морао имати једну диктаторску власт у области моде, па ипак то није увек тако. Закони на којима почива естетика општи су, али то не значи да они у сваком случају примењени задовољавају осећање лепога. Ако естетика један склад боја призна лепим, то још не значи да такав склад боја одговара сваком лицу; ако естетика линију једнога кроја прогласи лепом, то још не значи да таква линија одговара свакоме стасу и свакоме телу. Сем тога, у моди врло ретко кад естетика успева да има пресудну реч, јер се уз њу увек тискају и сви остали мотиви које смо набројали. Најзад, естетика не може увек да дође до пунога изражаја и стога што људи хоће да естетика служи њима, а не они њој.
Набрајањем свих изложених мотива којима се мода руководи, као и фактора који утичу на њу — даје се од прилике сагледати колико је широких обима она као појава; из коликих разноврсних врела она истиче и колико људских слабости у њу утиче. Но значај моде, као социјалне појаве, ми ћемо тек тада запазити ако бацимо летимичан поглед и на онај утицај који она има на све остале социјалне појаве. Као што друге појаве утичу на моду у доброме или рђавоме смислу, тако и мода утиче на друге социјалне појаве у доброме или рђавоме смислу.
Утицај који мода има у свакидашњем, породичном животу, очигледно је мање или више свима нама познат, јер га сви преживљујемо. Мода је у најчешће случајева разлог неповољних односа у браку, она често поколебава супружанске односе као и чистоту тих односа, а још чешће је разлог губљења економске и моралне равнотеже појединаца или појединих породица. Мода је један од најтежих разлога са којега је брак свакога појединца постао читав економски проблем те се данас све више и више избегава брак. Ни родољубави апели за што већу популацију у појединим државама, ни покушаји да се што тежом порезом оптерете нежење, не могу успети да се ови одваже на тешко бреме задовољавања моде и њених ћуди, што брак собом доноси.
Но утицај моде се јавља и ван дневнога живота и ван брака и ван породице. Јавља се у свима другим појавама јавнога живота, у политици, у уметности, у моралу и љубави, као и у свима другим појавама људскога друштва и манифестацијама људскога духа.
У политици је, на жалост, утицај моде корумптивнога карактера. Увек се политичка корупција јавља упоредо са раскалашношћу и луксузом у моди. У доба разголићавања са тенденцијом испољавања дражи јавља се и колебање карактера, а колебљиви карактери нису никад носиоци државне политике. Атинско цветно доба, доба хероја и великих мислилаца, иде упоредо са строгим покривањем женског тела; поцветно доба, разголићава женске, мудрост своди на реторско надметање, а политика постаје својина милосника, и цветно атинско доба почиње да се гаси, светла култура да се клони западу. Та појава се понавља кроз историје свих народа. Вероватно ће историчари будућих генерација наћи да се та појава дотакла и нашега времена. И у нас се као и свуд у свету често пружа прст на поједине политичаре којима су сукње направиле каријеру, премда је моје лично уверење да су сукње на против многима упропастиле каријеру.
Утицај моде на уметност је несумњив. Он се јасно запажа и у сликарству и у музици, у књижевности као и у вајарству. Тај утицај се да необично добро сагледати код античке скулптуре. Никад лепа линија женскога тела није била тако видна као за време античке моде. Један описивач Атињанке тога доба овако вели: „Атињанка старога века била је најелегантнија жена свога доба. Она је себе украшавала свиленим материјама исто онако као што је сунце својим зрацима посипало планине и мора. Живећи увек у природи, бавећи се лепотом својега тела и њен организам и њена фигура морала је да буде лепа као природа, као залазак сунца, као таласи мора, као величанствени врхови планина. Док је драпирала око себе тунику трудила се да не сакрије ни једну линију свога финог тела, јер те материје су биле прозначне као да су биле изаткане од сунчаних зракова“.
Та лепа линија женскога тела добила ја снажан израз у склуптури старога века. Док се на западу, где је владала мода строга скривања тела никада не јавља, на истоку та лепа линија даје Фидијаса, Праксителеса, Поликлета, Скопаса, Мирона и друге.
Одвајкада се у име морала диже глас противу слободе у моди. Кад људи или жене прођу педесету годину, стављају се одлучно на страну морала и мрзовољно гледају на сваки слободан покрет. Тога негодовања је било међу таквим моралистима свију времена па га има и данас када разголићеност данашње моде хоће да прогласе неморалом. Међутим стоји један факат а тај је, да је морал био увек у већој опасности у времена када је била мода покривања свега и закопчавања до грла. Средњи век, век тоалета које су све скривале, не може се ни мало сматрати моралним веком, још мање је морал био обезбеђен тамо, на истоку, где су шалваре биле једна врста затвора и где су фереџе покривале и лице и очи и осмех женски.
Из тога се факта да извести овај поуздани закључак: не постоји морал свлачења и морал облачења; морал ни у колико није обезбеђен закопчаним хаљинама нити је угрожен разголићеношћу; морал лежи једино у намери облачења и свлачења одела. Разголићеност сама по себи није дакле неморал, ако није неморална намера ради које се она носи, те, према томе, не постоји неморално облачење па ма какво оно било.
Али све то не значи да мода не чини један дубоки и снажан утисак на морал једнога друштва. Има га, само што он не потиче од начина облачења већ из оне сугестивне моћи моде да захвати и хипнотише цело једно друштво и целу једну генерацију. Док је пре француске револуције мода била својина аристокрације и високих сталежа она је у том погледу била мање опасна; од револуције, откада је постала општа својина, њој се потчињавају и економски немоћни и, да би је задовољили, посрћу и морално и материјално. Када би се од некуд дала спровести и таква статистика, дошло би се можда до оваквих резултата: у једном граду од 100.000 становника, захваћено буром коју завитла један пелц мантил, пропадне годишње више девојака но што се годишње за време бура утопи и путника и морнара и рибара на свима светским морима и рекама.
Мода има утицаја и на најинтимније осећаје душе човекове. Она хоће да укалупи и све остале душевне изразе. Али код свих ових појава има она један површни утицај који се односи више на начин и форму у којој се ова осећања имају изразити. Код најинтимнијега осећања душе човекове — код љубави, има мода један јачи и пресуднији утицај. И ако изгледа да је то парадокс, ипак је истина да се и љубав управља по моди. У староме веку је било мода заљубљивати се у гладијаторе; у средњем веку у ритере, у ономе љубав се мењала као и мода шешира. Пре нових техничких проналазака била је мода заљубљивати се у џокеје и примаше циганских музика; затим су дошли у моду шофери, па авијатичари, па боксери и најзад филмски глумци. Утицај моде у у томе погледу је толико снажан да љубав, као моду шешира, претвара у колективне појаве, у заразу, у лудило гомиле. Када је умро Рудолф Валентино, два континента жена је плакало, а четири госпођице, које га нису ни познавале, извршиле су самоубиство. Пре неки дан сте видели како је у Београду десет хиљада мајки и кћери врискало, а не кликтало, поздрављајући Светислава Петровића. Дочек Светислава Петровића, и по бројности учесника и по ентузијазму, тешко да је био што мањи од дочека победилаца на Доброме Пољу и Кајмакчалану када су, после три године окупације, донели слободу српској престоници.
И та ће мода према филмским глумцима трајати још мало времена и тада ће, промене ради, доћи на ред новосезонска роба. Почеће се заљубљивати у истраживаче северних полова, или можда у злочинце са оптуженичких клупа. Тако да ће онај бити више у моди који је више злочина извршио.
То је све ипак тако рећи спољни и прелазни утицај моде на љубав, али она има јаког утицаја и на саму унутрашњу страну њену, на садржину њену, ако би се тако могло рећи. То ћемо можда боље уведите ако се са неколико напомена задржимо на данашњој нашој моди.
Данашња мода јасно исказује три теденције; то су: подмлађивање, истицање дражи и маскулирање — помушкарчавање.
Тенденцију подмлађивања данашња мода кратких сукања и бубикопфа исказује тиме што је изравнала и уједначила жене од педесет година са девојчицама од шеснаест година. Од шеснаесте до педесете године све су женске исте старости, бар посматране од натраг. Госпође које су пребациле доба прве младости лишиле су се новом модом оне грациозности која њиховоме добу припада, а коју им је дуга сукња обезбеђивала, а нису успеле да се подмладе. То утолико пре, што данашња мода кратких сукања захтева као битни услов лепу ногу. Осамдесет од сто старијих госпођа, услед, развијености тела које њиховоме добу припада, нема тај битни услов. Старије даме дакле новом модом нису успеле да постану девојчице, а девојчицама су одузеле једну илузију и једну радост. Некада је идеал младога гимназисте био да се дочепа матурантске сведоџбе те да купи штап и припали цигарету на јавноме месту, а идеал младе шипарице да пусти дугу сукњу. Данас се отац и мајка не саветују више да ли им је ћерка дорасла да пусти дугу сукњу већ, на против, данас ће мајка рећи оцу: „Слушај, наша је Мица прилично порасла, време је да јој поткратимо сукњу!“
Друга је тенденција, рекосмо, данашње моде: истицање дражи, приказивање лепоте тела, те са тим у вези и што већа разголићеност… Ја сам стао већ на гледиште да разголићеност не значи неморал, али настаје друго једно питање, а то је: да ли разголићеност не дејствује обратно оним тежњама које би се њоме хтеле постићи? Да ли сувишна разголићеност не разбија поезију живота и да ли не изазива засићеност? А засићеност дражи не иде увек у прилог оних који те дражи приказују и може имати чак и одвратних последица.
Разголићеност одузима осећању љубави сву мистериозност, развејава сентименталност и илузије; а снове и чежњу претвара у стварност, а стварност искључује поезију. Данашња је мода несумњиво стресла са љубави прах идеализма. Говорити данас о љубави језиком наших старих поета било би смешно, а волети се љубављу каквом су се волели наши оцеви и мајке било би наивно. У данашњој љубави има можда више искрености, али и више дивљаштва; има можда више природности, али и више бруталнога егоизма; има у тој љубави и више стварности, али је она израз живота примитивних људи.
Неоспоран је факат да је љубав идеалнија где царује мода покривања, а реалнија где влада мода разголићавања. Исток, где жене скривају лице, где се и поглед крије иза харемских решетака, дао је најнежнију љубавну поезију и постао је чаробан сан свих западњака засићених стварношћу.
Интересантан је један факат који вреди запазити. И код самих животиња разликује се љубав између оних које су обучене и оних које су голе. Код обучених постоји идеалмисање, флерт, сентименталне изјаве љубави, док код необучених животиња то не постоји, Петао се шепури крилима, удара мамузама у земљу као пруски официр и окреће се кокетно око коке којој изјављује љубав; славуј извија чаробне мелодије да би задобио своју драгану; голуб гукањем казује читаве сонете да измами само један пољубац голубичин; мачак извија очајне строфе које су кадре потрести сентименталну мачкицу; фазан, говедарка, ждрал па чак и кондор играју читав балет да победом освоје срце своје обожаване. Код необучених животиња нема свих тих изражаја, нема поезије.
Трећа је тенденција данашње моде: маскулизирање — помушкарчавање. Тенденција теориски оправдана, јер иде упоредо са покретом изједначавања оба пола; практично можда неоправдана, јер настаје питање: да ли се помушкарчавањем женскиње приближују или можда удаљују од човека? Или се, упрошћујући на тај начин моду, враћамо ономе реду који је природа још од почетка поставила; жена треба да буде та која ће бити освојена, а не та која осваја.
Само ако би се то помушкарчавање и дало ма како оправдати, не би то могло до крајњих граница а да не пређе у област смешног. Ви се можда сећате оне анегдоте. Седи гледалац на трибини и посматрајући једнога играча футбала вели своме суседу:
— Ово је ужасно, ова данашња младост. Ја не могу да знам је ли оно играч или играчица, је ли мушко или женско?
— Извините, господине, али то је твоја кћи! — одговара сусед.
— Ох, молим по сто пута за опроштај, нисам знао да разговарам са госпођичиним оцем!
— Та нисам ја њен отац, ја сам њена мајка!
Да завршим своју реч једном констатацијом: мода класичнога доба била је мода грација; мода средњега века била је мода мадона, мода данашњега века је мода шипарица. Она је сва у томе да истакне чаробност и драж младости.
Уосталом тако је и право: на младости је да живи, а на нама је, који смо ван младости, да посматрамо тај живот!
3.5. Алфа и Омега
Мој живот се протеже кроз два века. Захватио сам добар део прошлога — деветнаестога столећа — па, ево ме, пабирчим године и кроз двадесети век. Широк је простор времена које сам сагледао, пространа прошлост која је остала за мном, а бурне су и вртоглаве промене које су се за то време дешавале, и које су тој прошлости дале облик садашњости.
У доба када сам први пут умео да схватим, запазим или бар сагледам оно што се око мене дешава, наше је друштво било на почетку свога развитка, на почетку стварања и формирања. На друштву томе почивао је један харемско-чаршијски менталитет и притискала га петрифицирана патријархалност, традиција и обзири, Наше тадање друштво живело је још у собама и иза плотова, крај наћви, саџака и огњишта, повучено од свих догађаја и живота, који се ван куће јављао.
Ја сам прошлошћу својом допро у те дане; сагледао сам још турски барјак на бедемима београдскога града; видео сам чиновнике у туру и домаћице у нанулама, ћепенке на Теразијама и воловска кола, застрта ћилимовима, на којима се фамилије недељом у рану зору извозиле на излет до Булбудера. Живео сам у доба дугачких курјука и чупавих бркова, који су као младо јагње висили под носем. Живео сам у доба када се У четири ока изјављивала љубав, у четири ока узајмљивао новац и у четири ока водила политика. Живео сам у доба, када су се најугледнији грађани отимали да буду тутори Саборне цркве; када су бројанице биле одлика мудрости, а струк босиљка одлика чедности; у доба домаћих хлебова и у доба када је за тоалетне потребе служио сапун који су мајке кувале од ужежених чварака и жучи, а миришљави сапун од бадема, који је у кућу допро као „презент“, стајао као украс у шољици на орману, у соби за примање.
Живео сам у доба лојаних свећа и мумаказа, у доба кад се писало гушчијим пером, када је писменост била „божји дар“, и када су излазиле једне једине новине и то једанпут недељно.
Живео сам у доба када се сваки странац звао „шваба“, пароброд се звао „дамшиф“, а посластичар „цукерпекер“, када се о народним празницима пекли волови на Теразијама, а престоница илуминирала ватрама, наложеним на раскршћима; у доба када смо железнице виђали само као слике у бечким илустрованим листовима.
Живео сам у доба оке, гроша, цванцика и аршина; у доба калемћарки и тепелука; у обе штикованих папуча и белих рекла; у доба штримфла и фусекла; у доба када се креп-де-шин, жоржет и марокени звали: атлас, басма и чојица; у доба када је ђулијак био једини отмени парфем, када су бербери кљештама чупали људима зубе, и када су цигани са медведима ишли из авлије у авлију да забављају престоничко друштво.
Тај сам живот не само запазио већ и живео њиме и, као феникс, са сваком новом генерацијом, са сваким добом, са сваком епохом нашега друштвенога развитка умирао и опет се рађао да живим новим животом, животом нових људи и новога друштва, Ево ме дакле и међу вама да овако, када ми се укаже прилика, прелиставам ту прошлост те, стављајући на тај начин позадину садашњости, помогнем да се данашњица што пластичније прикаже.
Занимљива је то лектира: прелиставање прошлости кроз коју се препорађало наше друштво те ни, нови и млади, од нас старијих, мислим најстаријих, у чијим рукама већ малаксава перо, не би требало ни да тражите што друго, до да вам у оваквим приликама кроничарски казујемо то што смо некада запазили, како би вам дали прилике за поређење са оним што ви преживљујете, те да видите колико сте, за кратак размак времена од пола века, искорачили гигантским кораком од блиске прошлости до садашњости.
Далеко би нас одвело када би у обиму који нам вечерашња прилика допушта покушали да пратимо историјат развића сваке појаве нашега друштва, идући за свима променама и формама кроз које је та појава пролазила док се није јавила у данашњем свом облику. То би био и заморан и опширан посао, који би слушаоце, и поред занимљивости своје, могао заморити. Довољно је за нас ако овом приликом обележимо само зачетке извесне појаве и упоредимо их са облицима у којима се та појава данас јавља, те да појмимо вртоглаву брзину којом се наше друштво развијало и да схватимо како се данас налазимо несразмерно удаљени од доба, од којега нас тако кратак размак времена раздваја.
Зато сам и назвао ову своју реч првим и последњим словом у азбуци, означавајући појаве у њиховоме зачетку као алфа и исте појаве у данашњици као омега, у развитку једнога младога друштва.
Разуме се да има појава чијем је развитку допринео општи развитак науке и технике и који је напредак и у старијим друштвима начинио преврат, али и те појаве, у другим срединама, не праве тако огромно растојање као код нас. Узмите само, примера ради, појаву радија и аероплана као саобраћајнога средства, Замислите како према тим појавама стоје деда и унук или стара мајка и унука, који још заједнички живе. Вама, који немате за собом пространу прошлост, тешко је замислити тај велики размак. Мислим да ћете га себи лакше представити ако вам га у слици прикажем; сликом ћемо јаче моћи обележити то растојање два доба.
Замислите пролеће. Небо се разведрило, ћерамиде се оцедиле, кумрије обнављају гнезда под крововима, роде на оџацима, врбе озелениле и млади лук проклијао у баштенским лејама. На ћошку свира вергл, а госпођица Сида скаче са миндерлука, натиче штиковане папуче на ноге и трчи прозору.
— Отварај, Персо, брзо пенџере, ето вергл свира!
И пенџери се отварају, џамови прште, вергл дува стари бечки лендлер, а госпођица Сида и госпођица Перса, наслоњене на прозор између саксија са. шебојем, слушају са усхићењем ову тада једину инострану музику.
А кад хроми верглаш, „шваба“, подметне свој прљави шешир, оне му, бацајући бакарни маријаш, довикују:
— ’Ајде, молим вас и један шотиш!
Вергл и даље дува, а оне бацају с ногу папуче па у белим штримфлама играју заносно шотиш и топе се у младалачком усхићењу.
Тако је изгледало пре педесет и шест година. Данас друкче:
Пролећна ноћ. Доба када су природа и женски будоари испуњени порочним дахом. На отоману, застртом белом медвеђом кожом, вири из гомиле разнобојних јастучића један дражесни бубикопф. У мистичној полутами, коју штедро расипа сијалица под велурским абажуром претрпаном ришевима и златним китицама, назиру се само ватрене очи, карминска уста и светлост цигарете између белих, бисерних зуба и јасно се виде флајшфарбом истакнути делови тела, који се пружају испод шареног кимона и раскалашно преплићу по медвеђој кожи. Крај отомана седи муж — премда то не мора увек бити муж — и на једном сточићу управља апаратом:
— Остави, молим те, тај Берлин, само неке оперете. Дај ми Лондон!
И апарат са стола послушно напушта Берлин, који је госпођи досадио и окреће се Лондону и кроз будоар се разлеже помпезни повратак Радамезов у „Аиди“.
— А сад, додаје она, пошто јој је и Лондон досадио — нађи Њујорк да видимо чега има новога у новоме свету, или не… потражи Москву, да чујем руска бескрајна предавања. Ја истина не разумем њихов језик, али ме та јавна предавања успављују.
И, апарат говори, говори, говори, језиком каквог совјетског професора, а млада се дама пријатно успављује.
И, апарат говори, говори, говори језиком каквог совјетског професора, а млада дама пријатно жмирка и сише дим из цигарете и блуди сном кроз те далеке земље из којих се таласи збирају
Или узмите другу слику:
Ја сам запазио још у београдским улицама караване камила које су са југа доносиле еспап и служиле као саобраћајно средство. По петнаест и двадесет камила, натоварене тешким балама дувана и памука или другим еспапом, ишле би ногу пред ногу ка Зереку и Дорћолу, да ту пред магазом Анастаса Христодула стоваре дуван, а пред магазом Петра Џехане памук. Затим би растоварене камиле сишле у Савамалу и ноћивале у пољу крај баре, Тим камилама преношена је из иностранства пошта, коју су доносиле кириџије, а путовали су и трговци на дужа путовања.
То је било пре шесет и седамдесет година и ставите сад према томе данашњи аероплански саобраћај са Загребом којим се не користе само балеткиње нашега Народнога Позоришта — које су и иначе по своме позиву упућене да лете по ваздуху — већ и сви пословни људи којима је потребно да ујутру оду у Загреб, да сврше посао, ручају тамо, одспавају после ручка, посете један матине-концерат и врате се у Београд истога дана пре почетка позоришне представе.
Приказао сам вам ове две слике само као примере али, ми не можемо имати намеру да таквим примерима обележимо развитак нашега друштва. Радије ћемо заћи у само друштво. У његове односе и појаве које из тих односа потичу, те ту потражити потврду истини: да је наше друштво за пола века преживело једну вртоглаву промену и из примитивнога друштва, чији представници још живе, развило се, у извесним појавама, чак у хипер-модерно друштво.
Пођимо, на пример, од онога вајкадашњега обичаја, збирања познаника и пријатеља у кућу. То се данас зове жур, а некад се звало посело.
Било је тих журова и пре педесет шесет година и можда више но данас, јер се сав живот тадањега друштва у кући и развијао. Такав један жур, односно посело, био је читав догађај за једну кућу. По недељу дана пре посела спремало се: тресли се ћилими, рибали се патоси водом у којој је кувана слама, да би били жути као смиље; у ходнику су се цигле фарбале црвеном бојом, прали се прозори, пајале се собе, трле се пепелом кваке на вратима, и оне жуте месингане јабучице: на креветима и миндерлуцима. Седам дана и седам ноћи трљало се, рибало се, пајало се, и брисало се. Уз то се, разуме се, чиниле и остале припреме. Месиле су се гурабије на два три дана раније да се „устоје“. Месила их је мајка, а ћерка „пуслице“ јер је она научила од госпа Маге да прави пуслице сасвим цукерпекерски. Мафиши, неизоставно тесто свих тадањих журева, умесиће се на сам дан, да би се топли јели. За послужење купио би се још ратлук, суво грожђе, леблебије и „христијанско воће“. Уз све то је, разуме се, ишла и кафа и чаша две слаткога бермета.
Жене би поскидале либадета и поседале по миндерлуку. Мушких је ређе бивало у друштву; највише син које госпође, са којим би она дошла, или блиски рођак домаћичин. Теме за разговор биле су: „Како ти, госпа Саро, правиш мусаку?“ или: „Хоћеш ли, госпа Нато, код мајстор Проке да шијеш либаде?“ — „Хоћеш ли кувати пекмез ове године, прија Сојо?“… и уз то облигатни разговор о просидбама и женидбама, који се провлачи чак и кроз данашње журеве.
Али на тим се поселима није само разговарало већ и забављало, Најрадије су се играле фоте: пошта или бацање јастука са оним: „Ја се срдим на тебе!“ Млађи свет занимао би се картама из којих су се читала питања и одговори. Младић би узео црвене карте, на којима су исписана питања, а девојка зелене на којима су исписани одговори. И онда би он читао:
— Које годишње доба ви најрадије имате?
— „Ја највише волим војну банду!“ — прочитала би она одговор.
Разуме се да није изостајало по мало и оговарање, прастари обичај који се провлачи још од Јелина и Римљана и од старијих народа од којих су тај племенити обичај примили Јелини и Римљани.
Је л’ те да данашњи журеви ни издалека не личе на та некадања посела? Једини од свих тадањих обичаја који нам је заостао то је оговарање, које наследство од наших предака ми и дан данас са пијететом култивишемо.
Данас се госпођа, пошто се одморила после ручка, најпре одвезе аутом до своје фризерке и по повратку отуд узме телефонску слушалицу и тражи број 1971. — „Ало, ало! Је ли то Дифранко?“ „Молим, пошљите ми једну килу сувих колача за чај и две добре торте, а кроз један сат мали апарат сладоледа. Пошљите ми такође и једнога келнера. Разуме се у фраку, имам жур данас!“ Чим је стигао келнер у фраку, са колачима, већ почињу да стижу и посете аутомобила и очас се замагли салон од дуванског дима који извире из румених ноздрва госпођа, као густи облаци. Друштво се предваја у две и три групе. За једним столом бриџ и ту се дубоко увлачи дим у груди и ћути, за другим столом покер, на коме ће госпођа Анђа изгубити 1000, а госпођа Цана 2000 динара. У кутовима даме које не играју карте воде разговоре о Тагори и Џосефини Бекер, о коњским тркама и последњој балетској премијери. Разуме се да се кроз све те разговоре провлачи и по мало алузија тек колико да се зачини разговор.
Сем ових посела о којима смо говорили било је и других забава код наших старих. Старе су генерације врло радо излазиле у поље, на теферич. Данас се то зове излет. О томе би се договорили домаћини на читаву недељу дана унапред, а домаћице би затим данима преговарале шта ће која да понесе. Кад би дошла недеља — а то је обично недељом бивало — у прву зору стале би таљиге пред кућу и настало би товарење: душека, ћилима, поњава, јастука, зембиља, набијених јестивом, чутура и боца и читавога покућанства.
Кола, пошто би се у њих натоварила цела породица и још по које дете комшиско, кренула би преко Теразија те низ Савамалу и преко Топчидерског брда спустила би се у долину Топчидерске реке. Ту би домаћини изабрали место, обично у близини какве чесме; ту би се разастрли душеци и ћилими, наложила би се ватра, метла би се лубеница и вино у валов да се хладе и после прве ракије приставила би се јутарња кафа. Затим би младеж пошла уз пропланак да бере сасе, љубичице и кукурек; жене би прегле да спремају ручак са облигатним ћевапом на ражњу, а домаћини би, уз чоканче расхлађене ракије, поседали укрштених ногу на ћилиме и играли би мице са кукурузом и пасуљом. После ручка би се одспавало, а затим би младеж везала љуљашку о какво дрво и љуљала би се уз песму: „Калоперо, Перо! Шта ме зовеш Јело!“ или би калфа-Мита засвирао у хармонику и тада би се дигли и стари и млади те, онако у чарапама, завили коло по трави. Не би изостао и по који прасак пиштоља а радо би, онако пред вече, и прескакали ватру.
То је био теферич. Данас га нема. Излетом се данас сматра смртоносна вожња аутом по неколико хиљада километара: Дубровник, Минхен, Блед, Абација.
Краћи излети, у непосредну околину Београда, нису више у обичају. Највише још предвече, кад се сунце већ почне да гаси, са туђом женом у ауту, десет километара на сат, равним друмом. Две рефлеторске лампе бацају оштру светлост напред, засењују пролазнике те ови не виде ко је у аутомобилу, а поуздани шофер зна пут пред собом и зна ситуацију за собом.
Од тих домаћих забава већих су размера били прстени и свадбе. Свадбе су се разликовале од данашњих већ и по начину позивања. Позивница је била зрно каранфила увијено у црвен папир као катрцетла, О свадби се ишло пешке улицама; напред, цигани, па деца са свећама, па млада и девер, а затим сватови окићени читавим гранама овараклаисаног рузмарина. Иначе је све остало било као и данас; играло се, певало се, држале се дуге здравице и оговарало се. И тада, као и данас, млада је морала искорачити десном ногом кад би пошла из родитељске куће, није се смела освртати за собом и у цркви је морала да нагази младожењу да би га тиме што више потчинила себи.
Али до свадбе се није долазило ни тако брза ни тако олако као данас. Просидба је била често врло дуга и врло сложена процедура. Момак и девојка нису се морали ни знати, ни познавати, ни видети: довољно је било само ако је он „добра прилика за њу“ и ако је она „добра прилика за њега“. Као најглавнија фигура у тој претходној радњи јавља се проводаџија или још чешће проводаџика, тип који ни до данас није ишчезао из нашега друштва. Почиње се са виђењем, проводаџика то већ удеси. Он, кандидат, биће рецимо ту и ту, на каквој клупи калимегданској, а она, девојка, проћи ће туда са тетком. То је довољно па да он може рећи проводаџики: „Допада ми се девојка“, а она да може рећи тетки: „Немам ништа против њега“. Кад се већ такве изјаве учине, онда се не остаје само на виђењу, прелази се на познанство. Треба деца и да проговоре. Око тога се воде читави преговори и најзад се утврђује да он са проводаџиком буде у среду по подне, у четири сата, код цукврпекерке Марије Фаркаш, а тетка ће са девојком, кобајаги случајно да сврати, па проводаџика да их понуди да седну за исти сто. И све то са тетком, јер отац и мајка кобајаги још ништа не знају о томе.
И тај се састанак овако од прилике изводи: проводаџика и младожења дођу код Марије Фаркаш још у пола четири, заузимају место и наруче по једну торту од лимуна, а одмах затим наиђе тетка са сестричином.
— Гле, откуд ви, госпа Видо? — ишчуђава се кобајаги проводаџика.
— Сасвим случајно — правда се тетка. — Били у чаршији ја и Мица, а мени се нешто пријео индијанер па кажем Мици: „Ајде баш, дете, да свратимо до госпође Фаркаш“.
— Па извол’те сести код нас!
— Нека, да вас не узнемиравамо?
— Али ни најмање, извол’те молим вас!
Кад пристану, проводаџика представља младића као свога рођака, а затим тетка поручује индианере и настају обични разговори: како се пролепшало време, како је све скупо у чаршији и како су особити колачи код Марије Фаркаш. Проводаџика да би дала прилике младожењи да проговори са девојком на само, гурне ногом младића под столом да га потсети, а она отпочне са тетком жив разговор, не обраћајући кобајаги пажњу на њих. Кандидат се збуни а збуни се и девојка; прогута он повеће парче торте од лимуна колико да добије времена, а она лизне шам који цури из индијанера. И пошто се најзад под оштрим погледом проводаџикиним он одважи, отпочне судбоносни разговор:
— Имам ли слободу запитати вас нешто? — отпочне он шапћући.
— О, молим! — одговара она кроз зубе. Он погледа у таван, погледа у патос и, кад се сретне са проводаџикиним погледом, понова се одважи:
— Ја бих рад знати је ли ваша добра воља усрећити ме?
Њу обузима пламен, обара ниско поглед и шапће:
— Извините, ја вас не разумем!
— Мој би идеал био срећан брак склопити са женском која би вољна била срце своје поклонити ми! — говори он сад већ слободније фразу коју је још код куће написао и научио на памет.
Она претрне, порумени и зарије нос у шам од индијанера, па бришући се, шапће:
— Не разумем на кога се то односи?
— На вас, госпођице!
— Ја не знам, ја не могу да вам одговорим. Извол’те се обратити мојим родитељима.
После оваквих измена речи, пошто се растану, он ће изјавити проводаџики да је она „чаробна“, а она ће изјавити тетки да је младић „одважан и насртљив“ и после тих изјава ствар прелази у руке редовне брачне администрације, проводаџике и родитеља и развија се сасвим редовним путем.
Данас то много простије и једноставније бива. Није већ тако ретко да се будући супружници преко новина траже и упознавају, али бива и овако на пример:
Врати се госпођица око десет сати ноћу кући са корза и улазећи у собу кликће родитељима:
— Тата, мама, кажите драгичка!
— Драгичка!
— Ја сам се верила.
— Како?
— Сад, мало пре, на корзу.
— За кога побогу дете?
— То је за вас сасвим свеједно. Уосталом, читаћете ових дана белешку у новинама па ћете видети за кога.
А бива и друкчије. После ручка, пре но што мама оде да се наслони на отоман ради одмора, ћерка је задржи:
— Мама, хтела би да ти кажем нешто ново.
— Да чујем.
— Ја сам се јутрос венчала у Топчидерској цркви.
— Шта?… — цикне грешна мама и посрће у фотељу. — С ким, кад, како? И ћутиш не говориш ништа?
— Па чекала сам, мама, да свршиш ручак. Нисам хтела да ти покварим ручак, јер знам да си томе противна.
Тако се данашње свадбе, изведене већином на брзу руку, свршавају често без нарочитога весеља, док су наши стари после свршенога венчања по авлији па и на самој улици завијали коло све до дубоко у ноћ. И свадба је била једна забава најширега обима, равна данашњим најпосећенијим баловима.
А било је и балова. Не истина у данашњој форми и не са данашњим тоалетама, али их је тек било.
Али, и ако смо ми народ који се лако прилагођава свакој новој појави и лако прихвата сваку нову забаву, са тим јавним игранкама у почетку није ишло баш тако глатко. Све до шесетих година женске су се, на свадбама и на игранкама, издвајале од мушких и сваки је пол образовао засебно коло. Још 1862 године пише лист „Видов-дан“ против тога обичаја и патетично узвикује: „У свакој образованој земљи на свету госпође и господа измешају се…“
Али, када се и успело да се госпође и господа измешају, било је и других мука и невоља. Тако, на пример, тадање се новине жале да многа господа кад се ухвате у коло звижде те тиме помажу себи у игри. А једне новине, реферишући о некоме балу, веле: „Два господина узели су себи слободу да са фесом на глави пуше у средњем салону где се игра“. А већ што се лупања и трескања ногом о патос тиче, то је био непоколебљиви народни обичај тако да се после свакога кола морала заливати сала левком да би се угушила прашина.
А нису ни то једине навике тадањег друштва биле. Било их је и других. Тако, на пример, трговци су имали обичај, кад на бал пођу, да уз фамилију доведу и своје калфе из дућана, а већ што се деце тиче, то је била права напаст. Свака мајка повукла би на бал целу кућу и сву децу своју све до одојчета на грудима, те није на баловима била никаква реткост дерњава деце, њихово преплитање измеђ ногу играчевих па и само дојење. И кад би се играле друге игре још како тако, оборило би се по једно или двоје деце, али кад би дошла на ред „ајзенбан-полка“, која је шесетих година била јако у моди, настало би једно смртоносно обарање деце, врисак мајки и грдња оцева речником који није био врло биран.
Што се тиче тоалета на тим забавама не може се рећи да су биле врло укусне. Женске су радо на себе трпале све штогод су стигле. И цвеће и пантљике и брошеве, и дебеле ланце за сат и дијамантске игле у глави, и штиковане шнуфтикле и штрикане рукавице до пола шаке. Разуме се да се пре бала одлазило у амам те метала кна, навлачиле се обрве печеним орасима и кречило лице сириџиком. Мушка тоалета била је свакојака, свако би обукао оно што је имао. Иберцигер је врло често био балски капут, а машне на кошуљи једва су се почеле око 1863 године да виђају.
Ред игара био је на свима игранкама исти: Србијанка, Неда Гривне, Полка транблан, Кокоњеште, Лепа Маца, Коритарка, Шотиш-полка, Гарчанка, Заплет, Страшак, Ајзенбан-полка, Ђурђевка, Циганчица, Устај дико зора је!
Кола су обично била монополисана. Знало се на пример: Кокоњеште, то је игра Ћир-Томина, и нико је неће повести док он не дође па скине ципеле извади иза појаса црвену џепну мараму велику као креветски чаршав и дигне ја десном руком у вис и поведе коло. Лепа Маца, то је госпа Роксина игра; Коритарка газда Младенова и тако редом цео ред игара.
Окретне игре играли су само млађи па и ту је било девојака којима родитељи нису дозвољавали да играју те безобразне игре. Редак је био случај да је девојка заиграла окретну игру са туђином, већ или са братом, или жена са својим мужем. И мада су се тадањи млади људи, који су пренели те окретне игре преко Саве, трудили да држе даме читав метар удаљене од себе, ипак су те окретне игре изазивале силна огорчења. У очима тадањега света није била нимало учтивија ни она „променада“ између игара, при којој су дама и господин ишли под руку око сале. Оговарање ове појаве било је захватило толико маха да су морале и саме тадање новине да устану против тога.
Ја сам још затекао и игранке у Палилули, на улици. Сваке недеље по подне образовало би се коло на раскршћу и трајало би све док се не припале општински фењери. Дабоме да су се ту забављали највише млади трговци из чаршије те заиграли по које коло, избегавајући пажљиво да се ухвате до какве младе палилулке, јер су палилулци имали обичај, по свршеној игранци, при испраћају гостију да, сећања ради, зарију гдекоме нож у ребра. А није необично било да и о вашарима, код цркве Светога Марка, по који чиновник, жандармеријски официр или трговац поведе коло.
Данас је све то друкче. Можете играти с којом хоћете, неће вам нико забости нож у ребра. Изгубило се сасвим оно растојање од једнога метра у окретним играма и лепота је играња сад баш у томе да се тела припију једно другоме, а мушки су престали да звижде у сали за играње, али зато сад даме звижде. Изгубили су се они маестетични, менуетски покрети, при којима је испод сукње провиривао само вршак стопале те данас играчицама, обнажених ногу више колена, дршћу ноге у чарлстону као у преклане пловке.
А кад је већ реч о тоалети, разуме се да је ту учињен највећи и најрадикалнији преображај или боље рећи толики преврат као да нас од тоалета пре педесет година раставља неколико векова. Оно што су навлачиле даме прошлога века на себе, није била тоалета, то је била читава гардероба. Жена се није сматрала обученом ако најпре нема панталоне са шлингерајом, па преко ових доњу порхетску сукњу, па другу подсукњу и преко ове белу са шлингерајима па тек преко свега тога хаљину. Како је то данас једноставније, можда и сувише једноставно.
Хиљаде наших мајки и баба биле су у ствари апарати за чишћење улица, на супрот данашњој хаљини, испод које се виде колена, и за коју се утроши мање штофа но пре педесет година за џепну мараму. Хаљине наших дама из прошлога века, у које се крхало десетинама аршина штофа, вукле су се по земљи и испод њих једва провиривао вршак од ципеле.
У то доба код женских постојао је нарочити култ покривања ногу. Показати ногу, па макар и стопалу само, било је неморално. Честита жена не би никад на улици задигла сукњу. Било их је две три само у Београду које су задизале сукњу но о њима није владало најлепше мишљење. Говорило се и јавно: „То је та што задиже сукњу!“ Женску сте чарапу на нози могли видети само у случају кише, па и тада, госпођа која би била принуђена да задигне сукњу, набила би кишобран на главу јер би је било срамота.
Таквом једном приликом, по великом пљуску, покојни Ћелешевић, уредник „Руже“, спазио је, кроз прозор кафане код „Сребрне кугле“, две необично лепе ноге испод задигнуте сукње и напустио је непопивену кафу те се упутио за госпођом покривеном кишобраном, да би видео где те две дивне ноге станују. И пратио их је све до Влајковићеве улице, док се није уверио да те две ноге улазе у кућу у којој он станује и док се пред капијом није уверио да је то његова рођена жена.
Данас би Ћелешевић — као што чине многи београдски Ћелешевићи — могао комотно да срче кафу иза великог стакла код „Руског Цара“ или пред „Москвом“ и не би морао трчати за лепим ногама, јер оне би саме у великоме броју пролазиле крај њега. Данас је култ приказивања ногу толико развијен, да на београдском корзу не видите друго што до само ноге; да наше плаже почињу већ личити на интернационалну изложбу ногу, а конкурси у илустрованим листовима, који су у почетку скромно почели са најлепшим очима, па уснама, па главом, сад се већ расписују ва најлепше ноге и, дај Боже да се на томе зауставе!
И ма да се живот нашега друштва у својим зачетцима кретао у најужим оквирима, искључујући што више улицу и јавност и повлачећи се међу кућне зидове, ипак је било појава живота ван куће.
Спорта, на пример, није било тада у овоме смислу у коме га данас има, али га је ипак било. Један од омиљених спортова омладинских био је на пример „јениџајес“. Изашло би се у поље па би се један повио, а сви остали би га прескакали. Играле су се мете са лоптама сашивеним од старих крпа које су имале снагу каменица.
Било је и клубова. Нису се звали „Б. С. К“, „С. К. Ш“, „П. С. Т.“, и већ како се све зову данашњи спортски клубови, али су се звали „Циганмалци“, „Палилулци“, „Савамалци“, „Трикључанци“. Омладина се тада делила по махалама и ове су биле у сталноме непријатељству. А било је и утакмица и то крвавих утакмица. Обављале су се сваке недеље поподне каменицама. Подељени табори сретали би се на бојноме пољу и од подне до мрклога мрака водила би се очајна борба из које би и победиоци и побеђени износили крваве главе. Дорћолци и Палилулци би се обично сукобљавали на шанцу испод позоришта, Палилулци и Врачарци на Батал-џамији, Врачарци и Трикључанци на ливади где је сада Славија, а Савамалци и Трикључанци крај баре, где је сад железничка станица. Обуставио би се цео саобраћај, јер нико не би могао проћи местом на коме је борба, борило би се тако као што се само крвни непријатељи могу борити и рањеници, крвавих глава одвођени су кући где су их мајке наричући прале и превијале им хајдучку траву… И тада као и сад, сваки је тим имао свога првака. Првак Дорћола био је, на пример, Милош шлосер, а првак Трикључанаца Кошка који је, Бог да му душу прости, умро на робији. Ти су прваци били страх и трепет противника, а носили су собом и ножеве, за случај да борба пређе на лично рвање. Резултати борбе нису се објављивали са: 3 према 7, или 2 према 4, него „Код нас пет разбијених глава, а код њих седам!“
То су биле тако рећи физичке животне манифестације, а било је и духовних. Разуме се, у у то доба, тога су живота могли бити представници само људи. Али и ако иза баштенских зидова, и ако је то било доба дубоке женске потчињености, било их је ипак и међу госпама које су се овом или оном особином истицале изнад осталих. Дабоме, далеко од тога да су се те госпе истицале и духовним особинама, али особине које су оне испољавале чиниле су да се о њима зна и говори да њихово име не утоне у дубине баш тенских ограда.
Данас истакнуте жене прелазе својим именом и границе средине своје и границе свакидашњости. Данас г-ђа Лепосава Петковић држи говор у Брислу, г-ца Милена Атанацковић држи говор у Вашингтону, г-ђа Делфа Иванић у Паризу, г-ца Ксонија Атанасијевић држи предавање у Атини, г-ђа Јелена Димитријевић путује око света и интервјуише неког махараџу у Банкоку, г-ца Наташа Бошковић гостује као балерина у Барселони, г-ђа Јелена Зрнић бива осуђена на месец дана затвора. Далеко је од тога оно чиме су се истицале жене пре педесет година. Знало се и говорило на пример да г-ђа Боса Лејшанка говори француски и то је за оно време било одиста нешто врло изузетно. Јер, замислите једну госпу у либадету и тепелуку која „козира“ француски. Знало се и за другу госпу, госпу Роксу Лазаревић, која је, тако исто у либадету и тепелуку, свирала на клавиру највеће музичке клисичаре. То су као биле мало необичније појаве, иначе су се и друге госпе истицале, али већ мало обичнијим особинама. Госпођа Станија Милановићка, из Цетињске улице, правила је најлепше татлије у Београду; госпођа Сара Карамарковића особито је лепо водила „Неда Гривне“, тако да јој је и сам Кнез Михајло честитао на дворском балу; госпођа Стака Бошкова мешала се у политику, и кажу, у разговору псовала и оца и матер политичарима које није трпела; госпођа Лена Книћанка објављивала је сваке године Божић тиме, што би у рану зору отворила прозоре на кући па кроз прозор пуцала из пиштоља свога покојнога мужа војводе Стеве Книћанина.
Иначе, других духовних манифестација није било у изобиљу нити их је могло бити у доба верглова, панорама, рингишпила и позоришта које је још играло у калпацима од картона и са дрвеним мачевима.
Али поезија је, по особини наше расе, била најмилија духовна наслада и наших предака. Песма се и уз гусле и уз чашу радо певала и радо слушала. Само је огромна разлика у укусу који је некада господарио и у овоме данашњега поколења. Тада се са заносом слушало оно:
Пошетала Царица Милица
У недељу прије јарког сунца
Данас је у нашој средини заборављена народна песма. Једина још народна песма која се и дан данас радо пева и радо слуша то је она:
Мало ниже, мало доле,
мој докторе!
А изменио се укус и у уметничкој поезији. Некада је царевала сентиментална поезија личних осећаја. У њој се опевао бол растанка:
Збогом, нехарна душо,
Време је се дјелити,
Шта ћу ја јадан чинити
Без тебе
Или бол над смртним одром умрле драге:
Шта, драга, зар си ту,
На таквоме кревету
Руке укрштене
Ноге везане.
Па зар тако,
Сви у црно, ти у бело.
Да ме дочекаш?
Данас је поезија захватила широке размере, креће се кроз козмозе и пева болове читавога човечанства. Ево једне такве песме човечанству која је ту пре неки дан изашла у једној збирци:
Урлаааам, урличем!
У рову од коприва…
… Ћи… Измирна!
Конопцем вучем стазе
Свих револуција…
Њииии…. Измирна!
Низ руку…
Низ долину…
Ееееј, то сикће љубомора мога мира!
. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Идеја скаче кланцем,
Урличе, пишти, дречи.
Ти још никако да замакнеш
На својој кљусини за брдом.
Бој се!…
Али:
… Еееееј, ха-ха-ха, псссссст!
Ја до душе не разумем ову песму, а вероватно је ни многи од вас не разуме, али то и јесте основна одлика данашњега доба, да је пуно појава које се не могу разумети.
Ако сте из ових мојих казивања могли ма колико да сагледате разлику између старога и новога друштва, онда сам ја своју вечерашњу задаћу испунио, па ми остаје још само да вам благодарим на стрпљењу.
3.6. Глумац4
Пре много година — рецимо још прошлог века — дошао би, сећам се, мој отац на подне кући и рекао би: „Ако наиђе један обријан човек да ме тражи, реците да нисам код куће“. Тај обријан човек, са блоком улазница у руци, одиста би и дошао и ми деца смо знали да је то глумац.
То је било доба кад нико, сем глумаца, није био обријана лица и бркова и када су се једино глумци и попови разликовали од осталих људи. У то доба, један мој рођак лежао је од неке болести због које су му лекари морали обријати браду и бркове. Кад се дигао од болести, иако већ потпуно здрав, он није читавих шест недеља излазио у чаршију, чекајући да му израсту брада и бркови, „Где би ја од бруке овако без браде и бркова да изађем у чаршију“ — вајкао се они мазао се по цео дан помадом Ане Чилаг, не би ли што пре орутавио да може као пристојан човек изаћи у чаршију.
То је било тада. Данас је сасвим друкчије. Данас је цео свет обријана лица и бркова, те је готово немогуће познати ко је глумац а ко није; онако исто отприлике као што су све жене скратиле сукње до колена, па не можеш да познаш која је мајка а која ћерка.
Како је тешко данас познати ко је глумац а ко није, ја сам се баш пре десетину дана уверио. Дошла ми је у госте једна далека рођака из једне забачене паланке; једне од оних паланака које су само делижансом везане за Европу; где се у четвртак читају новине од недеље и где су још у моди ципеле које шкрипе и дугачки бркови уфитиљени помадом.
Та моја рођака је посматрала људе на београдским улицама оним очима, којима смо их ми посматрали некада, пре много година, рецимо прошлога века. Кад смо првог обријаног срели она ме је упитала:
— Је л’ те, чико, ово је глумац?
— Не, душо, — одговорио сам јој. — То је министар.
— Тако! — изненадила се мала, а чим смо затим срели другог обријаног она ми се обратила:
— И ово је министар?
— Боже сачувај, то је један лирски песник који пише љубавне сонете.
Девојка је примила к знању ово саопштење, и, кад смо срели и трећег обријаног, она ме је са поуздањем запитала:
— И ово је, је л’ те, лирски песник који пише љубавне сонете?
— Не, то је кожарски трговац.
Дете се после овога збунило, као што се и ми сви остали бунимо, јер, данас је одиста врло тешка разликовати министра од глумца и лирског песника од кожарског трговца, па је стога врло тешко и погодити: ко је глумац а ко није. А та тешкоћа долази само стога што је цео свет данас глумац. Није то више искључиво способност глумца да говори научену ролу, да иде за суфлером, да се шминка и да казује оно што сам се осећа. То данас већ сви чине. Глуми се и у политици и у уметности, глуми се и у религији и у трговини, глуми се и у браку и у љубави, глуми се и у радости и у жалости, глуми се и у пријатељству и у доброчинству, глуми се и у племенитости и у родољубљу. Сви глуме, сви глумимо!
Лажно се плаче, лажно се куне, лажно се заљубљује и лажно се прича о слободи, у животу као и на позорници, с том разликом само, што глумац на позорници, не показујући своје осећаје, уноси у туђе сву искреност своје душе, а глумац у животу, показујући своје осећаје, уноси у исте сву неискреност своје душе.
Зар нисте и ви запазили са колико глумачке вештине министри, нашминкани ауторитетом, чине обећања која неће испунити,и зар нисте и сами често видели, како нашминкани бригом за народно добро, народни посланици излазе пред своје бираче тражећи им поверење? Или, зар нисте запазили са колико се глумачке вештине, нашминкани поштењем, трговци из чаршије куну да их уби режија и царина, али да вам ипак продају еспап испод коштања, или, са колико се глумачке вештине, нашминкани родољубљем, буса у груди и позива на скупо проливену народну крв онај који је за време рата лиферовао војсци брашно, или најзад, са колико глумачке вештине, нашминкан искреношћу осећаја, изјављује млади господин љубав пошто је претходно проценио вредност куће, коју девојка као мираз носи, и пошто се код Управе Фондова добро распитао о величини дуга на тој кући.
Сви глуме, сви глумимо и онда дедер, како међу нама познати ко је глумац а ко није, и то сада, у доба када је владавина обријане генерације?
Да би познали ко је глумац, свакојако треба да смо најпре на чисто са питањем: шта је то глумац? Али немојте мислити да је то тако лака ствар одговорити на питање: шта је то глумац?
Кад би било да се о глумицама да професорска дефиниција, ништа лакше! Као што сједињење водоника и сумпорног оксида дају сумпорну киселину тако и сједињење талента са тоном и покретом дају глумца. Таква би дефиниција професорима била сасвим довољна и они би је разумели, јер, најзад, професорске дефиниције и немају претензија да их разумеју и ђаци. Али, кад би се дефиниција глумца оставила професорима они би били кадри да је преставе каквом хемијском формулом, рецимо: SO2 + H2O = H2SO4, те би још на крају крајева, могло изаћи да је глумац киселина. И ако има глумаца који, у даноме тренутку одиста претстављају киселину, ипак је немогуће пристати уз такве професорске дефиниције. Одговор на питање: шта је то глумац, треба тражити у одговору на питање: шта је то позориште? Јер, као што вам је лако рећи шта је то свештеник, када сте начисто с тим шта је религија, тако вам је исто лако рећи и шта је то глумац, ако сте начисто с тим шта је то позориште.
Наши би стари рекли: „комендија“. Они, који новцем одмеравају вредност животних појава, рекли би: позориште је залудица. Мудраци, они што мудрост крчме на кантар, рекли би: позориште је беспослица. Празнослови, они што мисле да су свакој загонетци у животу нашли одгонетку ако склопе леп афоризам, рекли би: позориште је школа. Посетиоци који позориште гледају само оком, рекли би: позориште је забава, а они, који га гледају и оком и ухом и душом, рекли би: позориште је за сваког појединца оно, што он у њему види и што је кадар да види.
Ко међу свима овима има право?
Да дођемо до одговора, морамо се ипак користити оним методама које само малочас онако пакосно исмејали. Морамо се користити професорским методама и то баш оним примењеним у хемији. Нећемо употребити методу сједињавања, ону коју смо мало пре наводили, али ћемо искористити методу рашчлањавања, разједињавања. Не синтезу, дакле, већ анализу. Покушаћемо да појам позориште разлучимо на његове саставне елементе те да тако лакше нађемо себи одговор на постављено питање.
Позориште чине три елемента: писац, глумац, и публика. То су три недељива елемента и једно без другога не може постојати а да се не оштети целина појма о позоришту. Чим једно од овога, трога недостаје, то није више позориште. Писац без глумца и публике не чини позориште; публика без писца и глумца не чини позориште.
Тек у складу, тек у заједници писца, глумца и публике постоји позориште и — тек у сједињењу, интимном и присном сједињењу ова три елемента, може позориште бити она моћ која ће нас уздићи до хармоније духовнога живота.
Тај склад, та интимна веза, та хармонија писца, глумца и публике, то је, ето, позориште.
Као што видите, то је у неку руку један потпуно модеран и савремен брак у троје или тако звани: брачни трокут. Муж, жена и кућни пријатељ, данас је већ један признати и легалан услов за срећан брак и добар домаћи живот, и, ево, где се тај сретни услов јавља и у покушају да стечемо јаснији појам о позоришту.
Ви можда очекујете од мене да вам објасним и то, ко је у томе брачном трокуту, каквим нам се позориште приказује, муж, ко жена, а ко онај трећи, кућни пријатељ, али — то је тако деликатно и, ако хоћете, тако компликовано питање, да сам ја у великој забуни како да га објасним. И писац и глумац су ти који желе да освоје публику; они јој кокетирају, они је топлотом својих осећаја, узвишеношћу својих мисли или ведрином свога духа и освајају и, — према томе — изгледало би да су писац и глумац ти брачни ривали, а публика — лепа половина.
Има публика још и других особина и атрибута који би јој могли определити положај лепе половине у брачноме трокуту који се зове позориште, Тако, на пример: публика је та која долази на преставу да буде освојена или разочарана, исто онако као жена у браку. Публика је та која аплаудира или остаје равнодушна после спуштене завесе, а исто така и у браку жена је та која аплаудира или остаје разочарана после спуштене завесе. Публика је та која прима на своја недра и у свој загрљај и писца и глумца, ако имају успеха, исто као и жена у браку што прима на своја недра и у свој загрљај и мужа и кућнога пријатеља ако имају успеха.
Па ипак, и крај тога што су наведене околности тако сличне, не би се могло с поуздањем тврдити да публика представља лепу половину у томе браку који се зове позориште; не би се могло ни по томе, што је у позоришту публика та која плаћа улазницу, док у браку муж и кућни пријатељ су ти који плаћају улазницу.
Намењујући у овоме брачноме трокуту публици улогу лепе половине, ми би јој учинили и једну неправду. Љубав која постоји између публике глумца и писца толико је идеална да би се у овом случају публика могла сматрати само као платонска љубазница а, дозволићете, да је у платонској љубави сувишан чак и муж, а камо ли још и кућни пријатељ.
Према томе, отпада и могућност упоређења да су писац и глумац два ривала. То упоређење отпада већ и стога што се писац и глумац пред публиком јављају увек као једно лице а не као два. Јер само удружени, чврсто удружени писац и глумац, чине оно треће лице, оно што ступа пред нас иза отворене завесе. Драмски писац и глумац, у драмској уметности представљају једну нераздвојну целину; они представљају неку врсту сијамских близнаца сраслих једног са другим. Разлика је сва у томе што су сијамски близнаци два лица везана телом, док су драмски писац и глумац два лица везана душом.
Ви сви знате ко су сијамски близанци? Тако су, после оних митолошких, називане и две сестре које су срасле те се као феномен приказивале за новац по Европи и Америци. Те две сестрице, близнакиње, тако су биле срасле телом да их је немогуће било одвојити. Немогуће је било, веле, зато што су те две срасле сестре, и ако су имале свака своје срце и свака свој стомак, ипак имале један и заједнички крвоток. Такав, ето, заједнички крвоток везује и драмскога писца са глумцем.
Позната вам је извесно и историја тих двеју сраслих близанкиња које су ту скоро умрле. Те две мале и љупке девојчице шетале су тако по Европи и Америци и приказивале се све док нису одрасле, а, као су одрасле, десило им се оно што се свакој девојци дешава кад мало одрасте. Заљубиле се. Али, да би трагедија била што већа и драмски заплет што јачи, нису се заљубиле обе већ само једна, десна. Ма да су обе близнакиње биле сличне као две кришке јабуке, ма да се по сличности нису ни по чему разликовале, ипак се младић заљубио само у једну, десну сестру. Несретни младић преживео је врло тешке дане, јер своју љубљену није могао никако да ухвати на само да јој изјави љубав. Најзад јој се он исповеди писмено и доби одговор да и она њега воли и да ће само његова бити. И сад настаје оно што се у овој комедији може назвати трагедијом, Најпре две сестре дођу у сукоб.
— Ја не могу без њега да живим и дала сам му реч да ћу поћи за њега! — узвикује десна сестра.
— То не може бити јер ја не пристајем! — одговара лева сестра.
— Ама шта имаш ти да пристајеш или не пристајеш? — буни се десна сестра.
— Како шта имам ја да пристајем? Не могу ја дозволити да ви мене вучете на венчање, на свадбени пут и уопште свуда где пристоји и не пристоји једној младој девојци. И онда дозволи: биће и момената кад ћеш се ти и узрујавати и, зашто да ја теби дозволим да се узрујаваш мојим крвотоком? Што не иде не иде!
А није се само лева сестра бунила, и сам се младожења, пошто је већ испросио десну сестру, почео размишљати о свима ситуацијама које могу у његовом будућем браку настати.
— Нећу моћи никад бити на само са женом; нећу моћи ништа у четири ока да јој кажем. Па онда те две сестре савршено личе једна на другу и, рецимо, могла би једна носити црвену а друга плаву пантлику у коси да би се могле разликовати. Добро, то дању, али ноћу се не распознају боје. Па онда, ако роди моја жена биће нас четворо у постељи и тада ће моја брачна постеља почети да личи на вагон за спавање! Не, не, то није могуће!
И тако, за љубав брачне среће и домаћега мира, није остало ништа друго до да се изврши операција те да се две срасле сестре одвоје. То је захтевао и младожења и лева сестра.
А зашто не? Такве операције нису баш врло ретке и у животу. Бива, на пример — а то се често дешава — да се ташта прилепи уз своју ћерку и не одваја се од ње као да је срасла, као да је сијамска близнакиња. Замислите, молим вас, једну ташту као сијамску близнакињу, сраслу уз вашу супругу? И шта бива у таквом случају? Ако је зет одлучан, он, за љубав мира и брачне среће, врши операцију и одваја ташту од своје жене.
Тако су лекари поступили и код двеју сестара названих: сијамски близанци. Кад су обе пристале да се раставе, заболи су нож у њихово тело, засекли га и одвојили две сестре сваку за се, али — од те операције сестре су умрле.
Да, ти велики лекари, који тако олако замахају својим операторским ножем, морају мало стати и размислити: две сестре, две близнакиње, ма да имају две главе, два срца, два разна погледа, ма да претстављају два света — ипак имају један крвоток. Ко потегне да на двема сестрама, којима је Усуд доделио да живе срасле и кроз које тече један крвоток, ко потегне на њима да ампутацијом изврши раставу, тај је извршио и смртну казну на обема.
Досадањим излагањем ја сам желео да утврдим два факта. Први је да су драмски писац и глумац, у моменту кад се јављају пред публиком, једно биће, чиме сама собом отпада и клевета да публика у својој љубави према глумцу има и кућнег пријатеља. Друга би факат био, који желимо да констатујемо, да је љубав коју публика гаји према глумцу идеалне природе.
Идеална је то љубав већ и по околностима под, којима се манифестује. Рандеву је ових љубавника, глумца и публике, увек јаван; публика је овамо у партеру и на галерији, а глумац далеко од ње, тамо на бини, иза завесе. Раздваја их читав оркестар. И кад изјављују једно другом љубав, кад. глумац игром својом очарава публику, кад јој се уноси у душу; кад се публика усхићава игром свога љубимца и отвара му своју душу — све то бива преко рампе, преко оркестра. Замислите, молим вас, како би то у животу изгледало кад би се између двоје младих, који једно другом изјављују љубав, нашао читав оркестар са капелником?
Има још један начин на који се та љубав између публике и глумца манифестује, што још више утврђује колико је она чиста и идеална. То је признање које сте ево и ви, драги посетиоци, вечерашњим вашим одзивом и сећањем на оболелога доајена наше драмске уметности, тако очигледно показали.
Када сам пре неки дао обишао оболелога Старога Господина, дошла му је у посету и једна млада обожаватељка његове уметности и донела му киту цвећа, Он је киту притиснуо на усне, целивао је и у оку му је засјала једна топла суза и прошаптао ми је:
— Нису ме заборавили!
Можда је та суза била и сећање на оно што је било и што је давно прошло; можда се Жорж Дивал ражалио што му сад млада дамица, овако бономе, Староме Господину, доноси цвеће у знак поштовања, док је њена мајка некада усхићено бацала из ложе цвеће младоме Арману Дивалу!! Можда! А можда је та суза и знак захвалности јер је дубоко потресен прошаптао:
— Нису ме заборавили!
Кад му сутра одем и кад му кажем како су се вечерас пријатељи његове уметности у тако лепоме броју одазвали да му одаду признање, он ће извесно још једном дубоко потресен прошаптати:
— Нису ме заборавили!
И она иста топла суза оквасиће понова уморне очи Старога Господина.
4. Поговор
— Аутор: Божидар Ковачевић
4.1. Бранислав Нушић
4.1.1. Поглавље 1
Тимочка буна тек што се беше стишала. Србија је ћутала погружена у сенци краља Милана који је својом чизмом мрвио најтврђе кичме и најбоље главе. Тешко стање земље утицало је и на књижевност. Романтика, које је и иначе, из других разлога, нестајало, губила се у таквим приликама још брже. Реалистичко схватање живота освајало је све књижевнике који су нешто вредели.
Ипак, неке области књижевнога стварања споро су се мењале. Позориште, ограничено на државни театар у Београду, и на неколико путујућих дружина, живело је од сумњивих превода романтичарских драма и лаких комедија, које су до нас стизале у задоцњењу за десет година, или од домаћих позоришних комада, истесаних на брзу руку из народних песама. У то време Милош Цветић, проглашаван за генија, са Немањом и Тодором од Сталаћа попуњавао је репертоар, а управник позоришта, Шапчанин, силом своје власти, приказивао је своје комаде Милоша у Латинима или Болумиле. То је било доба када је Стеван Ј. Јевтић са комедијом из србијанскога живота Четири милиона рубаља као успех. То је још више доба када су Кућна капица доктора Фауста, Јованка што плаче и Јованка што се смеје или Доктор Окс позоришни догађаји првога реда.
Глишић у те дане једини својом Подвалом показује нове могућности у нашој драми. То је одмах запажено и публика, дотле немарна, пуни позориште. „Поједини пасажи из његове Подвале уче се скоро на памет.“5 Али мада је био драматург, Глишић није могао утицати на Шапчанина. Талентовани писац комада из сеоскога живота, Глишић није у исто доба био и велики познавалац сцене; већи драматичар од Шапчанина, он није био већи од њега и као драматург. У позоришним стварима, оба шефа су били дилетанти.
Скоро у исто време са Глишићем и Нушић почиње да пише комедије, мада дуго не успева да их објави или прикаже на позорници. Глишић је у својим комадима приказивао село; Нушић узима за оквир своје радње србијанску паланку осамдесетих година. Не треба заборавити да је тек три године, како су основане радикална и напредна странка и да је наш свет, дотле мало навикнут на страначке размирице, добром посматрачу морао изгледати комичан својом свежином и страшћу у локалним политичким борбама.
Сав израстао из Гогоља и Стерије, Нушић у позну јесен 1883 чита у башти Јована Илића (у оној старој кући, која још и данас постоји на почетку Далматинске улице, преко пута кафане код „Седам шваба“) својим најинтимнијим друговима Народнога Посланика. Слушаоци, Војислав Илић, и његов брат Милутин, Владимир Јовановић, познати социални и сатирични песник, и Коста Арсенијевић, штампарски радник и такође песник од извесна гласа, схватише сву вредност дела. Иако сасвим млад (Нушић тада не беше напунио ни двадесету), писац је са доста вештине и разумевања шибао тадањи поредак, политичке страсти и полицијска насиља за време избора. Младим реформаторима друштва и помало револуционарима, таква је драма морала годити.
4.1.2. Поглавље 2
Откуда да Нушић почне свој књижевни рад комедијом? Млади људи обично почињу песмом и приповетком. Тако је почео и Нушић. Годину дана пре но што је почео писати Народнога посланика, алманах једне ђачке књижевне дружине, (Нада) објављује две његове песме и две приче, под потписом Алкибијада Ђ. Нуше. Пре тога штампао му је стихове и дечји лист Голуб, кроз који су прошли Шантић, Дучић и толики други писци. Али све је то било пролазно и безначајно. Његов прави књижевни рад почео је писањем једне комедије. Откуда то?
Као Јован С. Поповић, и Нушић је рођен (1864) од оца Маћедонца, — оне мешавине Словена, Арнаутина, Цинцарина и Грка, која је нашем народу дала толике писце и државнике, — и од мајке чисте Српкиње. Од оца је наследио ону инвантивност и конструктивност, тако потребну за писање позоришних комада, и онај типично маћедонски и цинцарски дар познавања људи; најзад, ми ону фину радозналост да опази смешне стране људи и њихових поступака. Од матере, пореклом Босанке од Брчкога, примио је ону типичну ведрину и веселост, карактеристичну за Посавце, која прожима скоро сва његова дела. Тако се, као и код Јована Поповића Стеријиног, и код младог Нушића стекоше особине које су толико утицале на његово књижевно стварање. Али док је млади Стерија у Вршцу, окружен лозјем, могао само да проучава типове и нарави за своје будуће комедије, дотле је Нушић у винородном Смедереву имао поред тога прилике да види и глумце. То је, несумњиво, морало утицати на Нушића.
У улици, која се данас зове Нушићева, јер је у њој некада била кућа његовога оца, налази се ваљада још и данас гостионица код „Зеленога венца“ са прилично пространом баштом. У тој башти, за време босанско-херцеговачких устанака и наших ратова са Турцима, давала је преставе путујућа дружина Михаила Димића. Димић је тада био чувен глумац; важио је као најбољи приказивач Кир-Јање. Врло је вероватно да је и сам имао нешто цинцарске крви. Жена његова Ангелина, кћи Јоксима. Новића-Оточанина, и њена сестра, биле су такође добре глумице Стеријина репертоара.
Тадање путујуће дружине беху још сиромашније и оскудније са декорацијама и костимима но данашње. Чак и бољи глумци вршили су све послове, као што то данас чине чланови малих циркуса по вашарима: разносили су и лепили плакате, чистили и удешавали позорницу, крпили и дизали завесу, били шаптачи и статисти, „те није чудо било видети — причао нам је сам Нушић — како од моје куће Хајдук-Вељко носи какву столицу на глави, Стеван Првовенчани ћилим, а Цар-Лазар ногаре и даске од миндерлука.“ Због таквих услуга, млади Нушић је имао права да бесплатно гледа сваку преставу. Ту, крај саме позорнице, међу свирачима, у оркестру, скоро наслоњен на бину, он је свако вече живео у оној позоришној атмосфери која очарава и нагони љубитеље позоришта да иду и на рђаве комаде, ма дремали у седишту. Тако је Нушић заволео позориште и научио да „сценски“ посматра живот и људе.
Димић је у Смедереву рђаво прошао. Гледаоци су ценили његов глумачки дар, али их није било довољно ни да се исхрани трупа. Кад је полазио из Смедерева, Димић је толико рђаво стајао да није могао понети ни своје оскудне декорације, него их је оставио у аманет код Нушићева оца. У двоја кола са арњевима, стрпао је глумце, гардеробу и архиву са преписима позоришних улога, и отишао да у другом месту тражи срећу, надајући се бољим временима. Никада се није вратио у Смедерево да узме своје декорације.
Била је то згодна прилика за малог Нушића да оснује своје позориште, у коме је најбољи глумац био Јевта Угричић, а играо и Чеда Поповић, доцније обојица књижевници — хумористи6. Позориште је успело, јер се играло са правим декорацијама. Мучно је било само са репертоаром. Помагали су се народним песмама. Млади Нушић их је ревносно читао и прерађивао у позоришне комаде. Ослобођен и охрабрен тим послом, већ тада, у тринаестој години, написао је и некакав Бој на Љубићу. Због ратнога расположења у нас у то доба (1877) и његов учитељ, Димић, понајвише је неговао родољубиви репертоар. Ипак је, покаткад, давао и комаде Ј. С. Поповића или Косте Трифковића. „Мене су Стерија и Трифковић више привлачили но Хајдук-Вељко и Муса Кесеџија — вели Нушић — и, сећам се да сам под његовим утицајем написао као тринаестогодишњак прву шаљиву игру у једном чину која се звала ‘Риђа брада’/. Млад муж и жена воле сви лепо живе, али срећу женину нагриза једна мужевља тајна. Он се свако јутро закључава у своју собу и бави се тамо читав сат. Њу то мучи. Она постаје љубоморна, иако види да је муж сам у соби. Најзад, у љубомори, она уз помоћ свога чике проваљује једном врата и затиче мужа да боји браду, јер је риђобрад, а она је била сујеверна и веровала да су људи риђе браде зли. Сад се мири, јер је видела да су и риђи људи добри.
Комад је био више у стилу Трифковићеве комедије интриге, него Стеријиних комедија карактера и друштвене средине, али је за једног тринаестогодишњег дечка показивао велику моћ инвенције и смисао за логички развој интриге.
4.1.3. Поглавље 3
Нешто доцније, по одласку из Смедерева, школујући се у Београду, Нушић открива Гогоља, чије приповетке, баш тада некако, беху изашле у четири свеске у малој Народној библиотеци Браће Јовановића. Ревизор је такође био већ објављен у преводу радикалскога публициста, Пере Тодоровића.
На Нушића, навикнутог да посматра комедију на Стеријин начин, Ревизор је морао учинити велики утисак. Истина он пише Народнога посланика још стилом једног Трифковића, још на начин једног Стерије, али са тенденцијом у многом чему гогољевском: да исмеје, да ишиба чиновништво и људе у политичкој борби свога времена. Угледање на Гогоља и политичко уверење младога Нушића учинили су да у његовом комаду триумфује адвокат Ивковић, кандидат опозиције, над старим газда-Јевремом, владиним кандидатом за посланика. Младим слушаоцима његовим у башти Јована Илића баш таква је комедија и требала; радујући се новини сижеа и занимљивој обради, они не приметише недостатке.
Примљено од другова, у чији је укус писац веровао, дело се брзо нађе на столу управника државнога позоришта, који се нађе у недоумици. С једне стране, лојалност према власти и тадањем режиму није му допуштала ни једнога часа да помисли на приказивање овога „радикалскога“ комада; са друге стране, стални напади штампе7 на позориште и њенога управника, што штити сумњиве туђинске водвиље на штету домаће драме, гонили су га да има обзира према младоме писцу и да га одмах не одбацује. Тада је у позоришту постојао један одбор који је читао рукописе или саветовао управу у питањима репертоара. Шапчанин га се сети, и рукопис оде Миловану Глишићу и Лази Лазаревићу на оцену. Мишљење обојице беше повољно. Лазаревић, шта више, саветоваше управу, „да са пуно обзира прихвати младога писца који обећава будућега комедиографа.“ Рукопис би враћен писцу, да ублажи нека места, где се сувише исмевао режим. То се понављало двапута и, кад је комад по пишчеву мишљењу, био довољно умивен, управник Шапчанин га упути поверљиво — Министарству унутрашњих дела да пресуди има ли у комад „елемената који би евентуално могли бити повод за разнолике против-државне манифестације“. Срећом, после неког времена, комад дође до Тасе Миленковића, који се и сам бавио књижевношћу, те га он поврати позоришту. Иако одговор Министарства беше неодређен, могло се видети да није на штету писца. Шапчанин га ипак није смео приказати, него затражи од Нушића нову комедију.
4.1.4. Поглавље 4
Сам Нушић признаје да је Сумњиво лице, његова друга комедија, још више под Гогољевим утицајем и да у многоме потсећа на Ревизора. У козерији, коју је држао поводом првога приказивања Сумњивога лица, маја 1923, он нарочито истиче да је Гогољ „био писац… тадање омладине, која се њиме одушевљавала са његове оштре сатире, нарочито оне која се односила на руску бирократију. У Гогољевим типовима омладина је видела… нашу бирократију… Испод таквога снажног утицаја тешко је било извући се, а комедиографу у толико теже, што је тадање наше друштво, напосе бирократија, била тако истоветна са ‘Ревизором’, да се Гогољ замало па могао сматрати нашим домаћим писцем… На моме оригиналноме рукопису овога комада (‘Сумњивога лица’) чак и не пише ‘комедија у два чина’, као што је то доцније на позоришним листама написано, већ ‘гогољијада у два чина’“.
Ни Сумњиво лице због политичких прилика није приказано за време управниковања Шапчанинова а ни доцније, па чак ни кад је Нушић дошао на његово место. Писан негде око 1888, а приказан после четрдесет и пет година, комад је вероватно претрпео неке измене. Са више рутине, зрелији и искуснији, Нушић је, вероватно, доцније, преправљао ову комедију. Ми стога не можемо знати да ли је она првобитно била боља или слабија од Народнога посланика, али у данашњем облику чини нам се јача од њега. Већ сам сиже много је погоднији. Као што у Гогоља чиновници у руској варошици узбуђено чекају ревизора из Петрограда и првог странца, који наиђе, набеде да је ревизор, тако и код Нушића срески начелник, примивши шифровану потерницу за сумњивим лицем која растура револуционарне и антидинастичке списе, хвата — вереника своје кћери, ни крива ни дужна. Тај исти сиже, духовитије и вештије, искористиће писац доцније у Аналфабети, шали у једном чину. Али Сумњиво лице има више значаја од Аналфабете, јер је писац у њему насликао више типова и развој радње је шири, а хомогеност дела је ипак очувана. Сумњиво лице је врло успела карикатура наше бирократије и паланачких глупости; то је добар пример комедије интриге, шире замишљене и изведене него што се дотада у нас градила комедија те врсте. Сем тога, у Сумњивом лицу нема оне натегнуте комике која се каткад налази у Народном посланику (као кад нпр. газда-Јеврем чита говор свога противника, адвоката Ивковића), јер комика исходи логично из саме ситуације. Ипак, о развоју Нушићева талента не може се судити према овој комедији, јер јој не знамо првобитну редакцију.
Али да се Нушић лепо почео развијати, види се по Протекцији, трећој комедији његовој која са ранијима чини, да тако кажемо, као неку србијанску трилогију, јер даје слику једне средине и то, мање-више, све на један те исти начин. Са Протекцијом је Нушић изашао из доста уског оквира комедије интриге и закорачио у комедију друштвене средине и нарави. То везује Протекцију са доцнијом комедијом Госпођа министарка, те је много природније поделити ове четири, иначе тако блиске комедије, у две групе: Народни посланик и Сумњиво лице, у којима преовлађују ситуације интриге, носиле би у себи трагове Нушићевога почетништва; Протекција и Госпођа министарка, у којима се писац труди да изађе из ситуација интриге и да пређе на сликање типова и нарави, показују писца као већ израђеног комедиографа.
Добро погођена слика уседелице, министрове сестре; комична фигура председника суда Аћима Кукића и „ђумругџије“ Саве Савића; тип Светислава, Кукићевога сина, опозиционара и уредника левичарских новина, који ће узети министрову кћер, (у Протекцији дат са више студије и нианса, него његов двојник, Ивковић, противник и зет газда-Јевремов у Народном посланику); најзад, цела кола комедија, више повезана и рађена са више инвенције и деликатности него раније, све је то доказ сталне еволуције Нушићеве. Мишљење Лазе Лазаревића почело се остваривати.
Да је био у другим приликама, Нушић би већ у деведесетим годинама прошлога века развио своје стваралачке могућности до краја. Али његов живот није текао мирно и равномерно, као што би се могло помислити према комедијама.
Између сваке од ових комедија збивали су се догађаји који су Нушића одвајали од позоришта и ометали његов прави позив: бити велики комедиограф. Учествујући у тим догађајима, Нушић се бавио и другим књижевним покушајима који су нам открили једног новог и друкчег Нушића, ништа мање интересантног но првог.
4.1.5. Поглавље 5
Бугарски рат је затекао Нушића у војсци на одслужењу ђачког рока. Тај рат, тако трагичан, чак и данас, кад га посматрамо из историјске перспективе, савременици су схватили још трагичније. Његова је објава један од најцрњих дана у нашој прошлости. Али после мира који није изменио стање пре рата, на тај неуспели рат почело се постепено гледати ведрије. Од њега је ипак било неке користи: Краљ Милан после угушене Тимочке буне био је свемоћан у земљи; после рата са Бугарима, он је пристао да разговара са левицом, и мора, која је притискивала груди многих грађана, поче попуштати.
Нушић је био исувише млад да разуме овај рат; у двадесетој години се догађаји преживљују, а не аналишу. То преживљавање је главни чар његових Приповедака једнога каплара. Данас је у светској књижевности изашло на глас неколико књига о рату, писаних од младих људи8. Нушићеве приповетке у многом чему могле би се с њима мерити, а нарочито по топлини и нежном саосећању који зраче из ових скица. Опроштај, Птичице божије, Петар Дабић, а нарочито Шињел, откривају нам тога новог Нушића, Нушића који је престао да се смеје и шали.
Шињел је мала прича, скоро анегдота, о војнику Алекси, који нема шињела, па „кад дође вече, а он се, јадник, нуди час једном, час другом под ћебе, али… где и душа почне да се мрзне, ту нема ни милости ни пријатељства. Ко би онде на Плочи и своме рођеном уступио пола ћебета?…“ Једне је ноћи нудио и паре једном, да га пусти, а онај није хтео ни да отшкрине (sic!) ћебе, у које се завио, већ… стресе једном ногом и довикне му: „Макни!“ Неки болничар му прода, „онако испод руке“ шињел преминулога рањеника и Алекса, обукавши га, нађе у њему писмо покојниковог оца. О ситним, безначајним догађајима пише стари отац, о девојци која га чека, али то ништавно писамце добија неизмерну вредност, јер је умро онај коме је упућено. Отац га неће видети, девојка га неће дочекати… „Кад сам дочитао писмо, погледасмо се и ја и Алекса испод очију. Нисмо ни речи проговорили, само Алекса узе оно писмо, сави га лепо и понова метну у џеп. — Шта ћеш с њим? — Хоћу да га чувам, рече“.
Као што је поента овог малог фељтона проста, па ипак дира, тако и цела књига, саграђена најобичнијим средствима, даје јак ефект. Нушић је тридесет година касније у Деветстопетнаестој, ваљда једини међу писцима што преживише рат, описао повлачење, са свом збиљом на коју га гоне тешки доживљаји, али он је у том делу из позних дана својих уметник, писац који зна свој посао и вешти сликар, па те онда човек који преживљује догађаје о којима пише. У Приповеткама једнога каплара он је младић, скоро дете, кога су послали у рат да убија људе, а он у њима открива своје ближње, и благо, без протеста, јер са свима саосећа, он све прашта, схватајући колико је рат страшна појава. Тек онда долази уметник да помогне човеку да се изрази, и то је узрок што Приповетке једнога каплара на рафиниранога читаоца више утичу него Деветстопетнаеста.
Наше повлачење, то је низ сцена из Дантеовог Пакла, али рат у Нушићевој књизи о њему не изгледа тако бесмислен и тужан, јер то ја рат једног малог народа који се јуначки бори са надмоћним непријатељем. Рат ту има смисла, јер је одбрана слободе, и све патње имају оправдања. Приповетке једнога каплара, дају нам друкчију, чешћу и зато истинитију слику рата. У њима је рат бесмислено дело заблуделих, борба два ближња, два брата, и Нушић је то схватио можда дубље него Ремарк. Штета је само што стил и техничка обрада ових прича нису равни концепцији, али то се не може ни тражити од писца у двадесетој години. У то доба се пишу стихови, али добра проза скоро никада.
4.1.6. Поглавље 6
После рата, прочувши се књигом прича и — неприказаном комедијом, коју државно позориште никако није смело да изнесе на позорницу, Нушић пише (1887) Сумњиво лице, о коме смо већ говорили.
Те исте године, 1887, једна невина штампарска кривица донесе му осуду на две године затвора у Пожаревачком казненом заводу.
Нови београдски дневник, лист независан, наклоњен опозицији и слободној мисли, имао је нарочиту рубрику за сатиру и критику актуелних догађаја. Под видом шале, јавно мнење се у тој рубрици често верније изражавало него у уводним чланцима. Ту је Војислав Илић објавио свој Маскенбал на Руднику, који је толико узбудио власти и наљутио краља Милана. Ту је, свакако, потакнут примером Војислављевим, и Нушић објавио једну алегоричну песму која га је одвела у Пожаревац.
Песма се зове Два раба и била је оштар прекор краљу и властима што испратише до гроба мајку дворског куртизана, генерала Франасовића, а не дођоше на пратњу мајору Катанићу, јунаку из рата са Бугарима, преминулом од осам рана. Песма (објављена 6 маја 1887) гласи:
1.
Та ту скоро, биће ових дана
Саранисмо једног божјег раба
Читали сте, видли сте параду.
Тај раб божји беше једна — баба.
Затутњаше сва четири звона,
Поврвеше ките и мундири,
Поврвеше перјанице бојне
Поврвеше безбојни9 шешири.
Сви мајори, дебели и суви,
Официра дела кита сјајна,
Пуковници „с орлом“ и „без орла“
И још неко, али то је тајна.
И право је — не тумач’те друкче
И на што би ту брбљала злоба —
И право је, та последња почаст,
Испратити покојну до гроба.
2.
Још скорије — биће ових дана —
Саранисмо још једнога, раба,
Али на жалост многих „баба“ наших
Тај раб божји није био баба.
Не поврве кита и мундири.
А и ког би да до гроба прати,
И што пође, и што хтеде поћи
Од пола се пута кући врати.
Промукло су ударала звона,
Ударала звона из буџака.
А ни што би да се чини џева,
Кад је пратња српскога јунака.
Најзад као envoi долазило је ово наравоученије:
Српска децо, што мислити знате
Из овога поуку имате.
У Србији прилике су таке.
Бабе славе, презиру јунаке.
Зато и ви не муч’те се џабе;
Српска децо, постаните бабе.
Израз „И још неко, али то је тајна“, инкримисан је као увредљива алузија на краља Милана, а стих „Бабе славе, презиру јунаке“, као увреда режима. Издавач листа, штампар Св. Николић није хтео да прими на се кривицу, и каогод што Војислав Илић није могао допустити да власти гоне друге људе због Маскенбала на Руднику, тако је и Нушић псеудоним Гасарче признао за свој и отишао у апс.
У тамници Нушић није ленствовао. У почетку нод строгом присмотром, после проглашења Устава од 1888, Нушићу буде дозвољено читати и писати. Поред већ поменуте Протекција, коју је и започео и довршио у пожаревачком затвору, Нушић је тамо написао и Листиће.
Под јаким утицајем Хајнеових Идеја или Књиге Легран10 слично Ђерданима Добре Ружића, Листићи Нушићеви нису само ћаскање једног беспосленог затвореника. Сарказам и иронија преплећу се са лирским местима и после козерије долази песма у прози. Начин је тај онда био нов у нашој прози, дотле романтичној и сентименталној. Данас, Листићи могу изгледати наивни; некада, они су радо читани и учени на изуст. „Научите се да баш онда ћутите, кад вас савест гони да говорите, па ћете се убрзо уверити да је ћутања — злато. Будите увек спремни да докажете владаоцу да је племенит, жени да је лепа, пандуру да је мудар, списатељу да је гениалан… Ето, то вам је мој савет, радите тако и ви се нећете кајати; имаћете мира и на небу и на земљи и гојићете се.“ Колико је пута ово место из Листића у нас цитирано! Данас оно нам се не чини ни ново ни оригинално, али у оно доба чинило се читаоцима особито духовито.
Објављена 1889, ова књига је, на заранку једнога режима и читаве једне епохе, за коју се многима чинило да је бесповратно прошла, била запажена много више него Приповетке једнога каплара. Нушић је, тек после појаве Листића постао доиста познат књижевник; у историји књижевности биће због ове књиге забележен и као родоначелник наше модерне сатире, коју ће после продужити и развити Домановић. Ко буде пажљиво вршио анализу Листића и Домановићевих сатиричних алегорија, томе ће бити јасна веза између ова два писца; и у стилу, и у инвенцији наћи ће са много заједничких црта.
4.1.7. Поглавље 7
Нушић није издржао ни годину дана у затвору.11 После Устава од 1888 и доласка радикала на владу, његова је кривица пала у заборав, те га поставише за писара конзулата у Битољу. Иако је свршио права још 1884, у Београду и Грацу, државну службу није дуго могао добити „због погана језика и још поганија пера“, како рече министар, код кога су се Нушићеви пријатељи заузимали.
Наши књижевници су у дипломатију почели продирати кроз консуларну службу по Маћедонији. Нушић је, са Војиславом Илићем, међу првима који тамо одлазе. И сам пореклом, по оцу, из јужних крајева, Нушић је за десет година службе по тим крајевима, био од користи нашој националној ствари. По Битољу, Солуну, Приштини и другим местима, као писар, секретар, вицеконсул, он је са тадањим професорима наших гимназија „по Турској“, са учитељима, свештеницима и виђенијим грађанима радио на буђењу и утврђивању српске свести.
Изгледало је да га је тај посао свега обузео. Сем Прве парнице (приказана без успеха 1897), Нушић за тих десет година није дао ништа позоришту, али је писао комаде који су тек од 1899 почели да се приказују. Стога је изгледало, чак и критичарима онога времена, да су га југ и наши национални проблеми сасвим занели и да им ставља у службу чак и свој књижевни талент.
Његова књига Крај обала Охридског Језера (1894), кад се изљушти из статистичких и етнографских података, који су данас измењени, добар је опис ваљда најлепшега краја наше земље. Штета је што ова књига није ушла у сабрана дела Нушићева. Наши писци ретко описују отаџбину; Нушић је показао да то треба чинити. (Сем тога, књига је много допринела познавању јужних крајева. Добар и као књижевно дало, и као пропагандни спис, овај опис најјужнијих наших предала има и данас вредности; ваљало га је стога очистити од ефемерних података и унети у сабрана дела.
То исто важи, можда још и више, за другу књигу „путничких бележака“ С Косова на Сиње Море, објављену исте, 1894 године. Јад и беду нашега живља, које су истребљивали Арбанаси, а турске власти тлачиле по Косову и Старој Србији, Нушић је умео да прикаже са заносом националнога револуционара те је књига много утицала на наше јавно мнење. Она је, сем тога, описивала пут, којим ће српска војска, двадесет година доцније, избити на море. Један врло виђени грађанин, који нам из скромности забрањује да му поменемо име, причао нам је како је, уочи самог рата с Турцима, као млад студент, читао у Народној библиотеци ово Нушићево дело; књига је толико утицала на њега да је сутрадан прешао границу међу првим четницима.
Трећа књига његових путописа, Косово, објављена доцније (1902—1903), али заснована и у главном израђена у Приштини, где је Нушић био вицеконсул, има такође све врлине и мане ранијих описа јужних крајева. У издању Матице српске, она је много читана по крајевима под Аустро-Угарском и после анексије на разним „велеиздајничким“ претресима покаткад инкримисана.
Удаљен за тих десет година од позоришта, Нушић се ипак није претворио у публициста, како су страховали неки приказивачи његових путничких бележака. Југ га је инспирисао да напише и збирку прича из муслиманскога живота, Рамазанске вечери (1898) написане су са оном топлином и уосећавањем, примећеним већ у Приповеткама једнога капилара. Али зрелији, Нушић је сад вештији писац и његових дванаест прича остаће, са неким Сремчевим стварима, најбоље слике онога патриархалнога света који, почев од 1878, полако чили тамо на југу. Мада писане ијекавским наречјем, што звучи необично код Нушића, Рамазанске вечери нису везане за босанску касабу али ни за стари Ниш, Гњилане или Скопље; то су приче о животу наших муслимана, истих ма у ком се граду или крају налазили. Али Рамазанске вечери доста се и разликују од Ћоровићевих описа касаба и Сремчевих прича из варошица на југу; сувише идилично и сентиментално приказивање покаткад их оштро одваја од других приповедака. Због тога нам се често чини да се у Рамазанским вечерима више осећа списатељ од рутине, него онај уметник из Приповедака једнога каплара који није имао стила, али је умео да осети оно највечније у човеку. Обиље турских речи и локалних појединости, иначе туђих Нушићу, сметали су му каткад да нађе прави израз. Уосталом, Приповетке једнога каплара Нушић је проживео, а Рамазанске вечери дочарао; отуда и потиче сва разлика у вредности. Ипак, неке приповетке, баш због те сентименталности, која иначе не пристаје Нушићу, гоне читаоца да их прочита на душак; таква је Џарије, тужна повест једне робиње, коју продају, а дете јој остаје код законите жене господареве, нероткиње; такви су Душмани, где се две куће, завађене као Монтеки и Капулети, мире кроз новорођенче, у којима се помешала крв завађених предака; таква, донекле, и приповетка Талаки-селасе, тде муж, заљубљен у жену, коју је отерао од себе, убија њеног другог мужа, кад не може да је себи поврати. Рамазанским вечерима по обради и садржини припада и Ташула, дуга новела која би могла бити и роман. Права је штета што ову дивну повест писац није додао Рамазанским вечерима или је унео ма где у сабрана дела. Објављена у Живаљевићеву Колу (1902), ова приповетка је поникла у истим приликама, у којим и Рамазанске вечери, под утиском Нушићевих доживљаја на југу и посматрања муслиманског света; требало ју је стога унети у Рамазанске вечери. Како је Ташула писана екавски, могла се том приликом цела збирка преврнути у екавштину, јер мада се радња ниједна приче не ставља у одређено место, читаоцу се ипак чини да се дешава негде за Врањом. Том малом променом, Рамазанске вечери би стекле ону „књижевну вероватност“ која је тако потребна баш делима ове врсте.
4.1.8. Поглавље 8
Кад је 1900 прешао у Министарство просвете и убрзо постао драматург у позоришту, Нушић улази с новом снагом у књижевни живот онога времена. Десет година потуцања по неослобођеним крајевима начинили су га свежим и духовно радозналим.12 У позоришту и по редакцијама он ће се сретати са књижевницима разних погледа и котерија. Српски књижевни гласник и Коло окупљају у то време најбоље писце; Јанко Веселиновић, Сремац, Нушић и још неки истакнутији писци, из разних узрока, радије сарађују у Колу, него у Гласнику. Али Нушић је увек био независан од великих књижевних часописа; за њега се не може рећи да га је овај или онај часопис помагао и лансирао. Оно што је за друге часопис, за Нушића су дневни листови и рампа.
Тих првих година по доласку у Београд, он објављује Десет прича и Општинско дете, роман једног одојчета, а за позориште ради колико ниједан писац до тада, па чак ни Ј. С. Поповић.
Ми ћемо најпре прегледати дела која не припадају позоришту. Са Десет прича, које ће се после упетостручити, и са збирком шаљивих фељтона Бен-Акиба, Нушић постаје први хуморист наше земље. Замољен од Политике да јој стално пише хумореске и козерије, он је под псеудонимом једног старог јеврејског мудраца (можда оног који се спомиње у некад популарном комаду Уријел Акоста) још почетком овога века претеча Зошченка, Питигрилија и других хумориста који су данас толико познати и слављени, јер — нису наши. Нушић је, међутим, често ниподаштаван, баш због тих кратких прича, неправедно, разуме се, јер се међу њима покаткад нађе текст који би радо потписали Твен или Зошченко.
Зар Кикандонска посла, или Храм Св. Луке у Ровцима нису ремек-дела своје врсте? „Милина је била како је све то лепо ишло у Мајдан-пеку до пре неког времена. Као пред рајским вратима стигли се ту сви народи: и Талијан са шиљатом брадом и хармоником под пазухом, и Влах са дебелом главом и украденом погачом у торби, и Немац са плавим очима и молитвеником под мишком, и Словак са прћастим носем и флашицом ракије у џепу, и кога ти ту још није било“… Тако почињу Кикандонска посла им ви као на позорници гледате у духу целу причу. И код Твена, и код Чехова, и код Зошченка, да узмемо ова три типа хумористе, све се решава сценски и ситуације се развијају као да су на позорници. Хумору је увек потребна слика и што једноставније казана фабула, без описа и размишљања. Зато се Чеховљеве причице приказују, почев од Художественога театра па до дилетантских дружина. Нушићу, који је и иначе мајстор сцене, полази стога за руком да покаткад да причу која по јачини хумора достиже Зошченка или Твена, нарочито кад успе да је реши с елеганцијом комедиографа, избацујући, као добар карикатурист, све што је сувишно. Кикандонска посла нису из Бен-Акибе, него из низа његових дужих прича, где се та вештина теже види, па, ипак, Нушић је и ту начинио неколико мајсторских потеза. Али, чак и у толико презреном Бен-Акиби и хуморескама, које му припадају ако не формално, а оно у суштини, има тренутака када Нушић престиже Зошченка. Моје бистро дете, Црногорска банка, Попис становништва, Министарско прасе, добри су примери хумористичнога фељтона у коме се један актуелан догађај, који је репортер јавио као обичну вест, или један друштвени проблем, због кога би публицист написао досадан чланак, претварају у обешењачки духовиту причу или козерију.
Општинско дете, одисеја једног ванбрачног одојчета, мозаик је духовитих и бурлескних ситуација, неповезаних довољно међу собом. По томе опомиње на Пут око света, али по стилу и по начину обраде уопште, Општинско дете сродно је Сремчевој Лимунацији на селу и Вукадину; само докле Сремац има даха за дуже новеле, и у њима каткад успева (Зона Замфирова, Поп-Ћира и поп-Спира), дотле Нушића држи дах само у позоришту. Ван позоришта, њему ће од дужих ствари успети само Ташула, и, донекле, Деветстопетнаеста, зато што је дневник, преживљен и пропаћен.
4.1.9. Поглавље 9
Као увек, Нушић је и овога пута много интересантнији у позоришту. За оних десет година бављења по јужним крајевима он замишља низ комедија, драма и позоришних комада у једном чину којима ће после владати нашом позоришном публиком готово за свих тридесет година овога века.
За то време Шапчанин је био отишао из београдског позоришта (1893) и модерна драма продире на нашу позорницу. У исто време и у Загребу нови управник позоришта Стјепан Милетић (1894—1898), један хрватски Србин, који је боравећи у Прагу, Паризу и по Италији схватио тенденције у модерној драми, долази са новим схватањима. Он уводи Ибзена, и тадању француску драму (Ростана, Хервјеа и Мориса Донеа), немачки натурализам са Хауптманом и Судерманом, и даје Чеховљеве и Толстојеве драме, мада сам лично не може да се отресе традиција у својим Хрватским краљевима. Тако се и у Београду и у Загребу осећа да „модерна“, пошто је продрла у поезију, почиње продирати и у друге родове, па и у драму. Иво Војновић и на једној и на другој позорници дочекује се с аплаузом због свога симболичног реализма у Еквиноцији.
Нове струје су захватиле и Нушића, За десет година ћутања, он је еволуирао, израђивао се, и конкурс Народнога позоришта, 1899, изненађење је за многе. За утакмицу било је послано тринаест дела. Поред других услова, тражило се да комад одаје једну целу вечерњу представу од два и по до три сахата; тај услов није задовољавао ни један комад, али иначе заслуживала је награду драма Тако је морало бити. Поред тога и за лирску драму Љиљан и Оморика и комедију Обичан човек жири је нашао „да због релативно добре обраде могу бити представљане“, па је зато одлучено да се приме „под обичним условима за оригинале.“ Кад су отворени коверти, који су скривали имена, аутора, нашло се да је сва три комада написао Нушић. После се видело да драма Тако је морало бити испуњава цело вече. Дајући три комада за један конкурс, Нушић је помео све личности из позоришног света, које су имале предрасуда против њега; тај успех убрзо ће га начинити драматургом.
У Свадбеном министарству Алексе Јовановића, образованом тих дана, министар просвете је Павле Маринковић, лични пријатељ Нушићев и друг из детињства. На место Николе Петровића, који је после Шапчанина дошао за управника позоришта, Маринковић поставља Нушића за драматурга и вршиоца дужности управника.
Велики неред који је Шапчанин оставио за собом у позоришту, крај свега Петровићева труда, није могао одједном да се рашчисти. Петровић је био добар администратор, и после једног сукоба са глумцима (на челу штрајка били су М. Гавриловић и И. Станојевић) позоришне прилике су се побољшале и сви неспоразуми су брзо изглађени. Али Петровић је грешио што је хтео да стави позориште на меркантилну основу. Истина, публика је пунила позориште због Женскога раја или Корњаче, али такви услови нису били потребни државном позоришту у једном младом народу који је у театру гледао школу добра укуса и васпитања. Мелодраме и водвиљи били су чешћи него Шекспирови или Ибзенови комади. Узалуд је штампа, после Норе и Шекспирових драма, тражила да се дигне ниво театра. Криза укуса, која ће дуго још трајати, у то је доба била ваљда на врхунцу. За тридесет година откако постоји, позориште није било приказало још ни једну драму Корнејеву, али је давало двадесет мађарских комада! Сардуова Отаџбина преведена са чешког, многи француски комади и Шекспир са немачког, и то често од дилетаната, слабо писмених, који нису знали ни српски, а ни језик с кога преводе.13 Некако у то доба, чак се и Народна скупштина почела занимати позориштем, на начин мало чудноват: један посланик је тражио да се укине, јер је легло и извор неморала.
Нушић као управник, а Јанко Веселиновић као заменик драматурга, ако ништа друго, били су писци, и већ то је било довољно да позориште добије бољи репертоар. Нушић је баш тада својом новом драмом Тако је морало бити, показао да је под утицајем најсавременијих и најбољих драматичара.
Већ по самој садржини види се да је Нушић ушао у свет, који дотле није примећивао.
Јела, јунакиња драме, удала се равнодушно за честита човека, из пркоса ни освете, јер је није хтео узети онај кога је волела. Муж јој, највише због њена раскошна живота, начини дефицит; њен отац неће да га накнади, јер удаје млађу кћер, којој мора дати мираз, и млада жена, у муци, одлази код свога некадашњег љубавника. Љубавник јој даје новац, али лукаво успева да васкрсне старе осећаје, у једном тренутку непромишљеног заноса, и несрећна жена губи част, баш у часу, кад почиње волети свога мужа и схватати његове жртве за њу. У последњој сцени, јунакиња се у суседној соби, као Ибзенова Хеда Габлер, убија из револвера, док јој избезумљени муж све прашта.
И наши критичари и наша позоришна публика сувише су научили на Нушића комедиографа. Зато овај комад није примљен онако како би заслуживао. Ипак, озбиљнији критичари схватају значај комада и његову вредност. М. П(авловић?) у Звезди поздравио га је одушевљеним приказом, а Слободан Јовановић, који је тада писао позоришне приказе, пишући у Зори14 есеј о Нушићу, каже у поенти: „Прве комедије којима се јавио, одавале су писца истина вешта, али површна. Судећи по њима, ни његови пријатељи нису могли веровати да је он у стању ићи даље од кратке хумористичне опсервације. Али ето, где се он, изненада, у Кнезу од Семберије и у Тако је морало бити показао на само озбиљан него и дубок. Нека би га опет то упутило да у области позоришне књижевности посвети своју најбољу снагу комедији високог стила“. Говорећи о комедији, Слободан Јовановић је мислио на драму уопште.
Нарочито данас, кад је дело прерађено и скраћено, а монолози избачени, овај комад је озбиљан покушај модерне драме. Својом конструкцијом и сижеом, сигурним цртањем личности, природним диалозима, у рукама добра редитеља и талентованих глумаца, са неким изменама у првом чину које се лако могу извршити, овај комад би и данас многе покушаје надмашио.
Пучина, која је приказана идуће (1901) године, у многом чему је слична ранијој драми, ма да ни по заплету, ни по сликању личности није исте вредности. Један чиновник добија за годину дана четири класе, јер му је министар пријатељ. У ствари, министар је био некада пријатељ његове жене; дете, за које чиновник мисли да је његово, министрово је. То чиновник сазнаје из писма, у коме се министар распитује за тешко болесно дете, баш у часу кад оно умире. Пред несрећним човеком отвара се пучина бола, са које се никада не догледа обала покоја.
Иако радња није онако сигурно вођена као у ранијој драми, а ни диалози нису онако уверљиви, нити увек исходе логично из ситуације као горе, ипак би и ова драма, да је сведена на три чина, много добила у преради. Станковић, например, који игра улогу интриганта у драми, те је неопходан за заплет, сувише је намештен и неприродно насликан, да би могао начинити ефект. Када би се његова улога заменила, можда, непосредном акцијом јунака драме, доводећи министра на позорницу, или са каквом ситуацијом која би приказивала оно што казује Станковић, комад би био много бољи. Ипак, Пучина остаје добар покушај да се и на нашу позорницу пресади модерна драма, која је са Ибзеном и Судерманом почетком овога века допрла и до нас. У том смислу она је и један корак даље, јер уз неверство жене (већ обрађено у Тако је морало бити), Нушић овде поставља још и питање о детету; мотив, редак и у Ибзена. По томе, Пучина доста личи на Трули дом Срђана Туцића; само је крај другачији.
У истом смислу интересантна је и његова драма Књига друга, један од ретких његових комада који свршавају смрћу. Књигу другу Нушић је написао доцније, као и друге две драма, Опасну игру и Жену без срца. Али с обзиром на симболизам и друге модернистичке елементе и на ибзеновску технику, ми их спомињемо овде јер су ипак најближе малочас поменутим драмама. Књига друга, Опасна игра, Жена без срца, чине једну трилогију. Има у њима нечега аутобиографскога; појава ретка у Нушића, који се иначе не исповеда, али ти аутобиографски елементи нису толико у догађајима, колико у тенденцији комада. У Књизи другој говори се о љубави као лажи, о љубави која се открива човеку као велика и болна илузија кад дође старост. Ту се човек још буни и мисли да за то може наћи кривца. У Опасној игри и Жени без срца писац се мири са старошћу и увиђа да се само у стваралачком раду може наћи оправдање и смисао живота.
У овој трилогији ми налазимо још једног, потпуно новог Нушића; кад се у своје време буде обратила пажња на Нушића и ван области комедије, његов књижевни лик ће због ове трилогије постати много изразитији.
4.1.10. Поглавље 10
У исто доба Нушић даје неколико комедија и ситних позоришних комада. Обичан човек, примљен на конкурсу, примљен је добро и од публике, судећи по дневним листовима, који су пре тридесет година били много више израз јавнога мњења, него данас. Критичари часописа примили су га хладније.
Песник Жарко Дамњановић, осуђен због једне политичке песме, склонио се у виноград свога друга Душана, који га је из обазривости представио под именом њиховог заједничког друга, Влајка Мицића из Јагодине.
Сестра Душанова, Зорка, воли песме Дамњановићеве и кроз њих се заљубила и у непознатог песника. Лажни Влајко Мицић, међутим, хоће да задобије њену љубав као обичан човек и у том успева. Младић се за то време свидео и оцу девојчином и он, мислећи да је то заиста Влајко Мицић, позива из Јагодине његова оца Јованчу, кога одавно познаје. Кад Јованча Мицић стигне, настану комични заплети, али се најзад све срећно доводи у склад.
Један рецензент (М. Грол), пошто је признао да је „љубавни дует с темом о ‘обичном човеку’ израђен… нежно и поетски“, пребацује му што је ту тему развукао „у дуге и натегнуте епизоде“. „У добро развијеном сплету водвиља, контраст лирских и комичних мотива једновремено даје рељефа изразу“, вели Г. Грол. „Сентиментални диалог оживљује се, оштри обрти водвиља ублажују… На тај начин добила би се целина, и спасло опасности да се лирски мотиви, издвојено развијени и као уметнути усред комичне ситуације, својом наивном проливеношћу, не осете као развучени и досадни. Овде се то у толико лакше могло учинити, што је самом темом у љубавној историји садржан комични елемент (три страха у сентименталном љубавнику: од судске осуде коју је избегао, од незгоде са туђим именом под којим се тешко сналази, и од унижења обичног човека песником у самом њему пред девојком коју воли)“.
Наше је мишљење, да је Нушић добро употребио та „три страха“ и да се ту уздигао изнад водвиља. Доиста, неправедно је ову добру комедију интриге назвати водвиљем, кад комични заплет исходи тако лепо из ситуације, и кад типови живе пред очима тако уверљиво, да их ми, читајући, гледамо како се крећу и говоре. Јованча Мицић, који ће се доцније појавити у свој величини својој и нискости, овде се још креће на плану грађанске комедије, као и његови преци код Молиера и Држића; он је овде још трезвени чорбаџија, и као такав одлично је дат. Буфонерија, којој је Нушић склон, у овом комаду није толико пресудна да би водвиљ надвладао комедију.
Са Обичним човеком, Нушић напушта своју т. зв. „политичку комедију“ с којом је изишао на глас и тражи комику у вечним односима људи, ма где се налазили и ма кад живели. За Обичним човеком ће убрзо доћи Свет и низ драмолета и малих комедија у једном чину, као што је Шопенхауер.
Свет се много допао широкој публици.
Тихи живот у једној пенсионарској породици, одједном се мења. Одлучено је да се живи новим начином живота. Ради тога се купује нов намештај и клавир; узима се учитељ музике за млађу кћер Јелкицу, која је тек „пустила“ сукњу; старија, Нада, испрошена је, Госпођа Стана је купила нов шешир, и домаћин, Г. Тома, не може да се привикне на нов живот. У динамици новога реда ствари, они губе главу. Различни и често противречни савети посетилаца, оговарања и сплетке, мешање званих и незваних у њихов приватни живот, доводи до очајања старога пенсионара и он баца нови намештај на таван, а скида стари, у коме је толико година спокојно живео. Авај, не могу се вратити и стари пријатељи! Најзад, Г. Тома, признајући да је побеђен, чим је једном допустио да му се свет уплиће у живот, отвара врата и прозоре и виче у очајању публици: …„Дођите, наређујте, распоређујте, управљајте, чепркајте, разривајте. Уђи, свете, уђи!“
И на овај комад критичари из часописа су се мргодили. Речено му је да „има само три мане… да почиње досадно, да се развија неприродно, и да се свршава апсурдно“. Ми нисмо тога мишљења. Главна замисао, борба са светом, са јавним мнењем, „стоглавом аждајом која не гута, него чини нешто много страшније: шапће“15, изванредан је предмет за комедију. А што се тиче обраде, она се горњим речима може осудити само ако критичар нема на уму да комедија има нарочиту психологију и атмосферу, те да је да према њима треба судити.
Кад се одбаце извесне претераности, које су разумљиве код писца комедија, јер га носи елан комике, у Свету су сви детаљи дани како треба и све личности живе тако уверљиво, да би штрчале из тог света лудости и апсурда, ако бисмо их начинили логичнијим. Свет није комедија водвиљска, него Молиеровска, и као што би Уображени болесник био бедан у Сардуовим рукама, тако би и Свет пропао кад бисмо га преместили из његове атмосфере у другу, можда књижевнију, али у којој би се погушили Г. Тома и његова породица.
4.1.11. Поглавље 11
Ми смо споменули да је Нушић после онога конкурса, на коме су примљена три његова комада, постао драматург (1900). У ствари, он ће бити и управник позоришта, и на том месту урадио би свакако више него његови претходници, да није отишао у — пенсију (1901). Да му је остављено времена, често озбиљне и оправдана напомена С. к. гласника и других листова, временом би постале излишне, јер би Нушић у позоришту стекао корисна искуства. Али променом политичких прилика, Павле Маринковић га није могао подржавати и Нушић је отишао из позоришта. То је било доба када се Драгутин Илић, у невољи, примао да калдрмише београдске улице; слично се десило и Нушићу: те исте годино, реактивисан је за — комесара пошта и телеграфа. Могао се тешити Даничићем који је за кнез Михаилове владавине са катедре Велике школе премештен у поштара. Али Нушић, као ни Даничић, није могао примити посао, у који се није разумевао, те га поново пенсионисаше. Чекајући службу, он је приказивао Обичнога човека, Тако је морало бити, Шопенхауера, Пучину и Кнеза од Семберије.
Са Кнезом од Семберије ми наилазимо опет на једног до сада непознатог Нушића. Дивну народну песму о Ивану Кнежевићу, ком ће „Ристос Господ, платит“ што је откупљивао робље у Турака, Нушић је, конгениално Вишњићу, претворио у један драмски фрагмент који ће због веште сценске обраде и уметничке градације ефеката остати, чак кад би цео Нушић ван комедије био оспорен.
Један позоришни критичар из тога времена, Милан Грол, који иначе није много наклоњен Нушићу, утврдио је овога пута, скоро без ограде, високу уметничку вредност овога дела: „У ‘Кнезу од Семберије’ гледалац присуствује ређању призора тужнијих од тужнијих, у коме као да је писац исцрпао степеновање узбудљивих и ганутљивих средстава. Цела та затегнута… жица болећивих и дирљивих тонова од бедне кесе рушпија што их један старац одваја од дарова својој кћери за откуп робља, до иконе, и мртве матере Ива Кнежевића, у ствари пре је вешто сценично експлоатисање до краја срећне идеје но уметничко развијање надахнутог поетског дела. То се види… кад се ‘Кнез од Семберије’ чита у књизи. Али то ипак не смета да је Кнез од Семберије једна од наших најбољих драма…“ И критичар признаје да критика мора бити једнодушна у признању не само оригиналне идеје и ретког дара за сценично развијање, но и истински јаког „утиска што га Кнез од Семберије увек прави на позорници.“16
После Кнеза од Семберије Нушић ће написати читав циклус родољубивих драмолета.
Пенсионисан по други пут 1901, он ће 1903 бити враћен у службу као секретар за националну пропаганду по неослобођеним крајевима у кабинету Председништва владе. Шеф наше пропаганде, Светислав Симић беше се у то доба повукао из политичких разлога и Нушић, понуђен да га унеколико замени, прими се тога места уз пријатељско ободравање самога Симића који је ипак желео да види као референта иредентистичке акције човека од искуства. Без своје кривице, Нушић је био на томе послу зле среће јер га после Мајскога преврата пенсионисаше и по трећи пут.
Тада настају најзанимљивији дани јавнога рада Нушићева. Управник Народнога позоришта у Новом Саду (1904), затим сарадник тада покренуте Политике и других листова и часописа, Нушић, слободан од службе, развија велику делатност.
Он је одувек волео новинарство. Још 1883, кад је писао Народнога посланика, он ће издавати Смедеревски гласник, један од оних паланачких листића који излазе један или два пута недељно, престају и наново се јављају, носећи поносно на челу педесету годину излажења. Затим је са Драгутином Илићем уређивао Преодницу, а много доцније, као драматург, покренуо је Позоришни лист који је излазио непуне две године. Сатирични листови Ћоса, Брка, Телефон, Сатир, објавили су доста његових радова, већином без правога потписа. Он је, сем тога, бивао уредник Самоуправе и Трибуне, а сарађивао је и на Београдским новинама, Дневнику и Стражи. Члан уредништва Звезде, он је 1899 уређује са Јанком Веселиновићем, а 1912 наново је покреће са Павлом Маринковићем.
Сав тај рад, на први поглед, разностран, случајан, печалбарски — да тако кажемо — има свога оправдања, кад се данас гледа.
Од 1903 до 1912 Србија се припрема за уједињење Југословена. За социолога Београд из тога времена нарочито је занимљив. Он почиње добијати своје нарочито обележје и менталитет. Са њим на челу, цела Србија стиче једно духовно обличје и зрачи око себе. За друге крајеве она је била фар слободе на пучини патње и ропства. Новине и часописи, Скерлић, национални револуционари, Туцовић са својим социалистима, родољубиви официри поникли у народу, великошколска и гимназијска омладина, емигранти из крајева под туђином, вођи партија; цео свет, једном речју, од штампарскога шегрта до крупнога капиталиста, сви који су дисали чисти ваздух Србије, имали су само један идеал: слободу и уједињење народа.
Природно је што и Нушић ради у том правцу. Поред новинарских послова, он жртвује томе заносу и неколико књижевних дела. Данак у крви је његов данак томе општем заносу који је био захватио наше друштво, нарочито после 1905. А кад је затим дошла анексија, Нушић за једну ноћ пише Хаџи Лоју, реч у своје време; тај поднаслов уосталом садржи и најтачнији суд о књижевној вредности дела. Има тренутака кад песник мора да баци лиру и да узме добош, па да с њим пође на челу масе.17 Тих дана, доиста, он је народни трибун који казује оно што сви мисле у земљи, па и они који то не могу да кажу, јер су на власти. У вези с тим треба схватити и Хаџи Лоју; као Виктор Иго или наш Змај, Нушић је овде жрец једне револуције.
4.1.12. Поглавље 12
За то време, од 1904 до балканских ратова, Нушић је уграбио да напише и три комада од веће вредности: две драма из београдског живота Иза божјих леђа и Јесења киша, и популарни Пут око света.
Драмом Иза божјих леђа Нушић је још једном показао колико је велика скала могућности у његовом стварању. У Пучини и Тако је морало бити он слика нашу ситну буржоазију; са новом драмом, он одлази у предграђа, међу раднике, у она дуга дворишта, са безброј станова, у сав онај јад који ће нешто доцније потаћи Драгослава Ненадића да да свој занимљиви покушај Под жрвњем. Нушић је, дакле, и у овој врсти драме претеча; доцнији га писци нису превазишли, и Нушићева добра жеља да створи београдску драму доказује гипкост његова духа и ширину талента. Данас се живот толико диференцирао да слика, коју нам пружа ова драма, изгледа наивна, али пут остаје. Баш зато што не резонује замишљен над процесима друштвенога живота, него приказује оно што види голим оком, али навикнутим на стално, проницљиво посматрање људи и нарави, Нушић нам је показао како треба градити београдску драму.
Јесења киша, изгубљена је у рату, али судећи по приказима, добар је покушај у жанру Пучине, са вешто нађеним сижеом и лепо изграђеним споредним типовима.
Што се тиче Пута око света, овај мозаик, достојан Раблеа, сувише је познат да је потребно упознавати читаоца са њим, али и сувише ниподаштаван; то нас гони да истакнемо његову вредност. Ми смо већ споменули, да свако књижевно дело има своју атмосферу и извесну вероватноћу адекватну тој атмосфери. Зато Пут око света треба ценити an sich и онда овај комад добија.
То је једна ревија лудих слика, које духовита уобразиља гони распојасано испред наших очију и дражи нас на необуздани смех. Јер ако постоји појам хомеровскога смеха и сардонскога смеха, постоји појам и нушићевскога смеха. И тај смех који вас гони на сузе и креће вам мишиће без вашега пристанка, најблагороднији је, јер исходи из шале која је без жаоке и злоће. Нушић је некада јевтино духовит, али никада није зао у својој шали, и то га води међу велике, класичне мајсторе смеха, као што су Рабле и Молијер. Аристофанов смех, у којем је увек било једа, замукао је; Молиеров ће трајати.
Али то не значи да је Пут око света фарса и лакрдија; иза мозаика несташних слика крије се сатира на нашег малог човека, на ситног Србина, који је од сељака постао ћивта и као сваки скоројевић, радознао да све види и да на све утиче. Тај Јованча Мицић, који је у неку руку из друштва Краљевића Марка, иако то изгледа парадоксално, бољи је, више људски и реалнији од Тартарена Тарасконца и Пањоловога Мариуса. У Мицићу има нешто од Тарасконца, Санчо-Пансе, Баја-Гање и Насрадин-хоџе, али и од Вука Дојчевића и Кнеза Милоша, онаквог какав је у народним анегдотама. Мицић је шеретски тип Србијанца и Србина, који је ћивта и у исто доба визионер и који мисли на Душаново царство стално и страсно као на свој дућан. Колико је изливен сав из једног комада, колико је изашао одједном, из једног стваралачког даха, и колико је Србијанац у њему погођен, најбољи је доказ триумфалан улазак Јованче Мицића у фолклор. Данас је он у друштву Насрадин-хоџе, тамо где ни Сремчев Калча није могао да доспе.
4.1.13. Поглавље 13
Ако се може бити славан у земљи, где је слава синоним озлоглашености, Нушић је после Пута око света на врхунцу славе. Он је међу најпознатијим и најомиљенијим писцима нашега народа18 и у балканским ратовима, кад улази са војском у Битољ и постаје први началник округа, његово се име у устима простога народа меша са именима војсковођа и државника. Још од анексионе кризе, јавља се у њему нешто Данунцијевско, које га гони у народ, али код Нушића су сви ти гестови умерени разбором и чистим, не шовенским родољубљем.
Из Битоља Нушић ће 1913 отићи у Скопље да организује позориште и уређује Српски југ. Повлачећи се 1915, оставио је у једној арбанашкој кући скоро све своје рукописе. У емиграцији је мало радио, јер је по Италији, Француској и Швајцарској, где се бавио, носио у себи два страшна бола: бол за сином који му погибе у борби, и бол што као сваки прави писац, није могао да ствара ван отаџбине.
Ми смо споменули раније да је Нушић ваљада први међу нашим књижевницима описао нашу народну трагедију. Његова Деветстопетнаеста постаје из забележака и успомена из повлачења. Противно Иговој Страшној години (L’année terrible) у којој француски песник пева пун мржње о немачкој најезди 1870 године, Нушићево дело одише самилошћу и праштањем. То је књига човека који је схватио колико је људско биће бедно под оком вечности, али и који разумева величину свога малог народа у његовој грчевитој борби за једини божански дар на земљи, за слободу. Оно исто саосећање са ближњим које је прожимало пре тридесет година Приповетке једнога каплара, находи сви сада, само са примесом неке горчине, тешке и тужне: „Када је код Рама први заробљеник Немац пао у руке нашима, били су према њему чак и нежни“… Или кад наилази на славног глумца Бековића који умире, буквално, за плотом: „Крај мене је лежао у блату лепотом заносни принц Карл Хајнц, крај мене је лежао у блату нежни идеалиста Арман Дивал… у блату поносни ритер Дон Енрик од Паласиоса. Лежао је бедно… крај плота као напуштен пас…“ Та горчина некад сасвим преовлада, писац диже руке од човека и ви онда читате страшни опис пљачке вагона, у којима је био војни музеј. (Сабрана дела, 11, с. 222). Деветстопетнаеста је постала сувише брзо после догађаја које описује. Зато је она већа као докуменат, него као уметничко дело. Местимично развучена, она ипак није „непроходна као албанске планине“, како рече један критичар. Већ сам начин обраде — Деветстопетнаеста није ни дневник ни роман, него низ сцена, често неповезаних, из повлачења — условио је потпуну слободу у стварању. Поред добрих описа и уметничких надахнутих страна, наилазите на одељке који су чиста репортажа, али то не худи целини дела. Искрености и непосредности, које су у основи дела, долази у помоћ списатељска рутина, али овога пута она више помаже но што одмаже. Нушић, који никад не прецењује своје ствари, кад говори о њима после неколико година, сам је најбоље оценио и ову, књигу „као дело грађе“ за велико дело, које ће једном „изложити све… надчовечанске напоре и све велике патње српскога народа“ у борбама за ослобођење. И доиста, ко буде о овим данима писао епопеју попут Толстојева Рата и мира, инспирације из Деветстопетнаесте неодољиво ће му се наметати.
После Деветстопетнаесте, у бољим данима који су дошли, рат ће Нушића све више занимати. Он ће наше повлачење приказати и у драми. Велика недеља је повест села које креће кроз албанске планине и студија његове колективне психологије кад се буде враћало домовима. Са ранијом књигом оно је у великој вези, ако не по појединостима, а оно по томе што се на драми јасно осећа да је Нушића мучило што није у Деветстонетнаестој дао све што је осетио, па се зато латио да то каже са рампе, на начин њему лакши и прикладнији. Сем тога, он ће дати и драмолет Туђинче о сељаку који се враћа из рата и затиче жену са дететом које није његово. Оправдано психолошки и сценски вешто, писац завршава драму опроштајем и разумевањем. Али по стилу и површној обради споредних личности, види се да је дело писано на дохват као и други Нушићеви комади „за народ“. Најзад, кад је рат престао да буде велико узбуђење; Нушић ће почети да се смеје и даће „фарсу у једном чину“ Светски рат.
4.1.14. Поглавље 14
Има у Нушића још једна врста драме; до сада је нисмо спомињали, иако се он почео њоме помало бавити још пре рата. То је историјска драма: Наход, Кнегиња од Трибала, Томаида; можда би тачније било назвати је псеудо-историјском.
Наход је међу њима, несумњиво, најбољи покушај. Кнегиња од Трибала, драма из Скендербегова доба, и Томаида, позоришни комад о полубрату Цара Душана, Симеону-Синити Палеологу, интересантни су по нечем епском што бије из стила. У Нушића је иначе увек говорни стил; у овим комадима, он се, можда и нехотице, мења. Ти крајеви на крајњем југу Душанова царства, декадентни и примитивни у исти мах, у четрнаестом веку били су поприште борби и сплетака ситних деспота и феодала; њихове женидбе и дворови на којима су се чули сви балкански језици, били су узрок чудне симбиозе народа и менталитета, један калуђер из тога времена назвао ја себе, осећајући и сам тај процес „Серварванитовулгаровлахос“, т.ј. Србо-арбано-бугаро-влах. Можда је Нушић, који и сам вуче крв из тих крајева, подсвесно и атавистички био приморан да уђе у те проблеме. Занимљиво је да покаткад ове драме личе на заборављене комаде Ј. С. Поповића, на Наода Симеуна, на Ајдуке, Лахана и Скендербега. Нама, међутим, изгледа да је ове две драме требало писати или на начин Оскара Уајлда или на начин Бернара Шоа, и да су једино у Находу стил и обрада адекватни садржини и атмосфери дела.
Нушићев Наход није Едип, као Стеријин Наод Симеун, већ Наход Момир из народне песме, који се заљубљује у царичицу Гроздану, кћер Душанову, и не знајући да јој је брат. У правој линији, он је продужење наше историјске драме од Стефана Стефановића и његова Смрти Уроша Петога, све до Вукашина Драгутина Илића и Краљеве јесени Милутина Бојића. Као Бојић, и Нушић уводи у драму странце: поклисаре, најамнике и племиће луталице. Као Драгутин Илић и Нушић бира сиже врло згодан за заплет драмске радње. Као Стефан Стефановић и он у трагедију уплиће комику; сцена у крчми крчмарице Јање доказ је колико је Нушић мајстор сцене. Најзад, у смрти Момира и Гроздане има нечега од Ромеа и Јулије.
Данас историјска драма доживљује свој препород. Ми видимо како на разним странама изводе историјске личности на сцену. Јуче је то био цар Александар Први или Петар Велики (Мерешковски), или Антоније и Клеопатра (Бернар Шо), данас Јелисавета од Енглеске (Брукнер). Нушић се само повео за инстинктом драматичара од расе, кад је почео стварати и историјску драму. Али крај свих врлина, добре инвенције, срећно нађених ситуација, мајсторски повезаних интрига — које ће сачувати Находа за свечане дане и за представе за народ, ваљало је Нушићу видети како изгледа данашња историјска драма.
Можда би у нас изгледало страшно употребити легенду или историјски догађај онако како то чини Шо, али нама се чини да би баш Нушић, као комедиограф по превасходству, могао да нам да ту нову историјску драму коју чекамо. Он је имао можда јаче услове за то него Шо, јер је сигурнији у познавању сценске технике и јер је више човек него он, Нушићев хумор је хумор човека који има срца, а такав хумор у једној трагедији или драми учинио би много више добра него зла. Без Шоовске жаоке и малициозности, такав хумор би за Нушића имао нарочити значај: све своје могућности, могућности као приповедача, комедиографа, драматичара; све те разне писце и личности који се крију у Нушићу, хумор би повезао у једну целину, да га је умео развити у сваком свом делу.
4.1.15. Поглавље 15
На тај начин, хумор, који је највише оригинална особина Нушићева, начинио би од њега много изразитију књижевну личност. Ни Сремац, ни Матавуљ, ни Домановић нису били „перманентни хумористи“ колико Нушић. Сремац је покаткад превазилазио Нушића, јер се смејао оним „смехом кроз сузе“ који је, ваљда, најплеменитији смех човеков, али је то било ретко; у обичним тренуцима, кад се шали, Сремац није имао ону Нушићеву особину да из најобичнијих односа људских произведе смех и да вас нагна да се смејете слатко оним простим, али здравим смехом. Матавуљ се смешио кроз брк, као господин који се мало стиди своје шале. Домановић се смешио крајичком усана, као да премишља хоће ли ујести или се насмејати. Једино је, дакле, код Нушића хумор faculté maitresse.
Штета је што га он није довољно неговао, што из тога рудника није црпао онолико колико је могао. На крају стваралачкога живота, његова уметничка личност била би много крупнија и његово дело много већи подвиг. Он можда не би тада био овако богат, плодан и разноврстан, али би био моћнији.
На крају овога описа, покушајмо да ту многострукост његова стварања доведемо у склад.
Као живот, он је у стварању био ћудљив. Почео је са песмама; данас им се не зна трага19, али су вероватно биле коректне, судећи по љубавној песми коју у Находу пева један племић луталица. Брзо је, затим, прешао на комедију, најчешће на комедију интриге. Та врста комедије сматра се да је нижа од комедије карактера и комедије друштвене средине, али се Нушић у њој показао, кад је хтео, велики мајстор. Тај се човек целога века у писању журио и тако журећи се његова комедија интриге прелазила је, покаткад, у водвиљ. Да би то поправио, он је све чешће стварао комедије, које су требале да буду синтеза све три врсте овога књижевнога рада; интриге и слике типова и нарави преплитали су се, вођени сигурним оком познаваоца сцене. Али у једној комедији дати и интригу и слику друштвене средине и тип, а не пасти у површност, скоро је немогуће, чак и таквом познаваоцу сцене и људи, као што је Нушић. Стога, добијајући у ширини, губио је у дубини. Да се зауставио на комедији интриге, да је ушао у све финесе заплета, у сву психологију људске ситничавости, да је, узгред, створио позоришни језик наше комедије, да је искористио све могућности, које пружа атмосфера комедије, он би на том уском попришту био господар, никада ненадмашен. У књижевности је боље бити у Ноли први, него у Риму последњи; боље Молиер у комедији интриге, него Корнеј млађи у трагедији. У Обичном човеку и у Свету Нушић је побудио велике наде у том смислу.
Ипак, његова стваралачка радозналост, која је његова величина, али и ропство, не манифестује се толико у комедији, колико у драми. Он даје, најпре, грађанску драму у неколико жанрова: човек, жена и онај трећи (Пучина, Тако је морало бити), ствара „београдску“ драму (Иза божјих леђа) и, најзад, чини покушај психолошке драме (Књига друга). Он сем тога с успехом негује и родољубиву и историјску драму, да и не спомињемо драмске гатке, „бајке“ као што су Љиљан и Оморика или Вечност. Ипак, толика разноврсност врста и жанрова разумљива је, јер сва та стваралачка радозналост не прелази рампу. Али за педесет година свога књижевног рада Нушић је сваки час прелазио и преко рампе. Он је писао приповетке, фељтоне, козерије и путописе и, ако хоћете, роман.
Према томе, класификација Нушићевих дела овако би изгледала: Комедије:Политичка комедија: Народни посланик, Сумњиво лице, Протекција, Госпођа Министарка, Аналфабета. Грађанска комедија: Прва парница20, Обичан човек, Свет, Предговор, Мистер Долар, ситни комади. Пут око света. Ревије: Један час на Југословенској уметничкој изложби, Један час у редакцији. Драме:Друштвена драма: Тако је морало бити, Пучина, Јесења киша, Иза божјих леђа, Књига друга, Опасна игра, Жена без срца, ситни комади. Родољубива драма: Кнез од Семберије, Данак у крви, Велика недеља, Туђинче, Хаџи Лоја. Историјска драма: Наход, Томаида, Кнегиња од Трибала. Драмске бајке: Љиљан и Оморика, Вечност. Приповедачка проза:Из рата: Приповетке једнога каплара, Деветстопетнаеста. Из муслиманског живота: Рамазанске вечери, Ташула. Хумористична дела:Листићи, Приповетке, Бен-Акиба, Општинско дете, Аутобиографија, Козерије. Путописи:С Косова на сиње море, Крај обала Охридскога језера, Косово.
Ма колико изгледала разнородна, ипак, кад се оставе на страну путописи, сва дела Нушићева, ако су комична, везује његов хумор, увек исти и увек нов и занимљив; ако су озбиљна, сетно саосећање са човеком и блага резигнација над његовом немоћи пред животом и судбином. И Нушић, сабирајући уједно своја дела, изгледао би много боље, да их је објавио по врстама или по извесној унутарњој сродности; његова би књижевна личност тиме много добила.
Један заборављени критичар приметио је да у Нушића и рђави људи изгледају симпатични. Ретки су неваљалци у његовим комадима и причама; он је непоправљиви оптимист који се смеје тој чудној зверци, човеку, гледајући је како бауља ка савршенству, и соколи га својом ведром шалом да истраје на том путу. Па чак и кад је тужан, он не може да верује да је човек зао. Кад исмева и грди човека, он то чини да би га поправио.
Тог Нушића оптимисту, који педесет година учи Словенски Југ да се смеје, који је научио ћивту да иде у позориште и да тамо не задрема, који је показао како се ствара комедија и пише драма, тог Нушића ми славимо. Шта мари што његов језик није увек коректан, што је његова шала каткад проста, што је сликање живота неки пут површно; шта мари што он воли више блистави парадокс од добре мисли и сценске ефекте више од психолошких; ипак, нико у нашој књижевности није приказао тако речито, тако свестрано, тако пријатељски обичнога човека као он.
Ван свих књижевних школа, он је сишао међу нас са Парнаса као геније смеха да нас учи љубави која исмевајући прашта.
Напомене
- Онда се још градила кад је ово писано.
- „По једном познај све.“
- „Писац увек зна шта је хтео написати, али ретко оно што је написао.“
- Ова је конференција одржана на Гавриловићевом вечеру 1928. г.
- Нови београдски дневник, 14. и 15. март 1887. (Чланак Војислава Илића поводом Сита и решета, друге свеске хумористичних списа Стевана Ј. Јевтића.)
- Нушић ће и као студент глумити (у улози Дон-Цезара од Базана)
- Објективна критика Милутина Ј. Илића у Новом београдском дневнику од и фебруара 1887 и већ поменути иронични осврт Војислављев, а у понечем и козерије Делфија (Окице Глушчевића?) и чланак социјалиста Мите Ценића у истом листу, морали су јачином својих разлога дирнути Шапчанина, да и не спомињемо кампању по другим листовима, од стране мање важних личности.
- На Западу ништа ново, од Е. М. Ремарка. Рат, од Лудвига Рена. Огањ од А. Барбиса итд.
- Курзив је Нушићев.
- Довољно је видети само крај првог одељка (Ви који нисте волели, за вас и нема љубави…), па ће Хајнеов утицај бити јасан.
- М. Ђ. Милићевић забележио је у свом дневнику 22. априла 1888: „Данас је краљ помиловао Бранислава Нушуића, И пре би, али кажу да му Франасовић није хтео опростиит.
- Крај свега родољубља и заноса за Југом, Нушић је стално чезнуо за Београдом, да би се што више могао бавити књижевним радом. Због тога је често тражио одсуство и долазио у Београд. Неки пут се и домишљао, само да тадањег началника, Ивана Павловића, који је и сам био књижевник, смилостави да му допусти или продужи већ истекло одсуство, али Павловић, неумољиви формалист, тешко је попуштао. Једна анегдота, коју је испричао г. Слободан Јовановић у својим личним успоменама на Стојана Новаковића (Споменица Стојана Новаковића, С. к. з., стр. 87—88), казује нам како је Нушић духовито доскочио своме начелнику: „Нушић, тада вице консул у Приштини, први је од свих нас схватио Павловића. Он се бавио у Београду па одсуству, и како му се није враћало још у Приштину, а Павловић није хтео чути о продужењу одсуства, он измисли овај начин да га сам Павловић задржи у Београду, ‘по службеном послу’. Једнога дана, сасвим озбиљно, поднесе Павловићу предлог да се за наше консуле у Турској заведе нарочита капа, врста качкете, коју би они могли носити и без униформе, онда када су у обичном оделу. У шеширу, објашњавао је Нушић, они не уливају довољно поштовања Турцима, нису за источњачке појмове довољно званични и свечани… Павловићу засијаше очи од задовољства. ‘Какву мислите форму капер?’ упита одмах Нушића… Неколико дана Нушић је редовно долазио к њему, прегледали заједно мустре од штофова и заједно цртали капу. Из Павловићеве канцеларије тек се чуо његов пискави глас: ‘Каква љубичаста боја за ширит, Бог вас убио? Сме бити само вишња, и то трула… Разумите добро: трула вишња, ништа друго!’… И док се капа није начинила, Нушић је седео лепо у Београду, задржан ‘службеним послом’“.
- Реч Bohème један је преводилац схватио као bohémien (Циганин), па тако и превео, а други је опет превео Cerf-volant (дечји змај) изразом „летећи змај“. (В. Позоришни преглед Драг. Јанковића. С. к. г. I (1901), с. 62).
- 1900, с. 377.
- Волтер.
- Занимљиво је, међутим, да је Нушић читајући најпре Кнеза од Семберије у друштву хрватских књижевника, получио исто онако велики успех као, мало доцније, и приказујући га.
- Једна анегдота из анексионе кризе приказује нам Нушића, пуног хумора кад је и народни трибун. Понесен валом светине и бачен на коња, он се нађе на челу демострације и потискиван са свих страна масом би, и против своје воље, приморан да уђе, онако на коњу, у Министарство спољних послова. Када га главни послужитељ поче преклињати да то не чини, Нушић, коме је било немогуће ни сићи с коња, ни устукнути, утеши и послужитеља но себе овим речима: „Не бој се, није ово ми први ни последњи коњ који улази у ово министарство.“ — Из тих дана, вреди споменути још једну духовиту реч Нушићеву. Говорници на протестним зборовима, — а Нушић је међу њима био најжешћи — претили су Аустрији ратом. Кад се и аустријска јавност почела узбуђивали и претити упадом у Србију, Нушић је у поверењу најавио: „Док сам ја претио Аустрији, нисам се ништа бојао, али откако она поче да прети, страшно сам се уплашио.“
- После Његоша, он је ваљда најпознатији и у иностранству. У колико нам је познато, Нушића су преводили Немци (Тако је морало бити, Општинско дете, Кнез од Семберије, око 30 прича), Енглези (Кнез од Семберије), Французи (одломци из Деветстопетнаесте), Италијани (Кнез од Семберије, Народни посланик, више прича), Мађари (Приповетке једнога каплара, неколике приче из Рамазанских вечери, Обичан човек, Пучина), Руси (Хаџи-Лоја), Пољаци (Кнез од Семберије, Општинско дете, хумористичне приче), Чеси (Деветстопетнаеста у три издања, Општинско дете, Тако је морало бити, Кнез од Семберије, Обичан човек, Пучина, Свет, доста хумористичних прича) и Бугари (Народни посланик, Општинско дете, хумористичне приче.)
- У Стражи за 1912 има једну патриотску сцену у стиховима.
- Изгубљени рукописи, али већином приказано у позоришту.