Пут око света

Сабрана Дела Бранислава Нушића. 5, Пут око света : чудновати доживљаји Јованче Мицића Јагодинца, у десет слика, с певањем и играњем / Бранислав Нушић ; приредио Зоран Тасевски

Садржај

• 1. Прва слика
  • 1.1. Лица
  • 1.2. 1. ПРОФЕСОР, ЈОВАНЧЕ
  • 1.3. 2. НАЦЕ, ПРЕЂАШЊИ
  • 1.4. 3. МИКА, ЈОВАНЧЕ и ПРОФЕСОР
  • 1.5. 4. ПЕРСА и САВЕТА (изиђу на врата). ПРЕЂАШЊИ
  • 1.6. 5. ПЕРСА, САВЕТА
  • 1.7. 6. ГОСПОДИН ТОМА, ПЕРСА, САВЕТА
  • 1.8. 7. АПОТЕКАР и ПРЕЂАШЊИ
  • 1.9. 8. ЈОВАНЧЕ, ПРОФЕСОР, ГРАЂАНИ
  • 1.10. 9. МУЗИКА, КОРПОРАЦИЈЕ
• 2. Друга слика
  • 2.1. Лица
  • 2.2. 1. БЛАГАЈНИК, ЈУЛИШКА, ГЛУМАЦ
  • 2.3. 2. ПРЕЂАШЊИ, ПОРТИР
  • 2.4. 3. ПРЕЂАШЊИ, ЈОВАНЧЕ
  • 2.5. 4. ПРЕЂАШЊИ, ЧОВЕК С НОГОМ
  • 2.6. 5. ПРЕЂАШЊИ, БЛАГАЈНИК
  • 2.7. 6. ПРЕЂАШЊИ, ГЛУМАЦ, ЈУЛИШКА
• 3. Трећа слика
  • 3.1. Лица
  • 3.2. 1.
  • 3.3. 2. НОСАЧ, КОНДУКТЕР, ДЕТЕКТИВ, ПУТНИЦИ
  • 3.4. 3.
• 4. Слика четврта
  • 4.1. Лица
  • 4.2. 1. ПРОДАВЦИ НОВИНА, ГОВОРНИК, ПАНОРАМЏИЈА. СВЕТИНА
  • 4.3. 2. ЈОВАНЧЕ, СРБИН И ПРЕЂАШЊИ
  • 4.4. 3. ЈУЛИШКА, ЧОВЕК, НИКО
  • 4.5. 4. ЈУЛИШКА, ЧОВЕК
  • 4.6. 5. ПРЕЂАШЊИ, НИКО
  • 4.7. 6. ЈОВАНЧЕ, СРБИН, ЕРЧИБАЛД, ТЕОДОР
  • 4.8. 7. КОМЕСАР И ПРЕЂАШЊИ
  • 4.9. 8. БЕЗ КОМЕСАРА
  • 4.10. 9. ЈУЛИШКА, ЧОВЕК, КОМЕСАР, ПРЕШЕВАЦ И ПРЕЂАШЊИ
• 5. Пета слика
  • 5.1. Лица
  • 5.2. 1.
  • 5.3. 2. ЈОВАНЧЕ, ЧОВЕК И ПРЕЂАШЊИ
  • 5.4. 3. ЈУЛИШКА И ПРЕЂАШЊИ
• 6. Шеста слика
  • 6.1. Лица
  • 6.2. 1. ЈОВАНЧЕ
  • 6.3. 2. ВУКСАН И ЈОШ ДВОЈИЦА ЗА ЊИМ
  • 6.4. 3. БЕРБЕРИН И ГРАЂАНИ
  • 6.5. 4. БАРЛЕ, ЧОВЕК, ЈУЛИШКА, ЈОВАНЧЕ
• 7. Седма слика
  • 7.1. Лица
  • 7.2. 1. ПОГЛАВИЦА, ЊОЊЦИ, РИСТА
  • 7.3. 2. ЈОВАНЧЕ, ЈУЛИШКА, ЧОВЕК С НОГОМ
  • 7.4. 3. ПРЕЂАЂЊИ, ПОГЛАВИЦА, ЊОЊЦИ, РИСТА
  • 7.5. 4. РИСТА И ЧОВЕК
  • 7.6. 5. ЈУЛИШКА И ПРЕЂАШЊИ
  • 7.7. 6. ЈОВАНЧЕ, ЈУЛИШКА, ЧОВЕК
• 8. Осма слика
  • 8.1. Лица
  • 8.2. 1. БЕН-САИД, ЈАНГ-ЦИ, ЧИО-ЧИ, ЛА-ЛО
  • 8.3. 2. ПРЕЂАШЊИ, ЈОВАНЧЕ, ЈУЛИШКА, ДЕТЕ И ЧОВЕК
  • 8.4. 3. ЈОВАНЧЕ И ГРАЂАНИ
  • 8.5. 4. ПРЕЂАШЊИ, ЈАНГ-ЦИ, ГЕЈШЕ
  • 8.6. 5. ПРЕЂАШЊИ, МАНДАРИН, ИЛИЈА
  • 8.7. 6. ПРЕЂАШЊИ, ЈУЛИШКА, ЧОВЕК, ЧИО-ЧИ
• 9. Слика девета
  • 9.1. Лица
  • 9.2. 1. ЈОВАНЧЕ, ЧОВЕК, ЕМИН
  • 9.3. 2. ПРЕЂАШЊИ, БЕН-МОХАРЕМ. МОХАРЕМ
  • 9.4. 3. ЈОВАНЧЕ, МОЛАХ ЗАДЕ, ПЕРСИЈАНЦИ
  • 9.5. 4. ЈОВАНЧЕ, САМ
  • 9.6. 5. ЈОВАНЧЕ И ЕМИН
• 10. Девета слика
  • 10.1. 1. ЕМИН И ХАРЕМКИЊЕ
  • 10.2. 2. ЈОВАНЧЕ И ПРЕЂАШЊИ
  • 10.3. 3. ЈУЛИШКА, ПРЕЂАШЊИ
  • 10.4. 4. ЧОВЕК И ПРЕЂАШЊИ
• 11. Слика десета
  • 11.1. Лица
  • 11.2. 1. МИКА И ГРАЂАНИ
  • 11.3. 2. УЧИТЕЉ И ПРЕЂАШЊИ
  • 11.4. 3. САВЕТА, ПЕРСА И ТОМА БЕЗ ГРАЂАНА
  • 11.5. 4. ЈОВАНЧЕ, ЧОВЕК, ЈУЛИШКА, ГРАЂАНИ, КОРПОРАЦИЈЕ И ПРЕЂАШЊИ

1. Прва слика

Срећка норвешког међународног саобраћајног друштва серија 12706, број 97.

1.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ПЕРСА, његова жена
• ГОСПОДИН ТОМА, порезник у пензији
• ПРОФЕСОР
• САВЕТА, комшика
• ЗЕМЛИЧКА, апотекар,
  МИКА, телеграфиста,
  СИМА, марвени лекар — одбор за испраћај
• ЈЕДАН ГРАЂАНИН, (Пера Крка)
• ШЕГРТ НАЦЕ
• ШЕФ СТАНИЦЕ
• Певачко друштво. Свирачи. Народ. Деца.

Догађа се у авлији Јованчетове куће у Јагодини.

⁂

Авлија пред кућом Јованче Мицића у Јагодини. Позади плот и широм отворена колска капија. Над капијом извешан барјак. Иза плота, у дубини, види се друга страна улица.

У авлији на десној страни кућа, а пред кућом клупа; на левој страни велики дуд, а око њега сто, крај којега су две столице. На столу је глобус.

За време првих сцена пролазе улицом поједини типови, застајкују, загледају и одлазе. Што доцније, то се све више збирају, нарочито деца.

1.2. 1. ПРОФЕСОР, ЈОВАНЧЕ

ПРОФЕСОР: (Пију бозу. Прстом друге руке описује пут). Дакле, пут би вас, господине мој, овуда кроз Европу, преко Атлантика, водио на Мексику, затим у Велики океан или Пацифик. Он напушта разговор са Јованчом, заборавивши се, почне држати лекцију, шетајући се, лево притиснуо глобус, десном демонстрира и млатара писаљком као у слушаоници, док Јованче још једнако држи прст. Клима је у приморју у Великом океану слична оној око Средоземног мора у староме свету. Лета су готово сасвим бескишна, а зиме благе. Злато, које је прво Европљане и примамило да се иселе тамо, и данас је најважнији производ, нарочито у дивној Калифорнијској долини, коју наводњава река Сакраменто, као што сте видели прошлог часа.

ЈОВАНЧЕ: (Прекине га). Хоћу ли ја још да држим ово Мексико?

ПРОФЕСОР: (Сети се). Ах, да, ослободите се! Дакле, шта оно рекох…?

ЈОВАНЧЕ: (Држи прст). Рекао си, брате, сакрамент.

ПРОФЕСОР: А, јес’. Дакле, у дивној Калифорнијској долини… (Хтео би да настави лекцију).

ЈОВАНЧЕ: Молим те, брате, још једанпут ти да мени кажеш: како ћу ја то да дођем с оне стране? Не могу никако да упамтим.

ПРОФЕСОР: Ето, молим вас, да вам ствар представим на најјаснији начин. (Скине глобус и метне га на земљу). Ствар ће нам бити јаснија, ако је посматрамо с тачке птичијег лета.

ЈОВАНЧЕ: (Устаје и прилази глобусу, над којим се обоје нагну).

ПРОФЕСОР: Замислите ви сад да сте птица.

ЈОВАНЧЕ: Кој’ тица?

ПРОФЕСОР: Замислите само.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде па ти сад! Тица да будем?

ПРОФЕСОР: Тако ћете, забога, много боље разумети.

ЈОВАНЧЕ: О, Господе, што ти је наука; сад морам због њу и тица да будем. Па добро, каква тица?

ПРОФЕСОР: Али, забога, то није важно, то је само претпоставка.

ЈОВАНЧЕ: Па, добро, де, нека је претпоставка, и нека. и није. Кад морам да будем, нека будем. Ето, да. кажемо, џивџан ћу да будем. (Гледа горе на дуд). Ди да се попнем?

ПРОФЕСОР: Али не, забога…. дакле, напустимо то, кад. вас толико буни. (Сагао се да дигне глобус).

ЈОВАНЧЕ: (Задржава га). Јок, не буни ме. Кад морам да будем, нека будем!

ПРОФЕСОР: Добро. Е, дакле, погледајте одавде целу земљу…

ЈОВАНЧЕ: Па мала беше, море!

ПРОФЕСОР: Видите! (Обилазе око глобуса). Ја ћу сад прећи ту линију, коју ћете ви својим путем обележити. Видите. (Фиксира штапом једну тачку). Ево… овако… ова ко. Сад сте већ у Америци; скрећете од Великих Антила и Бахамских Острва, прелазите сувим Мексику и затим сечете екватор. Идите, молим вас, за мном.

ЈОВАНЧЕ: Терај ти само, идем ја.

ПРОФЕСОР: Одатле ћемо се дочепати азијског копна и вероватно изнад обојих Индија, преко Арабије, на Малу Азију… тако… ево смо сад опет на европском копну и… видите, вратио сам се опет одакле сам и пошао.

ЈОВАНЧЕ: Сад знам! Ето види: (Дигне ногу). Атлант, океан, сакрамент, копно, екватор, оп-цуп, и, ето, обиђо’ свет. (Он је, говорећи то, опкорачио глобус). Је ли тако?

ПРОФЕСОР: (Дижући глобус на сто). Да, донекле, само донекле је тако. Уосталом, на мапи, коју сам вам обећао донети, ви ћете све то можда јасније видети.

ЈОВАНЧЕ: (Замисли се). Аха, да ми је донесеш. Него… шта ти оно рече нешто: клима? То му нисам разумео.

ПРОФЕСОР: Клима? Дакле… поднебије — или ваздух.

ЈОВАНЧЕ: Па шта ваздух? Шта имам ја са ваздухом посла, нећу ваљда да једем ваздух?

ПРОФЕСОР: Бога ми, можете и ваздух јести, ако лепо не научите оне стране речи, које сам вам дао. Да их нисте заборавили?

ЈОВАНЧЕ: Овде су, море. Ништа ја нисам заборавио!

ПРОФЕСОР: Па читајте их успут, свикните се да их изговарате.

ЈОВАНЧЕ: Ич не брини. Мени ми доста да знам само како се хлеб каже, јербо без то знање може да ми се деси, што ти кажеш, да једем климу.

ПРОФЕСОР: А да ме послушате и оно друго што сам вас саветовао.

ЈОВАНЧЕ: Шта беше то?

ПРОФЕСОР: Дакле, да купите један нотес и да бележите, да бележите све, сваку ситницу, што год видите. Сваки дан и сваки догађај треба забележити. Штета је проћи толики свет, а не забележити своја опажања.

ЈОВАНЧЕ: И то ћу да те послушам. (На кућна врата). Наце, оди овамо!

1.3. 2. НАЦЕ, ПРЕЂАШЊИ

НАЦЕ: (Шегрт, појави се на вратима).

ЈОВАНЧЕ: Да идеш у дућан, па да ми донесеш тефтер вересију.

НАЦЕ: Знам, газда.

ЈОВАНЧЕ: Е, ту књигу да ми донесеш.

НАЦЕ: (Одјури).

ЈОВАНЧЕ: (Окреће се професору). Што да купујем, кад имам готову књигу.

1.4. 3. МИКА, ЈОВАНЧЕ и ПРОФЕСОР

МИКА: (Телеграфист, наиђе журно, узрујан, на њему беле рукавице и кокарда на грудима. Обучен свечано). Забога, газда Јованче, па ми те очекујемо у читаоници, а ти се овде мајеш. Већ је цео приређивачки одбор на окупу.

ЈОВАНЧЕ: Гле, Бога ми, ја се замајо са ову земљу. Па седи, брате, док се спремим.

МИКА: Та није ми до седења. Не знам где ми је глава. Не можемо од јутрос никако да скупимо чланове певачког друштва. Први тенор отпутовао је у Баточину на вашар, а бас опет има данас неко плаћање, па неће да чује за певање, те сад јурим као луд.

ЈОВАНЧЕ: (Који је дотле навукао капут и пришао вратима од куће). Персо! О, Персо! Изиђи овамо!

1.5. 4. ПЕРСА и САВЕТА (изиђу на врата). ПРЕЂАШЊИ

ЈОВАНЧЕ: Припази, Бога ти, зашто одо’ ја, чека ме одбор.

ПРОФЕСОР: Молим вас, госпођо, припазите и на ово (Глобус). док не дође фамулус да га однесе.

МИКА: ’Ајде, забога, сваки је минут скуп!

ЈОВАНЧЕ: (Перси). Па ако што није готово, а ти пожури, зашто, знаш, дође му време. ’Ајде. (Оде, за њим професор и Мика).

1.6. 5. ПЕРСА, САВЕТА

ПЕРСА: (Повезане главе, сва исплакана). Седи, Бога ти, од све муке да се бар разговарамо. (Седа на клупу).

САВЕТА: (Седа). Шта да ти кажем, сестро. Ја бих ти рекла да је то судбина.

ПЕРСА: Не говори, комшика, молим те, тако! Да је умро, па да кажем судбина. Да га је погодила пушка, да су га прегазила кола или, што кажу, да га је убо во, па да кажеш да је судбина. Али овако!…

САВЕТА: Та и ово је за тебе као да је умро.

ПЕРСА: Ама, како умро кад је жив? Друго је то кад муж умре, па идеш за сандуком, па му дајеш седам дана, па му дајеш четрдесет дана…

САВЕТА: Фин човек, па да се ломата по свету и ко зна… не прими за зло, комшика… са каквом се вером може тамо да помеша.

ПЕРСА: И то, и то може да ме снађе, па ем да изгубим мужа, ем да ми се смеје свет.

1.7. 6. ГОСПОДИН ТОМА, ПЕРСА, САВЕТА

ТОМА: (Носи један број новина). Добар дан!

ПЕРСА: (Устаје). Добар дан, г. Томо, извол’те!

Г. ТОМА: (Узме столицу). Хвала, седите ви, молим вас. Нисам вам, знате, дошао у визиту, па да ме нудите, него… а спремно све, све, а?

ПЕРСА: Све, г. Томо, све. Оцрни се ја несрећница за мој живот, па то ти је!

САВЕТА: Ама, немој тако, комшика.

ПЕРСА: Па добро, г. Томо, кажите ви мени, по Богу брате, зар ту не може да му стане држава на пут?

Г. ТОМА: Разговарао сам са г. начелником, па вели: не може му ништа, нема ослонца у закону.

ПЕРСА: Какав ослонац, убио га Бог и са ослонцем! човек хоће да напусти кућу и жену, а он му тражи ослонац.

Г. ТОМА: Право да вам кажем, нисам се ја ничему ни надао од овог начелника. Међу нама буди речено, и то је једна стокућа, која је путовала око света. Ово му је тринаести округ и деветнаеста селидба. Од како је у државној служби има, баш сам пре неки дан израчунао — 7243 километара путних трошкова. И сад од такве власти да тражите помоћ. Нема више, госпођо, оног срећног времена, кад смо ми управљали овом земљицом, те се знало и откуда ко иде, и куда ће, и зашто ће.

ПЕРСА: Бар да га припита власт, или да му попрети.

Г. ТОМА: И он је, знате, чудан неки човек. Шта да вам говорим, муж вам је, па знате какав је. Није ко други, него он све тако нешто заврнуо. Молим вас, је ли то прошле зиме? оде бестрага у хајку на курјаке. Добро, хајд’, дигли се сељаци, то разумем: досадили им курјаци, па се дигли. Али он, молим вас, трговац, па да остави дућан и да иде у хајку на курјаке. Оно, и ја сам ловац, али, брате, то се зна како му је то ред и како се иде у лов и у хајку. Изиђе друштво до прве механе на друму, поједе ћевап, па се у мрак врати кући. То је друго.

ПЕРСА: Јесте, такав је. Ето, знате кад се уписа у добровољце!

Г. ТОМА: Хајде, то му праштам, то је било за време мира, али, знате ваљда, кад оно запе да прода кућу, па да иде у Јерусалим.

САВЕТА: А кад би, г. Томо, разговарали са г. протом?

Г. ТОМА: Разговарао сам, па ништа. Прота каже: може да му свешта масло. То толико!

ПЕРСА: Ни откуда помоћи, сестро! И што је најгоре, пући ће брука по целом свету.

Г. ТОМА: Брука је већ пукла. Ето, и новине пишу.

ПЕРСА: Куку!

Г. ТОМА: Баш сам понео и да вам прочитам, ако почем…

ПЕРСА: И пише баш његово име?

Г. ТОМА: Дабогме да пише, па и слику ће му донети.

ПЕРСА: Куку! Ко у „Полицијски Гласник“.

Г. ТОМА: (Развија новине). Ево, молим вас, (Чита). Светски путник. Допис из Јагодине, Овдашњи трговац, Јованче Мицић, био је прошле године у Београду и пазарио еспап за четири хиљаде динара код тамошње фирме Буки Анаф.

ПЕРСА: Избукио се он, да Бог да, никакав! Тај ми кућу разори!

Г. ТОМА: (Чита даље). Том приликом му је Анаф, пошто је пазарио за готово, поклонио једну срећку Норвешког Међународног Саобраћајног Друштва серија Бр. 1270697. Главни згодитак на тој лутрији је бесплатна карта за путовање око целога света, са бесплатном храном, хотелима и свим другим потребама. Газда Јованче је био срећан и добио тај згодитак.

ПЕРСА: Црна му срећа и моја и његова!

Г. ТОМА: (Чита). „Разуме се да је то био необичан догађај. Газда Јованче се у први мах размишљао шта да ради с картом, и док се он размишљао, Јагодина се поделила у две партије, од којих је једна наваљивала да путује, а друга“… Е, то баш претерује, шта смо ту имали да се делимо на партије, као да је то општински избор. (Чита). „Они, који су били паметнији саветовали су га да се мане лудорије, а који су били као и он, саветовали су га…!“ Ето, то је све. (Хоће да чита, па мрмља). Овде нам се даље сад подсмева и помиње неке ћуране. Ако, има право. Дошло овде за среског практиканта, суво као комарац у зиму, па пало на подварак и беличко вино, па сад кад бацило сланину на врат и кад се поткожило, сад се потпрда са ћуранима. И то брани правду у овој земљи. Ово је, знате, писао г. Љуба адвокат. Извините, али морам да се љутим на такве! (Тражи у новинама). Где сам оно стао? Ах — да! „Највише наваљује на њега да путује овдашњи телеграфиста и један професор“.

ПЕРСА: Јесте, сестро, тај ми са професор највише наврзо на купу, он му је напунио главу. Па гледај, тако ти Бога, шта ми је донео у кућу. (Показује Савети глобус). Учи га на томе како да путује, а она. моја суклата седи као ђак, па га слуша. Оди да видиш само! (Води је до глобуса). Ето, сестро, око овога однаоколо ’оће да обиђе.

САВЕТА: (Крсти се). Да се човек прекрсти левом и десном.

Г. ТОМА: Ономад, готово смо се завадили. Било нас је подоста у „Шареној механи“, па док саветовасмо, саветовасмо, док му, боме, не припретисмо: „Јеси чуо, Јованче, сви ћемо се овако, колико год нас има, дићи, и сви ћемо учинити што закони дозвољавају да ти забранимо путовање!“ А знате ли шта он? Бусну се у груди, па вели: „Ко је тај што ће мени да стане на пут?… Да покварите друмове, да покидате шине, да пробушите дамшифе, па, ако је за инат, ја ћу с авијатику да идем!“

ПЕРСА: Ништа друго, сестро, него нагазио!

Г. ТОМА: Та идите, молим вас! Откуд човек у његовим годинама може што нагазити?

ПЕРСА: А шта би му друго тако завртело главу него то, г. Томо (Из далека се чује свирка — ослушкује). Ето, чујеш ли, сестро, свира Мија? То сигурно њега прате цигани кроз варош. Направио се од човека читав циркус; ето ми извешали и заставу на капију, сад још само да удари бубањ, па да се сручи Јагодина. Ето, шта учини човек од куће!

САВЕТА: Де, де, комшика, па ти!

1.8. 7. АПОТЕКАР и ПРЕЂАШЊИ

АПОТЕКАР: (Долази хитро са телеграфистом и г. Симом. Сви су свечано обучени, са кокардама. Апотекар има цилиндер). Добар дан, госпођо! Но, дошао је једанпут тај свечани час. Не можете веровати, какво је узбуђење у вароши. Господин прота је одобрио и звона да звоне.

ПЕРСА: Г. Земличка, по Богу брате, зашто тако радите?

АПОТЕКАР: Молим?

ПЕРСА: Шта учинисте од мога мужа и моје куће?

МИКА: Дозволите ми, госпођо, да узмем у заштиту нашег суграђанина и брата Словена. Није он сам био тога мишљења, да газда Јованче путује. То је мишљење свих напредних људи.

Г. ТОМА: (Пргаво). Да, таквих као ви.

МИКА: Да, као ја, господине. Ја сам један модеран телеграфиста и светски човек, који сам, као деветогодишњи хугиста радио у Београду на међународној линији, морао пристати уз оне, који су били за путовање. Ја, видите, и сада налазим да је дужност сваког грађанина, да, сем своје уже отаџбине, позна и своју ширу отаџбину!

Г. ТОМА: Па, молим вас, кад је то дужност сваког грађанина, што ви, господине, нисте отпутовали у свет, и што овај господин (Покаже на апотекара). није отпутовао у свет?

АПОТЕКАР: Молим, ја сваке године путујем у Мехадију.

МИКА: А мислите да не бих желео путовати Ако тако мислите, чините ми неправду! Једанпут сам у Београду имао прилике да експедирам депешу за Буенос-Аирес. Замислите, Буенос-Аирес. Верујте, уздисао сам: Буенос-Аирес.

Г. ТОМА: Хм! Буенос-Аирес, и то ми је нешто! Јагодина, господине, Јагодина, какав Буенос-Аирес!

Г. СИМА: (Који је за то време био на вратима, прилази хитно). Долазе, ево их!

АПОТЕКАР: Но, ето, а ми разговарамо! (Узмува се). Извините, молим!…, Дакле, пазите, овде ће стати певачко друштво, овде, ево овде, музика. Пазите, г. Мико, музика свира: „Хеј Словени!“ А певачко друштво пева: „У жарку Африку“. Ви, г. Симо, ви ћете се попети на овај дуд, даћете шнуфтиклом знак, тамо на Ђурђево брдо да пуцају прангије.

Г. ТОМА: А шта, и прангије ће пуцати? Е, ако, ако!

ТЕЛЕГРАФИСТА: Молим вас, ми желимо овај епохалан догађај да обележимо; нас тројица, који претстављамо приређивачки одбор, уложили смо све своје силе.

Г. СИМА: (Који је опет био на капији, дојури). Ево их, забога! (Споља се чује ларма).

АПОТЕКАР: (Буни се). Ево их, молим, ево их! Ево их, забога! Али, забога, ето их! (Музика).

1.9. 8. ЈОВАНЧЕ, ПРОФЕСОР, ГРАЂАНИ

ЈОВАНЧЕ: (Иде напред, за њим професор и остали грађани, па дечурлија која се грдно скупља, те се пењу и по плоту и по суседним кућама. Јованча је скинуо шубару, брише се великом марамом, јер је знојав и дахће). Бре, бре, боре… што се направи калабалук — бре…

АПОТЕКАР: (Још узбуђен). Пазите! Та пазите, забога! Ево их, иду!

ПЕРСА: (Тешко јој, хтела би нешто да каже, крши прсте). Јованче! Б…

ЈОВАНЧЕ: Ти да ћутиш! Знам те док зинеш шта ћеш да кажеш! Човек сам, бре, човек! Камење да знам да ћу да гризем, не трзам реч. Овако, са прангије, са звоно и грађанство, само Таса арачлија, у неко време, што беше испраћан, па сад ја! И ди је Таса ишао, у Београд; а ја, хеј, на море, ја чак у… како оно беше, г. Мико?

ТЕЛЕГРАФИСТА: Буенос-Аирес.

ЈОВАНЧЕ: Јесте, видиш, у то место идем где ти је казао г. Мика. А јоште и подаље; идем и у Меридијан, па у Атлан, па у Сакрамент, па у Чинчимент и кој’ га зна ди ће све да ме однесе ветар.

ПЕРСА: Тешко мени!

ЈОВАНЧЕ: Хм. Женска памет! А не мислиш да ће после да остане прича за вјеки вјеков амин: како се дигао газда Јованче из Јагодину, па обишао цео свет и ће да се продају моје слике и ајнзец-карте. Видиш тек вашар, па контрафџије обесиле на сиџимке слике: „Цар Николаја руски“, „Цар Гијљем; немецки“, „Султан Абдул Хамид“, „Јованче из Јагодину“.

ПЕРСА: А кућа, а жена? Шта ћу ја, кукавица?

ЈОВАНЧЕ: Ти, је ли? Ти да будеш весела, и овако са дигнуту главу да идеш низ чаршију. Све сам наредио како треба, оставио сам и тестамент у суд. Ову кућу, овде, и магазу, и 300 дуката пара оставио сам моме другу, Перси. Да живи и да ужива, али да се не удаје, зашто, кој’ зна, мен ме може да нестане за неко време, па опет да се вратим, мањ ако ме не прогута нека риба или, не дај Боже, направе Арапи ћевап од мене.

Г. ТОМА. Бога ми, ’оће то!

Г. ТОМА: Шта, ’оће?

Г. ТОМА: Па, овај, Јованче, брате, немој да ми замериш, али ти си онако подгојен.

ЈОВАНЧЕ: (Тргне се, неправо му и мехалички се пипне за врат). Е, г. Томо, да знаш, та ме реч вређа. Ако сам подгојен, твоју пензију нисам јео, а ти немој да ме густираш.

Г. ТОМА: Ама, ја сам то онако, немој да примиш к срцу. Говори ти, брате, што си почео о тестаменту.

ЈОВАНЧЕ: Па ето, оставио сам 10 дуката цркви, да ме спомиње ако погинем. Не мора баш да ми се прави засебан парастос. Може на Видовдан, кад се даје парастос косовским мученицима, и мене да ме метну у списак. Оставио сам и 5 дуката за болницу и 2 дуката за нов глобус за гимназију, зашто овај носим ја. Па онда… а јест, оставио сам и да ми се слика метне у читаоницу и да се на њу напише: „Овде лежи, т. ј. овде виси“, није, море, него овако: „Ово је Јованче Мицић, светски путник из Јагодину“. То да се напише, да се зна и памти како после Кочу и Тасу арачлију не беше у Јагодину повећи човек од мене. Чу ли, море, Персо? (Перса је за време говора о тестаменту била тронута). Је ли све спремно, море, зашто време је?

ПЕРСА: Све је готово!

ЈОВАНЧЕ: Јеси л’ напунила заструк с печене паприке?

ПЕРСА: Јесам.

ТОМА: Ето ти сад, што ће ти печене паприке?

ЈОВАНЧЕ: Знам ли га ја, бре брате, кроз какви свет пролазим? Може да ми скува чорбу са смокве, или може да ми да шећерну трску да сисам.

ТЕЛЕГРАФИСТА: А ја мислим, пак, да ћете паприке наћи и у Буенос-Аиресу.

ЈОВАНЧЕ: У шта?

МИКА: Мислим, уопште у Америку.

ЈОВАНЧЕ: Може бити, али ја па да понесем. (Перси викне). Бисаге, готове ли су?

ПЕРСА: Готове.

ЈОВАНЧЕ: Јеси ли метла који струк лука у бисаге? (Перса тврди главом). Мети ми које ускршње јаје, ако ти је остало.

ПЕРСА: Метнула сам.

ЈОВАНЧЕ: Јеси ли метула иглу и конац, зашто могу да се исцепам?

Г. ТОМА: Ех, ех, па ти, као да у свету нигде нема игле и конца?

ЈОВАНЧЕ: А шта му га знам. Ниси ли читао „Робинзон Крусе“? Може бити тамо се шију са рибљу кост, јали са трску. Неку ја имам моју иглу. (Чује се циганска музика, која свира „Ој Словени“).

1.10. 9. МУЗИКА, КОРПОРАЦИЈЕ

АПОТЕКАР: (Утрчи први). Места, молим, места, места, молим! (Напред Мија са музиком, свирајући. Апотекар их одма распоређује с леве стране капије; за њима певачко друштво са заставом и хоровођом, који је такође у цилиндеру, за певачким друштвом иду грађани од којих један на тепсији носи печеног ћурана, а други буклију вина). Овамо, овамо, молим вас, овамо! (Апотекар поставља певачко друштво с десне стране капије. Кад уреди, музика престаје).

СВИ: Живео!

ЈОВАНЧЕ: (Стане као споменик). Е, дође му време! Персо, море, виде ли што се направи с мен’?

ПЕРСА: Видим, како да не видим. (Плаче).

АПОТЕКАР: Само, г. Сима, изволите брзо на дуд, да дате знак за прангије.

Г. СИМА: (Вади мараму, стане на столицу, с ове на сто, па се попне на дуд).

АПОТЕКАР: (Г. Сими). Немојте још, кад ја кажем. Извол’те, напред ви! (Онима са ћураном и буклијом). Овде станите, иза мене, Тако. (Вади хартије из џепа). Молим, мир! Чујмо! (Чита). Газда Јованче! Грађани! (Прекине читање, отрчи и донесе себи столицу, попне се на њу, па почне испочетка). Газда Јованче! Грађани! У нашој средини налази се један суграђанин, који ће сада да иде из наше средине. То је наш Коломбо, Коломбо из Јагодине, то је газда Јованче Мицић.

СВИ: Живео!

Г. СИМА: (Даје знак, прангија груне).

АПОТЕКАР: (Нервозно). Ама, г. Сима, забога, што дајете знак (Наставља). Коломбо… Коломбо… Коломбо… Г. Сима, немојте давати знак, док ја не кажем, (Чита). Коломбо… Филеас Фог и Јованче Мицић; Лисабон, Лондон и Јагодина. Коломбо… Коломбо,…. и да не би, браћо, даље морио вашу пажњу… прими, газда Јованче, овај искрени дар, овога ћурана и буклију вина, и ја ти, у име грађанства, кличем: Живео и срећан ти пут! И три пут живео!

СВИ: Живео! Живео! Срећан пут!

АПОТЕКАР: Г. Сима!

Г. СИМА: (Даје знак. Прангије груну три пута у размацима).

АПОТЕКАР: (Скочи са столице и отрчи музици). Музика! Музика! (Музика свира: Пред Перси! Хоровођа, даје интонацију).

ЈОВАНЧЕ: (Примио је ћурана у руке, гледа га, кад престане музика). Браћо, ја сам потресен! Ето, то толико могу да вам кажем, ја сам потресен! (Другим тоном). Добар неки ћуран, шта сте га платили?

НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Седамнаест гроша.

ЈОВАНЧЕ: Није скуп, има три оке. На, Персо, смести га у бисаге!

ПЕРА КРКА: (Притрчи). Дај, ја ћу понети.

ЈОВАНЧЕ: Не, бре! Знам те ко си! Ти би црк’о да му не откинеш један батак! (Даје Перси и она уноси у кућу с буклијом). Ама, шта сам…

МИКА: Почели сте говор.

ЈОВАНЧЕ: А, јест. Е, толико, браћо, имам да вам кажем, ја сам потресен, и зато хвала вам и са здравље да останете.

СВИ: Живео!

АПОТЕКАР: Г. Сима!

Г. СИМА: (Даје знак. Прангија груне и певачко друштво почне „У жарку Африку“).

ШЕФ СТАНИЦЕ: (Дојури). ’Ајд’, забога, шта чекате? Имате само још четрдесет минута времена до воза. На станици се силан свет искупио!

ЈОВАНЧЕ: Е, браћо, дође време да се опраштамо! ’Ајд’, да се износе ствари. (Пође у кућу).

МИКА: А, газда Јованче, ту почаст да оставиш нама грађанима. Пођите господо, са мном у кућу. (Улази, за њим неколико).

ЈОВАНЧЕ: (Поверљиво Перси). Уђи и ти, зашто грађанство, грађанство, али они све „у жарку Африку, у Африку“, а сви гледају мога ћурана. (Перса уђе у кућу, али у томе излазе они грађани: први носи бисаге, други амрел, трећи зимски капут, четврти заструг). Е, ’ајд’ сад, у име Бога. Персо, оди овамо… Де, де, де, што плачеш! (Загрли је и пољуби у чело). Ништа да не бринеш! Да ми чуваш кућу, да палиш кандило сваке суботе, да преточиш вино, и да ми пазиш на оне ћуриће, таман да стигну за подварак, кад се ја вратим, и да метнеш туршију, немо’ на зиму да ме оставиш без туршију. Е, ’ајд’, остани са здравље. (Загрли је и пољуби у чело). А ви, браћо, останите ми здраво и припазите ми на кућу. Да поздравите и оне, са којима се нисам вид’о. И овај… оном Сими мекикару да кажете… немо’ да му кажете ништа, ама да зна да му нећу заборавим оно што ми је викнуо „уа!“ кад одох да му кажем као човек да путујем око света. (Разгледа, све). ’ Оди, ’оди и теби да кажем збогом, г. Томо.

Г. ТОМА: Нека ти је срећан пут, газда Јованче!

МИКА: А мени дозволите, да вас нешто замолим. Кад будете били у Буенос-Аиресу, а ви ми пошаљите један телеграм: Срећно стигох. Ништа више, само: срећно стигох. Моја је жеља, знате, само да се у експедициону књигу напише у Буенос-Аиресу моје име. Ништа више.

ЈОВАНЧЕ: Добро, де. А ди беше, море, онај тефтер? Наце, донесе ли?

НАЦЕ: Ево, газда! (Даје му један тврдо укоричени протокол, узан а дугачак, а на крају му о канапу виси писаљка).

ЈОВАНЧЕ: Дај овамо! Ова два прва листа ћу да искинем. Ту је, знаш, овогодишња вересија. (Чита). Пера шнајдер, пола оке зејтина и један конопац, Мика телеграфиста пет динара у готову…

МИКА: Па нећемо, ваљда, да читамо, јавно шта је ко дужан.

ЈОВАНЧЕ: Па јест, што кажеш. Нека им је свима просто. Ко врати, вратиће и без тефтера (Исцепа прва два листа). тако, а сад чек’ да запишемо (Седне на столицу, окваси писаљку и пише). Ево: (Чита). Нека се зна и упамти: данас на дан пророка Јеремије, десет дана по Васкрсу, у 9 сати пре подне, пошто се опрости са жену, кућу и грађанство, са музику, певање, звоњење и прангију, пође у свет, у име Бога Оца, Синан Светога Духа. Амин! (Оклони књигу и метне је под пазух). Сад дај и оно! (Узме глобус). Е, сад Персо, остани са здравље, останите и сви други још једанпут са здравље! (Застане, набије капу на чело, стресе се пред фактом који је ту). Е, ’ајд’, Јованче, у име Божје!

Г. СИМА: (Даје знак, прангије пуцају све до краја сцене).

АПОТЕКАР: (Трчи час музици, час хоровођи и ови једновремено и певају и свирају).

ЈОВАНЧЕ: (Рукује се и љуби. Чује се: Срећан пут! Живео! Он се утовари на кола, седа крај прозорчета на арњевима па промоли главу. Прангије пуцају, музика свира, хор пева, сви вичу: Срећан пут! Апотекар трчи од групе до групе. Сима маше марамом, Перса горко плаче, а Савета и Тома је теше. Кола лагано крећу, а Јованче маше руком још једнако праштајући се).

ЗАВЕСА

2. Друга слика

Јованче Мицић светски путник на првом кораку

2.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ЧОВЕК С НОГОМ
• ЈУЛИШКА, собарица у хотелу „Бристол“
• ГЛУМАЦ
• САВА ЦВЕТКОВИЋ, благајник „Београдске Експроприационе Банке“
• ПОРТИР

Дешава се у хотелу „Бристол“ у Пешти.

⁂

Позорница подељена, на четири дела, тако да су са десне стране две собе, а с леве од шаптачнице соба и предсобље. Собе хотелски намештене. До врата од ходника пење се оздо степеницама, евентуално лифтом.

При дизању завесе у соби бр. 1 благајник седи задубљен у једну велику географску карту и преврће сваки час кондуктера, па, бележи по нешто писаљком. У соби бр.2 Јулишка намешта кревет, а у соби бр. 8 Глумац шета по соби студирајући ноте и правећи разнолике гестове.

При дизању завесе музика, тако да прихвата песму Јулишкину.

2.2. 1. БЛАГАЈНИК, ЈУЛИШКА, ГЛУМАЦ

ЈУЛИШКА: (Намештајући кревет, пева).

Што те нема, суђениче,
Што ме мучиш тако,
Без тебе ми, жуђениче,
Сваки час је пак’о.

ГЛУМАЦ: (Пева из нота више декламирајући).

Кад дође час,
Тај судбоносни час,
И васиона простре ноћи вео,
Те ја преда те станем млад и смео,
И мој тад чујеш глас,
Мој моћни глас!
Мој моћни глас!

(Тресне ногом о земљу што је погрешно отпевао последње речи).

БЛАГАЈНИК: (Нервозно се диже и звони, па се опет враћа и наставља посао).

ЈУЛИШКА: (Чула звонце, излази у ходник, погледа који је број зове, па, враћајући број на своје место, улави у собу благајникову).

ГЛУМАЦ: (За време Јулишкине радње). И мој тада чујеш глас, Мој моћни глас! Мој моћни глас! (Опет му није испало, седне за сто и поправља ноте).

ЈУЛИШКА: (Благајнику). Опет звониш? Немој бити тако нервозан, што ме зовеш сваки час?

БЛАГАЈНИК: Слушај, ја сам се решио. Нећу у Аустралију, ипак је боље у Америку, идем у Америку.

ЈУЛИШКА: А ја?

БЛАГАЈНИК: (Загрли је). И ти, драга моја, и ти… Ти знаш какав је споразум био, да ја спремим новац, а ти да набавиш пасош од кога путника. Зато сам ти и писао из Београда три дана раније.

ЈУЛИШКА: Најбоље би било, кад би нашли фамилијаран пасош, ја, ти и твојих 30.000 круна сад смо род, је ли?

БЛАГАЈНИК: Па добро, нађи само!

ЈУЛИШКА: Стрпи се, идем до портира. У оволиком хотелу мора бити макар један жењен путник. Не брини. (Напољу звони, а портир улази на врата од ходника). Зову ме, стрпи се. Пољуби ме, хајде, у други образ. Сад ћу ја. (Излази у ходник где се среће с портиром, који јој објашњава где ће. Она улази у собу бр.2, а он залази даље у ходник).

2.3. 2. ПРЕЂАШЊИ, ПОРТИР

ГЛУМАЦ: (Пошто је поправио). И мој тад чујеш глас. Мој моћни глас! Мој моћни глас!

ПОРТИР: (Улази у глумчеву собу). Извините, молим вас, али вас поново морам опоменути да не узнемиравате госте.

ГЛУМАЦ: Ја? Како, молим?

ПОРТИР: Па, вашим певањем, знате…

ГЛУМАЦ: Ви не знате, господине мој, шта значи то: певање за ангажман.

ПОРТИР: Верујем, господине, али је данас већ тринаести дан како ви певате за ангажман, а… не плаћате… Газда је казао још данас можете остати овде, па онда можете преко у хотел „Метропол“, да и тамо певате за ангажман.

ГЛУМАЦ: Из вас говори пакост, То су њене речи.

ПОРТИР: А, не, верујте, то су газдине речи. (Напољу звони). Извините, ја сам то морао да вам саопштим.

ГЛУМАЦ: (Испраћајући портира). О, молим, врло сам вам благодаран. Извол’те и други пут.

ПОРТИР: (Излази и у ходнику одмах прихвата ствари од Јованчета кога сретне на степеницама).

2.4. 3. ПРЕЂАШЊИ, ЈОВАНЧЕ

ЈОВАНЧЕ: (Неколико тактова музике који означавају његов улазак. Његов глас с поља). Овде ли?

ПОРТИР: (Пресрећући га, одмах зазвони за собарицу, те се Јулишка појављује на вратима собе бр. 2).

ЈОВАНЧЕ: (Задржава глобус и протокол, портир прихвати остале ствари). Нумера 83.

ЈУЛИШКА: Извол’те овамо. (Прихвати од портира ствари, па се портир удаљује. Она уноси ствари, а Јованча улази за њом. Пошто остави прве ствари, хоће да му прихвати глобус, па га позна). Јованче, мој либер Јованче!

ЈОВАНЧЕ: Де, чекај! (Остави ствари које је имао у рукама). Која беше ти, море?

ЈУЛИШКА: Не памтиш, не памтиш, истина, Јованче?

ЈОВАНЧЕ: Ја, јок, па да ме сада прекољеш ди сам најтањи.

ЈУЛИШКА: Зар не знаш прошле године кад сам била у Јагодину певачица у „Шарену механу“ (Дигне мало ногу као да игра).

ЈОВАНЧЕ: Ти ли си, бре, Јулишка?

ЈУЛИШКА: Ја сам.

ЈОВАНЧЕ: А, бре, Јулишка, добро те видо’, као рођено моје да видо’, Читав дан нисам никог свог вид’о. (Загледа је). Променила си се, подгојила. Беше женче са кратку ’аљину, са шљокице, па кад играше овако, (Показује). а мен ме беше мило и заболе ме врат од сагибање. Много ли ти мени тада учини на жао.

ЈУЛИШКА: Зар ја?

ЈОВАНЧЕ: Па ти, дабоме. Ја потроши на тебе 27 гроша то вече, а ти се ухвати с онога књиговођу из штедионицу. Много се онда гледасте, ти и онај књиговођа. А знаш ли да он више није у Јагодину, отишао у Београд.

ЈУЛИШКА: (Тргне се. За се). Он не зна да је побегао. (Гласно). Е, Бога ти? Премештен, ваљда?

ЈОВАНЧЕ: Није, него оде за благајника у једну банку. За тебе би било понајбоље да беше благајник док је још био у Јагодину.

ЈУЛИШКА: А куд ти путујеш, газда Јованче?

ЈОВАНЧЕ: (Мане руком). Далеко, много далеко, у Америку.

ЈУЛИШКА: (Изненађено). И ти? (Тргне се). То јест — трговачким послом ваљда?

ЈОВАНЧЕ: Море да ми беше памет за трговачки посао, остао би у Јагодину. Него идем онако, да се прођем.

ЈУЛИШКА: Шпацир до Америке?

ЈОВАНЧЕ: Није. И подаље још. Кад је шпацир, нек је шпацир, ето ти…

ЈУЛИШКА: Благо теби, газда Јованче! (Облагује се око њега). А мора да имаш много пара, кад си на тако велики пут пошао?

ЈОВАНЧЕ: Јок, море, са срећку путујем.

ЈУЛИШКА: Како то?

ЈОВАНЧЕ: Знам ја како? Тако, путујем за туђ грош.

БЛАГАЈНИК: (Звони).

ЈУЛИШКА: (Извлачи му се). Ено ме зову!

ЈОВАНЧЕ: (Задржава је). Иди, ама, па да ми дођеш, зашто да ми се не осуше уста од ћутање.

ЈУЛИШКА: Добро, (Пође, па се сети и врати). Ах, дај ми твој пасош.

ЈОВАНЧЕ: Што ће ти?

ЈУЛИШКА: Па мора сваки путник да се пријави.

ЈОВАНЧЕ: Али ја нећу да ноћим овде. За мало па ћу да путујем.

ЈУЛИШКА: Ипак је ред пријавити се.

ЈОВАНЧЕ: Е кад је ред, нека је ред. (Даје пасош).

ЈУЛИШКА: (Разгледа пасош). Па ти си овде уписао и своју жену.

ЈОВАНЧЕ: Море и жену и шурњаву и једну моју комшику. Све сам ги уписао као фамилију; зашто вадио сам годишњи пасош, па рачунам кад их све метнем јефтиније ме кошта.

БЛАГАЈНИК: (Опет нервозно звони).

ЈУЛИШКА: (За се). Ево пасоша као што нам треба. (Гласно). Сад ћу ти донети пасош, само да те пријавим.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде.

ЈУЛИШКА: (Оде у собу благајника).

ГЛУМАЦ: (За све време понављао је у себи певање, па му не иде од руке, баци поте, шчепа новине, легне на кревет и чита новине).

ЈУЛИШКА: Драги мој, драги мој, добро је!

БЛАГАЈНИК: Већ сам двапут звонио.

ЈУЛИШКА: Али, немој бити нервозан. Ево погледај! (Покаже пасош).

БЛАГАЈНИК: (Шчепа грчевито). Ух, па српски пасош! Ја не смем путовати са српским пасошом, јер ће можда српске путнике пазити и гонити.

ЈУЛИШКА: (Као поливена). То јесте! А тако је згодан пасош, фамилијаран, могли би обоје да путујемо.

БЛАГАЈНИК: На, врати ово! (Пружи, па завири у опис). Па онда, овај опис: дежмекаст, ћелав, пупаст, проседих пуних бркова… Бар да личи на мене (Преврће предње листове). Јованче Мицић из…

ЈУЛИШКА: Знаш, онај Јованче што је био љубоморан на тебе, кад смо били у Јагодини.

БЛАГАЈНИК: Откуд он сад?

ЈУЛИШКА: Путује за Америку.

БЛАГАЈНИК: Па то је све горе и горе. Ух, ух, ух! Кад он путује?

ЈУЛИШКА: Још данас, првим возом.

БЛАГАЈНИК: Ето!

ЈУЛИШКА: (Одлучно). Онда је најбоље да путујемо с њим.

БЛАГАЈНИК: То је немогуће.

ЈУЛИШКА: (Победоносно). То је могуће! Ми ћемо путовати заједно с Јованчетом на његов пасош.

БЛАГАЈНИК: Али ја?

ЈУЛИШКА: Ти ћеш путовати као његова жена.

БЛАГАЈНИК: Шта кажеш?

ЈУЛИШКА: То што ти кажем. Сетила сам се нечега. Дај мени сто круна, а ти иди, па обриј бркове.

БЛАГАЈНИК: Ама шта говориш?

ЈУЛИШКА: Овде је један глумац који нема да плати хотел. За сто круна он ће ми набавити женско одело и то турско женско одело.

БЛАГАЈНИК: Турско?

ЈУЛИШКА: Па дабогме, то је најзгодније за бегунца. Прво, не мораш говорити, јер не знаш други језик сем турског; а друго, лице ти је покривено. Дај ми само одмах сто круна, а ти иди, бријај бркове.

БЛАГАЈНИК: (Даје јој новац, али врти главом).

ЈУЛИШКА: Слушај ти само мене! Ниси ти први кога сам ја испратила у Америку ’Ајде, брже, брже!

БЛАГАЈНИК: (Даје јој новац, шчепа шешир и одјури).

ЈОВАНЧЕ: (Пошто је јео, спакује понова све. Оде код лавора и опере руке. Обрише се својом марамом, па онда отвори онај протокол и пише).

ЈУЛИШКА: (Пошто је примила новац, улази у глумчеву собу).

ГЛУМАЦ: (Седи, кад Јулишка уђе, он устане. Певајући). Поздрављам те, Јулија, о, здраво идоле!

ЈУЛИШКА: Ми имамо један озбиљан разговор.

ГЛУМАЦ: Дијалог у четири ока! Да закључам врата?

ЈУЛИШКА: (Седне на постељу). Не. Слушајте, газда је наредио да вас портир још данас избаци напоље.

ГЛУМАЦ: Шајлок!

ЈУЛИШКА: Ја вам, међутим, могу помоћи.

ГЛУМАЦ: Ви, Керистано!

ЈУЛИШКА: Да, ја ћу вам дати новац да исплатите рачун, али ви ми морате помоћи да добијем један костим.

ГЛУМАЦ: Ништа лакше! Позоришни гардеробер је мој ујак, за мене би згодније било да ми је ујак директор позоришта…

ЈУЛИШКА: Оставите ви позоришног гардеробера, па отидите код првог телалина и ако вам није род.

ГЛУМАЦ: Ви ћете вечерас на костим бал? Један домино шпањолски? Гејшу?

ЈУЛИШКА: Не, Туркињу!

ГЛУМАЦ: Ах, какав укус! Божанствена Селмо, тајанствена Зулејко! (Пева турски и удара руком у даире „растанак“). Тра, ра, ра, ра!

ЈУЛИШКА: Али морате купити себи један фес.

ГЛУМАЦ: Фес?

ЈУЛИШКА: Да… и умете ли да представљате брата?

ГЛУМАЦ: Какво питање? Играо сам оца и деду, сина и зета, стрица и ујака, па зашто онда не бих могао брата?

ЈУЛИШКА: Лепо. Уговорили смо. Ево вам један део новца да набавите костим и фес, остало ћете добити кад одиграте ролу. (Даје му новац. Споља звони).

ЈУЛИШКА: А сад, брзо на посао! (Излази. Погледа у нумеру а изиђе лево).

ГЛУМАЦ: (Оде доле).

ЈОВАНЧЕ: (Написао је, па сад чита гласно). „Пешта чудна варош, чудан народ; нити ме ко рече добар дан, нити се поздрави с мен’. Мора бити да ме нико не познаје. У кафани нема басамци, него се седне у једну шиљбокану, па те извуку горе. Како се излази, не знам, зато не излазим из собе. Колико се види кроз прозор, Пешта велика варош; мора да је велика кметска плата. Све куће под линију у фронт. Види се да у ову државу влада реакција, зашто на сваки ћошак стоји по један жандарм и што је варош чиста.“ (Скине капу, остави је, па почне да савија цигару).

2.5. 4. ПРЕЂАШЊИ, ЧОВЕК С НОГОМ

ЧОВЕК: (Долази споља, иде право у Јованчину собу). Виђи, одакле ти у моју собу?

ЈОВАНЧЕ: Ја сам у мојој соби.

ЧОВЕК: (Врати се у ходник те загледа у нумеру на вратима). Твојој. Јес’, Бога ми! (На вратима). Ама, рекох ја оној ђевојци да ми да собу с округлијем бројем, оли педесет, оли шесет, не могу, брате, да запамтим ово 83, 97, 111. Док сиђем у чаршију, па се вратим, а ја заборавим.

ЈОВАНЧЕ: Зато видиш ја нигде и не излазим из собе.

ЧОВЕК: Е, опрашћај! (Хоће да пође, па се врати). А ну, добар си чоек. Би ли ти Србин?

ЈОВАНЧЕ: Јест, из Јагодину.

ЧОВЕК: Да си ми здраво! (Гледа и радосно се смеје). Окле ме добра срећа намери на брата Србина?

ЈОВАНЧЕ: А одакле си ти?

ЧОВЕК: Само полагано! (Узме столицу и седне). Е, и ја сам с наших брда, из Црне Горе; из Цуца, ако си када чуја. Па ме ево, виђи, витешка невоља отјерала у свијет.

ЈОВАНЧЕ: Сиротиња, ваљда?

ЧОВЕК: Ама, није, брате, толико ни сиротиња, колико друга невоља. Нијеси зар запамтио кад оно неке године удари Селим паша низ Херцеговину, те се ту шњим покољи на Вучјем-долу, и ту, а дати се не фалим, но ти кажем к’о брату, понија сам се ка најбољи Црногорац. Ту ти ја пет шест прекољи, пет-шест претуци, неколико доћерај књазу на узици, таман ко браве, те ти мени гошподар триста фијорина.

ЈОВАНЧЕ: Гле, молим те.

2.6. 5. ПРЕЂАШЊИ, БЛАГАЈНИК

БЛАГАЈНИК: (Обријан је. Оде у своју собу).

ЧОВЕК: (Наставља, пошто је припалио). Те што ти причам, смири се војна, а цар руски пошља неколико онијех ђурђијевских медаља, а добише је неки мимо мене и ако нису ни мртва носа пошјекли.

ЈОВАНЧЕ: Види, молим те! (Нуди му дуван). Сави једну ако волиш.

ЧОВЕК: Баш ти хвала! (Савија). Е, ђе нађе овако лијепа духана, Бог ти свети. (Пошто припали). Не прође много, изиде гошподар у Цуце, те он: Сви нека ви буде стотинаш. И тако ка што видиш, даше ми муву мјесто вола. Ма опет даровно гошподарево боље но обилато народско. И био сам ти стотинаш, све док не дођоше нека ђеца на господство, те они учинише читави звек. Те не знам, ови не зна ништа, те ови престари, те ови недораста, а да не свиђа им се ни поп ни чобанин. Те прво мене дигни. А да, Бога ми, рекох, идем ја да тражим ђурђевску медаљу, кад ђеца не знају моје јунаштво.

ЈОВАНЧЕ: Па оде ли до цара?

ЧОВЕК: У зо час. Но сједох у ова швапска кола, понесе не ови огањ од мора, не идемо, но летимо: док тек на једно мјесто: дан! — Уколико би човјек река: шта би? Сви ка рањеници у бој. И лијепо сам жнава ће се нека несрећа десит, јер они заждио из све снаге, па не би послушао све да му човјек каже: лакше. Ту сам ти, неборе, и ову ногу изгубио. (Показује).

ЈОВАНЧЕ: Аман, бре, брате!

ЧОВЕК: Ето виђи! (Прилази и показује му).

ЈОВАНЧЕ: (Пипа му дрвену ногу и посматра је).

2.7. 6. ПРЕЂАШЊИ, ГЛУМАЦ, ЈУЛИШКА

ГЛУМАЦ: (За време те паузе улази и Јулишка за њим, још споља деклалмује). Реч сам одржао, реч сам одржао! (Уђе у своју собу, а Јулишка за њим).

ЈУЛИШКА: (Шчепа бошчу). Је ли све ту?

ГЛУМАЦ: Све и (Вади из џепа). ево и фес.

ЈУЛИШКА: Будите, дакле, спремни кад вас позовем да играте улогу несрећнога брата.

ГЛУМАЦ: А моја награда

ЈУЛИШКА: Чим одиграте улогу! (Оде с бошчом).

ЧОВЕК: Тако… мој зли удес! Ама, нема несреће без среће. Придеси ти се ту неки добар давуџија, адвокат. ’Ајд’, вели он, плаћа се то овђе. Виђу ја, човјек има право, те ја закрстих.

ГЛУМАЦ: (Намешта фес и гледа како му стоји, кад му досади легне).

ЈОВАНЧЕ: Па шта би?

ЧОВЕК: Закрстих једно четири пет пута, те ти ја, брате, добих за ову једну ногу 20.000 круна. Ову другу, ка’ је видиш, (Показује здраву). осигурао сам на 30.000, па сад путујем сербез, нека ми је крљају ако им је воља.

ЈОВАНЧЕ: А оде ли цару за орден?

ЧОВЕК: Какоме цару без ноге, јадан не био? Овако грдан ни на док ни на пут. Лијепо ми, вељу, дође ово 20.000.

ЈОВАНЧЕ: О, брате!

ЧОВЕК: А чему се чудиш?

ЈОВАНЧЕ: Па тако. Чуо сам, знаш, да човеку може од главе да дође срећа, ама нисам чуо да може и од ноге.

ЧОВЕК: Свашта бидне у ови свијет.

ЈУЛИШКА: (За време паузе, улети журно код благајника). Ево, одела, обуци се брзо. И покри лице као Туркиња. Немамо времена, жури!

БЛАГАЈНИК: (Облачи се).

ЈОВАНЧЕ: Па добро, ди сад путујеш с том ногом?

ЧОВЕК: Како да ти кажем… Има у Америки нашијеваца, а тамо човјек може добро да проспјера, кад има својијех и није шупља жена. Но, неборе, не питах те, ето: ни ко си, ни што си, ни куд си ти, море, навалио?

ЈОВАНЧЕ: Па и ја у Америку, ама идем онако.

ЧОВЕК: Е, добра работа, вјере ми, куд сам таличан да те нађем, ту сам још и сретан да идемо заједно.

ЈОВАНЧЕ: А знаш ли ти туђе језике?

ЧОВЕК: До ђавола; ма ћу се научит уз пут.

ЈОВАНЧЕ: Таман посла, да липшем и ја и ти док ти научиш ’леб да иштеш. А збринуо сам се ја за то! Нисам је пошао у свет ко гуска у маглу. Ево видиш! (Износи две хартије). Кажи ти како се каже немецки: дај ми ’леб? Дедер.

ЧОВЕК: Не ђетињи. Не ђетињи, тако ти Бога!

ЈОВАНЧЕ: Е, слушај, то се каже: „гембир… гембир… гембир брот“. А знаш ли како се каже: Ја путујем око света? „Јик бим гунгриг“ — Није море, погрешио сам… друго је ово… а, ево, ипак: „ик рајз…“ е, сад ово даље ни ђаво не може да му прочита.

ЧОВЕК: Таман ка да сам ја писа. А да то ће ти помоћи колико ћеса ножу.

ЈОВАНЧЕ: Море, помоћи ће, не брини. Ја му само кажем: ик рајз (Обиђе прстом глобус).

ЧОВЕК: Море, лако ћемо, научио сам ја на ове лацмане у Котор. И овђе у болници научио сам неколико њиховијех слова и читао сам их боље но поп Мића писмо. Само ти мене узми собом, па ћеш виђет. А не питах те кад мислиш ти?

ЈОВАНЧЕ: Ја сад у четири (Гледа у сат). Таман још сат.

ЧОВЕК: (Диже се). Шта, јадан брате! То ја онда морам похитати…

ЈОВАНЧЕ: А куд ћеш ти?

ЧОВЕК: Па у Америку с тобом.

ЈОВАНЧЕ: Што ћеш ми море?

ЧОВЕК: Како што ћу ти, јадан не био. Ђе си ти виђио брата ристианина да је на одмет?

ЈОВАНЧЕ: Море, остав се! Куд ћеш такав да се ломиш по свету!

ЧОВЕК: Вала, не устави ме нико. Сад идем с ове стопе да раскрстим с овом лацманштином и да им платим што сам дужан, а ти ме причекај, сад ћу ја доћ! (Пође, па се врати). Ну да немаш што уситно да подмирим ови рачун, па ћу ти успут врнут.

ЈОВАНЧЕ: Јок немам, а и да имам, не носим тефтер на пут.

ЧОВЕК: Тер ако… тер ако. Дако нађем толико, (Оде).

ЈОВАНЧЕ: (Сам). Таман посла! Ја опростих дуг онима с ногама у Јагодину, па сад да правим вересију с овога без ноге.

ЈУЛИШКА: (Улази). Ево твој пасош, газда Јованче!

ЈОВАНЧЕ: А ди си ти, бре, дете?

ЈУЛИШКА: Дошла би, ама се десило нешто чудновато. Тако ми тешко. Рада бих да помогнем једној сиротици, а не могу.

ЈОВАНЧЕ: Мора да имаш меко срце.

ЈУЛИШКА: Јеси ли ти, газда Јованче, чуо који пут за Турке?! Гадни људи! Замисли само: једна сирота хришћанка, отели је док је била мала, па је потурчили.

ЈОВАНЧЕ: Поганци ниједни! ’Оће, они ’оће!

ЈУЛИШКА: Па онда, сад чула да су јој родитељи у Америци, па побегла из харема да иде оцу и мајци.

ЈОВАНЧЕ: Ако, ако, и треба.

ЈУЛИШКА: Јест, али сирота нема пасош.

ЈОВАНЧЕ: Гле, молим те!

ЈУЛИШКА: Па, ено је, уби се плачући.

ЈОВАНЧЕ: Ама, па и она. А откуд је пошла тако сама у свет?

ЈУЛИШКА: Није сама, допратио је брат довде, али он мора одмах да се врати.

ЈОВАНЧЕ: Па како ће сама?

ЈУЛИШКА: Не знам; да сам ја на твоме месту, газда Јованче, ја бих јој, Бога ми, помогла.

ЈОВАНЧЕ: Кад би могао.

ЈУЛИШКА: (Као размишља). Па ето, гледам нешто твој пасош, ето, и жена ти је уписана у пасош.

ЈОВАНЧЕ: (Уплашено). Е, па шта?

ЈУЛИШКА: Па баш јој кажем: Ја познајем газда Јованчу, душеван је човек, замолићу га да вас прими као своју жену до Америке.

ЈОВАНЧЕ: (Сукне). Шта говориш, море?

ЈУЛИШКА: Али, газда Јованче, ја те преклињем, немој да напустиш сироту жену. Онда боље узми пушку, па је уби’.

ЈОВАНЧЕ: Како ти то: јали узми па је води као жену, јали узми пушку па је уби. Таман посла, не бива ни једно ни друго.

ЈУЛИШКА: (Плаче). Зашто, за Бога?

ЈОВАНЧЕ: Друго је то, да ми кажеш да понесем неко писмо на пут, јали аманет, бошчу, корпу, јали тако нешто. Али жену — туђу жену — па онда још турске вере. Да ме пристигну негде на путу Турци, па да ми подвикну: Бре, пезевенк, ешек, екмек!

ЈУЛИШКА: (Загрли га). Па и ја бих пошла на пут с вама.

ЈОВАНЧЕ: Уха! Па то читав харем.

ЈУЛИШКА: Водила би ме о свом трошку та Туркиња.

ЈОВАНЧЕ: Је хм опет на мој пасош, ваљда као шурњаја?

ЈУЛИШКА: ’Ајде, болан… пољуби ме. ’Ајде, пољуби.

ЈОВАНЧЕ: Море ћу да те пољубим, што да те не пољубим. (Пољуби је).

ЈУЛИШКА: ’Оћеш ли да је поведеш?

ЈОВАНЧЕ: А за то немој више да ми говориш.

ЧОВЕК: (Улази с кофером). Ја готов, у име Божје!

ЈОВАНЧЕ: Ето ти сад па и овај.

ЈУЛИШКА: Почекај само за тренутак (Одјури у глумчеву собу).

ЧОВЕК: А шта ће ти та вражја посла?

ЈОВАНЧЕ: Море, мани је. Наврзла се да спасем неку Туркињу, која је побегла из харема. Вели, да је узмем на мој пасош као жену.

ЈУЛИШКА: (Утрчи у глумчеву собу). Фес, на главу фес, па хајде!

ГЛУМАЦ: (Скочи с кревета, узме фес). Је л’ куцнуо час?

ЧОВЕК: Севап је истргнути роба из поганскијех руку.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде, па и ти, сад! Чекај ти да ја метнем ове ствари у бисаге, па да кидамо ми. (Пакује).

ЈУЛИШКА: (За време овог она је у ходнику с глумцем где њу објашњава како треба да моли. Она улази на врата благајникова, глумац остаје у ходнику). ’Ајде, брзо! (Шчепа му кофер).

БЛАГАЈНИК: Је ли пристао

ЈУЛИШКА: ’Ајде само! (Излази).

ГЛУМАЦ: (Кад спази булу). Сестру ми спасите, господине, ах, сестру ми спасите!

ЈОВАНЧЕ: Е, ’ајд’ сад у име Божје! (Спаковао, узео глобус, бисаге, амрел и протокол).

ЈУЛИШКА: (Упада у собу Јованчину, за њом була и глумац). Дошла је сама да моли. Она не зна да говори, али гледај како је склопила руке. Учини, болан, газда Јованче!

ЈОВАНЧЕ: Ене, ене, каква је то, море, ђурултија? Реко’ ти да нећу.

ГЛУМАЦ: (Пао је на колена). Спасите ми сестру, господине, сестру ми спасите! Учините једно дело достојно вас!

ЧОВЕК: Па учини, чоче, кад те толико моле!

ЈОВАНЧЕ: Гледај си ти своја посла!

ЈУЛИШКА: Кад сам била у њеној соби, затекла сам је на прозору; спремила се да скаче с трећег спрата.

ГЛУМАЦ: На прозору, замислите, моја сестра на прозору, на трећем спрату.

ЈОВАНЧЕ: Кој’ је ово, море?

ГЛУМАЦ: Брат Ибрахим.

ЈОВАНЧЕ: Ама, бре, ово је нека луда кућа! Јесам ли ја луд или сте ви луди?

ЈУЛИШКА: Учини, Бога ти!

ЈОВАНЧЕ: О, брате… (Чеше се). Што не бива, не бива. Није да нећу. Имам и ја човешко срце, ама … о, мајку му…

(Заједно:).

• ЧОВЕК: Дедер, Бога ти, буди човјек!
• ЈУЛИШКА: Учини, болан, газда Јованче!
• ГЛУМАЦ: Спасите ми сестру, господине!

ЈОВАНЧЕ: Ама, чекај де!

(Заједно:).

• ЧОВЕК: Море, шта се ту вазда мислиш?
• ЈУЛИШКА: Никад ти то нећу заборавити!
• ГЛУМАЦ: На трећем спрату, господине!

ЈОВАНЧЕ: Знам, ама… (Ломи се).

(Заједно:).

• ЧОВЕК: Тако те ’оћу! (Рукују се).
• ЈУЛИШКА: Живио! (Грли га).
• ГЛУМАЦ: (Баци фес на земљу). Живио!

БЛАГАЈНИК: (Љуби му руку).

ЈОВАНЧЕ: Ама, чекај… не рекох још ништа. Видим ја у сакрамент сам пош’о, па сакрамент ће ми и бидне.

СВИ: Живео! Живео!

ЗАВЕСА

3. Трећа слика

Вагон број 23.403

3.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ЈУЛИШКА
• ЧОВЕК С НОГОМ
• САВА ЦВЕТКОВИЋ, благајник једне београдске банке
• ПРВИ,
  ДРУГИ — општински изасланик
• ДЕТЕКТИВ пештанске полиције
• КОНДУКТЕР
• ЈАНАЋКО КОСТИЋ, из Младеновца
• СВЕТИСЛАВ, његов син
• ГАЗДА СПАСОЈЕ
• ЊЕГОВА ЖЕНА
• ПУТНИК
• ЊЕГОВА ЖЕНА
• ЊИХОВО ПЕТОРО ДЕЦЕ
• ЛОВАЦ
• ПРВИ,
  ДРУГИ — члан комисије
• Путници. Путнице. Жандарми.

Позорница представља унутрашњост вагона, од којег је страна према публици отворена, те се виде путници и клупе. Три су остале стране затворене. На задњој су страни прозори кроз које се види како предео промиче. На левом су и десном зиду вагонска врата, кроз која путници улазе и излазе. По средини је, између клупа, пролаз који води од једних врата до других. Вагон није потпуно пун. У сваком реду клупа има по једно или два места, празна. На мрежама више путничких глава кофери, кутије и завежљаји. На клупама, од прилике на средини позорнице, седи Јованче, Благајник (као була), Јулишка и човек с ногом. Јованче још увек држи глобус у руци. Остали се путници различито забављају: Један чита новине, други се наслонио на прозор и гледа напоље; трећи дрема, а остали разговарају и пуше. При дизању завесе музика свира, а кроз прозоре се види предео који промиче. Већа пауза.

3.2. 1.

ЈОВАНЧЕ: Брзо ли тегли, мајка му стара!

ЈУЛИШКА: Па то је шнелцуг.

ЈОВАНЧЕ: Шта је то?

ЈУЛИШКА: Па шнелцуг.

ЈОВАНЧЕ: Јок, море, не говорим ја зато, него кажем овај воз брзо иде.

ЧОВЕК: Вала, ако се овај воз не судари, ни један неће.

ЈОВАНЧЕ: Слушај ти. То да ми не кажеш више. Што се качиш у иста кола с мен’ кад ти је памет у ногу.

ПРВИ ЧЛАН: (На другој клупи за леђима Јованчиним). Не могу ја, брате тако, ја сам њима писао, ако нам не повисе дијурну, ми ћемо се вратити.

ЈОВАНЧЕ: (Човеку који је почео да му говори). Ћути, да чујем, ови овамо мора да су Срби.

ЧОВЕК: Откуд знаш?

ЈОВАНЧЕ: Ама, ено, разговарају о дијурнама. (Преко клупе онима). Срби ли сте, ви, бре?

ПРВИ ЧЛАН: Срби, а одакле си ти, пријатељу?

ЈОВАНЧЕ: Из Јагодину.

ДРУГИ ЧЛАН: А шта ћеш овде?

ЈОВАНЧЕ: Шта ћу? Море да је довде па ни по јада, него да ме питаш, одавде куд ћу?

ЧЛАН: Је л’ сам путујеш?

ЈОВАНЧЕ: Није сам. Имам тамо неко друство што се тако уз пут сабрало. Онако, знаш, друство од, све вере.

ПРВИ ЧЛАН: А ти си трговац?

ЈОВАНЧЕ: Јес’.

ДРУГИ ЧЛАН: А оне женске?

ЈОВАНЧЕ: Које? Оне… И то су трговци.

ДРУГИ ЧЛАН: Ама једна од њих је, канда, Туркиња?

ЈОВАНЧЕ: Која?… А, јес’!… Ама остави то, него питам те, чиновници ли сте, шта ли сте?

ЧЛАН: Па да, чиновници. Ми смо управо чланови једне комисије, коју је држава изаслала у Европу.

ЈОВАНЧЕ: Гле, молим те, комисија? Зар и у Европу има злоупотребе?

ДРУГИ ЧЛАН: Није, брате, каква злоупотреба! Изаслани смо да купимо једног бика.

ЈОВАНЧЕ: Леле, па двојица вас на једног бика. Па, јес’ што кажете, није јагње, бик је. Швабе, што кажу, ударе седам на једног зеца, а бик је повећи. Па, нађосте ли га?

ПРВИ ЧЛАН: Ех, не иде то тако: проучавамо, за сад још само проучавамо.

ЈОВАНЧЕ: Па јес’. (Воз свира).

ДРУГИ ЧЛАН: Станица. Ми овде силазимо.

ЈОВАНЧЕ: Е, зар овде?

ЧЛАН: Јест. Збогом, пријатељу! (Рукују се).

ЈОВАНЧЕ: Е, па срећан ви пут! (Воз је стигао. Већина путника оде на прозоре).

3.3. 2. НОСАЧ, КОНДУКТЕР, ДЕТЕКТИВ, ПУТНИЦИ

(Улази један веома дебео путник, који се непрестано брише марамом. За њим исто тако дебела жена по петоро деце, од којих свако носи по једну кутију од шешира).

ПУТНИК: (Својој жени). Ти број децу, а ја ћу кутије! (Дохватајући једну по једну кутију и мећући их на рафове броји). 1, 2, 3, 4, 5. Све су кутије овде.

ПУТНИЦА: (Броји децу). 1, 2, 3, 4, 5. Сва су деца овде (Намештају се и седају).

ДЕТЕКТИВ: (Ушао је, стао крај врата и пажљиво разгледа путнике).

ЈАНАЋКО КОСТИЋ ИЗ МЛАДЕНОВЦА: (Са сином. Ушао је међу првима, водећи сина, једног протегљастог клипана, и сео на оно место где је пре била комисија).

ЛОВАЦ: (Ушао је, у целој ловачкој опреми).

ЈОВАНЧЕ: Чек’ бре, да видим која је ово станица. (Отишао је до прозора и гледа). Јок, не могу да прочитам, пише латински.

ЧОВЕК: Чек’ мало, да ако помогне што моје знање. (Отишао је до прозора ни гледа). Биће да се овђе дијеле двије државе, и то таман на овоме мјесту, јер има два записа. У једној држави пише „Фир херен“, а у другој „Фир дамен“. (Враћа се на своје место).

ЈОВАНЧЕ: Тако ће да буде. (Нагао се на прозор). Ау, мој брате!

ЧОВЕК: Шта је, море?

ЈОВАНЧЕ: По Богу брате, ко би то рекао, пун вагон ћурака! Пун пунцат вагон! Знаш да ми сузе наиђоше на очи кад их спазих, као да сам нешто своје рођено видео. Чек’ да им звизнем, далеко су, ама ће да ме чују. (Нагне се на прозор и звижди).

ЧОВЕК: Ама ђе ће те чут, чоче?

ДЕТЕКТИВ: (Кондуктеру, који је ушао, објашњава). Ја сам детектив пештанске полиције.

КОНДУКТЕР: (Салутира).

ЈОВАНЧЕ: (Повлачи се са прозора). Право кажеш, далеко су, не могу ме чути. (Удара треће звоно, чује се „фертит“, трубица, „мехет“, писак локомотиве. Креће се воз).

ПУТНИЦА: (Деци). Прекрстите се децо!

ДЕЦА: (Сва се наједанпут врсте, као по команди и крећу руке као војници при радњама).

ДЕТЕКТИВ: (Кондуктеру поверљиво). Ја се надам да је тај банкарски лопов из Србије један од оне двојице. Молим вас, кад им потражите карте, затражите им пасоше, па ми их додајте. (Говорећи то посматра Јованчу и човека).

КОНДУКТЕР: (Путницима). Молим, карте!

ПУТНИЦА: (Погледа децу, па наједанпут види да једнога нема. Престрави се). 1, 2, 3, 4… Једнога нема.

ПУТНИК: Ето, кажем ти, број их сваки час. На овако великом путу сваки час треба да се пребројавамо. (Устане и броји кутије). 1, 2, 3, 4, 5. Кутије су ту. Пет кутија и четири детета; то значи да једно дете фали. (Траже га обоје, под клупама, око себе, док га она не спази чак у другој клупи код једног путника, отрчи и довуче га на место, па их онда опет броји не изговарајући гласно речи).

КОНДУКТЕР: (Пришао Јованчи и његовима). Молим, карте! (Они му дају). Молим, и пасоше.

ЈУЛИШКА: Зашто то?

КОНДУКТЕР: На првој је станици граница.

ЧОВЕК: Е, кад је граница, ваља да дамо пасоше. (Даје као и Јованче).

ЈУЛИШКА: (Објашњава показујући благајника). Госпођа је господинова жена.

КОНДУКТЕР: Молим. (Прелази у други купе, а уз пут даје детективу пасош).

(Локомотива, свира).

ПУТНИЦА: (Прискочи и затвори прозор). Тунел, тунел! Децо, будите мирни!

ЈУЛИШКА: Ју, тунел!

ЈОВАНЧЕ: А ти се па плашиш од мрак. (Мрак).

ЈУЛИШКА: (Чује се у мраку). Ко се то дира, јеси ли ти то, газда Јованче?

ЈОВАНЧЕ: Де, де, па ти! (Светлост).

ЈУЛИШКА: (Кад се засветли нашла се у загрљају човековом). И јеси ми нека мустра!

ЈОВАНЧЕ: А, пријатељу, такав ли си ти? Па шта би ти радио да имаш две ноге?

БЛАГАЈНИК: (Сагао се и шапће нешто Јулишки).

ЈУЛИШКА: А ти опет, газда Јованче, замераш господину, а ти дираш госпођу у мраку? Ето, жали ми се.

ЈОВАНЧЕ: Тако ми ова три прсти, пипнуо сам је само, колико да видим јели цариградска свила.

ЧОВЕК: Зазор је, чоче, тицати туђу жену.

ЈОВАНЧЕ: Море, па де сад. Је ли она моја жена пред свет. Е, па, ако јесте, онда толико могу.

ЈАНАЋКО: (Сину). Одмах. чим сиђемо у хотел, да пишеш твојој мајци, Светиславе.

ЈОВАНЧЕ: (Тргне се кад чује име Светислав). Је л’ има и неки Светислав овде?

ЈАНАЋКО: Јес’, моје дете.

ЈОВАНЧЕ: Ене! (Приђе му). Одакле беше ти?

ЈАНАЋКО: Ја сам из Младеновца.

ЈОВАНЧЕ: Бре, шта га нас је Срби на овај пут! Из Младеновца? А како ти беше име? (Рукује се с њиме и седне према њему).

ЈАНАЋКО: Јанаћко Костић, трговац. Ја, знаш, терам тај вагон ћурке што им ти звиждиш.

ЈОВАНЧЕ: А куд их гониш?

ЈАНАЋКО: Па у иностранство. Добра им је цена.

ЈОВАНЧЕ: Сирочићи, ’оће да ги поједу швабе. А да знају да ги поједу, па да ме није жао. Шта си, трговац са ћуранима?

ЈАНАЋКО: Нисам, брате, него водим сина на науке. Па, знаш, ја тако кад поведем сина, а ја потерам и један вагон ћурака. Таман колико за једну годину за његове науке.

СИН: (Он је глуп и крут, носи цвикер и једнако чита неку књигу).

ЈОВАНЧЕ: А шта велиш да учи?

ЈАНАЋКО: Чисту философију.

ЈОВАНЧЕ: Шта кажеш? Филозофију у ужем смислу.

ЈОВАНЧЕ: Море, што ти не даде дете да учи трговину и рачуницу.

ЈАНАЋКО: Па, како да ти кажем, на испиту је пао из онога, како се каже, математике. Па кажу, ово ће му ићи од руке.

ЈОВАНЧЕ: Па шта ћеш да радиш с ту тесну филозофију?

СИН: Молим, филозофија у ужем смислу.

ЈАНАЋКО: Знам га ја, кажу то треба.

ЈОВАНЧЕ: Па јес’, што кажеш, то нам још само треба.

ЈАНАЋКО: Па знаш, ја тако кад поведем сина, а ја потерам и један вагон ћурака, таман колико за једну годину за његове науке.

ЈОВАНЧЕ: Па колико година треба да учи?

ЈАНАЋКО: Три године.

ЈОВАНЧЕ: (Цвокне језиком). Штета за толики ћурани! Да пазиш, бре, и да слушаш оца. Зашто три вагона ћуранских памети треба да ти уђу у главу. Немо’ да ни ово иноземство бадава једе ћурке, а вас да ни враћа са ћуранску памет. А ти, давно ли си из Србију?

ЈАНАЋКО: Пре три дана.

ЈОВАНЧЕ: Држи ли се, море, још оно министарство што га остави?

ЈАНАЋКО: Држи се.

ЈОВАНЧЕ: Па докле ће, бре брате! Досади већ! — А хоћеш ли далеко?

ЈАНАЋКО: Јок, ево ова станица што наиђе.

ЈОВАНЧЕ: Кад дођемо у станицу да ме одведеш до онај вагон где су ћурке, колико само да им звизнем.

ЈАНАЋКО: Хоћу, брате, само ако има времена.

КОНДУКТЕР: (Улази). Станица.

ДЕТЕКТИВ: (Који је дотле сакривен у једном ћошку загледао пасоше посматрајући Јованчу и Човека, скочи кондуктеру). Можете им вратити пасоше. Ја мислим да сам ухватио тице.

КОНДУКТЕР: (Прилази Јованчи). Господине, изволите ваш пасош натраг. (Одлази па даје пасош и Човеку).

(Локомотива писне).

ЈАНАЋКО: Е, ми овде силазимо, (Устане).

ЈОВАНЧЕ: (Устане). ’Ајде, молим те, да ме одведеш до онај вагон. (Излази с Јанаћком и Светиславом).

3.4. 3.

(Деца и остали потрче прозору. Ловац и још неки силазе. Улазе носачи као и раније. Улази један млад пар људи; за њима један младић с фотографским апаратом, и чим спази Туркињу намести апарат да је слика).

ЈОВАНЧЕ: (Утрчи у вагон и спази фотографа). Шта овај, море, гађа?

ЈУЛИШКА: Ништа, фотографише!

ПРВИ и ДРУГИ ОПШТИНСКИ ИЗАСЛАНИК: (Улазе). (Звони. Трубица. „Фертиг“. Звижди. Креће).

ПУТНИК: (Устао и броји кутије). 1, 2, 3, 4, 5. (Жени). Број децу.

ПУТНИЦА: 1, 2, 3, 4, 5.

КОНДУКТЕР: (Улази). Молим, карте! (Прилази новим путницима).

ЧОВЕК: (Јованчи који је ушао). Да ну, пријатељу, тога твога духана, да свиједну!

ЈОВАНЧЕ: (Даје му дуван). Зар опет? Докле ћеш, бре, да пушиши мој дуван, што не купиш?

ЧОВЕК: А да што ћу га ја куповат, кад га ти купујеш!

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: (Другоме). Ама, ови ће тамо бити Срби?

ДРУГИ ИЗАСЛАНИК: И ја их баш слушам.

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: (Прилази им). Ви сте из Србије?

ЈОВАНЧЕ: Па из Србије, дабоме, а да нисте и ви?

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Јесмо.

ДРУГИ ИЗАСЛАНИК: (Пришао је). А одакле си, газда?

ЈОВАНЧЕ: Је л’ знаш где је Јагодина?

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Како не бих знао.

ЈОВАНЧЕ: Е, отуд сам ја.

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: А далеко ли путујеш?

ЈОВАНЧЕ: Јок, ту, још мало. Изишао сам тако из Јагодину, колико да прођем, да прошетам мало око свет’ однаоколо, па опет да се вратим у Јагодину.

ДРУГИ ИЗАСЛАНИК: (Као не верујући). Може, може и то да буде!

ЈОВАНЧЕ: Е, па оно знам ја да није за веровање, али ћеш да верујеш кад прочиташ у новине. А ви, далеко ли путујете?

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Па далеко, Бога ми. Обишли смо већ неколико вароши, али нисмо свршили посао.

ЈОВАНЧЕ: Је л’ терате вагони с ћурке?

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Јок, брате, него смо изасланици, проучавамо разне конструкције кола за изношење ђубрета. Хоће да их набави општина, па нас је изаслала да их проучимо.

ЈОВАНЧЕ: Бре, много ли комисије излегоше у Европу. Остаде ли кој’ тамо у Србију?

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Шта ћеш… општи интереси.

ЈОВАНЧЕ: Па јес’, што кажеш… Интереси.

ДРУГИ ИЗАСЛАНИК (Јованчи). А та жена?

ЈУЛИШКА: Супруга господинова.

ПРВИ ИЗАСЛАНИК : Ти си турске вере, је ли?

ЈОВАНЧЕ: Ама кој’ је турске вере?

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Па зашто не би рекао, брат је мио које вере био.

ЈОВАНЧЕ: (Крсти се). О, буди те Бог с нама и Мајка Божја, ди ће сад још да излегне да сам променио веру.

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Па видим, знаш, жена ти је Туркиња.

ЈОВАНЧЕ: Море, каква Туркиња? Жена ме је клела са светог Аранђела, што идем на овај пут, па сад Туркиња.

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Па што ти се жена турски носи?

ЈОВАНЧЕ: А, за овуј питаш? Јес’, Бога ми, тако се носи, тако јој је адет.

ДРУГИ ИЗАСЛАНИК: А како ти се зове госпођа?

ЈОВАНЧЕ: Ова, је ли? А ко ће да је зна како се зове?

ЈУЛИШКА: Боже, газда Јованче, како, за Бога, не би знао како ти се зове жена? Ти си мени у хотелу казао њено турско име, али не могу да се сетим.

ЈОВАНЧЕ: Па не могу ни ја да се сетим. Није то тако лако да се сетим. А јес’, Бога ми, зове се Фукара, Фукара-ханума. Ето тако се зове.

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: А не зна ни мало српски?

ЈОВАНЧЕ: Она, је л’? За њу немо: да ме питаш — зашто браћа смо, нашли смо се у туђини, као сирочићи, па немо’ да се вређамо; него ако ’оћеш да разговарамо за друге ствари. (Воз звижди).

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Доцкан, пријатељу, воз већ звижди, а ми на овој станици прелазимо на други воз.

ЈОВАНЧЕ: Е, баш штета, не разговарасмо ништа.

КОНДУКТЕР: (Улази). Воз стоји један минут. (Стане воз).

ПРВИ ИЗАСЛАНИК: Е, збогом, пријатељу!

ДРУГИ ИЗАСЛАНИК: Е, збогом, па јави кад обиђеш земљу.

ЈОВАНЧЕ: Е ће да читаш ти то, не бој се!

(Први и Други Изасланик, млади пар излази. Улази један фратар).

ГАЗДА СПАСОЈЕ: (Улази са женом. Носе два јастука, један велики зембил, теглу са, туршијом).

ЖЕНА: (Подмеће му јастук). Тако, наслони се овде, биће ти добро.

СПАСОЈЕ: Та како добро, зар не видиш да и овде има Срба. Ово је већ трећи вагон што смо променили, само да побегнемо од Срба. Они тамо загаламили о изборима, ови овамо опет напали па ударили у дерњаву, е, па, деде…

ЖЕНА: Па ништа, немој зато да се љутиш. Знаш да ти је лекар казао да се не смеш љутити.

СПАСОЈЕ: Је л’ ти ту туршија? (Звони напољу).

ЖЕНА: Јесте.

СПАСОЈЕ: Пази да не удариш ногом стакло, па да разбијеш, боље ми главу разби.

ЖЕНА: Боже, Спасоје, идеш у бању да се лечиш од стомака, а памет ти је у туршију!

СПАСОЈЕ: Шта ћу, кад ми туршија чини добро. Има ли, Бога ти, у зембилу још која плећка прасетине?

ЖЕНА: Зар ћеш опет да једеш? Мало пре си појео целу главу.

СПАСОЈЕ: Па… колико да ми прође време. (Звони други пут. Звижди. „Мехет“. Креће воз).

ЈОВАНЧЕ: Ништа данас не записа, ће да ми прође тако дан. (Записује). „Има их, Срба, још по свет се размилели као гусенице. И много комисије. Пола Србије излегло у свет у комисије. С мен у друштво путује још једна вера…“ да станем овде, зашто може ова књига да дође и Перси у руке.

ДЕТЕКТИВ: (Прилази и пали од Јованче цигару). Молим лепо!

ЈОВАНЧЕ: Извол’те, брате!

ДЕТЕКТИВ: Одакле бесте оно ви?

ЈОВАНЧЕ: Је л’ ја? Из Јагодину. Знаш ли где је Јагодина?

ДЕТЕКТИВ: Знам, био сам у Србији неколико година. А. и овај је пријатељ из Јагодине?

ЈОВАНЧЕ: Јок, само ја.

ДЕТЕКТИВ: Ви и ваша госпођа, ваљда?

ЈОВАНЧЕ: Која… А јес’, и она је.

ДЕТЕКТИВ: А зар је ваша жена Туркиња?

ЈОВАНЧЕ: Јес’.

ДЕТЕКТИВ: Како то, ви Србин, а жена Туркиња?

ЈОВАНЧЕ: Море, немој ни да ме питаш!

ДЕТЕКТИВ: А деца?

ЈОВАНЧЕ: Са ову жену, фала Богу, немам децу.

ДЕТЕКТИВ: Па знам, кад би их имали?

ЈОВАНЧЕ: Кад би их имао, ко зна каква би била. Довде (До појаса). Срби, а од ту па на доле Турци.

ДЕТЕКТИВ: А госпођа не зна српски да говори?

ЈОВАНЧЕ: Јок, не зна.

ДЕТЕКТИВ: Па добро, како ви разговарате с њом?

ЈОВАНЧЕ: Ја, је л’ Турски, брате.

ДЕТЕКТИВ: ’Ајде, молим вас, разговарајте мало. Никад нисам чуо како се турски говори.

ЈОВАНЧЕ: Е, кад ниси чуо, не треба ни да чујеш. Није никакав језик.

ДЕТЕКТИВ: Па макар две три речи. Запитајте госпођу, на пример: да лије лепше у Цариграду или у Јагодини.

ЈОВАНЧЕ: У Јагодину је лепше.

ЧОВЕК: А да, запитај је штогод, чоче, кад те човјек моли.

ЈОВАНЧЕ: Ти да ћутиш и гледаш своја посла.

ЈУЛИШКА: Па проговори, газда Јованче! (Детективу). Ја сам га слушала у хотелу кад разговара.

ДЕТЕКТИВ: Питајте, госпођу, да ли јој је тешко на овако далеком путу?

ЈОВАНЧЕ: (Уздише за себе). Еј, Јованче, Јованче! (Благајнику). Татли кафе, ђозбојаџи, сабанајролсум, ашкосум, зорт!

БЛАГАЈНИК: (Мрда главом одобравајући).

ДЕТЕКТИВ: (Посматра благајника). Дете, дете, још штогод!

ЈОВАНЧЕ: (Узврпољио се, маше главом). Филмџан, бурек, екемекешек, долдрма, кавурма, папазјанија, отузбир!

БЛАГАЈНИК: (Махне главом).

ДЕТЕКТИВ: Али, госпођа ништа не одговара.

ЈОВАНЧЕ: Јок.

ЈУЛИШКА: Туркиње никад пред странцима не говоре.

ДЕТЕКТИВ: Ви, мора бити, терате госпођу да ради тешке кућевне послове. Гледајте само како су јој испуцале руке, изгледају као мушке.

ЈОВАНЧЕ: Ама шта си ти окупио, те само за њу разговараш… Остави се једанпут од тај разговор.

ДЕТЕКТИВ: Па ја, као велим, да нам прође време.

ЈОВАНЧЕ: Е, ако је да ти прође време, а оно, ево разговарај са овога. Има за три дана да ти прича. (Покаже човека).

(Локомотива звижди).

ПУТНИЦА: (Више њих). Тунел, тунел!

ПУТНИЦА: Прекрстите се, децо! (Деца се војнички крсте).

КОНДУКТЕР: (Улази у вагон). Тунел.

ДЕТЕКТИВ: Ја одох у свој купе да припазим на ствари.

ЈОВАНЧЕ: Е, ако, иди, доста смо разговарали.

ДЕТЕКТИВ: (Диже се и пође, али пажљиво, да не буде примећен, седне на клупу до њих и зове прстом кондуктера, који му иде у сусрет. Поверљиво). Више сам но сигуран.

КОНДУКТЕР: Хоћете ли их скинути на првој станици?

ДЕТЕКТИВ: Да. Али пре тога извршићу напад у тунелу. (Звижди понова. Музика. Мрак. Мало затим грозна вриска у вагону).

ЈОВАНЧЕ: Де, па ти, ништа неће да ти буде.

ЧОВЕК: Ама, мани се ђавоље работе!

ЈУЛИШКА: Ју, газда Јованче. Чије су ово руке?

ЈОВАНЧЕ: Ти, бре, склони ту твоју ногу.

ЈУЛИШКА: Али остави ту женску на миру.

(Музика престаје и засветли се вагон).

(Јованче загрлио човека. Детектив држи за руку благајника пошто му је здерао са главе покривало, те овај остао потпуно гологлав).

ЈОВАНЧЕ: (Гурне човека). Па зар си то ти, пезевенк?

ЧОВЕК: Вала, ћевах да те убијем ка пса, Што ме грлиш ка ђевојку?

ЈУЛИШКА: (Спази благајника). Јух! Шта је то! (Детективу). Како сте смели?

ЈОВАНЧЕ: (Спази и сам). Шта је, бре, то? Ехеј, море!

ДЕТЕКТИВ: Као што видите, ваша је жена мушко.

ЈОВАНЧЕ: Шта кажеш, бре!

ЈУЛИШКА: Где је полиција? (Кондуктеру). Кондуктер, зовите полицију!

ДЕТЕКТИВ: Ту је већ. Ја сам полиција и нашао сам оно што сам тражио. (Пусти благајника који сад више није покривен. Публика је сва поустајала и скупила се око њих).

СПАСОЈЕ: (Оставио плећку, нервозно се љути). Ето, кажем ја да не седимо у вагону где су Срби.

ЈОВАНЧЕ: (Једва се прибере). Леле, леле, леле, леле дуње ранке. Шта је ово, људи, ако Бога знате, шта се ово учини од мен? Јулишка, море, што ме осрамоти? Па зар ја је водим као жену, а она мушко. И… (Прекрсти се). не дај Боже (Не сме да каже). О, господе Боже, видими и невидими!

ЧОВЕК: И јес’, вала, брука, да на свијет грђа бит не море!

ЈОВАНЧЕ: Ти да ћутиш, јербо и ти си ме окупио: води је, води је, севап је. Севап јес’, ама виде ли што ово испаде, испаде неки мушки севап.

ДЕТЕКТИВ: (Вадећи нотес благајнику). Ви се зовете Сава Цветковић и благајник сте у једној банци у Београду.

ЈОВАНЧЕ: Шта бре? (Сагне се и загледа). Саво, бре, Саво фришкоћо, ти ли си?

БЛАГАЈНИК: (Ћути).

ДЕТЕКТИВ: И ви сте украли из банчине касе 30.000 круна.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде де, далеко ти оде нумера, газда Јованче! Ти да спроводиш лопове за Америку!

ДЕТЕКТИВ: (Благајнику). Ви сте мој притвореник.

ЈОВАНЧЕ: Јесте, Бога ми, то и треба, од закон се не бега.

ДЕТЕКТИВ: А и вас остале притварам.

ЧОВЕК: Ништа ја са овијем немам. Ја путујем за свој конат!

ЈУЛИШКА: (Удари у плач). А што ја?

ЈОВАНЧЕ: Ти да идеш, (Човеку). и ти да идеш, зашто сте ме ви наговарали да се овако успут оженим. (Воз звижди).

ЈОВАНЧЕ: Све да и’ поапсиш, господине!

ДЕТЕКТИВ: Све, разуме се, па и вас. Извол’те узети сваки своје ствари, на овој ћете станици сићи.

ЈОВАНЧЕ: (Скидајући своје ствари). Алал ти вера, Јованче, баш ти одскочи нумера. Лепо си почео, онако трговачки баш.

(Воз је стао. Још док је воз улазио у станицу, детектив је отишао до прозора и звизнуо, те чим је воз стао ушла су два жандарма, један на једна, други на друга врата).

ДЕТЕКТИВ: (Жандармима). Ово четворо! (Њима). Извол’те! (Напред први жандарм, за њим благајник, па Јулишка, Човек и онда Јованче, па и други жандарми).

ЈОВАНЧЕ: Ако и нисам знао турски, сад ћу да научим. Олдма, оп-трт, крк беш, зорт. (Сви изађу).

(Многи путници потрче прозорима да их виде. Остали коментаришу догађај. Путник броји кутије. Путница децу. Музика свира вожњу, завеса лагано пада. Све се ово збива једновремено и брзо, волико је потребно да се завеса спусти. Музика наставља и после спуштене завесе).

ЗАВЕСА

4. Слика четврта

Избор преседника републике у Њу-Јорку

4.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ЈУЛИШКА
• ЧОВЕК С НОГОМ
• КОРТЕШ
• ПАНОРАМЏИЈА
• НИКО ПРЕШЕВАЦ, Црногорац
• ПРВИ,
  ДРУГИ — Србин
• ПРВИ,
  ДРУГИ — продавац новина
• ТЕОДОР АРНО из Филаделфије
• ЕРЧИЛД ДЕРНХУРСТ из Арџе-Арабистана.
• КОМЕСАР

Улица у Њу-Јорку. Све куће уске као куле а на врло много спратова, тако да све позоришне кулисе улазе у суфите. Иза четврте кулисе у ваздуху ћуприја на гвозденим стубовима, преко ње прелази варошка железница. Напред, лево, улаз у подземну железницу, над уласком је табла на којој пише „Кабл гар“. Ту свет једнако силази и узлази. Пролазе људи, жене, деца. Све је нервозно, сви разговарају, препиру се. Погдеко носи америчку заставицу. Некима је на леђима прилепљен шлакат на коме пише „Живео Бриктон!“, код других исто таква листа на којој пише „Доле Бриктон!“.

Напред, у првој кулиси десно, на доњем спрату једне високе куће, у једном дућану, биоскоп. На вратима је електрична фирма од црвених сијалица; „Биоскоп“, која се час пали час гаси.

Продавци новина јуре кроз светину и деру се громко.

4.2. 1. ПРОДАВЦИ НОВИНА, ГОВОРНИК, ПАНОРАМЏИЈА. СВЕТИНА

ПРОДАВЦИ НОВИНА: „Ивнинг Пост“ — „Експрес“ — „Њус“ — „Морнинг Херолд“ — „Америка“ — „Уерлд“…

ПАНОРАМЏИЈА: (Газда биоскопа попео се на столицу). Господо! Бриктон у слици. Бесплатно. Бриктон као дете. Бриктон као члан спортинген клуба. Бриктон пре женидбе, Бриктон после — женидбе. Бриктон на коњу, Бриктон на бициклу. Бриктон као ловац. Бриктон као фармер. Бриктон као претседник републике. Извол’те, бесплатно. Живео Бриктон!

СВИ: Живео! (Долазе, тискају се и улазе).

ГОВОРНИК: (Долазе с десна, за њим два црнца носе говорницу, а окићен је барјачићима). Господо! Мистер Форстер хоће милитарну републику. Он је кандидат капиталистичких трустова. Није истина да је он члан спортинген клуба, јер он има трбух који искључује сваки спорт; није истина да он јаше, јер се не може ни попети на коња. Доле Форстер!

СВИ: Живео Бриктон! Доле Форстер!

(Из далека се чује музика).

ПРВИ ГРАЂАНИН: У ред, грађани, ово је шеста агитациона, дивизија, која је кренула у предграђе. У ред! У ред! (Сви се повлаче и стају у ред. Напред један црнац са америчком лентом, носи велики барјак, а за њим музика, сви музиканти у цилиндрима. За свима кортеш на бициклу, а за њим још четворица на велосипедима, затим један аутомобил у коме је агитациони одбор, за њим четири црнца који носе на раменима женску, која представља, „АМЕРИКУ“ и која има барјак у руци. За њом све по два и два грађанина носе табле на којима су ови наслови „Слобода капитала“, „Слобода рада“, „Слобода брака“, „Заштита царине“, „Осигурање радника“, „Доле с трустовима“. Тако редом пролазе позорницу и одлазе).

ПРОДАВАЦ НОВИНА: Најновији број „Ирвинг Поста“! Важно! Телеграм којим се утврђује да је Бриктон у младости напустио своје старе родитеље, те су умрли од глади.

ПРОДАВАЦ НОВИНА: „Моринг Херолд“, број од подне, статистика смртности у оловном руднику, којега је акционар Џон Форстер. (Напољу се чује нека труба која страшно цичи, а затим сатанска вика „Уа, Бриктон!“).

4.3. 2. ЈОВАНЧЕ, СРБИН И ПРЕЂАШЊИ

ЈОВАНЧЕ: (Док се споља чује најпре надаље, а затим све ближе и ближе „уа Бриктон“, дотле музика у оркестру са неколико тактова наглашава Јованчин долазак. Јованче иде напред посећи један велики амерички барјак и грозно се дере). Доле Бриктон! Уа! Уа!

СВИ ДОЛАЗЕЋИ: Доле!

ЈОВАНЧЕ: (Уз њега иде један црнац који му носи ствари и глобус. Он је бисаге, које носи црнац, везао једним канапом како му се црнац не би изгубио. Како му се измакне црнац, а он узицу повуче). Бре, бре, бре, браћо Срби, добро не нађох. Чуо сам да су избори, па рекох, а ту ћу, на изборе, све Србе да нађем. У владину странку да не тражим јок, рекох, Срби су то, мора да су у опозицију. Ето, тако се нађох (Црнцу). Пази ти, бре, немој да се изгубиш са те моје ствари!

ПРВИ СРБИН: Слушај, земљаче, кад си већ понео барјак и кад си се ставио на чело опозиције, ред је и да говориш.

НЕКОЛИКО ЊИХ: Тако је, да говори, да га чујемо!

ЈОВАНЧЕ: Море, па и да говорим. (Попне се на буре које су доваљали, па озго слави да је Црнац са стварима даље и повуче га канапом). Овамо, ти! (Народу). Браћо, Американци! Хоћу да вам кажем искрено све што ми је на души, и све што тишти овај народ. Нека нам буде, браћо, свима девиза: доле… како му беше име?

СРБИН: (Шапће му). Бриктон.

ЈОВАНЧЕ: (Није чуо). Море, ко те пита како му је име, тек доле! Док није дошао за претседника општине…

ПРВИ СРБИН: Републике.

ЈОВАНЧЕ: Шта кажеш?

ПРВИ СРБИН: Кажем ти за претседника републике.

ЈОВАНЧЕ: Па то сам и мислио. Немој, мајку му, за једну фалинку да ме прекидаш! (Народу). Док није дошао за претседника републике, те прирез ће да скине, те калдрму ће поправи, те окружну команду ће доведе овамо, те гимназију ће отвори, те акцис на пиће да укине. Па шта направи од све то? Ништа! Реакција, једна реакција и ништа више, и то реакција каква још не беше од турско време. Ред нема у ову земљу, мене ме јутрос казнише један динар што сам пљунуо на патос у кафани, је л’ то слободија американска? Па онда нема ни станова, ево, цели дан лутам са овога, (Повуче за сиџимку црнца). ти, бре, немој да измичеш са те ствари. (Гласно). Узела влада све станове у хотеле за своје бираче, а мене ме терају на триестчетврти кат, да се пењем као врапче на кров. Је л’ то ред, а? Зашто је Хумболт пронашао ову земљу, кад ће овако да се ради?

СВИ: На ствар! На ствар!

ЈОВАНЧЕ: Е, па то де, шта има друго да ви казујем. Хоћемо ли још да трпимо то, или нећемо? Нећемо више да трпимо реакцију, сви до једног ћемо да изгинемо, а нећемо тога… како се зове, море?

НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Бриктон.

ЈОВАНЧЕ: Јест, нећемо Бриктона! Доле Бриктон!

СВИ: Доле Бриктон!

ЈОВАНЧЕ: Живео… Како па беше оном другом име?

ПРВИ СРБИН: Форстер!

ЈОВАНЧЕ: Живео Форстер!

СВИ: Живео Форстер!

ЈОВАНЧЕ: (Сиђе с бурета). ’Ајд’ сад за мном, да зађемо по мале. И, камо, бре, неки цигани, што је овамо пусто!? Еј, сад да је од некуд наш Мија овде, па да засвира „Сиви тићу, ми смо с тобом Форстер, Форстер, Форстерчићу!“ (Србину, поверљиво). Је ли, море, у коју се кафану пије?

ПРВИ СРБИН: Како?

ГОВОРНИК: Па треба неко ваљда да плати цех, зашто промукосмо од дерање.

СВИ: Хајд’, напред!

ЈОВАНЧЕ: Чекај, море, да нађемо прво мени квартир, шест сати идем с ове ствари по сокаци.

ПРВИ СРБИН: ’Ајд’, овамо. У дом Тови има једна српска ка фана, држи је један Параћинац.

ЈОВАНЧЕ: Параћинац? Е, баш да му не идем. Тај Параћин довде ми дође. Узеше ни команду, узеше гимназију, па још сад он први да дође у Америку.

ПРВИ СРБИН: Али добро је код њега.

ЈОВАНЧЕ: Море, шта добро, је л’ то, да ми да џигерицу да једем.

СВИ: Напред! Напред!

ПРВИ СРБИН: (Јованчи). Узми свој барјак!

ЦРНАЦ (Што носи Јованчине ствари раздера се). Доле!

ЈОВАНЧЕ: (Повуче га). Слушај, немој ти да се дереш, има ко ће; а ти ту, уз мене, па да не мицаш!… (Народу). Барјак овамо, бре! Напред браћо! Доле онај!

СВИ: Доле Бриктон! (Одлазе. Још дуго се чује ларма, затим звиждање железнице и њено прелажење преко ћуприје).

4.4. 3. ЈУЛИШКА, ЧОВЕК, НИКО

ЈУЛИШКА: (Долази с противне стране; иде напред). Ено, видите ли, онај што иде напред с оним барјаком!

ЧОВЕК: Дану, амана ти, потрчи те га заустави.

НИКО: Орајт. Само полако. Има ту прво полиција да се пита, па да извади варант, па триста работа да се сврши.

ЧОВЕК: Па, ’ајде, брате, отрси се. А не запита те оклен си?

НИКО: Е, ја сам, брате, из Пјешиваца. Син Лала Милова, ако си га кад чуја.

ЧОВЕК: (За се). Ко ли му је то Лала Милов? (Гласно). Како нијесам чуја за Лала Милова! А нема ђетета у Цуце, које не зна. за њега.

ЈУЛИШКА: (Нестрпљиво, човеку). Та престани с тим разговорима, изгубићемо Јованчу.

НИКО: А ти си Цуца?

ЈУЛИШКА: (Нестрпљиво). Ама, остави тај разговор.

НИКО: Нека, ђевојко. Бога ми су Цуце вазда јунаци били и вазда је ту, да ти кажем, било људи и јунака.

ЧОВЕК: Е, ’ајде, Пјешивче, ћивота ти светог Василија, да трсимо ова посла, е ће ми утећ они Шумадинац. А ово му је жена, па погановић утека од ње.

НИКО: Виђи пасјака! А ђе те остави?

ЧОВЕК: (Уставља Јулишку, која би хтела рећи). Сједимо, Бог ми помогао, у Авру, док ће мени ови исти Јованче: чекните ме, вели ви. Ето мене у час. Те ми сједи, сједи до увече, не би га!

ЈУЛИШКА: Побег’о, замислите, побег’о!

ЧОВЕК: Шути ти! Те ја на риву, кад тамо, а он отперја преко океана. А, чек, синко мајчин, не утече ми лако. И ка видиш, стигосмо га.

НИКО: Вазда су Цуце били поштењаковићи. Срећа твоја, невјесто, те си потревила на Цуца, а Бог зна би се обестрвила.

ЧОВЕК: Е видиш, ја сам се постара још и за телеграм у Будим. И добио сам сентенцу, да је ово либеро његова жена.

НИКО: Орајт! Но оће се овђе много пара за најмању ствар. Ма, не бојте се, кад ве срећа намјерила на брата, одиста ве неће много коштат. Но сад морам трчати Инђом испод земље, па да претрчим њега и његово друштво. Но ту ми треба два талијера, а за мој труд не тражим ништа.

ЧОВЕК: Шта, два талијера, омрчењаче! Ја би са толико стига у Њу Јорк. Кад би могло са по талијера, не би жалио толико потрошит’ за ту работу.

НИКО: Е, не може мање од талијера, давам вам Бога за јемца, па да се сврши работа како ваља. И то ћу потрошит бар двадесет центи мојијех.

ЈУЛИШКА: Дај му, за Бога!

ЧОВЕК: (Даје му). ’Ајд’, ’ајд’, Пјешивче, ’ма гледај да то буде ка ђетиња работа.

НИКО: (Узме долар). А да, ако требадне за свједока, оли зашта, смијем ли ја поарчит до два талијера?

ЈУЛИШКА: Добро, добро, даћемо, само жури!

НИКО: (Оде у подземну железницу).

4.5. 4. ЈУЛИШКА, ЧОВЕК

ЈУЛИШКА: Е, ово нам је жестоко испало. Да није у Америци забрањено на улици љубити се, сад би те пољубила.

ЧОВЕК: Па јест… Него вељу, за ово… они… како ћу рећ?… ја дадох за тебе ову шифкарту од Авра довле… знаш, то је поголема сума.

ЈУЛИШКА: Гле, зар ја не вредим толико?

ЧОВЕК: Не велим то, него сам, Бога ми, отанча, те се бојим, е ћемо обоје остати на сред пута без шолде. Па што ти мислиш, има ли Јованча пара?

ЈУЛИШКА: Мора бити да има.

ЧОВЕК: Па то и ја вељу. Ви жене, знаш, умијете лако извући из човјека пара, вјештије сте.

ЈУЛИШКА: Гледаћу, ал’ не сад, доцније, на путу.

ЧОВЕК: Ма послушај ти мене. Узми ти сад док смо још вође, јер он море опет некуд стрмекнут.

ЈУЛИШКА: А, неће више. Смислила сам ја, како ћу га везати.

ДРУГИ ПРОДАВАЦ НОВИНА: Најновији број „Њуса“. Телеграм о томе како је опозиција извукла батине.

4.6. 5. ПРЕЂАШЊИ, НИКО

НИКО: (Излази оздо). А ође сте? Ех, што се ја уморих трчећи. Не знате што? Прошо је он тамо, ки нико његов. Оћерали га јајцима и тиквама, и да Бог сачува. И ево га враћа се сад сам. Но добро би ви учињели овако: кад он наиђе, да ова невјеста искочи преда њ и да врисне и да се тако учини једна трапула.

ЈУЛИШКА: Ја бих могла и у несвест да паднем.

НИКО: А ја да потрчим с лимуном.

НИКО: Најбоље ће бит да ми с овом невјестом идемо у полицију, овђе верују женама, то ти је увек. (Оду).

4.7. 6. ЈОВАНЧЕ, СРБИН, ЕРЧИБАЛД, ТЕОДОР

ПРВИ ПРОДАВАЦ НОВИНА: Ванредно издање „Ивнинг Поста“. Опис битке између Форстерових и Бриктонових присталица.

ЈОВАНЧЕ: (Упада у вику продавца, долази без барјака. За њим остали он сав упрљан јајима као и остали). Бре, бре, бре, брате, што се џумбус направи! Је ли, море, јевтина ли су овде јаја?

ПРВИ СРБИН: Нису, боме, врло скупа.

ЈОВАНЧЕ: Будале ни једне, па ме не гађају са краставци, него с јаја. Ух, бре, брате, да се одморимо мало. (Осталима). А је л’ те, ви, јесте ли ви одбор?

СВИ: Јесмо.

ЈОВАНЧЕ: Чекај, бре, брате, да се упознамо! (Рукује се с једним). Како си? Шта радиш? Како ти беше, теби, оно име?

ЕРЧИБАЛД Ерчибалд Дернхурст из Арџес — Арбанисити.

ЈОВАНЧЕ: Јованче Мицић, из Јагодину.

ТЕОДОР: (Рукује се). Тодор Арно из Филаделфије.

ЈОВАНЧЕ: Бога ти, Тошо, да ниси ти штогод род ономе Мики филаделфији, из Јагодину?

ТЕОДОР: Не знам.

ЈОВАНЧЕ: Ништа то. Него ви мени да кажете: имате ли ви доста мртваца у Америку?

ЕРЧИБАЛД Како мртваца?

ЈОВАНЧЕ: Па онако, људи што су умрли?

ТЕОДОР: Аха! Е?

ЈОВАНЧЕ: Ех, онда смо на коњу. Ја да те научим како се врше избори. Гласачи му треба, еј, гласачи. Зато ако нема доста живи, нека гласају мртви.

ТЕОДОР: Како то може да буде?

ЈОВАНЧЕ: Немо’ се ишчуђавати. Ниси само ти Филаделфија. Ти Арџес-Барџес, како ти беше име?

ЕРЧИБАЛД Ерчибалд Дернхурст из Арџес-Арбанисити.

ЈОВАНЧЕ: Е, ти, видиш, да идеш у твоје место, па да ми донесеш списак мртваца, што су умрли прошле године, а ти, Филаделфија, да идеш у твоје место.

ТЕОДОР: Ја то не разумем, како могу мртви људи гласати.

ЈОВАНЧЕ: Како, је ли? Ево да видиш како? Тек дође неки Арџес-Барџес, па ’оће да гласа. „Стој, виче му комисија — ти си умро!“ „Кој’ умро, бре, испречи се Арџес-Барџес, зар ја умро?“ „Докажи да си жив“, вели му комисија. „Ћу да докажем“, вели Арџес-Барџес —„ево два грађанина ће да посведоче!“ А грађани колико хоћеш! Ето, тако се то ради, братац мој, ако хоћеш да имаш већину.

ЕРЧИБАЛД: А зар то није кривица?

ЈОВАНЧЕ: Их, акмак! Дај ти мени већину да изгласа мога председника, па да видим после кој’ ће да има кривицу!

(Железница звижди прелазећи ћуприју).

4.8. 7. КОМЕСАР И ПРЕЂАШЊИ

КОМЕСАР: (Док је Јованче говорио, прилази му учтиво). Извините, господине, само једно питање: Је ли господин одавде?

ЈОВАНЧЕ: Јок, брате, ја сам из Јагодину! А ти?

КОМЕСАР: (Љубазно). Има ли господин пасош?

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде па сад, па колико пута ће ми се тражи пасош? Ево ти! (Даје му пасош).

КОМЕСАР: (Загледа). А ви путујете са женом?

ЈОВАНЧЕ: Јок, сам.

КОМЕСАР: Ама, видите, према овоме телеграму, који је стигао из Пеште, ви сте се отуд кренули са својом женом.

ЈОВАНЧЕ: Мушко, бре, брате, мушко, Бога ми! Их, што ме избрука, мани се. И мани, да ти причам бруку у вагон што беше, па већ у тунел кад уђосмо… срамота ме да ти причам.

КОМЕСАР: Ја вас не разумем.

ЈОВАНЧЕ: Па не може ни да ме разумеш.

КОМЕСАР: Ваша је жена овде, стигла је другом лађом, 24 часа за вама.

ЈОВАНЧЕ: Ама је л’ онај? Па зар је побег’о, Бога ти?

КОМЕСАР: Није онај, него она, ваша жена.

ЈОВАНЧЕ: Море, каква жена, прави се, мушко, славе ми моје!

КОМЕСАР: Господине, ви се можете шалити с ким другим, али са влашћу не. Ја ћу вас одмах суочити. А вас, господо, задржавам за сведоке. (Одлази десно).

4.9. 8. БЕЗ КОМЕСАРА

ЈОВАНЧЕ: (Онима. што су остали). Ко је ово, бре?

ПРВИ СРБИН: То је полицијски комесар. (Поједини почињу бежати).

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде де, па мен ме полиција из Европу протерала, па сад и овде с њу да имам посла. Дакле, сејмени и пандури, а пакује кривице полиција. А, за ово ће се питамо.

ТЕОДОР: А ми одосмо! (Оде).

ЈОВАНЧЕ: Гле, гле, гле па куд ћете, бре?

ЕРЧИБАЛД Па… овај… да набавимо списак мртваца… Вратићемо се ми! (Оде).

ЈОВАНЧЕ: И ви сте ми неки партијски другови. Чим видили полицију, а они, ња!

4.10. 9. ЈУЛИШКА, ЧОВЕК, КОМЕСАР, ПРЕШЕВАЦ И ПРЕЂАШЊИ

ЈУЛИШКА: (Долази с комесаром, Човеком и Прешевцем). Јованче, црни Јованче, ух! (Падне у несвест, придржи је Човек).

ЈОВАНЧЕ: (Који се на њен цик преплашио, гледа разрогачених очију). Бреее! Откуд ви па овде?

ЧОВЕК: Окле? Вала ми човјека! Оставио жену на сред. пута! Оставио је, господине, без ђавољег шолда. Мене је ископао!

ЈУЛИШКА: (Тргне се наједанпут из несвестице). Срам те било, Јованче, кад си ти тако са својом рођеном женом учинио.

ЈОВАНЧЕ: Стојте, чекајте, браћо, не иде то тако!

КОМЕСАР: Господине, ви сте своју жену напустили, а ви побегли у Америку.

ЈОВАНЧЕ: (Крсти се). Тако ми овога крста, оно је мушко, оно није жена што је путовала са мном.

ЈУЛИШКА: Ију, г. комесар, кажите, молим вас, јесам ли мушко? Ево, молим вас.

ЧОВЕК: (Руку на груди). Женско, ћивота ми светог Василија, женско је, господине, пожнавам је!

ЈУЛИШКА: Ја вам могу и доказати да сам женско.

КОМЕСАР: (Посматра је). Нека, нека, није потребно, — А ви тако красну жену напустили.

ЈОВАНЧЕ: Ама, није ми жена.

НИКО: Које? Јес његова жена, свега ми на свијету!

КОМЕСАР: Ви их знате?

НИКО: Чујеш! Познајем их од колијевке.

ЈОВАНЧЕ: Ко је овај сад опет?

КОМЕСАР: Господине, ваша је одбрана и сувише смешна. Узмите своју жену к себи, јер можете врло рђаво проћи. У Америку људи добегавају с туђим женама, али да ви своју рођену жену натоварите Америци на врат, то се не може дозволити.

ЈУЛИШКА: Дабоме.

ЈОВАНЧЕ: Ама, чекајте, господине. Ако је и американски, много је. Лако је ухватити човека на сокак, па: ово је твоја жена, ’ајд’, води је. Је л’ то Америка, је л’ то слобода, зашто смо се ми борили? Нећу ја то тако да оставим, ћу да се жалим самоме Форстеру, за њег сам агитовао.

КОМЕСАР: (Смешећи се). Па господин Форстер је у свој програм унео сузбијање страначке навале. По њему не би на америчко земљиште ни ступили.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајд’, па он! (Србину). Па што сте ме, бре, вукли да за њега агитујем, кад му не знате програм. А, па умем ја и друкчије, ако ћемо тако. Има ли овде, браћо, каква редакција. Ево ја овди, пред сведоцима изјављујем и потписујем ово: Данас до подне припадао сам Форстеровој партији. Али како сам увидео да она ради на пропаст земље, то од подне ступам у Бриктонову партију, коју ћу верно до гроба потпомагати! — Ето, то да знате.

КОМЕСАР: Али ја немам кад да разговарам. Ја вам наређујем да узмете своју жену.

ЈУЛИШКА: Тако је! Да је узмеш!

ЈОВАНЧЕ: (Побесни). А зато ће да се убришеш, ти, господине! Знам ја пут, а сад сам прешао у његову странку, умем ја да нађем Бриктона, па да изедеш ватру као Пера писар. Џабе ли гласа овај народ?

ЈУЛИШКА: Ти ако ме нећеш више, ’ајдмо у Јагодину у конзисторију, а не…

ЈОВАНЧЕ: Таман, још у Јагодину да те водим!

КОМЕСАР: Па лепо, господине, ако ви тако одлучно тврдите да вам госпођа није жена, а ја ћу вас овде задржати и телеграфисаћу у Јагодину.

ЈОВАНЧЕ: Не, море, у Јагодину! Таман посла, боље да је примим макар привремено за жену, док стигнем до прву земљу са други закони. Овде могу сваки резилук да примим. Америка је ово, папазјанија, нит му се зна која вера ни која нација, нит се зна ко је којој муж, а која коме жена; ама тамо у Јагодину немој да јављаш ништа. Зашто, трговац сам човек, имам фирму.

ЈУЛИШКА: Као да ја нисам трговачка жена!

ЈОВАНЧЕ: Их, већ твоја трговина…

КОМЕСАР: Без даљег разговора узећете жену, а како ми ви изгледате сумњиви, наређујем да се за 24 сата, заједно, удаљите из Њу Јорка. Ја бих вам препоручио лађу, која кроз један сат креће за Хавану.

ЈОВАНЧЕ: Хвала ти.

ЧОВЕК: (Јованчи). Па да пођемо том, неборе лађом.

ЈОВАНЧЕ: Пардон, господин полицај, је ли американска наредба и овај човек да ми буде шурак?

КОМЕСАР: За господина вам нисам ништа наредио, до то, да се и он као и ви има удаљити.

ЈОВАНЧЕ: А тако! То сам само хтео да знам. (Човеку). За ту другу ногу ич’ да се не бринеш. Чим изиђемо из Њу Јорка, ја ћу да ти је пребијем. То толико да знаш.

(Железница звижди и прелази).

ЧОВЕК: Видиш, чоче, везала нас судбина.

ЈУЛИШКА: Што Бог веже не могу људи разрешити.

КОМЕСАР: Молим мир! У страну! (Споља се чује женска песма). Женски клуб „Слободних грађанки“ кренуо је у агитацију.

ЈУЛИШКА: (Узме Јованчу испод руке). Склони ме да ме не прегази свет.

ЈОВАНЧЕ: Ако је под американско морање, и то ћу да отрпим. Али ако, ће да се види на крају крајева јесам ли ја твој муж или нисам.

(Једна дама носи таблу на којој пише: „Право женског гласа“. Пред процесијом женска униформисана блех музика. Затим даме, модерно обучене са фантастичним шеширима. Свака држи по један барјачић. Све имају американску ленту. Марширају).

ХОР:

Тра та рата, тара та та,
Тра та рата, тара та та,
Слободе зове нас глас
И ево нас, и ево нас!

ЈОВАНЧЕ: (Јулишки). Боље и ти да си дигла тако барјак са жене, него што си се припила за мене као чичак.

ХОР:

Тра та та та
Чим куцне час,
Тара та та,
Већ ево нас,
Већ ево нас!

СВИ: Живео Бриктон!

ЈОВАНЧЕ: (Баци капу па зежљу и колико га грло доноси, раздера се трчећи по бини). Доле Бриктон! Доле Форстер! Доле Арџес! Доле Барџес!

КОМЕСАР: Шта вам је?

ЈОВАНЧЕ: Не дирајте ме, господин начелниче, пустите ме да ми одлакне мало, да истерам муку из себе. (Трчи опет па код сваке кулисе). Доле Бриктон! Доле Арџес! Доле Форстер! Доле Барџес! Доле Америка! Доле Хумболт!

(За то време железница прелази преко ћуприје звиждећи).

ЗАВЕСА

5. Пета слика

На крову лађе „Фортимбрас“

5.1. Лица

• ЈОВАН МИЦИЋ
• ЧОВЕК С НОГОМ
• ЈУЛИШКА
• ЧАРЛС БАРЛЕ
• УАЈДЛ ФРИД
• САМУЕЛ ХЕВЕНТОН
• ВИЛИЈАМ МОРИСОН
• ЏОН ХУДСОН
• КАПЕТАН
• ПРВА,
  ДРУГА — дама
• ЈЕДАН ЦРНАЦ
• ЛАРИСА, мулаткиња
• СРБИН
• МРНАР
• ЛЕКАР

Позорница представља од прилике средину лађиног трупа, који је цртежом настављен; на задњој страни завесе нацртани салони и пердета. На салону, у задњој завеси, прорезана су двоја, врата. Одмах пред задњом завесом је димљак, а пред њим преко целе позорнице скела капетанова. Напред с десне стране улазак у доњи спрат. Пред тим уласком стоје бисаге, амрел и глобус Јованчин. Пред оџаком је, а пред капетановим шеталиштем, силазак у машину. Пред њим је положен паламар. Са стране клупа и две-три столице за лежање.

При дизању завесе на двема столицама заваљене Енглескиње читају, на трећој један путник, који је ћебетом покрио ноге и дрема. На клупама још женскиња заштићених од сунца амрелима. Многе гледају догледом. Неколико путника шета, а међу њима црнац, елегантно обучен у светло одело, и један Јапанац у цивилу, са наочарима, који сваки час нешто бележи у нотес. Час по час те прође кровом какав мрнар носећи кофу или што друго. Тако исто прође погдекад келнер носећи по неколико тањира на руци; он долази из задњег салона и силази у доњи спрат, или обратно. Они који шетају често одлазе у салон и враћају се. Иза уласка у доње кабине поседало је пет до шест особа у једнаком оделу, са офиксаним цокулама, а са качкетима на глави и неким значкама на грудима. То су Срби радници. Они играју жандара.

Пре но што ће се дићи завеса, музика свира и наставља једно извесно време при отвореној завеси.

5.2. 1.

ПРВА ДАМА: (Наслоњена на ограду гледа на доглед). Али, погледајте само, како су то лепе стене на овом острву. Штета, одиста, што та острва нису насељена.

ХЕВЕНТОН: Ја не налазим да је штета. Ни једно од Бохамских острва није веће од неколико километара. Шта би се ту могло населити.

ПРВА ДАМА: Погледајте, погледајте, ено, на оном острву неколико кућица. Један, два, три, четири. Па ипак неко живи на тим острвима.

ХЕВЕНТОН: Да, има међу острвима и која су плодна, многи на њима имају своје фарме и ту станују радници, иначе… (Гледа на доглед). да, има неколико кућица.

5.3. 2. ЈОВАНЧЕ, ЧОВЕК И ПРЕЂАШЊИ

ЈОВАНЧЕ: (Излази из доње кабине, али се чује још оздо. Он говори пењући се уз степенице). Ама ће да има још нека земља около свет, где и осим Србију има закони.

ЧОВЕК: (Оздо, ни види се). Врати се, да ти кажем, чоче!

ЈОВАНЧЕ: (Већ се појавио на крову, окреће се доле). Ти да ћутиш! (Окреће се и у том сретне једног мрнара који носи кофу са којом је пошао у доњу кабину). Ух, слушај, пријатељу, да ми кажеш ди је море најдубље, ’оћу тамо да се удавим.

МРНАР: (Смеје се). А што?

ЈОВАНЧЕ: Довде ми је дошло на овај свет.

МРНАР: А зашто, буразеру, ако Бога знаш?

ЈОВАНЧЕ: Одакле си ти, море?

МРНАР: Из далека, буразеру, из Ужица.

ЈОВАНЧЕ: (Крсти се). О, по Богу брате, па ди да те нађем! Прошао сам толике земље, и срео сам толике нације, а ужичку нацију још нисам срео.

МРНАР: Па тако… Што да ти кажем, моја ме зла судба доведе у морнаре.

ЈОВАНЧЕ: Па јес’, што кажеш, ако нећете ви крај Ђетиње у морнаре, а ко ће?

МРНАР: Е, мој буразеру, кад би’ ти ја причао све како је било и шта је било са мном.

ЈОВАНЧЕ: А што да ми причаш, знам ја то. Сви ужичани имају исту причу. Пошао си у свет на науке, је ли? Знам, де, знам све. Али моју науку нити си слушао, нити ћеш који пут у животу да чујеш.

МРНАР: Не могу те сад чути, послен сам. Мало час свршићу работу, па ћу доћи да ми казујеш.

ЈОВАНЧЕ: Е, ’ајде, Бога ти!

МРНАР: (Силази у доњу кабину).

ЈОВАНЧЕ: (Седне на клупу, отвори тефтер и пише). Не забележи у овај калабалук за избори. (Пише). „Господине уредниче, на изборима у Њу Јорку, народна свест победила и поред све насиље полиције. Наше су гонили на сваком кораку, а потписаног су политички противници и протерали. Протествујте на надлежно место. Али им смицалице ништа не помажу; народ, свестан својих угрожених права, дошао листом на биралиште и казао своју реч. Противници, као поливени срамно се повукли са биралишта. Реакција измиче, а ми се примичемо. Изабран је једногласно…“ (Стане). Е, сад ово даље не могу да напишем, не знам ко је изабран.

5.4. 3. ЈУЛИШКА И ПРЕЂАШЊИ

ЈУЛИШКА: (Излази из кабине). Јованче, имам с тобом на само да говорим. (Човеку прилази друга дама и Ч. Барле који разговарају). Јованче, мени је непрестано мука.

ЈОВАНЧЕ: Е, Бога ти, па, ’оће то, љуља се лађа, то је морска болест.

ЈУЛИШКА: Неће то бити од морске болести, од нечег другог је то.

ЈОВАНЧЕ: Е?

ЈУЛИШКА: (Као стиди се да га погледа у очи и говори муцајући, полуплачним гласом). Ја се, Јованче, осећам у благословеном стању.

ЈОВАНЧЕ: Шта, море?

ЈУЛИШКА: То што ти кажем.

ЈОВАНЧЕ: Ама, како море?

ЈУЛИШКА: (Плаче). Још питаш, несрећниче један!

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде, па сад! Какав ти, море, благослов паде на памет? Зар две године у Јагодину, па годину дана у Београд, па тамо у Пешту, па тек сад те стиже благослов?

ЈУЛИШКА: (Плаче). Ти… ти… ти… Ух, како да ти кажем!

ЈОВАНЧЕ: Од мене ти можеш анатему да видиш, а не благослов.

ЈУЛИШКА: Говори ти што хоћеш, али само да знаш ово.

ЈОВАНЧЕ: Ух, мајку му! Па шта, ви, бре, ’оћете од мен? (Крсти се). Леле, леле, леле! На шта ће ово да излегне?

ЈУЛИШКА: Дабоме, сад ти је лако ишчуђавати се!

ЈОВАНЧЕ: О, господе Боже, видиш ли ти, бре, и чујеш ли ово што се ради с мен! Није ми, море, за паре што ћу да ги потрошим на ове маскарлуке, али ми је за чест. Ја ћу да истрошим сву чест, док обиђем свет. (Јулишки). А јеси ли казала и ономе да имаш благослов?

ЈУЛИШКА: Коме?

ЈОВАНЧЕ: Па ономе, с ногу?

ЈУЛИШКА: Шта се то њега тиче?

ЈОВАНЧЕ: Па јест, не тиче га се. А толики тунели што прођосмо заједно, па сад га се не тиче.

ЧОВЕК: (За то време ушао је у разговор са Барле-ом и нешто расправља). Које? Ону тицу? Не би је, богме, погодио па да пушку држе двојица ка ја.

ДАМА: Али, господин је одличан стрелац.

ЧОВЕК: Море, батали! Нишанио сам ја на живе Турке и котрља их ко тикве, па знам шта је то пушка. Није она за свакога.

Ч. БАРЛЕ: (Увређен и узбуђен, дама га утишава, но он прилази човеку). Господине, моје је име Чарлс Барле, артиљериски капетан, који ће вас одмах уверити да његове руке умеју придржати пушку.

ДРУГА ДАМА: Али, капетане…

Ч. БАРЛЕ: (Другој Дами). Пардон! (Прилази Фриду и Хевентопу и нешто се споразумева с њима).

ЈУЛИШКА: (Јованчи). Ја одох доле да легнем, тешко ми је. (Силази у кабину).

ЧОВЕК: (Прилази Јованчи). Чујеш бестије, мисли он пушка је за њега. Кад би ти ја прича, како сам ја једном…

ЈОВАНЧЕ: Немој ти мени ништа да причаш. Испричао си ти мени једну причу, па ми је пресела. Него ти гледај онај твој благослов.

ЧОВЕК: Кој’ благослов?

ЈОВАНЧЕ: Ће да чујеш, ако ниси чуо.

УАЈДФРИЦ: (Прилази с Хевентоном Човеку). Моје је име Уајд Фрид.

ХЕВЕНТОН: Ја се зовем Самуел Хевентон.

ФРИЦ: Ми смо пуномоћници капетана Чарлса Барлеа, који вас позива на двобој, за увреду коју сте му нанели. Г. капетан би се врло радо тукао из пушака са вама, али је тај двобој на лађама забрањен; стога вам нуди сабље и моли вас да изаберете своје сведоке.

ЧОВЕК: Шта, море, батали ђавоље работе!

ФРИЦ: (Јованчи). Ви сте господинов пријатељ и друг, као што ми изгледа; могли би се ви примити за једног сведока.

ЈОВАНЧЕ: Море, идите ви сви бестрага, имам ја своје бриге. А мени, ако ми је за бијење, ја ћу да распалим с песнице.

ФРИЦ: Господине!

ЈОВАНЧЕ: Не, ја онако кажем, као например.

ФРИЦ: (Човеку). Господин, дакле, нема никог познатог на лађи?

ЧОВЕК: Ниђе никог, брате, да ми се на овој невољи нађе.

ФРИЦ: (Публици на лађи). Били се нашла два џентлмена, која би се примила за сведоке и часно заступала господинове интересе?

МОРИСОН: (Прилази и скида капу). Вилијам Морисон!

ХУДСОН: (Тако исто). Џон Худсон!

ФРИЦ: (Такође скида капу). Уајлд Фрид!

ХЕВЕНТОН: (Тако исто). Самуел Хевентон!

ФРИЦ: Господо, будите љубазни и пођимо у салон. (Одлази натраг, а они за њим).

ЧОВЕК: (Гледа за њима забринуто па се окреће). Виђе ли ти ово?

ЈОВАНЧЕ: Виђе, ја!

ЧОВЕК: Ама, како то море бит’: докопат човјека на сред мора, па се тућ с њим?

ЈОВАНЧЕ: Одавно сам ја видо’ да ћеш ти због те твоје ноге доћи себи главе. Што не гледаш, бре, своја посла, него се мешаш у све. Не гледаш нашу несрећу: из два нас града протерали, па сад овде још да изгинемо!

ЧОВЕК: (Узврда се). Виђи ђавола, виђи ђавола! Ама, ко се, брате, овакоме налијету нада. Да сам знава, па да узмем мој јатаган!

ЈОВАНЧЕ: Море, какав јатаган, зар не видиш да си покисо ко кокошка. Е, да су они нешто на мене налетели, што би се провели.

ФРИЦ: (Носећи две сабље излази из кабине, а остали за њим). Господо, (Говори Барлеу и Човеку). сведоци су утврдили, да увреда постоји и да г. Чарлс Барле има пунога права на сатисфакцију.

ЧОВЕК: (Јованчи). Чујеш, море, он то озбиљно.

ЈОВАНЧЕ: Озбиљно, јакако! Ама шта ти мариш, посекао си толике људе, па сад нећеш још овог једног.

ЧОВЕК: Пошјека јесам, ма са осталом браћом!

ФРИЦ: (Који се дотле живо споразумевао с осталим сведоцима, и Барлеом). Али, господо, нама раније није била пала у очи једна околност. Господин (Показује човека с ногом). има један недостатак.

ЧОВЕК: (Клекне и дигне ногу). Па, јест, брате, ја залуд говорим.

ФРИЦ: Према томе, господин није на равној нози са капетаном Барлеом.

ЈОВАНЧЕ: Па дабоме да није на равној нози, кад му је једна нога краћа. Гледам вас шта то радите, није вас ни срамота, скупили сте се ту петина, па се домунђавате да ударите на овог пола човека. А, нема тако, силеџијски не бива!

ЧОВЕК: Баш ти хвала.

ФРИЦ: (Јованчи). Пардон! Сматра ли се господин позваним, да заступа интересе господинове?

ЈОВАНЧЕ: Па кој’ ће да га заступа? Него, ’ајде, сад било шта било, па други пут немојте тако.

ФРИЦ: (Прилази Барлеу и осталима, споразумевају се). Према томе, кад се господин огласио надлежним, да заступа господинове интересе, молим вас, господине, да изволите примити сабљу и тући се у име свога пријатеља.

ЧОВЕК: (Јованчи). Сасвим. Здрав си, ето, ка дријен!

ЈОВАНЧЕ: (Престрављен). Кој’ да се туче, бре?

ЧОВЕК: Па не вељу ти ја, брате, тако ти је суд досудио.

ФРИЦ: (Предаје Јованчи сабљу). Господине…

ЈОВАНЧЕ: (Фрицу). Чујеш ти, брате, немој да тераш са мном спрдњу.

ЧОВЕК: Море, што их се бојиш! Жа’ ми је што не пуштише мене, па би им ја показа!

ЈОВАНЧЕ: Ама нећу да се тучем.

БАРЛЕ: (Дотле се намешта и вежба руку. Сведоци броје кораке, па, забављени тиме, и не слушају њихов разговор већ се скупља. Поједине даме попеле се на клупу или на скелу капетанову).

ЧОВЕК: Ама, мораш се тући, кад је такав американски закон.

ЈОВАНЧЕ: Јок вала, ја ћу да се држим мога закона. Тај американски закон ево овде ми се попе.

ЧОВЕК: Ада немој срамотит српски образ пред страним свијетом, тако ти Бога!

БАРЛЕ: (Ставио се у положај). Господине, јесте ли готови?

ЈОВАНЧЕ: Чекај, брате, хеј, где си нагао. Није ово купус, ово је глава, бре!

БАРЛЕ Један, два, три… Господине, браните се! (Убоде га).

ЈОВАНЧЕ: (Узмиче натрашке). Де… немој да се бодеш! (Мане сабљом да се брани, узмичући).

БАРЛЕ: Пазите… пазите! (Удари га по руци).

ЈОВАНЧЕ: (Испусти сабљу). Ама, што не пазиш, бре? Ево ме раскрвави. (Извади мараму и брише крв).

ЧОВЕК: Е, Бога ми, јуначки!

БАРЛЕ: (Прилази му и рукује се). Господине, ја сам задовољен. Хвала вам!

ЈОВАНЧЕ: На мало. Изволите и други пут. Еј, Јованче, теби ти све потаман беше у Јагодину, ама, ’оћеш свет да видиш, Ето ти, вид’о си га. (Лекару који је пришао да му обрише крв). Је л’ немаш, море, хајдучку траву?

ХУДСОН: (Смеши се). Немам.

ЈОВАНЧЕ: Чујеш, скини кајиш, па истружи.

ХУДСОН: Ах, не.

ЈОВАНЧЕ: Аман, бре, па ја ћу да умрем овде.

ЧОВЕК: (Јованчи који је превијен). ’Ајде, пријатељу, овамо. Склони се мало у страну, ево овамо, па шједи те се одмори.

ЈОВАНЧЕ: (Даје се да га води). Нисам уморан, само знаш, ноге ми играју као у рањеног срндаћа. (Одлази и седа на клупи иза оне групе Срба, што играју карте).

ЧОВЕК: Шједи ту, тако, а ја одох да видим шта ради она гријешница, (Одлази у кабину).

ЈОВАНЧЕ: (Остаје на клупи и кибицује игру, наједанпут древне). Не, не бацај двојку на сон, зар не видиш да ће ти однесе малу!

СРБИН: Јест, Бога ми!

ЈОВАНЧЕ: Слушај, бре, ја вас по сата гледам, а не питам вас ко сте ви? Па ви мора да сте наши?

СРБИН: Па јесмо, газда.

ЈОВАНЧЕ: Ама, видим ја. Која друга нација игра жандара? Па, одакле сте, море?

СРБИН: А одакле ти нисмо. Ја отуд из Србије.

ЈОВАНЧЕ: А овај?

ПРВИ СРБИН: Је л’ овај? Он је Хрват.

ЈОВАНЧЕ: Гле молим те! А овај трећи?

ПРВИ СРБИН: Словенац.

ЈОВАНЧЕ: Гле, молим те. Србин, Хрват и Словенац, па вас коцка скупила и збратила. Па оно, тако је, браћа сте, па нашта ће друго да се сложите него на коцку, на лиферацију или на секвестар. Само пазите, братски да играте. Немојте један другом да подваљујете адутом.

МОРНАР: (Излази оздо из кабине). А ђе си ти, ето, сад можемо зборит’.

ЈОВАНЧЕ: Баш добро. (Скочи и приђе му. Србима). ’Ајде, останите са здравље. (Морнару). По Богу брате, где си да ми се на невољи нађеш?

МОРНАР: Казуј, шта је?

ЈОВАНЧЕ: Попела ми се на врат једна белосветска, па каже да сам јој муж. А нисам, тако ми Бога.

МОРНАР: Па, добро, може ли она то доказати?

ЈОВАНЧЕ: Нити она може доказати да сам јој ја муж, нити ја па да нисам.

МОРНАР: Па што не идеш адвокату.

ЈОВАНЧЕ: Ето, што ти је Ужичанин!

МОРНАР: Па што ти друго могу рећи?

ЈОВАНЧЕ: Да ме научиш, брате, како да побегнем од те напасти.

МОРНАР: Па кад стигнемо у Хавану, а ти се помешај тамо са светом, те кидни.

ЈОВАНЧЕ: Не познајеш је, зато тако говориш. ’Оће да ме нађе, па да се под земљу сакријем. Него друго нешто ако знаш?

МОРНАР: (Размишља). Може нешто. Сад ћемо, још мало, пристати уз једно мало острво да узмемо угаљ. Ту да сиђеш, онако кришом, с морнарима који товаре угаљ, па сутра кад се вратимо с лађом, да те узмемо.

ЈОВАНЧЕ: Бога ти? ’Ајде, море, учини ми тај севап.

МОРНАР: А, ето, ту смо! ’Ајде брзо доле у моју кабину да ти дам једно старо одело, да се пресвучеш.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајд’ вала ! (Оде са њим. Шчепа своје бисаге, а глобус заборави и спуштају са тамо где се силази у машину).

КАПЕТАН: (Поново свира. Сав свет приђе на ону страну да гледа). Позор! Еноф! Моје даме, можете мало даље од наслона, јер ће вас прах од угља засути. (Даме се измичу).

МОРНАР: (Напред, а за њим још четворо носећи корпе за угаљ, на слазе на десни бок лађе).

ЈОВАНЧЕ: (Последњи међу њима у морнарском оделу. Панталоне су му необично кратке и грдно тесте. иди се да је у корпу стрпао и своје ствари, сем глобуса. Силази и он, осврћући се да га ко не спази).

КАПЕТАН: (Сишао је са скеле и ушао међу публику). Биће вам пријатно мало музике?

СВИ: Ах, да, капетане, молимо вас!

КАПЕТАН: Донесите грамофон број 4.

МОРНАРИ: (Донесу грамофон).

КАПЕТАН: Тако. Дакле, господо. (Пусти грамофон).

СВИ: Одлично, одлично!

ЧОВЕК: (За њим Јулишка из кабине). Стала лађа, ваљада смо стигли већ.

ЈУЛИШКА: Чујеш, а ди је Јованче?

ЧОВЕК: Па ту је ваљада!

ЈУЛИШКА: Ју, да није… види, Бога ти, потражи га.

ЧОВЕК: (Завирује на све стране).

КАПЕТАН: (Пусти грамофон). Кеквок!

ПРВА ДАМА: Али, кад би бар било кога ко би играо.

ДРУГА ДАМА: Ларису, малу Ларису, ми ћемо је звати. (Отрче три даме у салон).

ЧОВЕК: (Прилази Јапанцу пошто се вратио из задњег салона). Је л’ те, молим вас, видесте ли ђегод једног човјека с глобусом? (Јапанац слегне раменима. Прилази једном џентлмену). Јесте ли, молим вас, виђели једног човјека с глобусом? (Џентлмен слегне раменима. Он одлази даље и пита редом).

ДАМЕ: (Доведу малу мулаткињу). Ево Ларисе!

СВИ: Браво!

КАПЕТАН: Госпође, места, што више места. Дакле… (Пусти грамофон).

(Лариса и Црнац играју. По свршеној игри бурно пљескање).

МОРНАР: (Враћа се и нешто тражи по лађи).

ЧОВЕК: (Капетану). Капетане, молим те, ка’ брата, виђесте ли ви ђегод човјека с глобусом?

КАПЕТАН: Нисам.

ПРВА ДАМА: Капетане, велика вам хвала, на овој забави.

КАПЕТАН: О, молим! (Оде на своју скелу).

ЧОВЕК: (Пришао Јулишки). Ниђе га нема, а мора да је ту неђе.

ЈУЛИШКА: Потражи га у лађи.

ЧОВЕК: (Сиђе доле).

КАПЕТАН: Еноф… стоп! (Свира споља). Уја!

КАПЕТАН: (Кроз трубу). Момчад на брод! Дреши!

СПОЉА: Ало!

КАПЕТАН: Дижи! (Чује се каке се диже ланац). Тоон! (Морнари се враћају, затварају врата — улазе у машину, но без Јованче).

ЧОВЕК: (Враћа се оздо). Ниђе га нема.

ЈУЛИШКА: Јух!

ЧОВЕК: Ама, не бој се, мора он ту неђе бити.

КАПЕТАН: Тоон!

МОРНАР: (Наиђе на глобус). Ах, ту си! (Шчепа глобус и потрчи огради).

ЧОВЕК: Стој, не дирај то!

ЈУЛИШКА: Шта ћеш с тим?

МОРНАР: (Баци глобус напоље). Држ!

ЈУЛИШКА: (Врисну). Ју, он је, ено га, побегао је!

ЧОВЕК: (Преко ограде). Светога ми Василија, пушком ћу те гађат!

ЈУЛИШКА: Заустави, заустави лађу, јух, јух, јух! (Паде у несвест).

ЧОВЕК: Капетане, обрни лађу, тако ти Бога!

КАПЕТАН: Молим?

ЧОВЕК: Ама, устави кад ти кажем, а ево ђе жена паде у несвест.

КАПЕТАН: Немогуће!

ЈУЛИШКА: Па шта ћу ја без мужа?

КАПЕТАН: Хавана је близу. Обратите се тамо полицијској власти.

БАРЛЕ: Госпођо, ја увиђам колико је варварски поступак вашег мужа. У Хавани је у пристаништу моја мала лађа, ја вам је стављам на расположење и, ако дозволите, ја ћу вас лично пратити. За два. сата смо овде на острву.

ЧОВЕК: (Преко ограде прети Јованчи). Светога ми Василија, пушком ћу те гађат’!

КАПЕТАН: Напред!

ЗАВЕСА

6. Шеста слика

Бохамска острва на којима су до врхунца развијене партиске страсти

6.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ЈУЛИШКА
• ЧОВЕК С НОГОМ
• ЧАРЛС БАРЛЕ
• ВУКСАН ВУКСАНОВИЋ,
• ИЛИЈА БАЊЕВАЦ,
• ПЕРА,
  БРИЦА — колонисте
• Народ

Пусто поље по коме је маса камења. На једној узвишици израсло једно бамбусово дрво а крај њега палма. Натраг се види море, које се тихо ниха. На хоризонту још једно или два острва.

6.2. 1. ЈОВАНЧЕ

ЈОВАНЧЕ: (После дуге паузе чује се из врло велике даљине). Ојхој! (Пауза). Ој-хој! (Ближе). Ој, браћо, побогу, има ли овде кога?… (Још ближе). Бре, бре, бре… (Појави се). Бреее! (Он је у оделу морнарском, носи корпу од угља и унутра своје ствари и глобус). Ово, море, пустиња нека. Како ћу да заноћим, ако никог не нађем? Кој’ зна какве звери има овде? Таман ја да прилегнем, а привуче се нека корњача па почне да ме глође; јали се увуче у бисаге нека змија; јали ме, Боже ме прости, у спавању нека мајмуница загрли. (Гледа горе). Иха, колико одскочи сунце, биће подне. (Гледа на сат). Јест, подне. Време за ручак и изгладнео сам као курјак. (Пауза).

Сад у Јагодину Мита Џивџан већ ручао неки подварак, јали слатки купус са овнујско, па се са масну браду диго у „Шарену механу“. А ту га чекају Стева Кибиц и Мика Филаделфија, па мешају домине и густирају. (Гледа на сат). Наручили литар вина, разделили домине и густирају, и као да их гледам: Мита Џивџан метнуо дупло осам у рукав, Стева Кибиц направио ћуприју са дуплом седмицом, а Мика Филаделфија скупио седам белих па сеири и подмигује се… (Мане руком). Море, што ја не гледам себе, него мислим на њино уживање. Кој’ зна да и овај мој тефтер није тестамент. (Извади из корпе тефтер, запише па чита гласно). Пустиња, пустиња, гола пустиња. Море, небо, камен и ја. Још кажу рђава калдрма у Јагодину, треба да виде овде у иностранство каква је калдрма. (Окреће се лево и десно пошто је остави тефтер у корпу надноси руку на очи и гледа). А онај ме Ужичанин излага да овде има живих људи. (Направи трубу шакама). Ај-хој, море!… (Окрене се на другу страну). Еј, мореее… (Тргне се). Море, што се ја дерем, ђаво ме носи (Чује се неки таман одзив. Метне руку на уво). Је л’ ми се то учинило, јали се одазива неко, а? (Виче). Ој-хој. (Одзив). Ај! (Преплашено). Ко’ ме ђаво тера да га зовем, и кој’ зна ко је? (Метне преда се глобус и гледа). Ето, не умем ни да нађем где сам сад, мањ ако ово није оно сакрмент, што каже професор. (Чује се с поља: Ај-хој. — Скочи преплашен). Они ме мене сад вичу. Море, кој’ ме ђаво терао да их тражим. Кој’ ће па сад у ову пустињу да прави нова познанства, (Глас ближе: Ој!). Ево, бре, неко трчи овамо! Леле, Јованче, бери кожу на шиљак! Нема где да се склони човек. А, ено, тамо! (Узме ствари и побегне на врх брда иза оног дрвета).

6.3. 2. ВУКСАН И ЈОШ ДВОЈИЦА ЗА ЊИМ

(Они су грозно необријани; дугих брада до појаса и прљави. На сваком од њих види се по какав траг старе ношње. Тако један обучен као фармер, а има црногорску капицу; други као фармер с великим сламним шеширом и чизмама на ногама. Само Вуксан је потпуно фармерски обучен, али има силав и виси му о бедрима ножић).

ВУКСАН: Ама, учинило нам се или је у истини био неко?

ПЕРА: (Онај с капом). Ја чух баш, мога’ би се заклет.

ВУКСАН: Славе ми, биће опет да је бербер чинио нешто само да нам подвали.

ПЕРА: Е, веруј, уши ћу му отсећ ако је истина.

ИЛИЈА: Ја не знам само, докле ћемо ми тако с њим?

ВУКСАН: Па шта да му радимо? Његова партија дванаест, наша партија дванаест, нит он већину, нит ми.

ЈОВАНЧЕ: (Отуд сакривен). Срби ли сте, ви, бре?

ВУКСАН: (Тргне се). Ко је то? (Извади из силава револвер).

ЈОВАНЧЕ: (Излази из заклона). Ја сам, брате. Сакрио сам се, зашто жив ме страх изеде, не знам која сте вера.

ВУКСАН: Сиђи, сиђи, слободно.

ИЛИЈА: (Поверљиво Вуксану). Ево нам тринаести.

ЈОВАНЧЕ: (Силази, али зазире. Чим сиђе, а он загледа сваког од натраг).

ВУКСАН: Шта ти је, море?

ЈОВАНЧЕ: Ништа, знаш, само једна предострожност. Гледам, брате, да немате реп, јербо не знам кој’ сте сој. Шта ве ја знам кој’ сте? Не хтедо’ још да ви се јавим, али чух да говорите за већину и мањину; а мен ме штрепну нешто у срце: ово ће, море, да буду Срби.

ВУКСАН: Срби, боме! А и ти си, је ли?

ЈОВАНЧЕ: Јесам, брате, и патим ти, брате, као што је суђено сваком Србину да пати.

ВУКСАН: А откуд овамо, по Богу, брате? Биће да си морнар са неке лађе?

ЈОВАНЧЕ: (Погледа се). Са лађе сам испао, то је истина, ама нисам морнар, него тако… Путник… светски путник, па свратих и овамо мало, да видим и овај крај света.

ИЛИЈА: А, ако, ако, баш добро нам дошао.

ПЕРА: Још кад би хтео остат међу нама, таман ето нам тринаести!

ЈОВАНЧЕ: Како тринаести?

ВУКСАН: Ништа, објаснићу ти већ.

ЈОВАНЧЕ: (Вуксану). А одакле си, молим те, пријатељу?

ВУКСАН: Из Драгачева.

ЈОВАНЧЕ: Је л’ трговац си био?

ВУКСАН: Није, био сам пандур у капетана, и, право да ти кажем, добро ми је било. Али тако… дође ми ка воља да идем у свет, а право да ти кажем, и суд се био нешто испизмио на ме, те потего’ с једном компанијом овамо.

ЈОВАНЧЕ: И ви сте отуд?

ИЛИЈА: Не, нисмо. Ја сам из Ваљева, а овај је Црногорац. А има нас одасвуда.

ПЕРА: Биће да си ти из Београда?

ЈОВАНЧЕ: Нисам баш из Београда, ал’ близу. Из Јагодине, ако знаш. А како сте се ви сви сабрали овде?

ВУКСАН: Ето, испричаћу ти све по реду. Беше нас до 130 на броју, и радисмо, те овамо, те онамо, док се не нађе један газда, који је закупио оно нешто поља на овом острву овуде, те нас стотину Срба погодисмо да му обрађујемо то поље.

ИЛИЈА: Направисмо уговор и потписасмо ми и он.

ВУКСАН: И није нам било рђаво у почетку, читаву смо годину лепо радили, и после… како да ти кажем…

ИЛИЈА: После, као договорисмо се ми, Срби, да оном закупцу подвалимо.

ЈОВАНЧЕ: Аха! То те чекам да кажеш! Знаш, кажеш ми да сте читаву годину лепо радили, па ми чисто криво што да вам подвали Шваба.

ВУКСАН: Е, јест! И учинисмо већ како учинисмо, те фарма оста на нама.

ЈОВАНЧЕ: (Наставља причу). …и после се ви посвађасте.

ВУКСАН: Па јест.

ЈОВАНЧЕ: Па де, читаву сте годину лепо радили… доста.

ВУКСАН: Док је био ту газда, трпесмо га и слушасмо га ко старијег и ко човека. Али кад остасмо сами наста мука: где ћемо наћи међу собом господара?

ИЛИЈА: Ама није господара, јер, знаш, ми смо од памтивека демократски народ, него смо хтели да изберемо председника општине.

ЈОВАНЧЕ: (Ужива). Аха, ту те чекам. Па, дабоме, где може једна земља да се управља без избора?

ПЕРА: Поделисмо се и ко душмани.

ЈОВАНЧЕ: А, било је више партија?

ВУКСАН: Најпре није било партија.

ПЕРА: Није.

ВУКСАН: Али, кад да бирамо…

ПЕРА: Ми хтедосмо Вуксана.

ВУКСАН: Чекај. Почесмо, брате мој, најпре да се договарамо… Те дај седнице, па конференције, па одбори.

ИЛИЈА: Прво шири, па онда ужи.

ПЕРА: Па гласање.

ЈОВАНЧЕ: (Ужива). Е, тако де!

ВУКСАН: Гласање јавно, па гласање тајно, па смицалице, па прогласи, скупови, дневни ред, протест, дискусија…

ЈОВАНЧЕ: Па опструкција.

ВУКСАН: Јест, и тога је било, и шта ти није било. Два пут се завадисмо, три пут се потукосмо. И најпре, да ти кажем све по реду, беше нас седам партија, те после удесисмо некако, те се слеписмо у две коалиције и једну фузију, те нас остаде свега три партије.

ЈОВАНЧЕ: То се добро сложисте.

ВУКСАН: Најзад изгледало је, у један мах, као да ће се ствар изравнати. Сутра ће као бити избор, а ми ту ноћ некако удесисмо, те од петнаест кандидата сведосмо свега на пет.

ЈОВАНЧЕ: Кад сутра?

ВУКСАН: Кад сутра свану јутро, а појави се један Црнац, диже батину у вис и дрекну: нема избора, ја сам вам господар!

ЈОВАНЧЕ: А ви га примисте?

ВУКСАН: Е, па знаш како је, једни присташе уз инат, други као обично пришипетље уз власт, трећи се уплашише мало, јер онај поче да се дере и да прети.

ИЛИЈА: Немој тако, Вуксане, ето, ти си први пристао.

ВУКСАН: Ма знаш, како је, ја волим ред и законитост, а он, боме, притеже нас, па да видиш направи се ка неки ред.

ЈОВАНЧЕ: А тај му Црнац испаде као неки регент.

ИЛИЈА: Море, регент… регент.

ПЕРА: Камо срећа да остаде!

ЈОВАНЧЕ: А шта, остави ве?

ВУКСАН: Јест, наљути се једног дана и дрекну: вама ни Бог не може угодити! Баци штап председнички у море па кидну.

ЈОВАНЧЕ: А ви тад изабрасте новог председника?

ВУКСАН: Јок, брате, него од како се поново завадисмо викако да се измиримо.

ИЛИЈА: И од тада настало је међ’ нама право безвлашће.

ПЕРА: И раселише се. Досади многима то лонџање, па одоше куд који.

ВУКСАН: Отишло је, тако рећи, све што није зрело за политички живот. Отишли на пример Херцеговци. И колико сам им говорио: остајте овђе; аја, Херцеговац ногу у леђа, па вели: нећу вам остат овђе да гледам покор и чуда.

ЈОВАНЧЕ: А било вас је одасвуд?

ПЕРА: Било и Далматинаца и Црногораца и Личана и које ти све нације није било.

ЈОВАНЧЕ: Гле, молим те! А, тако ти Бога, ко се с ким држао?

ПЕРА: Па, брате мој, личани и ужичани правили су увек једну партију; па онда пречани и црногорци држали су се увек заједно, а ваљевци и далматинци нису се одвајали једни од других. Изван партија осташе на страни само босанци, херцеговци и македонци.

ЈОВАНЧЕ: А сад се сви разишли?

ВУКСАН: Раселили се; отишли; остало нас свега двадесет и четири душе, па ето… поделисмо се у две партије и у свакој по дванаест душа, ни један глас више, ни један глас мање.

ЈОВАНЧЕ: Те нико нема већину.

ВУКСАН: Немам ни ја, а нема ни он, а бар да је неки човек, па да му пустим, али… не знаш како је пакосник. Ето, берберин је, а већ две године како се гложимо, а он уз инат ни једног од ових што припадају мојој партији неће да брије.

ИЛИЈА: Погледај нас, какви смо, обрасли смо ко дивљи, а његове два пута дневно брије.

ЈОВАНЧЕ: Гле, молим те! Е, то ми се допада — бријана и необријана партија!

БЕРБЕРИН: (Чује се с поља његов глас). Јоцо! Перо… Ој!

ИЛИЈА: Ево га већ.

ЈОВАНЧЕ: Кој то?

ИЛИЈА: То је тај берберин. Ама чим види да се састанемо четворица, одмах ће дотрчати.

6.4. 3. БЕРБЕРИН И ГРАЂАНИ

БЕРБЕРИН: (Долази с противне стране. Са њим троје-четворо, сви обријани и уфитиљених бркова). Слуга сам понизан. С ким имам част?

ЈОВАНЧЕ: Бре, ала ти високо поче. Спусти, бре, мало, ја сам из Јагодине.

БЕРБЕРИН: (Усхићен). Србин? (Скочи и загрли га). О, како ми је драго! Сваки брат Србин ма с које стране пространога Српства, од Сент-Андрије, касти, до Адрије, добро ми је дош’о, и кад га спазим, мени наиђу сузе радоснице на очи.

ЈОВАНЧЕ: Бре, бре, бре… То ти мени баш онако, као: уз тамбуру… уз тамбуру винова, уз тамбуру винова!

БЕРБЕРИН: Жалим од срца, што нисам ја био први којега си од Србаља срео овде на острву, те да те упознам с приликама на истоме.

ЈОВАНЧЕ: Па знам већ отприлике, чим вас видим једне необријане друге обријане.

ВУКСАН: Море, да је само бријање, него, ето, две године ме боли зуб, па ми га уз инат неће да извади.

БЕРБЕРИН: Кад би пристао да ти повадим све зубе…

ИЛИЈА: Вала, брицо, доживећеш ти да ми тебе бријамо без сапуна.

БЕРБЕРИН: (Јованчету). Но, сами сте се сад уверили, да је то један каприц; и због тога, знате, ми већ две године немамо биргермајстора.

ЈОВАНЧЕ: Де, де, доста је сад, чуо сам и једну и другу страну, па сад знам ситуацију. И ако хоћете да ме послушате, ја да вам предложим како ћете да решите ову општинску кризу.

ВУКСАН: Вала, ако је шта добро!

БЕРБЕРИН: Нисам противан.

ЈОВАНЧЕ: Да ви лепо сазовете један збор. Ето, ја ћу да ви председавам, па да се братски разговоримо: и да се донесе резолуција. Је л’ бива?

ИЛИЈА: (Једном од својих). ’Ајд’, пођи, Илија, па викни онима нашим нек дођу на збор!

ВУКСАН: (Полази). Ако нису за послом.

ЈОВАНЧЕ: Ама, па ти опет! Ако су добри Срби, оставиће они посао, кад чују да је збор.

БЕРБЕРИН: А ја ћу своје сам позвати. (Вади из џепа малу тамбуру).

ЈОВАНЧЕ: Шта ћеш то?

БЕРБЕРИН: Моји људи чим чују тамбуру сви се искупе. (Свира у тамбуру окренут кулисама).

ВУКСАН: (Узме Јованчета на страну). Ето, видиш ли га. Свира у тамбуру, а хоће да буде претседник (Долазе необријани. Мало затим обријани од којих један носи барјак). Биће да сте сви овђе?

БЕРБЕРИН: Један, два, три, четири… а где је Панта… А, ево га, и он иде… и моји су сви ту.

ЈОВАНЧЕ: Је л’ може да се отвори збор?

ВУКСАН и БЕРБЕРИН: (Једновремено). По мени може!

БЕРБЕРИН: А како би било, кад би се избор председника извршио тајним гласањем?

ЈОВАНЧЕ: Море, остави се, како гласање! Што рек’о господин Андра начелник: ја увиђам да је расположење народно за мене, и да уживам поверење. Звонце ми не треба, мислим, бићете парламентарни и без звонцета. Да знате, само: ’оћу да влада ред. Извол’те сад по реду да тражите реч и да сваки свој програм развије.

СВИ: (Дигну руке). Молим за реч!

ЈОВАНЧЕ: Чекај, брате, видиш, да још ја говорим. Нисам вам још благодарио на поверењу. Хвала и стараћу се, браћо, да то поверење својим радом о правдам. А сад, овај брат има реч! (Показује на берберина).

ВУКСАН: А што он кад сам се ја први јавио?

ЈОВАНЧЕ: Није, брате, он се први јавио.

БЕРБЕРИН: (Запне ужасно). Срби, браћо!

ЈОВАНЧЕ: Лакше, бре!

БЕРБЕРИН: Ја хоћу да ме сви чују.

ЈОВАНЧЕ: Па, чујемо те.

БЕРБЕРИН: Браћо! У животу народа, као и у животу појединаца…

СВИ: На ствар! На ствар!

БЕРБЕРИН: Браћо! У животу појединаца, као и у животу народа има тренутака… или, у кратко да вам кажем, од памтивека се води борба између два кандидата за градоначелника наше општине. Али од Косова, на коме су изгинули наши стари и на коме је српско царство, касти, пропануло и све друго што је с отим у вези; од Милоша, Косанчића, Ивана, Топлице Милана, па Срђе Злопоглеђе…

ВУКСАНОВА ПАРТИЈА: На ствар! На ствар!

ЈОВАНЧЕ: Слушај, брате, остави ти те људе што их спомињеш. Изгинули су, изгинули, и Бог да их прости. Него говори што си почео.

БЕРБЕРИН: Ја молим, да ме нико не прекида.

ЈОВАНЧЕ: Па ја те прекидам. А да зашто сам председник, ако не могу да те прекинем? ’Ајде, прескочи Косово, па говори даље.

БЕРБЕРИН: Е, па, браћо, да будемо кратки. Ви сви знате да је мој против-кандидат био пандур у Драгачеву.

ВУКСАН: Ама, шта он мени, пандур…

ВУКСАНОВИ ЉУДИ: Нека тргне реч!

ЈОВАНЧЕ: (Берберину). Је л’ ти то пандур кажеш онако, као занимање, или као увреду?

БЕРБЕРИН: Молим вас, он је по занимању био пандур.

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: Тако је!

ВУКСАН: (Груне се у прса). Па ако, бре, био сам пандур и поносим се тиме, па шта!

БЕРБЕРИН: А нама, браћо, не треба председник општине који ће чувати острво, зато ћемо погодити боктера, већ нама треба човек који је видео света и све друго што је с отим у вези.

ИЛИЈА: Вид’о Ириг и Руму, па сад вид’о света!

БЕРБЕРИН: Био сам ја, господине мој, три године у кондицији, у Бечу, и то…

ВУКСАНОВИ ЉУДИ: Програм, да чујемо програм!

БЕРБЕРИН: Но, казаћу вам ја и програм свој: прво и прво, браћо, ја мислим да би ми требали да се ушоримо и учинимо све друго што је с отим у вези.

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: (За време говора). Тако је!

БЕРБЕРИН: Па онда, браћо моја, ја бих установио шпар-касу.

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: Тако је!

БЕРБЕРИН: Па, онда, ево ми овде два баритона, а ја сам тенор, па би могли установити певачку дружину коју би ја научио појати, те би одговарали на јектинија и све друго што је с отим у вези.

ВУКСАН: Ето, како фантазира, а немамо ни цркве!

БЕРБЕРИН: Ако немамо цркве. Док би певачка дружина научила певати, дотле би ми цркву назидали.

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: Чујмо, чујмо даље!

БЕРБЕРИН: Па онда, браћо, ваљало би зими приредити и по коју беседу и зато бих ја, вите, установио и танцшул и све друго што је с отим у вези. Први српски танцшул с ову страну океана.

ЈОВАНЧЕ: Шта би радио?

БЕРБЕРИН: Све, знате, што је у реду, и што је у једној уређеној општини потребно, све бих ја то створио!

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: Тако је! Тако је! Живео! Живео! Живео!

ВУКСАНОВИ ЉУДИ: Није тако! Доле! Доле!

ЈОВАНЧЕ: Чекај бре, не дерите се да чујемо и овог другог шта нам обећава!

ВУКСАНОВИ ЉУДИ: Да чујемо Вуксана! Чујмо!

ВУКСАН: Нисам ја, знаш, тако писмен и не умем ти држати здравице. Зато ћу ја, браћо, бити кратак. Нећу ја вас да залагујем и да вас бријем без сапуна.

БЕРБЕРИН: Молим да предговорник објасни, шта је с отим хтео касти „да вас бријам брез сапуна“!

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: Хоћемо да нам се то објасни!

ЈОВАНЧЕ: Јок, море, то се односи на ситуацију.

БЕРБЕРИН: То је друго.

ВУКСАН: Е, кад је друго немо да ме прекидаш. Браћо моја, ја бих, ако ме изаберете за председника, прво дозволио слободно сађење дувана, па бих онда установио „Бахамску Банку“ па „укопно друштво“ па би онда, браћо, дао слободну горосечу, нек се народ греје.

БЕРБЕРИН: Молим, лаже, овде на острву нема ни дрвета.

ВУКСАН: Ако нема, нека има таки закон, а дрва ће лако порасти…

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: На ствар! На ствар!

ВУКСАН: Па бих онда, браћо моја, установио један фонд из којега би се свакоме пунолетноме Србину давала пуна пензија, јер Србин је то, браћо моја, заслужио, после оволиких мука и патњи што их од Косова па до данас сноси.

СВИ: Тако је!

ВУКСАН: Па онда бих, браћо моја, ја овде кренуо један лист „Бахамски Гласник“, да се једанпут разрачунамо са нашим непријатељима и да им у очн креснемо ко су и какви су они.

БЕРБЕРИН: Молим, нека се говорник изрази с ким ће да се разрачуна?

ВУКСАН: Па и с тобом, брате, да ти црно на бело кажем, да си ти једна протува и да ниси берберин, него тамбураш, па да си се овде на нашој кожи учио да бријеш.

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: То је увреда! Доле!

ВУКСАНОВИ ЉУДИ: Није увреда! Тако је!

ИЛИЈА: Имамо сведоке, који ће то потврдити!

БЕРБЕРИНОВИ ЉУДИ: Доле пандур!

ЈОВАНЧЕ: (Дигла се паклена дрека поједини се испрсавају — Јованче дигао глобус у вис па га тресе). Ћути, бре, кумим вас и молим! Ћути кад ти кажем, јер ћу ти натакнем на главу ову Аустралију.

ВУКСАН: (Надвикује). Не трпим увреде!

БЕРБЕРИН: Да тргне реч! (Ларма све већа. Чују се поједине речи: Почупаћу ти браду. Ти да ћутиш! — Доста је твога! — Нећемо више да трпимо! Доле пандур: Доле берберин — Сукобљавају се и уздижу песнице, штапове. Све то траје врло кратко).

ЈОВАНЧЕ: (Груне се у груди). Ах, што га нема овде господин Андра начелник! Ах, где си, господин Андро, посветила ти се!

БЕРБЕРИН: (Испрси се према Јованчи). Ама шта ти нама једнако претиш са тим начелником?

ВУКСАН: (И сам се испрси према Јованчи). Зар ја океан прешао да побегнем од власти, а ти ми једнако претиш са начелником.

ИЛИЈА: Не трпимо нико да нам прети влашћу, ми смо слободни грађани.

БЕРБЕРИН: Доле председник!

ВУКСАН: Доле туђинац! (Полете сви, ударајући га, на Јованчу, који се дере као јаре. Усред највеће битке чује се музика која свира све бурније. Писак лађице. Музика све јача. Глуш наилази и на позорницу и у њему Барле, Човек и један Морнар, који тера глуш. Чим се глуш појави све се колонисте разбегну, али извирују).

6.5. 4. БАРЛЕ, ЧОВЕК, ЈУЛИШКА, ЈОВАНЧЕ

ЈОВАНЧЕ: (Остао седећи на земљи, како су га оборили ми трља се). Само слога Србина спасава!

ЈУЛИШКА: (С леђа). Јованче, црни Јованче шта радиш ту?

ЈОВАНЧЕ: (За себе). Их, до Бога! (Гласно). Ето председавам!

БАРЛЕ: (Пришао му је). Господине, ви сте на сраман начин напустили своју госпођу!

ЧОВЕК: Врати се жени да се не срамотиш пред ови свијет.

ЈОВАНЧЕ: (Барлеу). А је л’ и овде владају американски закони?

БАРЛЕ: Разуме се.

ЈОВАНЧЕ: Е, ако владају, ’ајд’ да пођем са мојом женом. Од божје се судбине не бега. (Устао и скупља ствари). Нисам знао, мајку му, да су овде тако развијене партиске страсти. Много развијене: али ако, једно искуство више, једна предрасуда мање, што реко г. Мика у ону своју изјаву кад су га истерали из службе. — ’Ајде, ’ајде да пођемо. (Сви су ушли у глуш, а он, таман да уђе, а колонисте се ослободиле и скупиле).

ВУКСАН: Немој поћи, пријатељу, слога нам оде ако нам ти одеш!

БЕРБЕРИН: Остајте овде, сунце туђег неба, неће вас гријат’ ко што ово грије…

ЈОВАНЧЕ: (Ушао у глуш). А јок, брицо не обрија ти мене!

ЗАВЕСА

7. Седма слика

Светковина кљукања на танга острвима

7.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ЈУЛИШКА
• ЧОВЕК С НОГОМ
• ПОГЛАВИЦА ПЛЕМЕНА ОЏИЏИ
• РИСТА, министар
• ЊОЊЦИ,
  МАМБИ,
  Н’ НАГА — поглавице
• ЈЕДНА ЦРНКИЊА
• ЈЕДАН ЦРНАЦ
• ДЕТЕ

У племену Оџиџи на Танга-острвима. Богат тропски предео. У позадини, у десном углу, некаква наказа, чупавац који представља Бога, а у левом углу некаква развала. С леве стране нека врста ниског кревета или постеље од бамбусове трске на којој се врши светковина кљукања. При дизању завесе на позорници су првосвештеник племена Оџиџи, на глави бели полуцилиндер, на ногама ципеле, а о рамену му виси ботаничка кутија и под пазухом амбрел. Н’нга има само један капутић и наочаре. Њоњци има само прслук и сламни шешир, Мамби иберцигер и ципеле, и Риста је обучен: ципеле, беле радничке панталоне, плава блуза незакопчана, око паса конопац са замком, нож и револвер, а на глави калабрезац. Поред свег овог одела, он ипак не изгледа страшан. У дубини два или три принца оружана бамбусових копљима.

7.2. 1. ПОГЛАВИЦА, ЊОЊЦИ, РИСТА

ПОГЛАВИЦА: Па шта ћу сад? Народ се скупио; светковина је објављена, ту су поглавице и свештеници и ту су чудотворци и врачи, играчи и свирачи. Сабрана је храна за кљукање и таман светковина да отпочне, ви ми јављате, да је бели човек побегао.

ЊОЊЦИ: Побегао. И тражили смо га на све стране, целу ноћ, па ништа.

ПОГЛАВИЦА: Ја просто не могу да разумем што се ти бели људи плаше од тога што ћемо их појести? И бар да их можемо појести као што су некад наши стари то чинили, али, ето, стомаци су нам већ искварени, а и не смемо; забраниле су нам европске власти, а и гоне нас. Ми смо већ треће колено које не једе људско месо; остали су још само обичаји, а обичаје морамо одржавати. Ухватимо белца, кљукамо га и држимо ту светковину.

ЊОЊЦИ: Одузмемо му хаљине…

ПОГЛАВИЦА: Ко те то пита? Боље да му узмемо хаљине него живот. Ја чисто осећам како сам јутрос од бриге спао. Њоњци, пипни ми трбух, да видиш јесам ли спао од јутрос.

ЊОЊЦИ: (Пипне му трбух). Јеси, за пола нокта си спао.

ПОГЛАВИЦА: Ето, ето, ето! Ристо, скини ми бригу, реци шта ћемо радити?

РИСТА: Издатак за бегунца расходоваћемо; светковину ћемо одложити док каквог новог белог човека не ухватимо.

ПОГЛАВИЦА: Нека тако буде!

РИСТА: Потребно ми је, међутим, да ми се из касе бога Њ’гадзи изда једна повећа сума за тражење, хватање или куповину каквог новог белог човека.

ПОГЛАВИЦА: Њоњци, нек се изда Ристи повећа сума.

ЊОЊЦИ: (Гунђа за себе). Опет издатак!

ЈЕДАН ЦРНАЦ: (С поља се чује звиждање, па један од оних натраг, који је дотле нешто посматрао, потрчи напред). Белци, путници!

ПОГЛАВИЦА: Охо! Хо! Откуда то?

ЦРНАЦ: Ево их!

ПОГЛАВИЦА: Хвала ти, Боже Њ’гадзи. Светковину нећемо. морати одлагати.

РИСТА: Склањајте се и распоредите. Је л’ само један?

ЦРНАЦ: Има их више.

РИСТА: Сакрите се, сакрите се, да нас не примете. (Сви се повуку дево и сакрију).

7.3. 2. ЈОВАНЧЕ, ЈУЛИШКА, ЧОВЕК С НОГОМ

ЈОВАНЧЕ: (Музика објављује долазак каравана. После дуже музике чује се Јованчин глас). Бре, бре, бре ди ово западосмо! (Улазе. Он јаше на слону и то напред на врату, а Јулишка за њин држећи се за њега рукама. Човек с ногом за њима на ноју). Носи л’ тебе та тица море? ’Ајде да сјашимо, зашто ово није јахање, брате, као да сам петачку узјашио.

ЧОВЕК: ’Ајд’, у име Божје! (Сјаши). Чек, да ја вежем ђегод ову тицу, зашто вражја су посла, одлетеће, па куд ћу послије пјешке? (Одведе ноја иза кулиса).

ЈОВАНЧЕ: (Јулишки коју муне лактом). ’Ајд’ и ти, откачи се једанпут!

ЈУЛИШКА: Ју, не смем. Никад у животу нисам јахала слонове.

ЈОВАНЧЕ: Гле, молим те! А ја, хеј, колико сам ги јахао! ’Оћу у Параћин на пазар, дај овамо слона, ’оћу у Ћуприју, јали Багрдан, на вашар, опет јашем слона.

ЈУЛИШКА: Е, то, Јованче, баш лажеш.

ЧОВЕК: (Врати се и прилази слону). ’Ајде, сестро, да те скинем.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде, па сад, откуд ви па род?

ЧОВЕК: Ородила нас невоља. (Помаже јој те да сиђе).

ЈОВАНЧЕ: Ја па реко по мене сте неки род. А мен ме не би скинуо?

ЧОВЕК: Не бих те ни пењао. (У тај мах са свију страна звизжди).

ЈОВАНЧЕ: Леле, шта је то море?

ЈУЛИШКА: Јух, ја сам сва премрла. (Пробија се уз човека с ногом).

7.4. 3. ПРЕЂАЂЊИ, ПОГЛАВИЦА, ЊОЊЦИ, РИСТА

ПОГЛАВИЦА: (Сви црнци опколе их са разних страна. Ту је и Риста). Предајте се странци, ви припадате нама!

ЈОВАНЧЕ, ЈУЛИШКА, ЧОВЕК: (Жмуре и ћуте).

ПОГЛАВИЦА: Белци, предајте се, ви припадате нама.

ЈОВАНЧЕ: (Он је на слону). А, ко сте ви, молим?

ПОГЛАВИЦА: Ја сам поглавица племена Оџиџи које станује на овом острву и које је познато као питомо и гостољубиво.

ЈОВАНЧЕ: (Отвори и друго око). А, тако ми кажи! Е, па шта ћете онда од нас? Ако је за паре, ја немам, јербо путујем џабе.

ПОГЛАВИЦА: Паре нам не требају.

ЈОВАНЧЕ: Е, то је лепо од вас!

ПОГЛАВИЦА: Све што ми тражимо то је да вас поједемо.

ЈУЛИШКА: Јух! (Падне у несвест).

ЧОВЕК: (Придржава је).

ЈОВАНЧЕ: Кога, бре, да поједете?

ПОГЛАВИЦА: Прво тебе, јер си најзгоднији. Имаш врло леп врат.

ЈОВАНЧЕ: (Стресе се и пипне врат). ’Ајде, па сад. А, то ћете ви да се убришете. Ја имам уредан пасош, визиран, штемплиран. (Вади пасош и пружа му га). Ево, види…

ПОГЛАВИЦА: А, то задржи себи.

ЈОВАНЧЕ: Ама, како то, молим те?

ПОГЛАВИЦА: Не говори дуго, но силази.

ЊОЊЦИ: (Који је дотле пипао човека с ногом). Подвала, подвала!

ПОГЛАВИЦА: Шта је?

ЊОЊЦИ: Овај овде је од дрвета.

ПОГЛАВИЦА: Дрвен човек!

ЧОВЕК: Таки сам од мајке отпао.

ПОГЛАВИЦА: Уосталом свега нам један и треба (Човеку). Ти си слободан!

ЧОВЕК: Фала ти, брате!

ЈОВАНЧЕ: А, један ви само треба? Је л’ то што нисте гладни ову годину, јали што имате пик баш на мене. Ама ће се преварите, јербо и ја сам дрвен.

ПОГЛАВИЦА: Њонци, пипни га.

ЊОЊЦИ: (Прилази и пипа га).

ЈОВАНЧЕ: Немој, бре, да се пипаш. — А је л’ оћете и ону женску?

ЈУЛИШКА: Јух, душманине! (Опет пада у несвест).

ПОГЛАВИЦА: Женске нам не требају. Имају тврдо месо.

ЈОВАНЧЕ: Па то овам онам: онај дрвен човек, оно женско месо, па на мене паде коцка. Еј, Јованче, Јованче, шта направи од себе. Трговац човек, фирма човек, па сад да те једу ко јаре ђурђевско. (Чеше се). А може ли то да буде други пут? Да ви мене сада пустите да идем у Јагодину, зашто, знаш, шта је трговина. Имам да наредим тамо нека посла, искупим вересију, да напишем тестамент, па да дођем после.

РИСТА: (Који је дотле био у позадини). Па зар си ти из Јагодине, човече?

ЈОВАНЧЕ: Ене, а од куд ти зла за Јагодину?

РИСТА: Па и ја сам из близине.

ЈОВАНЧЕ: Шта кажеш! О, брате, што не казујеш? Па откуд ти овде, међу ове, ако Бога знаш? (да време овог разговора Поглавица је пришао и кокетирао са Јулишком и једнако јој нуди да му пипне трбух, а Човек с ногом заподео разговор с Њоњцијем и показује му ногу).

РИСТА: Ех, откуд; занат ко занат! Тамо у нас у Србији рђаве године… био сам, знаш, и ја тамо некад власт, па наиђоше неки режими, подметнуше ми неку проневеру.

ЈОВАНЧЕ: Јест, има и таки режими.

РИСТА: Али, кад је човеку суђено да буде власт, суђено му је… овде сам ти ја као неки министар сад.

ЈОВАНЧЕ: Бре, бре, бре… шта ми казујеш? И променио си веру, ваљда, а? А, то није ништа. Ниси први ти, што кажу, да промениш веру, па да будеш министар. А је ли, Бога ти, још нешто да те питам: коју фотељу ти имаш, јали унутрашњу, јали финансију?

РИСТА: Па, како да ти кажем, све сам ја: и унутрашњи и војни и финансије.

ЈОВАНЧЕ: Их, што је то добро за лиферације! А је ли, море, кад имаш и фотељу унутрашњу, ти се ваљда најбоље и разумеш у ове унутрашње прилике?

РИСТА: Јес’, па шта?

ЈОВАНЧЕ: Истина ли ће, бре, они мене да изеду?

РИСТА: Па, видиш, такав му је овде народни обичај, ти знаш да народне обичаје треба поштовати.

ЈОВАНЧЕ: О, дабоме. Ама, јеси ли ти баш онако одистински министар?

РИСТА: Јесам.

ЈОВАНЧЕ: Е, сад, да ми кажеш, могу ли ја с тобом, мало после, онако у четири ока да разговарам?

РИСТА: Ако мислиш…

ЈОВАНЧЕ: Де сад, што мислим да мислим, у четири ока ћу да ти кажем.

РИСТА: Добро.

ЈОВАНЧЕ: Е, лепо, онда се предајем.

РИСТА: (Поглавици и осталима). Објаснио сам му овдашње обичаје. Он се весела срца предаје.

ПОГЛАВИЦА: Онда, објавите народу, да ће бити светковине и поведимо белог роба ка народу који нас очекује. (Сви у ред стају).

ЈУЛИШКА: А ми?

ПОГЛАВИЦА: Ви сте слободни, али можете поћи на светковину.

ЧОВЕК: (Стајући са Јулишком иза слона). Ми ћемо за њим као ожалошћена вамилија.

ЈОВАНЧЕ: (Човеку). За моју главу још се не зна, али ти ту другу ногу нећеш да изнесеш одавде, ја ти то кажем.

ПОГЛАВИЦА: (Лупи три пут о под и узвикне). Оџиџи, хајлали! (Музика, свечани поход одлази десно).

7.5. 4. РИСТА И ЧОВЕК

РИСТА: (При поласку дао је знак човеку те је остао и сад њих двоје сами, кад оде процесија). Кој’ вас је ђаво навео на овај пут овамо?

ЧОВЕК: И још питаш, наша зла срећа, мој брате.

РИСТА: Ја сам имао да добијем повелику суму новаца, да набавим белог човека за светковину, а ви дошли бесплатно.

ЧОВЕК: Ама, није бесплатно. Само Јованче има бесплатну карту а ја и ова жена, неборе, плаћамо пут.

РИСТА: То, значи, ти имаш пара?

ЧОВЕК: Немам, него тако по неку цркавицу.

РИСТА: Е, видиш, пријатељу, ја сам те и задржао да се ми људски споразумемо. Видиш, ти би, као Србин и што кажу хришћанин, могао да спасеш овога свога несрећног земљака.

ЧОВЕК: Ама ђе ћу ја сам ударити на читаву државу! А немам ни оружја крај себе!

РИСТА: Не мислим ја тако да га спасеш. Ако држави платиш 10 наполеона, он може бити слободан.

ЧОВЕК: Окле мене, брате, толико благо?

РИСТА: Па какав си ти то човек и Србин и хришћанин да гледаш својим очима како га једу?

ЧОВЕК: Све је то лијепо, брате. Но кажи ти мени ако дам, ко ми је јемац да ће ми врнут?

РИСТА: Како да ти не врати? Па главу ћеш му спасти. Најзад теби ћу као нашем човеку попустити, макар ја одговарао! ’Ајде, вади пет наполеона.

ЧОВЕК: Веруј, остаћу без шолде. Ка’ да погађаш колико још имам свега при себи.

РИСТА: Море спаси главу човеку.

ЧОВЕК: (Вади и броји новац). О, људи божји, е ће ми врнут не би жалио. Чујеш, рођаче, кажи му и ти од твоје банде да ми врне овај новац.

РИСТА: (Прими). Рећи ћу му. А сад да ти још нешто кажем. Њега можеш да рачунаш да си спасао, а за тебе.

ЧОВЕК: А што за мене?

РИСТА: Па знаш они морају једног изести. Е, сад Јагодинац се откупио, а ти, можда ће тебе појести.

ЧОВЕК: Не, по Богу брате, зар мене да поједу? Ђе би пошље црна образа међу браћу?

РИСТА: Истина, ти си јексик због те твоје ноге, али опет подносиш за нужду.

ЧОВЕК: Да погинем, па да ме није жа, али ђе ће поднети једноме јунаку да га изеду? Па бар да си јефтинији.

РИСТА: Слушај, ми немамо времена много да разговарамо. Даћеш таксу двадесет наполеона. Закон ти је такав.

ЧОВЕК: По чему ти то, чоче, мене стимаш више него онога? Барем закон мора бити за све једнак; кад они с обе ноге скапуља за пет наполиуна, могу ја, чоче, за четири.

РИСТА: Срамота је за тебе тако јевтино да цениш своју главу.

ЧОВЕК: Вала, ка тебе, ево да ти дам 10 наполиуна, а знам чисто, е је против закона.

РИСТА: ’Ајд’, дај десет, па ћути! Брзо број!

ЧОВЕК: Чудственија! Посјекоше ме на путу горе но на дому. (Вади и преброји му пет).

РИСТА: Па ово је пет.

ЧОВЕК: Па јест, и оно мало пре што ти дадох, те таман десет.

РИСТА: Ама, оно је за онога.

ЧОВЕК: Море, рачунај нас обоје заједно, узми нас ђутуре, зашто земљаци смо.

РИСТА: Јок, јок, дај ти за тебе још пет, дај брзо, ево иде народ, дедер, дедер, дедер!

ЧОВЕК: (Броји му). А рећи ћеш Јованчи.

РИСТА: (Примио је). Сад макни од мене, да те не примете, — не брини сад.

ЧОВЕК: Вала не вреди ми више ни мицат.

7.6. 5. ЈУЛИШКА И ПРЕЂАШЊИ

ЈУЛИШКА: (У маси разноликог света, међу којима има и жена, деце, људи појављује се и она. Црнице везале су децу на леђима, неке их носе на руци. Јулишка узима велики палмов лист место амбрела). Забога, где си, тако сам се забринула? Слушај, казали су ми да још данас можемо отпутовати. Ју како би радо купила штогод одавде за спомен.

ЧОВЕК: Само не рачунај да ти ја платим. Јер, ако је за спомен, платио сам га ја.

ЈУЛИШКА: (Прилази у гомили једном принцу). Је л’ те молим вас: има ли гдегод овде да се купе анзис-карте?

ЦРНАЦ: А?

ЈУЛИШКА: Кажем, има ли анзис-карте од ових предела?

ЦРНАЦ: (Слегне раменима и оде даље).

ЈУЛИШКА: (Прилази гомили жена). Ју, како лепо дете! (Милује једно дете које једна жена носи на леђима и разговара нешто с њом).

ЧОВЕК: (Гунђа и рачуна). Петнаест наполиуна!

ЈУЛИШКА: (Изненађена, оној жени). Да га продаш! (Човеку). Слушај, слушај, она жена продаје дете.

ЧОВЕК: Море, продају се овђе људи, те неће деца.

ЈУЛИШКА: (Сети се). Знаш шта, ’ајд’ да купим то дете!

ЧОВЕК: Ене сад, а што ће ти?

ЈУЛИШКА: Па ја сам казала Јованчи да сам тешка с њим. Па ако се нешто спасе те га не поједу, могла би му казати да сам родила, тиме би га сасвим везала. за себе, не би више бежао.

ЧОВЕК: Ђе би час прије родила, женска главо, кад те је човјек прије по часа видио.

ЈУЛИШКА: Родила сам од страха кад су њега заробили.

ЧОВЕК: Ама, велико је то дијете.

ЈУЛИШКА: Па жарка клима.

ЧОВЕК: Па онда како ти можеш родити црно дијете?

ЈУЛИШКА: Гледала сам црнца при порођају. Може то. Него шта може да вреди једно дете?

ЧОВЕК: Ђаво ће га знати! Не вриједи ваљда више од јарета.

ЈУЛИШКА: Да питам. (Оде да тражи ону жену).

ЊОЊЦИ: (Враћа се и удара буџом о под). Оџиџи, хајлали! Светковина почиње!

ЧОВЕК: А, Бога ти, каква ће то сад фешта бити?

ЊОЊЦИ: Па светковина кљукања!

ЧОВЕК: А кога ће кљукати?

ЊОЊЦИ: Па, оног белог човека, што смо га уловили… (Одлази даље).

ЈУЛИШКА: (Прилази и води мало цриче). Замисли, она неће новац, дала сам јој моје перле с врата.

ЧОВЕК: Ама, зар ти одистине продаде то дијете?

ЈУЛИШКА: Поклонила ми, има их деветнаесторо. Него пази да уверимо Јованчу да личи на њега.

ЧОВЕК: Па и личи!

ЈУЛИШКА: А шта мислиш, какво име да му дамо? Како би било Шандор?

ЧОВЕК: Какав Шандор! Ако ћеш ме послушат, зови га Теофило?!

ЈУЛИШКА: А што баш Теофило?

ЧОВЕК: Па тако, имао сам ти ја једног стрица који је зацрнио целу вамилију, па њему је било име Теофило. — Зови га ти Теофило, нећеш се покајат. (Споља се чује музика, свет се расклања да направи место). Ево, их, ево их, макнимо се у страну. (Повуку се у страну). Процесија. Напред црнац носи мотку о којој при врху виси: коњски реп, кокосов орах, неке крпе, једна потковица, један воловски рог, и ваздан других ствари. За њим иду три музиканта; од којих двоје ударају у тамбуре, а трећи у земљане вилменте, које му висе о врату. За овим шесторо деце, све двоје по двоје, од којих свако носи по један бамбусов лист, као амбрел, за њима 12 црнкиња играчица, од којих свака има корале на врату и прстен на носу и код чланка. За овима један који носи једну велику саћурицу на глави покривену лишћем, у њој храна којом ће кљукати Јованчу — и крај њега други који носи тепсију на рамену у којој је кокосово млеко. За њим Поглавица и његов штаб, међу којима је и Риста. За овима народ. Цела поворка обиђе једанпут позорницу, па кад дође поново носиљка према постољу, ту се заустави.

ЈОВАНЧЕ: (Кад је био према гледаоцима код суфлернице). Бре, бре, бре, мајку му, што се направи ово с мен?

ЊОЊЦИ: (Викне). Хајлали! (Одмах потрче двојица-тројица старешина помогну Јованчи да сиђе с љуљашке).

ЈОВАНЧЕ: (Силазећи). Нека, хвала, сам ћу.

ЊОЊЦИ: А, немој се ти узнемиривати. Ти само буди одморан! (Помажу му те сиђе. Одмах према њему клекне онај с храном и онај с тепсијом. Десно, напред, седну на земљу музиканти, а натраг хор и женске. Деца опколе Јованчу, да га лишћем чувају од сунца).

ПОГЛАВИЦА: (Сео према Јованчи). Њоњци огласи!

ЊОЊЦИ: (Удара батином). Оџиџи, хајлали!

ЈОВАНЧЕ: Ама шта ће то да буде?

ПОГЛАВИЦА: Обичај, народни обичај, сад ћемо те кљукати.

ЈОВАНЧЕ: Леле, мајко, и то сад! А са шта да ме кљукате?

ПОГЛАВИЦА: Па с орасима.

ЈОВАНЧЕ: Леле мене и до Бога, па са то се код нас у Јагодину ћурани кљукају. Еј, тешко мени, шта доживе! Па да је бар друго нешто него са ораси нађоше да ме кљукају. Добро рече једанпут г. Сима „кој’ са мач сече, од мача ће погинути“. Ја сам с орасима кљукао ћуране, ево ми дође мени, да ме са орасима кљукају!

ПОГЛАВИЦА: Њоњци, огласи!

ЊОЊЦИ: Оџиџи, хајлали, хајлали! (Један црнац оде иза Јованчета стане му иза леђа, ухвати му браду и нос и отвори уста, Њеоњци узме у шаку ораја напуни му уста и гура му прстом).

ПОГЛАВИЦА: (Или један из хора, а за то време извија самосталну мелодију коју прати мушки хор са „Хај-Ху“). Хај… Хајла јака јакатуа јапата јарутуа. Тцај ху, хај ху! ( Кад је хор и Јованче свршио, ћутање). Нек ти је на здравље!

ЈОВАНЧЕ: (Који са ужасним грамасама жваће). Хвала!

ПОГЛАВИЦА: (Цела процедура о заједно са песмом опет се понови). Нек ти је на здравље!

ЈОВАНЧЕ: Хвала ти као брату. Ху, ух! Да ми је сад да ударим један таван ћевапчићи!

ПОГЛАВИЦА: Е, пи’ сад мало кокосова млека.

ЈОВАНЧЕ: Само брез велики музир.

ЊОЊЦИ: (Му дају да пије).

ПОГЛАВИЦА: Тако, а сад… (Диже се и сви се за њим дижу, сем музиканта). да те развеселимо мало, да ти прија храна.

ХОР:

Хауџи, халуџи, џим!
Њ’га ња, њ’ га њу,
Махала, махаса.

Хуј-ху!
Џига-ху!

Хајхали, халхала,
Дигали, знгара,
Махала, махаса.

Хуј-ху!
Џнга-ху!

Оџиџи џинга ху,
Оџи-но, оџи-ња,
Хајхала, јахала,
Махала, махаса.

Хуј-ху!
Џнга-ху!

(При свршетку песме мушки се повлаче, а женске испадају напред. Музика. Балет).

ПОГЛАВИЦА: А сад има још једна ствар да се сврши, па да се закључи светковина.

ЈОВАНЧЕ: Шта сад опет?

ПОГЛАВИЦА: Пипање.

ЈОВАНЧЕ: (Згранут). Какво пипање, море кој’ ће да се пипа?

ПОГЛАВИЦА: Па да утврдимо колико дана треба да те гојимо. Њоњци, почни ти!

ЊОЊЦИ: (Приђе и пипа му леђа и врат).

ЈОВАНЧЕ: Пази га, овај одистински пипа!

ЊОЊЦИ: Још пет дана.

ПОГЛАВИЦА: Мамба, шта велиш ти?

МАМБИ: (Пипа му ноге и трбух).

ЈОВАНЧЕ: Немо, бре, ту сам голичав!

МАМБИ: Четири дана.

ПОГЛАВИЦА: Њунга, шта велиш ти?

Њ’НГА: (Пипа). Пет дана.

ЈОВАНЧЕ: Бре, ала си ти изгладнео!

ПОГЛАВИЦА: (Прилази и пипа га сам, одлучно). Пет дана.

ЈОВАНЧЕ: Пусти, море, још два дана нек буде недељу дана.

ПОГЛАВИЦА: Пет дана. А сад да се склонимо, нека наш мили гост проспава мало после ручка (Покрије га бамбусовим лишћем, да га сунце не пржи). Нек спава слатко, јер спавање гоји.

ЈУЛИШКА: Могу ли да говорим с вашим гостом?

ЧОВЕК: А и ја би хтио…

ПОГЛАВИЦА: После спавања!

ЈОВАНЧЕ: Јест, јест, после спавања, зашто слађе ћу да спавам ако с њима не разговарам.

ПОГЛАВИЦА: Ристо, распореди страже. Теби поверавам милога госта. (Јованчи). А ти лези и одмори се. Покрите га! (Покривају га деца лишћем). А сад Њоњци, огласи, да се растурају.

ЊОЊЦИ: (Удари буџом). Оџиџи, махала су! (Сви се растурају, осим Ристе који посматра лево и десно јесу ли се сви растурили).

ЈОВАНЧЕ: (После музике диже главу из лишћа). Је л’ може сад да буде оно?

РИСТА: Које оно?

ЈОВАНЧЕ: Да говоримо у четири ока.

РИСТА: Може, али полако да нас ко не чује. Шта бих хтео?

ЈОВАНЧЕ: Ама, је ли истина, Бога ти, да ће ме изеду? Мени ми то никако не иде у главу.

РИСТА: Шта ћеш му, такав је закон!

ЈОВАНЧЕ: А може ли, овај, некако да се изигра тај закон?

РИСТА: Закони се не изигравају.

ЈОВАНЧЕ: Па то јесте што кажеш, него, јеси ли ти одавно у државној служби?

РИСТА: Јест, отпочео сам као практикант!

ЈОВАНЧЕ: (Храбрије). Е, па шта се млатиш, бре, као да се не познајемо. Протумачи овај закон тако некако, да не морају да ме поједу.

РИСТА: Е, не бива!

ЈОВАНЧЕ: Ајде, па ти сад, не бива!

РИСТА: Па после и кад би могло, има ту, знаш, неке таксе за тумачење закона. Такса ти је 10 наполеона.

ЈОВАНЧЕ: А, то ћеш да се убришеш! Таксира ме као пар волова.

РИСТА: Па оно, истина, јевтиније је да те поједу!

ЈОВАНЧЕ: Да беше пре кљукања, да и дам повише.

РИСТА: Број паре!

ЈОВАНЧЕ: (Броји новац). Извара ме, много дадо!

РИСТА: Али сад морам на твоје место да метнем оног другог.

ЈОВАНЧЕ: Кога, је л’ оног с ногу?

РИСТА: Јес’, њега. А, могао би и њега да спасеш. Даћу ти га јефтиније, јер је ексик. Ево, даћу ти га за пет наполеона.

ЈОВАНЧЕ: Ког, то, море, је л’ оног без ногу? Па шта ће ми он?

РИСТА: Па, брат ти је, Србин и хришћанин. Грехота је да га оставиш кад можеш да га спасеш!

ЈОВАНЧЕ: Оно да је грехота, грехота је. Ама грехота је и да дам за једног човека без ногу пет наполеона. Да је јефтиније, па ’ајд’, што кажеш…

РИСТА: Немој дуго да разговарамо. Ево их иду неки овамо. Вади новац!

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде, баш и тај севап да учиним. (Даје). Ама ти то мени диже паре онако на фришкоћу и на брзу ватру? Ни квиту, ни печат, ни ништа.

7.7. 6. ЈОВАНЧЕ, ЈУЛИШКА, ЧОВЕК

ЧОВЕК: Ђе си, по Богу, јеси ли жив? (Хоће да га загрли). Да не би мене, поједоше тебе!

ЈОВАНЧЕ: Море, да мене не беше, тебе би, са све ту ногу.

РИСТА: Не разговарајте много, него бежите.

ЈУЛИШКА: (Довела и дете). Јованче, кажи драгичка!

ЈОВАНЧЕ: Зашто море

ЈУЛИШКА: Ја сам се божјом помоћу олакшала.

ЈОВАНЧЕ: Шта?

ЈУЛИШКА: Олакшала сам се.

ЈОВАНЧЕ: Кад, бре?

ЈУЛИШКА: Данас, кад тебе заробили, од великог стра, на пречац.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде, па сад!

ЈУЛИШКА: Ево, пољуби дете и даруј га!

ЈОВАНЧЕ: (Згране се). Шта да пољубим, море?

ЈУЛИШКА: Па… (Приводи му дете). твог сина!

ЈОВАНЧЕ: (Груне се у главу). Бре, бре, брее! Шта направисте од мен’. Какво моје дете?

ЧОВЕК: Па зар не видиш да личи на тебе ка пљунут?

ЈОВАНЧЕ: Ти да ћутиш и да се не мешаш у фамилијарне ствари. Зар ако су ми црни дани наишли, црну децу треба да рађам, што ли?

ЧОВЕК: Па ово су жарки предели, мора се црно дијете родит.

ЈУЛИШКА: Ја сам мислила, Бога ми, ти ћеш се заплакати кад видиш своје дете. (Шапће нешто детету).

ЈОВАНЧЕ: Никад ни до века. Да плачем, плакаћу, али , то није моје дете, нити га признајем. Волим опет да легнем у лишће, па нек ме изеду, него таки пород!

ДЕТЕ: Тата!

ЈОВАНЧЕ: Леле, леле, па и то сте га научили! Море кој’ ти је теби тата, црна бедо, истатио се да Бог да! (С поља бе чује звиждук, сви се преплаше).

РИСТА: (Узме дете и стрпа га Јованчи у наручје). Узми своје дете, па ни часа не часите, биће доцкан! (Звиждук, музика).

ЈОВАНЧЕ: (Пошто је побегла Јулишка и Човек, очајно загрли дете). Леле, леле, леле!

РИСТА: Бежи!

ЈОВАНЧЕ: Леле, леле, леле! У Сакрамент пођо’, сакрамент и нађо’. (Побегне носећи дете).

ПОГЛАВИЦА: (Дотрчи, и сви црнци гледају за њима и смеју се у хору — уз пратњу музике).

ЗАВЕСА

8. Осма слика

Царско кинеско повлашћено акционарско друштво за извоз чаја

8.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ЈУЛИШКА
• ЧОВЕК С НОГОМ
• ВО КИ
• ИЛИЈА
• БЕН-САИД
• ЈАН-ЦИ
• ЧИО-ЧИ
• ЛА-ЛО
• ЛАО-КИ
• Народ… Гејше

Чајџиница лево, пред њом два три сточића од трске. Над вратима виси метални тањир и маљица којом гости лупају кад хоће да дозову послугу. Натраг на брдашцу још једна чајџиница, са које се слази ставом ограђеном од трске. Та стаза у дну прелази преко једног малог моста.

8.2. 1. БЕН-САИД, ЈАНГ-ЦИ, ЧИО-ЧИ, ЛА-ЛО

За столом седи Бен-Саид који пуши наргилу и Јане-Пи који сламком срче из чаше неко црвено пиће. За другим Чио-чи, трећи сто је празан.

ЧИО-ЧИ: (Дигне се, удари у звоно два пут, па се опет врати и седне за сто).

ЛА-ЛО: (Излази из чајџинице и прилази њу. Седне пред њим у име комилимента).

ЧИО-ЧИ: Један чај, лепа Ла-ло.

ЛА-ЛО: Један чај из моје руке слађи је но сакитов мед.

ЧИО-ЧИ: Знам ја то, божанствена Ла-ло.

ЛА-ЛО: (Одлази у радњу, па ће мало затим изнети чај).

ЈАНГ-ЦИ: (Бен-Санду). Па добро, а колико би теби требало девојака?

БЕН-САИД: Па… како да кажем. За мој харем требала би ми једна, али замолио ме је и мој отац за његов харем. Њему би требало две.

ЈАНГ-ЦИ: А твој деда?

БЕН-САИД: Он већ има девет.

ЈАНГ-ЦИ: Знаш, да је за овде, лако би било. Али за извоз, теже је. Могло би само ако одобри велики мандарин.

БЕН-САИД: А је ли строг тај ваш велики мандарин? Може ли се с њиме онако у четири ока разговарати?

ЈАНГ-ЦИ: Па, како да ти кажем… Врло је строг, до сто гроша али од сто гроша па на више, није тако строг.

БЕН-САИД: А да ли бих могао, да видим те ваше гејше?

ЈАНГ-ЦИ: Може, може.

ЛА-ЛО: (Пришла столу да дигне чаше).

ЈАНГ-ЦИ: (Њој). Ла-ло, овај би странац волео да види наше гејше. Можеш ли да их сабереш?

ЛА-ЛО: Ја имам четири гејше, ту рачунам и себе, јер о мени песме још нису престале певати. Али ако је то мало, могу позвати и из суседне чајџинице?

ЈАНГ-ЦИ: ’Ајде, Ла-ло. Нећемо те заборавити.

ЛА-ЛО: Мене? Мене ни један странац до данас није заборавио. Али, ја немам Јанг-Ци кога да пошљем. Није далеко, кад би ти Јанг-Ци пошао горе и казао Сади-Хаји, да ми пошаље њене гејше.

ЈАНГ-ЦИ: Хоћу, ја ћу! (Диже се и отрчи горе у чајџиницу).

8.3. 2. ПРЕЂАШЊИ, ЈОВАНЧЕ, ЈУЛИШКА, ДЕТЕ И ЧОВЕК

ЧОВЕК: (Још с поља се чује њихова свађа). Ја ћу тебе судом поћерати, оли ти то мени мораш платит.

ЈОВАНЧЕ: Море, иди, бре, не изговарај се кад сам те спасао. (Улазе).

ЧОВЕК: Ама, човјече божји, дадо паре за тебе, мене и нијесу шћели појест него тебе.

ЈОВАНЧЕ: И тебе су хтели.

ЧОВЕК: А нога?

ЈОВАНЧЕ: С ногу заједно.

ЈУЛИШКА: ’Ајд’, доста је већ свађе око тога. Данас је једанести дан како се свађате за тих 500 динара. Право да вам кажем, ја вам ни једном не верујем. ’Ајд’, да седнемо овде. (Седајући за сто).

ЧОВЕК: (Гунђа). Није то, да кажеш, један фијорин, оли два.

ЛА-ЛО: Може ли Ла-ло чиме да вас услужи?

ЧОВЕК: Ја бих нешто студено.

ЈОВАНЧЕ: Па јест, треба да се разладиш.

ЈУЛИШКА: Ја нећу ништа. Ја бих тако волела да разгледам варош. ’Ајде, болан, Јованче.

ЈОВАНЧЕ: Јок ја. Да знам да ће Јагодинска општина да ми плати дијурну, па не одох из ове ладовине.

ЈУЛИШКА: А би ли имао ко да нас води?

ЛА-ЛО: Чио-чи, ти пијеш чај, а извесно не знаш ко ће ти платити. Ето, могао би да водиш странце кроз варош.

ЧИО-ЧИ: (Скочи и приђе). Нико боље од мене не познаје варош.

ЛА-ЛО: Чио-чи познаје добро варош, он је дуго година био кмет, па га после истерали.

ЈОВАНЧЕ: Оклеветали га ваљда да је изео порезу?

ЧИО-ЧИ: Јест. А откуд знаш?

ЈОВАНЧЕ: Па кад си кмет нећеш ваљда да изедеш бундеве, него порезу.

ЧИО-ЧИ: Па јест што кажеш. Изволите, ако је по вољи да пођемо!

ЈУЛИШКА: За сваку сигурност да не побегнеш, узми дете.

ЈОВАНЧЕ: (Узме дете међ ноге). Јадно ми бегање, од ову судбину нигде.

ЧОВЕК: Хајдемо. А ти плати ово, па ћу ти успут врнут!

ЈОВАНЧЕ: Зар опет?

ЧОВЕК: (Одлазећи). А да лако ћемо, Бога ти!

8.4. 3. ЈОВАНЧЕ И ГРАЂАНИ

ЈОВАНЧЕ: (Вади протокол).

Откад, море, у књигу нисам ништа записао. (Чита). „Мило ми је што су Срби у туђини свесни својих грађанских права“ (Гласно). Јест, то је то. Немам што више ни да запишем. За оно кљукање нећу ни да уписујем? Поменуло се не повратило се, А чек’, море, да забележим за ови 500 динара, да га задужим, овога с ногу. (Записује, склопи књигу). А је ли, Бога ти, кој’ је онај тамо?

ЛА-ЛО: Један трговац из Персије.

ЈОВАНЧЕ: Баш чекај да се упознам с човеком, јер и нас пут води на ту страну. (Приђе Бен-Саиду). Помаже Бог, пријатељу! (Седе за његов сто).

БЕН-САИД: Мерхаба.

ЈОВАНЧЕ: Мерхаба и теби. А ти си из Персије, а?

БЕН-САИД: Јест.

ЈОВАНЧЕ: Јеси ли дошао каквим послом овамо?

БЕН-САИД: Па да пазарим жену ако могу.

ЈОВАНЧЕ: Ене сад! А шта ће ти тај артикал?

БЕН-САИД: За харем.

ЈОВАНЧЕ: А, за харем. А треба ли ти много?

БЕН-САИД: Па… за мој харем једна, али замолио ме и мој отац за њега.

ЈОВАНЧЕ: Па учини му ту љубав, отац ти је.

БЕН-САИД: Па, знаш, мука је жива, ако велики мандарин не допусти извоз.

ЈОВАНЧЕ: Па што ћеш ако не допусти?

БЕН-САИД: Тхе… вратићу се празних шака.

ЈОВАНЧЕ: (Размишља). Овај… ако ти не допусти… А ми после да се нађемо, да проговоримо. Знаш има у мене једна женска… па ако не би била за тебе, а оно за твога оца.

БЕН-САИД: Продајеш је?

ЈОВАНЧЕ: Није да је продајем, него… она сама тражи да се теслими, зато је и пошла на пут, а ја, овај, што ближе Јагодини, све би више волео да је се отресем. Па, овај… до сад сам онако ја гледао да побегнем од ње, па би сад добро било кад би се некако удесило да она побегне од мене.

БЕН-САИД: А ’оћете ли ви на ту страну кроз Персију?

ЈОВАНЧЕ: Па јест… тамо на Цариград.

БЕН-САИД: Може, могли би баш са мном путовати. Ја имам караван од шест камила, повешћу и вас, па ако не нађем овде што ми треба, можемо се успут и договорити.

ЈОВАНЧЕ: Зар опет камила! О, мајку му, те камила, те тица, те слон, зар не може одавде да се иде на таљиге, да се одморим једанпут. Од Јагодину како пођо’, нисам се одморио. А кад путујеш?

БЕН-САИД: Сутра, са првим сунцем.

8.5. 4. ПРЕЂАШЊИ, ЈАНГ-ЦИ, ГЕЈШЕ

ЈАНГ-ЦИ: (Трчи озго, из чајџинице за њим гејше које су обучене у одело друге боје). Гејше, гејше.

ЛА-ЛО: (Истрчи из чајџинице). Ево их, видите, скупио их Јанг-Ци. А, ту су и моје! (Окрене се). Ију-јо, Лу-ли, Ла-са-ки. Одите, одите, очекују вас странци који желе да вас виде. (Истрчи из њене радње неколико гејша, па се све на средини сретну и образују круг).

ЈОВАНЧЕ: Бре, бре, бре… што су лепотиње! Да ми је да одведем у Јагодину, бре, што би брзо и Тодор и мекикар однели кључеви у суд.

БЕН-САИД: (Тргне дубок дим). Лепе су.

ГЕЈШЕ: (Певају и играју).

Сакита је диван цвет,
Он лепотом краси свет,
А румен је цвета тог,
Румен лица гејшиног.
Ха-ки-ко,
Ха-ки-ка.
Диван цвет је сакита,
Сакита је диван цвет,
Он лепотом краси свет,
А мирис је цвета тог,
Осмех лица гејшиног.
Хакико, хакика,
Диван цвет је сакита.
Осмех наш је пламен жив.
На њем горе јастреб жив,
Странац чезне, мре за њим,
За осмехом гејшиним.
Хакико, хакика,
Диван цвет је сакита.

(После песме кикот, растурају се и седају за столове).

ЈОВАНЧЕ: (Врти главом и диже се). Лепо, много лепо.

ДЕТЕ: Тата!

ЈОВАНЧЕ: (Тргне се). Ух, бре, брате, што ме подсећаш да си ту, налепо ниједна! И кој’ те научи да ме викаш тата; језик прегризо.

ЛАО-КИ: (Пришла Јованчи, милује га и певуши). Хакико, Хакаки!

ЈОВАНЧЕ: Аха! Знам ја то хакико, хакака, па после испадне тата.

ЛАО-КИ: Ју, како то?

ЈОВАНЧЕ: Па, тако, ето, да није сна Јулишка певала теремтете, кежемтете, не би, ја сад вуко ово дете.

ГЕЈШЕ: Ха, ха, ха!

ЧИО-ЧА: (Стоји напред). Мандарив! Велики мандарин! (Сви се клањају и чине му места).

8.6. 5. ПРЕЂАШЊИ, МАНДАРИН, ИЛИЈА

МАНДАРИН ВО-КИ: (У богатој хаљини. За њим један црногорац, Илија пандур, у црногорском оделу са јатаганом и три медаље. Воки ситно иде, а Илија крупно). Шта, како, хм! То канда неки странци?

ЛА-ЛО: (Дубоко се поклони као и све остале гејше). Странци, ваша преузвишеност.

ВО-КИ: А, а, а! А да нису дошли да траже какву концесију? То ми је мило. (Илији). И-ли-а.

ИЛИЈА: Чујем, господару!

ВО-КИ: Шта Како? Хм! Кажи овим странцима да ми је мило што их видим овде.

ИЛИЈА: (Прилази странцима). Хоћу ви рећ’: од гошподара ви много поздравља, и хоћу ви рећ’ њему је као мило што сте дошли.

ВО-КИ: (Ла-ло, кад му је ова донела столицу). Дозвољавам да ме у име гејша пољубе две најлепше. (Две прилазе и љубе га).

ЈОВАНЧЕ: Јеси ли црногорац, по богу брате?

ИЛИЈА: А да шта сам.

ЈОВАНЧЕ: Па откуд овде, ако Бога знаш?

ИЛИЈА: Служим у овог гошптодара, а ваљан ми је као нико мој. А одакле си ти и шта си?

ЈОВАНЧЕ: Трговац, брате, а из Јагодину сам.

ИЛИЈА: А ови? (На Бен-Саида).

ЈОВАНЧЕ: И то је трговац, само са други артикл.

ВО-КИ: (Сео је). И-ли-а! Ко су ти странци?

ИЛИЈА: Трговци!

ВО-КИ: Шта Како? Хм! Трговци, е то ми је мило. Кажи им нек дођу овде да ми се јаве.

ИЛИЈА: Ејте, ви, гошподар ве призивље.

БЕН-САИД: (Прилази му и темена му).

ДЕТЕ: Тата!

ЈОВАНЧЕ: А, бре, ћопек, што вречиш ко јаре? (Ла-ло). Молим ти се као сестру, има ли где код тебе да склоним овај налепак?

ЛА-ЛО: Одведите га унутра.

ЈОВАНЧЕ: (Шчепа га за руку). ’Ајде, овамо бре! (Одведе га у кућу).

ВО-КИ: Одакле си странче?

БЕН-САИД: Из Испахана.

ВО-КИ: Иснахан, Испахан, да, да! А дошао си послом? Трговином?

БЕН-САИД: Рад сам да пазарим лепотице за харем.

ВО-КИ: Лепотице! Шта? Како? Хм! Лепотице немамо за извоз. (Наљути се). То нећу да чујем, разумеш ли, то нећу да чујем.

ИЛИЈА: (Бен-Саиду). Господар се много наљутио.

БЕН-САИД: (Приђе му ближе).

ВО-КИ: Шта? Како? Хм! Ти ’оћеш нешто поверљиво: да ми кажеш. И-ли-а, нек се сви окрену.

ИЛИЈА: (Народу). ’Ајде, обрни се! Не гледај ме, него се обрни… Немо’ два пута да ти казујем.

БЕН-САИД: (Спушта му новац у шаке). Да се одљутиш.

ВО-КИ: (Броји, па стрпа новац у појас). Шта, како, хм! И-ли-а, нек се народ окрене. Ја нећу са странцем ни у какав разговор да се упуштам за леђима мога народа.

ИЛИЈА: Окрени се!

ВО-КИ: Ла-Ло! (Ла-ло приђе). Овај је странац племенит човек и врло угледног порекла. Њему допуштам да може изабрати једну, само једну гејшу и повести је у гостољубиву земљу.

БЕН-САИД: Ејвала! (Одлази и загрли Лао-Ки и води је у чајџиницу). Ја сам већ изабрао.

ВО-КИ: (Пешто је Бен-Санд ушао у чајџиницу). Ла-ло, то сам казао пред њим. Теби опет кажем, ако која девојка пристане да оде, даћу да јој се подсече перчин и да јој се осмуде обрве. Разумеш? Шта, како, хм! И-ли-а, где је други странац?

ИЛИЈА: (Јованчи). ’Ајде; ти, призивље те гошподар.

ЈОВАНЧЕ: (Приступи). Ваше високопреосвештенство! Грађанство вароши Јагодине… Управо мени је пала у део та част, да вас у име грађана вароши Јагодине поздравим при доласку у нашу средину.

ВО-КИ: (Изненађен). Шта, како хм! И-ли-а, што говори овај?

ИЛИЈА: Шта трабуњаш, тако ти Бога, што не казујеш гошподару шта хоћеш?

ЈОВАНЧЕ: Опростите ваше благородије? Беседа, коју ми је писао окружни начелник кад је митрополит долазио у Јагодину, па ми остала тако у глави.

ВО-КИ: Шта, како, хм! И-ли-а, личим ли ја на, митрополита?

ИЛИЈА: Јок, господару.

ВО-КИ: Онда, промени беседу.

ЈОВАНЧЕ: Ја, овај, у ствари немам шта да вам кажем, хтео сам да те поздравим као једног старешину.

ВО-КИ: Мило ми је, мило ми је.

ЈОВАНЧЕ: (Слободније). Па, како си, шта радиш? Како жена, деца?

ВО-КИ: И-ли-а, шта хоће овај човек?

ИЛИЈА: Ама, чуј ти, имаш ли ти нешто замолит?

ЈОВАНЧЕ: Јок, ништа.

ВО-КИ: А шта си ти?

ЈОВАНЧЕ: Је л’ ја? Трговац и грађанин и…

ВО-КИ: И шта још?

ЈОВАНЧЕ: (Размишља). …и акционар!

ВО-КИ: А шта је то?

ЈОВАНЧЕ: Које?

ВО-КИ: Па то последње што си казао, какво је то звање?

ЈОВАНЧЕ: Није то звање, то је онако. Зар нема акционарских друштава код вас?

ВО-КИ: Нема, ми не знамо шта је то.

ЈОВАНЧЕ: Штета! Па што, бре, не правите? Не знате ви како је то слатка пара?

ВО-КИ: (Заинтересује се). Слатка пара! Шта, како хм! Дакле, слатка пара.

ЈОВАНЧЕ: Уха, лебац брез мотику.

ВО-КИ: И-ли-а! Дај једну столицу, нек седне овај странац крај мене. Седи, седи, тако!… И-ли-а!

ИЛИЈА: Заповедај господару?

ВО-КИ: Запуши народу уши. Шта, како, хм! Народ не треба никад да чује шта његови поглавари мисле радити за његово благостање.

ЈОВАНЧЕ: Па јес’, што ће му то?

ИЛИЈА: ’Ајде, запуши уши. (Сви мећу шаке на уши). Чуј ти, море, затисни уши и немој ми прислушкиват, јербо ћете ђаво појести.

ВО-КИ: Е, сад, драги пријатељу, говори!

ЈОВАНЧЕ: Е, па како да почнем. Има ли каква државна шума која би се дала посећи?

ВО-КИ: Посекли смо све што је било.

ЈОВАНЧЕ: А какав мајдан?

ВО-КИ: Продали смо све.

ЈОВАНЧЕ: Бре, ала сте ви неки вредан народ!

ВО-КИ: А, ми смо здраво вредан народ, ко кртица.

ЈОВАНЧЕ: Чек, чек, онда шта има код вас тако згодно за извоз на страну?

ВО-КИ: Па, чај, на пример.

ЈОВАНЧЕ: Јес’, чај, ето!

ВО-КИ: Па ми га већ извозимо.

ЈОВАНЧЕ: Јок, није то то: акционарско друштво.

ВО-КИ: Је л’ то оно што си мало пре казао?

ЈОВАНЧЕ: Јесте. Ја знам правила на памет, па ћу да ви напишем. Име ће да му буде: „Прво царско-кинеско повлашћено акционарско друштво за извоз чаја“.

ВО-КИ: (Приближи столицу). Шта, како, хм! Па онда?

ЈОВАНЧЕ: Па онда се изда родољубиви проглас са ове речи: „Родољубиво предузеће“ — „економска еманципација“ — „народна привреда“ — „сопствени капитал“, и много, здраво много такве речи. Што више такве речи, све боље.

ВО-КИ: Аха, аха!

ЈОВАНЧЕ: Па се онда упишу акције. Сваки родољуб мора да упише и да плати.

ВО-КИ: Дивно! Већ почињем да нагађам, па онда?

ЈОВАНЧЕ: Па онда ништа; ви узмете паре, а њима дате акције.

ВО-КИ: (Усхићен). Дивно! Ми узмемо паре, а њима дамо акције. Па онда?

ЈОВАНЧЕ: И онда ништа. Они држе акције, а ви држите паре.

ВО-КИ: И-ли-а, ово је диван човек!

ЈОВАНЧЕ: И још нешто…

ВО-КИ: Не треба ништа више, доста је то: они држе акције, а ми држимо паре.

ЈОВАНЧЕ: Слушај ти мене само. Дакле, ти треба да си и директор и благајник у томе друштву.

ВО-КИ: То се већ само по себи разуме, с обзиром на мој положај. И-ли-а, ово је диван човек. (Јованчу). Слушај, ти си мој гост, данас ћеш бити мој гост на ручку.

ЈОВАНЧЕ: А шта имаш за ручак?

ВО-КИ: Најлепше што може бити. Пржене скакавце, са салатом од врапчијих јаја и ластиних гнезда.

ЈОВАНЧЕ: Ох, ох, ох, баш све што ја волим. Али, знаш шта, да оставиш ти мене, ја сад имам да ти израдим правила, а ако ’оћеш баш да ми укажеш почаст, ја те молим да позовеш једног мог пријатеља на ручак, То је један много чувен јунак и не знаш како воли да једе печене скакавце. Знаш, он може и мало да се нећка, али ти навали на њега.

ВО-КИ: А не може ми то одбити. Него ја бих желео и теби да се одужим… И-ли-а!

ИЛИЈА: Чујем, гошподару!

ВО-КИ: Наредићеш да се овоме странцу пошљу две оке ордења.

ЈОВАНЧЕ: Аман, зар ви овде на оке дајете ордење?

ВО-КИ: А како је код вас?

ЈОВАНЧЕ: Е, код нас је друга мера. Даје се онолико колико може да стане у дупли број званичних новина.

ИЛИЈА: Хоће ли гошподар отпушити ови други народ?

ВОКИ: Шта, како, хм! А ја на то сасвим заборавио. Можеш их све отпушити, нема више шта да се чује.

ИЛИЈА: (Народу). Хајде, отварај уши.

8.7. 6. ПРЕЂАШЊИ, ЈУЛИШКА, ЧОВЕК, ЧИО-ЧИ

ЈОВАНЧЕ: (Спази их). А, баш добро, оди побратиме овамо!

ЧОВЕК: (Прилази и поздравља Во-ки-а).

ЈУЛИШКА: (Клања. се). Службеница!

ЈОВАНЧЕ: Видите, ваше благородије, ово је тај чувени јунак о коме сам вам говорио.

ЧОВЕК: Ако ти је ови брат што кажевао мало ти је река, гошподару.

ЈОВАНЧЕ: Његово сијатељство чуло је за тебе, па вели ’оће да ти учини чест да будеш његов гост на ручку.

ЧОВЕК: Хвала ти, гошподару што знаш цијенити људе!

ВО-КИ: Мој си гост, пођи одмах. И-ли-а, рашчисти тај народ да прођемо.

ЈУЛИШКА: А могу ли и ја замолити његову екселенцију за нешто?

ВО-КИ: Шта, како, хм! (Пипне је за подваљак). Сваку молбу!

ЈУЛИШКА: Ја никад нисам видела кад гејше играју, а видим овде их има толико лепих.

ВО-КИ: И-ли-а, једну свечану игру у почаст гостију.

ИЛИЈА: (Гејшама). Став’ се у ред! Еј, море став се у ред, чујеш ли?

БЕН-САИД: (Јованчи, на страни). Чујеш, она је бараба мени подвалила.

ЈОВАНЧЕ: Е, како море?

БЕН-САИД: Одобрио је да поведем девојку, а девојкама забранио да ни једна не сме поћи. Остајеш ли ти при речи?

ЈОВАНЧЕ: Којој?

ЧОВЕК: (За то време пришао Илији и грли се јуначки).

БЕН-САИД: Да ми продаш ону?

ЈОВАНЧЕ: Море носи је с милим Богом!

БЕН-САИД: Пошто?

ЈОВАНЧЕ: Ма рекох ти. Не продајем је, него онако, за пријатељство. Одвешћеш нас твојим камилама до Персије, а њу као украшћеш од нас.

БЕН-САИД: Пристајем. (Рукује се).

ХОР: (Уз песму се игра).

Хакако, Лаоја,
Такита, такито,
Чинг ја зинг,
Хакико, јаохо!
Такити, тикато!
Ја-ху-цинг.

ЗАВЕСА

9. Слика девета

Персијски уставни дани

9.1. Лица

• БЕН-МОХАРЕМ
• МОЛАХ ЗАДЕ
• ПРВИ,
  ДРУГИ — Персијанац
• НАЗЛИЈА,
  ЂУЛИСЕ,
  АЈШЕ — харемкиње
• ЕМИН, евнух

Улица у Техерану. Лево висока ханска капија. Пред капијом камена клупа, па затим зид. У дубини улица, која се далеко губи. На дну улице види се минаре узвишено над крововима. Варош се на низбрдици продужава. Десно висок харемски зид, обрастао бршљаном, са једним испалим прозором и затвореним решеткама. Доле, под прозором, врата; напред у зиду чесма.

9.2. 1. ЈОВАНЧЕ, ЧОВЕК, ЕМИН

ЧОВЕК: (Седе обоје на клупи). Е, да знаш, оно ти не могу заборавит, што учини са мном они пут.

ЈОВАНЧЕ: (Држи малог црнца међу ногама). Које море?

ЧОВЕК: Па за они ручак. ’Ајде за скакавце како тако; али знаш ли, Србине брате, да сам три дана ишћеривао из стомака сламке од гнијезда.

ЈОВАНЧЕ: Још да прогуташ и једно дваест-триест јаја, па да излежеш пилиће.

ЧОВЕК: Лако се тебе спрдат и бестијат, кад ти је то цела брига.

ЈОВАНЧЕ: Е, а каква то тебе брига мори?

ЧОВЕК: Каква? Па, ето, отеше ти Персијанци Јулишку, а ми ни увом не мрднусмо.

ЈОВАНЧЕ: Па, нису је, брате, отели. Је л’ човек лепо рече: води је код себе у госте, да се не ломи по хановима. Код они црнци био сам ја гост на ручак, код Кинеза ти, а сад овде код Персијанци Јулишка.

ЧОВЕК: Ама, какав гост! Што је већ трећи дан се не врће. Излагао ни онако чељаде. (Јованче се смеје). И ти се још можеш смијат?

ЈОВАНЧЕ: Па шта да му радим сад? Не могу се ја тући с целом Персијом.

ЧОВЕК: Вала, Јованче, ја бих је спасао ма и оружјем.

ЈОВАНЧЕ: Немој ти ич да узмеш оружје у руке, зашто то се свршава после да ја извучем. (Чује се песма муезинова). Чекај, ћути! (Ућуте). Па то већ и вече пада. Да одведем ову беду од мене, а ми да поседимо још мало овако на месечини.

ЧОВЕК: ’Ајд’, води га!

ЈОВАНЧЕ: (Уведе дете у хан. У дубини се појави један старац, бедуин, уводи камилу у хан).

ЕМИН: (Изиђе из суседне куће. Пажљиво гледа лево и десно, приђе Човеку и да му неко писмо, покаже на горњи прозори бежи натраг у врата).

ЧОВЕК: (Гледа забезекнуто у писмо и прозор). Шта ово би? Тисну ми човјек неку књигу у шаку, а не прослови ни ријечи. (Отвори писмо). Јулишка! Шта море, зар од њене руке писмо Сиротица, ђе нас накљуви, а ми њој још не знамо ни стрва. Чек да видим шта вели. „Пријатељу, већ три дана гледам вас кроз прозор кад год седите на клупи пред тим ханом, али нисам хтела да се: Јавим, због оног душманина Јованче, који ме је просто прод’о. Сад те спазих самога, па ти се јављам“, (Прекине, гледа на прозор). „Ако оћеш да ме спасеш, а ти немој ништа говорити Јованчи, већ измакни од њега, те пред вече, после осам сати, обуци се у овдашње одело и буди ту пред капијом и одзови се на име Абу-Бекир“. (Престане). Ето, сад загазих и у машкаре, ’оће се још да постанем нечесив Абу-Бекир. А најпошље, што бог да, само да Јованче не дозна, морам му умаћ, е ма како! Вражја, работа!

(Ларма).

ЈОВАНЧЕ: (Изиђе на капију). Ама, је л’ чујеш неку ларму? (Доноси тефтер и постави на клупи).

ЧОВЕК: (Сакрије писмо). Јест, чему то?

ЈОВАНЧЕ: Деру се као Јагодински пандури.

9.3. 2. ПРЕЂАШЊИ, БЕН-МОХАРЕМ. МОХАРЕМ

(Дервиш, старац, носи дервишке знаке, за њим један коси копље са полумесецом и коњским репом).

Почуј, народе, Богом изабрани. Алах је свемоћан и његова је сила непроменљива. Он господари сунцем и месецом, он господари небом и земљом, он нам поклања дан и дарује ноћ. Цареви земаљски заступају његову власт на, земљи, али им он није подарио и своју силу.

ЈОВАНЧЕ: Тако је! (Човек га умирује, сви се осврћу).

МОХАРЕМ: Браћо, кад вам је Шах даровао устав, он је то учинио по Алаховој наредби, а по чијој га нам је сад одузео? Алах што да не узима? Хоћемо устав који нам је Алах даровао, ако нам га не даду, онда доле са Алаховим одметником.

СВИ: Доле шах!

ЈОВАНЧЕ: (Раздере се). Доле шах!

ЧОВЕК: Ама, ћути ти!

ЈОВАНЧЕ: Што? Имају право људи! Молим за реч!

МОХАРЕМ: Шта ћеш, ти, туђинче?

ЈОВАНЧЕ: Дај ми, молим те, реч, па ћеш да чујеш.

СВИ: Да га чујемо!

ЈОВАНЧЕ: (Кашља се). Народе, снаго моја! Мили моји Персијанци! Кад год су интереси наше земље налагали, ви сте ме увек видели на бранику.

ЧОВЕК: Ма прекини, кажем ти!

ЈОВАНЧЕ: Ти да ћутиш!

СВИ: Да га чујемо!

ЈОВАНЧЕ: Да чујете, јес’! Народ је, браћо, извор и утока власти, кој’ ради против извора и утоке, тај доле!

СВИ: Доле!

ЈОВАНЧЕ: Да пођемо, браћо, одавде колико нас је пред окружно начелство, па да му викнемо једно „уа“!

СВИ: Тако је!

ЧОВЕК: (За се). Лијепо овога ђаво однесе да ми не смета. Чек да им и ја помогнем (Раздере се). Јесте, браћо, требимо проклетога скота и ослободимо земљу и невољнике.

МОХАРЕМ: Доле угњетачи!

ЈОВАНЧЕ: Доле! сви Доле!

ЧОВЕК: (Шчепа копље). Ха, напријед ко је црногорац, за крст часни и слободу златну.

ЈОВАНЧЕ: (За себе). Ено га, што је луд! (Човеку). Бре, будало, зар не видиш да је то реп, какав крст помињеш?

ЧОВЕК: Море, ко те пита је л’ реп или није реп.

СВИ: Доле! (Неки донели пушке).

ЈОВАНЧЕ: Е, ’ајд’, пођите са здравље!

ЧОВЕК: (Згране се). Па зар ти нећеш, Бога ти?

ЈОВАНЧЕ: Јок, море, ја сам трговац човек, не личи мени да се бијем по сокаци.

ЧОВЕК: Па што си онда онако зборио?

ЈОВАНЧЕ: Па, знаш како је на зборови! Ту се даје и крв и живот…

ЧОВЕК: Зар тако ти мене (За се). Е, превари ме поган, ама тер ако истом ћу ја стићи, ђе је осам ура! (Гласно). Напријед соколови!

СВИ: Напред, доле шах! (Одлазе сви. Вичу уз и по који пуцањ).

9.4. 3. ЈОВАНЧЕ, МОЛАХ ЗАДЕ, ПЕРСИЈАНЦИ

ЈОВАНЧЕ: Устав им треба! Море, нашли сте ви па зашли! Нема од некуд г. Андре, да позове Мехмеда за. опорачавање власти, па Алију за ђубре, па Исмаила за недолазак на позив, па Мустафу за бесправно крчмљење пића, па тако редом, па да ти не падне на памет демонстрације, ни устав, ни шах, ни живео, ни доле. (Седне). Ја могу сад на спавање… Две бриге сам скинуо с врата. Јулишку сам удомио, овога с ногом сам уписао у добровољце; остаје ми сад још она трећа најцрња брига, што сад спава у мој кревет (Напоље се чује „Живео“). Ене, ови се, канда, враћају; кад пре, море?

МОЛАХ ЗАДЕ: (И још неколико). Почуј народе, Богом изабрани. Алах је свемоћан, али је његова сила непроменљива. Он господари сунцем и месецом, он господари небом и земљом, он још поклања и дарује ноћ. Цареви земаљски заступају његову власт, он им је подарио и своју силу. Браћо, кад нам је шах подарио устав, он је то учинио по Алаховој наредби, сад нам га је и одузео. Алах дао, Алах узео.

СВИ: Тако је!

МОЛАХ ЗАДЕ: Јер, браћо, устав и јесте алахова и шахова брига. Шта ће нама та брига?

ПРВИ ПЕРСИЈАНАЦ: Сасвим. Народ је оптерећен и иначе бригама.

ЈОВАНЧЕ: (За се). Паметни неки људи!

МОЛАХ ЗАДЕ: Да се посаветујемо на који начин да благодаримо шаху.

ПРВИ ПЕРСИЈАНАЦ: Ја мислим да држимо у џамији дову за његово здравље.

ДРУГИ ПЕРСИЈАНАЦ: Да држимо две, једна је мало.

МОЛАХ ЗАДЕ: Можемо и две, али то је Алаху, а шта ћемо шаху?

СВИ: (Размишљају).

ЈОВАНЧЕ: (Из капије). Могу ли ја да добијем реч?

НЕКОЛИКО ЊИХ: Странац.

МОЛАХ ЗАДЕ: Шта ћеш?

ЈОВАНЧЕ: Молим за реч!

МОЛАХ ЗАДЕ: Савети странаца не требају нам. Странци су нам натоварили устав на леђа.

ЈОВАНЧЕ: Ама слушајте, нисам ја од оних странаца из Европе. Ја сам од овамо, мало ближе од Европе.

СВИ: Да га чујемо!

ЈОВАНЧЕ: Прво и прво, браћо Персијанци, да приредимо једну бакљаду. Ето, таман је пало вече као што треба. Па с музику и „Боже братимства“ пред окружно начелство.

ПРВИ ПЕРСИЈАНАЦ: Не говори човек рђаво!

ДРУГИ ПЕРСИЈАНАЦ: Види се да човек зна ред!

МОЛАХ ЗАДЕ: Па добро, је л’ примате?

СВИ: Примамо.

ЈОВАНЧЕ: А, јес’, и још нешто. Кад дођете пред начелство, да викнете трипут „живео“ и онда ћеш ти, пријатељу, (Молаху). да говориш једно слово. А, гле, музика! (Долази музика).

ДРУГИ ПЕРСИЈАНАЦ: Ево је, ево! (Музика: школе, бубањ, сапови, прапорци).

ЈОВАНЧЕ: Е, па ’ајде, сад у име божје, крените. Живео шах!

СВИ: (Одлазећи). Живео шах, живео шах!

9.5. 4. ЈОВАНЧЕ, САМ

ЈОВАНЧЕ: (Сам. Испратио их је, па се задовољно враћа, хоће да седне, па спази свој тефтер). Ето ти. Ја заборавио и сам и ко сам и шта сам и одакле сам. Да дивне месечине! И тај исти месец, кажу (с уздахом). светли сад у Јагодину. И кој’ зна, моја Перса са госпа Савету седи сад на клупу; стегла бео стопарац и гледа у млад месец и пита: „Месече, месече, где ли је сад мој Јованче?“ А пред Драгутинову кафану седи Мита Призетко, Јовча Јаре, Стево Цуцуман и Пера Куроки, мезетишу краставци и преврћу чокањчићи, а Мија ги свира „славуја“. И као да ги сад слушам, говоре за мен: и не верују да сам отишао: „Лаже, Јованче, ће да рекне Цуцоман, завукао се негде у Пешту, па ће се врати. Да обиђе свет? Као да је свет тепсија, па да се обиђе“. Знам ги, бре, као да сам међу њи’. Све се бојим, још сад су ми спремили канту да ми обесе кад се вратим. (Диже се). Море, и канту, и све, све је боље но ово сад. ’Ајде, бре, на једно спавање, и време је, и измори се. Толики државни послови посвршава данас. (Спази чесму). Чек, да се напијем воде пред спавање. (Прилази чесми). Видиш, има вода, мора да није општинска чесма. (Пије воду, чује се харемска песма и дахире).

ХОР:

Ах дилбер, бели голубе,
Дан је већ зашо и ђунимиш,
Месец ти стазе казује.
Ниачим бу акшам гелмениш.

ЈОВАНЧЕ: (Дигао главу и ослушкује). Дедер, дедер, гугутке, да ве чујем. Жељан сам песме, зашто на цело путовање само кукање беше.

ХОР:

Ох, дилбер, бели голубе,
Да ли на ме још мислиш,
Јастук те чека загрејан,
Ничим бу акшам гелмемиш.

ЈОВАНЧЕ: Морее! Шта доживе, Јованче, да севдалишеш са месец, са песму и са чесменску воду.

9.6. 5. ЈОВАНЧЕ И ЕМИН

ЕМИН: (Појави се на решетки држећи слаб фењерић у руци. Промоди фењер и главу. Он је црнац са белим турбаном. Шапће). Јеси ли ти Абу Бекир?

ЈОВАНЧЕ: А?

ЕМИН: Јеси ли ти, Абу Бекире?

ЈОВАНЧЕ: Да л’ да учиним нову лудост?

ЕМИН: јеси ли ти, Абу Бекире?

ЈОВАНЧЕ: (Реши се). Ја сам, де!

ЕМИН: (Спушта кључ на канап). Ево кључ!

ЈОВАНЧЕ: (Држећи кључ). Леле, ово испаде нешто као из хиљаде и једна ноћ. Тражим Аладиново кандило, ама само да му угасим свећу. Ето, то ме стра’! (Приђе вратима). Најпосле и то чудо да видим; што буде да буде, кљукање неће да буде.

ЗАВЕСА

10. Девета слика

Промена

У харему.

10.1. 1. ЕМИН И ХАРЕМКИЊЕ

ХОР:

Ах, дилбер, бели голубе,
Да ли на мене још мислиш;
Јастук те чека загрејан,
Ничим бу акшам гелмемиш.

ЕМИН: (Диже се с прозора, у руци му канал и фењерчић). Он је!

ЂУЛСЕ: Певајмо, да се не чује шум.

ХОР:

Ах, дилбер, бели голубе,
Дођи, да главу наслониш.
Алах нам ноћцу дарово,
Ничим бу акшам гелмемиш.

10.2. 2. ЈОВАНЧЕ И ПРЕЂАШЊИ

ЈОВАНЧЕ: (Емину). Бре, не гаси кандило! Бре, бре, брее! (На његову појаву хануме врисну и крију лице). Е, па сад, де, шта му је, ту му је, немо да се кријете.

НАЗЛИЈА: Емине, ко је овај човек?

ЕМИН: ја не знам. Јеси ли ти, Абу Бекир?

ЈОВАНЧЕ: Море, какав Абу Бекир? Јованча, Јованча из Јагодину.

НАЗЛИЈА: Па што си му спустио кључ?

ЕМИН: Питао сам га три пута.

НАЗЛИЈА: Нека оде одмах тај странац.

ЈОВАНЧЕ: Ко, је л’ ја?

ЕМИН: Хајде, враћај се, у харем није слободно.

ЈОВАНЧЕ: Море, какво враћање. Шта је теби? Зар ја појео онолики зорт док сам улего, па сад тако да излегнем. А бар да сам видо нешто.

НАЗЛИЈА: Можеш главу изгубити. У харем не сме мушка нога да ступи.

ЈОВАНЧЕ: А онај кључ, што га спустисте на сиџимку, то беше за женску ногу, је л’?

НАЗЛИЈА: Емине, истерај га!

ЕМИН: Пођи напоље, јер ћеш зло проћи, ако зовнем власт.

ЈОВАНЧЕ: Какву власт, море? После осам сати полиција не улази у кућу, ако још има устав у ову земљу.

ЕМИН: Хајде, хајде!

ЈОВАНЧЕ: Ама, не мора да буде ништа на силу. Ја могу да идем. Да идем тамо пред онај хан, па кад ко прође, да га питам; је л’ те, молим вас, има л’ неко да познаје Абу Бекира, у овај га харем чекају ноћас да спусте кључ на сиџимку?

ХАНУМЕ: (Скоче све и опколе га). Не, не, не, ако Бога знаш; на послетку, остани мало…

ЈОВАНЧЕ: Е, тако ве ’оћу, децо!

ЂУЛСЕ: Ето, шта нам је направила ова новајлика.

ЈОВАНЧЕ: Па де, нова или стара, ништа лоше није направила. Бре, бре, бре, што је лепотиња! Их, што очи за гледање, што уста за љубљење. Ашкосум, бре, децо! А је ли, море, а јесте ли ви све одистинске женске буле?

ЂУЛСЕ: (Све се смеју). Јесмо.

ЈОВАНЧЕ: Питам, знаш, онако због предострожност, зашто сам и ја имо једну жену булу.

НАЗЛИЈА: Ти си имао жену булу?

ЈОВАНЧЕ: Није ми била одистинска жена. Него, да оставимо то, није за причање. Истину да ви кажем, ето, тако сам ве сањао. Знаш, зими се искупимо у „Шарену механу“ у Јагодину, па мезетишемо џигерицу са бибер, напијемо се онај пусти бермет, Мија свира на дебелу жицу, а Ивка циганка, игра, чочек-ојни, па ни се запали памет; па кад одем кући, те се праћнем на миндерлук и покријем се с јорган преко главе, а ја све неке хареме сањам. И све тако као што ве сад гледам. А је л’ те, колико вас има свега: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7.

ЂУЛСЕ: Има још једна, купио је наш господар пре неки дан, па је данас редуша.

ЈОВАНЧЕ: Са њу десет. Брее, ала је то трошак! Десет кумова и десет стари свата и десет девери и десет проводаџије, 40 бошчалука. (Све се смеју). Што се смејете, тако је.

НАЗЛИЈА: Не знамо ми шта је то што ти говориш.

ЈОВАНЧЕ: Фатам му, знаш, буџет за један харем. А, је А те, децо, па шта радите туј по цео дан? Је л’ играте ајнц, је л’ имате море жур, и подружину женског друштва? Не правите ли кермес? Истина, немојте, ја што сам сад запао међу вас, па после да ми тражите неке добровољне прилоге.

НАЗЛИЈА: Не бој се, можемо те почастити, можемо се пошалити.

ЈОВАНЧЕ: Је л’ може, да се пошалимо? Ако можемо, молим за једно одобрење да могу да те питам, није тебе него ову, није, бре, него ову! (Обрће се на све стране). Ух, брате, све сте лепе, не зна човек на коју да пружи руку. (Све се смеју. Помилује их). Их, што је мекота, кадифа за либаде. Ух, ух, ух, Јованче ми је име, ама Јованча паша да ме зовете. Цео свет што сам прошо не кајем се, не кајем се ни ва кљукање, не кајем се… е, још да отпевамо једну татли харемску песму, па ич за овај свет да не жалим.

НАЗЛИЈА: ’Ајде, Ајше, узми шаркију!

АЈША (Узме шаркију и пева).

Ај, булбул поје,
Булбул поје пред акшам,
Вај, није песма,
Већ је гајле што је сам.

ХОР:

Будер ђузлер имахи,
Ћокте мелек ишахи,
Јактри, јандри, билахи.

АЈША:

Ал’, булбул поје,
А ђул плаче и зумбул,
Вај, дерти моји,
Са тих дерта мре булбул.

ХОР:

Будер ђузлер имахи,
Ћокте мелек ишахи,
Јакри, јандри, билахи.

ЈОВАНЧЕ: Ашкосум! Бре, бре децо, сузе ми наиђоше на очи! Немо тако тужно, дедер, нешто весело.

НАЗЛИЈА: А волиш ли игру?

ЈОВАНЧЕ: Је л’ онако? (Показује прсима и трбухом чочечку игру). Е, то да видим, па да умрем.

ЂУЛСЕ: ’Ајде, Назлија, мусафи? Је, не можемо му одрећи.

НАЗЛИЈА: (Соло).

Чемпрес вити,
Чемпрес поносити,
Ај к’ зи Ајше,
Лепши смо ја и ти.
Ти си зора,
А ја ноћца пуста,
Ај сабах руди,
ја ти љубим уста.
Из пољупца,
Тог се сунце рађа,
Због њега је,
И несрећа слађа.

ХОР:

Не свани зоро, не свани,
Куну те тешки јарани,
Севди сен, севди бен,
Оф, севди, сани, дани.

(Игра чочек).

ЈОВАНЧЕ: (У екстази).

Аман, аман, аман! Их, ди сте, бре, Јагодинци, да ме видите? Ди си сад Буџан, Чурило! Сви, сви, сви! Ди сте, бре, да ме видите, па да ми скинете капу и да ми кажете: „Ашкосум, газда Јованче!“ А ја да ви кажем: Севдах, долдрма, ханума, калдрма, ешек, екмек, отур, бир.

СВИ: (Смеју се).

ЈОВАНЧЕ: Не смејте се, бре, ово ја за мој рачун говорим.

НАЗЛИЈА: (Удари о дланове).

ЕМИН: (Клања се).

НАЗЛИЈА: Реци Мејрем Хануми да није дошао Абу Бекир, али имамо другог мусафира, па нека га по служи.

ЈОВАНЧЕ: Је л’ то та нова?

НАЗЛИЈА: Јесте.

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде баш и њу да видим; ако има јоште нека, и њу зовите, волим све да ве видим.

10.3. 3. ЈУЛИШКА, ПРЕЂАШЊИ

ЈУЛИШКА: (У шалварама као була. Носи послужавник, кад слази Јованчу дрекне и испусти послужавник. Хануме цикну).

ЈОВАНЧЕ: (Још је није познао). Де, бре! Што ме поплаши? (Вуче се за уво).

ЈУЛИШКА: Јованче, црни Јованче!

ЈОВАНЧЕ: (Престрави се и скочи). Ти ли си, бре, Јулишка, тако ти Бога?

ЈУЛИШКА: Дакле, тако

ЈОВАНЧЕ: Шта тако, бре?

ЈУЛИШКА: Откуд ти овде?

ЈОВАНЧЕ: Море, не питај, него шта ћеш ти овде?

ЈУЛИШКА: И ју, није те ни срамота! Продао си ме, па ме још питаш шта ћу овде?

ЈОВАНЧЕ: Ама нисам те продао, него тако!

ЈУЛИШКА: Па каже ми човек, који ме је купио.

ЈОВАНЧЕ: Па зар је ово његов харем?

ЈУЛИШКА: Није, његовог оца.

ЈОВАНЧЕ: Па ако. Ти си, знаш, домаћица жена и научила си тако са озбиљни људи. Него чек, море, да те видим, нисам те ни загледо. Па лепо си се, море, излегла у те шалваре.

ЈУЛИШКА: Допада ти се у харему?

ЈОВАНЧЕ: А теби?

ЈУЛИШКА: Нећу да останем овде?

ЈОВАНЧЕ: Што?

ЈУЛИШКА: Стар је!

ЈОВАНЧЕ: Ко?

ЈУЛИШКА: Па он, господар. Него да ме спасеш одавде.

ЈОВАНЧЕ: Ја ли? Знаш кој’ ће тебе да спасе — онај твој!

ЈУЛИШКА: Кој’ мој?

ЈОВАНЧЕ: Па онај твој, де, онај с ногу. Узео је револвер, па зашто по сокаци и виче: Јали ћу да спасем Јулишку, јали ће крв да легне. Ако ћеш мене ти да слушаш, откачи се ти од мене, зашто близу је Јагодина, и држ’ се ти њега, нећеш се кајати.

ЈУЛИШКА: Али како?

ЈОВАНЧЕ: Море, како! Како ме мене склепташе и двапут оженише. На пут, једанпут, с оног мушког, а једанпут с тебе. Мене ме тад убише американски закони, а њега нека убију персијски. А после још нешто да ти кажем, овде сам ја уписан у обе странке. Чим се сврши криза, која странка да дође, моја ће реч да се једе.

ЈУЛИШКА: Кад би тако било, све би ти опростила: (Булама). Гле, ја на вас и заборавила. А што сте се ви тако разбегле?

ЈОВАНЧЕ: Па ти си их растерала као врапчићи. Да знаш што бесмо удесили један севдах.

ЈУЛИШКА: Одите, одите, слободно, ово је мој девер, па смо се тако изненада срели.

ЈОВАНЧЕ: Јес’, девер сам јој, Бога ми!

10.4. 4. ЧОВЕК И ПРЕЂАШЊИ

ЕМИН: (Утрча). Хануме, хануме, ево га Абу Бекир хоће силом унутра.

СВИ: Ју!

ЈОВАНЧЕ: Е, Јованче, сад бери кожу на шиљак.

ЈУЛИШКА: (Зацени се од смеха). Пусти га, пусти га, нека уђе!

ЈОВАНЧЕ: Море, како пусти га!?

ЧОВЕК: (У персиском оделу, огрнут белим бурнусом). Ја по твојој ријечи, Јулишка!

ЈУЛИШКА: (Смеје се).

ЧОВЕК: (Спази Јованчу). Окле ови овђе?

ЈОВАНЧЕ: (Скочи изненађен). Па ти ли си бре тај Абу Бекир? И јеси ми мустра; што се, бре, направи таква сојтарија?

ЧОВЕК: Зна се моје, а зна се зашта сам ја овђе пош’а, али шта ћеш ти овђе?

ЈОВАНЧЕ: Не брини се за мене, и моје се зна.

ЈУЛИШКА: (Булама). То је мој муж, који је дошао да ме ослободи.

ЈОВАНЧЕ: Јес’, а ја сам му девер!

ЧОВЕК: Чујеш, како ви то мени?

ЈУЛИШКА: (Поверљиво човеку). Прави се тако пред ханумама, иначе ћемо сви изгинути.

(На пољу пуцњи).

НАЗЛИЈА: Ју, шта је то?

ЕМИН: (Дотрчи). Народ иде улицама и напада на куће госпоштине, разбија прозоре, отвара хареме и дере се: доле!

ЈОВАНЧЕ: (Човеку). То су они твоји!

СВИ: Шта ћемо сад?

ЈОВАНЧЕ: Мене да ме слушате! (Емину). Трчи, бре, преко у хан, па ћеш да нађеш у мој кревет нешто живо, црно, личи на тебе. Донеси га овамо. (Емин оде). А ти, (Човеку). ’ајд’ узми за руку ту твоју.

ЧОВЕК: Ама, коју моју, чоче?

ЈУЛИШКА: (Пружи му руку). Па мене, за Бога!

ЧОВЕК: Ма, што ли ће то? (Прихвати руку).

ЈОВАНЧЕ: (Напољу ларма). Море, не питај, треба да те венчам овде пред ови сведоци. Да можете да кажете да сте муж и жена и да сте се фамилијарно склонили од светине.

СВИ: Јест, јест, то је добро.

ЈУЛИШКА: Свако може видети да сам ја једна фамилијарна женска.

ЕМИН: (Донеси дете).

ЈОВАНЧЕ: А ја ћу бити браца.

ДЕТЕ: Тата!

ЈОВАНЧЕ: Ћути ти, бре, утатио се никакав. Сад си нашао да ме зовеш тата.

ЧОВЕК: Ама, да не испадне нешто после па да ми прикачиш то дијете. (На пољу ларма).

ЈОВАНЧЕ: Јок, него сам га донео да се види како смо побегли фамилијарно са жене и децу, па нас овде примили севапа ради. ’Ајде, ’ајде, узми је за руку, немо: после да буде доцкан.

ЧОВЕК: (Узме Јулишку за руку, неповерљиво).

ЈОВАНЧЕ: (Стао за њима као свештеник). Децо моја, пре него што благословим ову заједницу, што рекао поп Пера ајмана, заборавих да вас запитам за вашу драгу жељу и слободну вољу, али зна се да је имате?

ЧОВЕК: Ама, теби је увијек до спрдње.

ЈОВАНЧЕ: Па није, брате мили, кад је весеље, да будемо весели. ’Ајде, море, појте нешто. Појте, слободно, јер и оно напоље ништа није до један маскарлук. Појте!

НАЗЛИЈА: Ако је тако. Али… мени се грло узело од страха… певај ти, Ђулсе!

ЈОВАНЧЕ: Само нешто де се младожења опрашта од младости.

ЂУЛСЕ: (Ајша је прати шаркијом).

Ој, младости, тужни дани,
Још тужније пусте ноћи,
Ој, радости, туго моја.
Исплакане моје очи!

ХОР:

Елиф, алтан де ашмер,
Булбул кафесте инлер,
Бешл ђонимл де сеен ле.
Сенс и ђонинл де кимлер,
Ах, аман, ој, леле,
Дерт ми јари за тебе.

ЈОВАНЧЕ: (Јулишка игра као чочек). Играј, играј и ти, бре! ’Оди да се ижљубиш са брацу твог. (Загрле се и љубе).

ЗАВЕСА

11. Слика десета

Повратак Јованчин с параћинске стране

11.1. Лица

• ЈОВАНЧЕ МИЦИЋ
• ЧОВЕК С НОГОМ
• ЈУЛИШКА
• ДЕТЕ
• ПЕРСА, Јованчина жена
• САВЕТА, Персина комшика
• Г. ТОМА, пензионер
• ПРОФЕСОР
• АПОТЕКАР
• Г. МИКА, телеграфиста,
• Г. СИМА, ветеринар
• ПЕРА КРКА
• НАЦЕ, шегрт
• УЧИТЕЉ
• ПРЕДСЕДНИЦА Женске Подружине
• ПРВА,
  ДРУГА,
  ТРЕЋА,
  ЧЕТВРТА — чланица Женског Друштва
• ПРЕДСЕДНИК Гимнастичког Друштва
• ПРЕДСЕДНИК Стрељачке Дружине
• ПРЕДСЕДНИК Одбора за подизање споменика
• СИМА МУТА
• МИТА БУЉА
• Народ, певачко друштво, свирачи, деца.

Позорница, из прве слике.

11.2. 1. МИКА И ГРАЂАНИ

МИКА: Грађани, окитите своје домове барјацима и изиђите сви у свечаном руху човеку… (Преносе печено јагње).

ГРАЂАНИ: Охо, ох, охохохо! (Сви гледају за јагњетом).

МИКА: Па хоћете ли слушати програм?

ГРАЂАНИ: Чујмо!

МИКА: …у свечаном руху. Програм по коме ће одважни путник бити дочекан од својих грађана ово је: прво: нарочита депутација грађана одлази у Параћин у сретање. Отишли су већ гг. апотекар, Мита Призетко и Стева Цуцоман. (Чита). Друго: путник ће у Параћину сићи с воза и сешће у газда Џуфин фијакер. При појави фијакера на цариградском друму припуцаће три прангије са Ђурђевог Брда.

11.3. 2. УЧИТЕЉ И ПРЕЂАШЊИ

УЧИТЕЉ: (С децом).

Оро кликће са висине,
Ми смо с тобом, српски сине.
Не бој нам се сиви тићу
О, Јованче Мицићу.

МИКА: Пет, пст! Не певајте! Зашто певате, молим вас?

УЧИТЕЉ: Где је по програму одређено место основној школи?

МИКА: С леве стране чаршије, став’те се у сам олук. Али, молим вас, немојте певати на сваком ћошку ту песму. То кад он дође.

УЧИТЕЉ: Е, па да, тако сам и ја ствар разумео. ’Ајде, децо. (Оде).

МИКА: (Наставља). Треће: на знак прангије отпочеће на цркви да звони звоно.

ЈЕДАН МОМАК: (Носи прасе).

ГРАЂАНИ: Ох, ох! охохохо!

МИКА: Па хоћете ли слушати програм?

ГРАЂАНИ: Чујмо!

МИКА: Четврто: пред самим уласком у варош, поздравиће смелога путника г. апотекар Земличка, а Спира Дрекавац предаће му со и хлеб.

СИМА МУТА: (Мутав). А-а-а. ш… ш. ш…то баш апо…апо…текар, зашто ббббббаш он?

ТОМА, Па, јест, што но кажеш, могао је ко други, ето, ти на пример.

СИМА МУТА: Пиппн…а и ја… ја сссссам гр…гр…гр… грађанин ов… ов… ове зе…зе… земље а не ко… ко… ко…

ТОМА: Остави се ти говора, па, брате, можеш да му држиш здравицу на банкету. Ето ти!

МИКА: Молим вас, чујмо даље програм! (Чита). Пето: на уласку у варош газда Јованче…

ПРЕД. СТРЕЉ. ДРУЖИНЕ: (Улази). Молим лепо, ко је аранжер светковине?

МИКА: Ја, господине.

ПРЕДСЕДНИК: Молим, ја у име стрељачког друштва протествујем, зашто нама да се да место после гимнастичког друштва?

МИКА: Па лепо, станите пред гимнастичким друштвом.

ПРЕДСЕДНИК: А, молим вас, треба ли да избацимо плотун кад наиђе газда Јованче?

МИКА: Па свега вас је шесторо.

ПРЕДСЕДНИК: Да, управни одбор.

ТОМА: Али, забога, можете кога погодити?

ПРЕДСЕДНИК: Пуцаћемо у ваздух

МИКА: А хоћете ли погодити у ваздух?

ПРЕДСЕДНИК: А ово су све одабрани стрелци.

МИКА: Па добро, опалите један плотун!

ПРЕДСЕДНИК: Молим, управо три плотуна. То је прописно за почаст. Дакле пред гимнастичким друштвом. (Оде).

МИКА: Ах, господо, ово је страшно. Не могу ни да вам прочитам цео програм до краја. Где сам оно стао Ах, да (Наставља). Пето: на уласку у варош газда Јованче ће сићи с кола, а одатле до куће ићиће пешке, пролазећи кроз шпалир грађанства.

ПРЕДСЕДНИК ОДБОРА: Кој’ ће овде мени да каже, где је одређено место одбору за подизање споменика капетан Кочи?

МИКА: Одбор за споменик? Ја то не разумем.

ПРЕДСЕДНИК: Е, па ја српски кажем.

МИКА: Ја не знам, овде у програму није нигде одређено место.

ПРЕДСЕДНИК: А; зашто молим?

ТОМА: Па, брате, има већ година како тај одбор: постоји и само тражи увек да му се одређује место при парадама, а споменика ни од корова.

ПРЕДСЕДНИК: Споменик није само за то подигнут што нико није дао ни марјаша.

МИКА: Па добро, онда извол’те, молим вас узети место до стрељачке дружине.

ПРЕДСЕДНИК: Добро, збогом. (Оде).

ИКА ЗАМЛАТА: Ух, браћо, ово се спаде с ногу. И то не иде тако, брате, цео округ пао на мене, па сад и ова будалаштина. Начелник чуо да ће да падне па потрчо у Београд; секретар изишао у извиђај, а Ика нека тегли. Молим вас, г. Мико, ја сам дошао да вас питам, хоће ли се на места одборника, који су се напили, одредити други? Ја немам сто руку да стигнем свуда.

МИКА: Одредиће се.

ИКА: И онда, ко је од стране власти позван на вечеру што даје грађанство? Порезник је већ примио позив, а политичке власти још нису добиле.

МИКА: Па то се, забога, само по себи разуме.

ИКА: Знате, ја волим чисту ситуацију. Тако на пример мени није речено: хоћу ли од кога добити за данашњу службу дијурну, јер ово је служба ван вароши, а ствар је приватне природе.

МИКА: То, Бога ми, не знам, то ће вам казати г. апотекар.

ИКА: Е, добро, ја одох дакле на поредак. (Оде).

МИКА: (Чита). Шесто: од пијаце па до куће…

ПРЕДСЕДНИЦА: Молим, г. Мико.

ПРЕДСЕДНИЦА: (Све одједаред говоре). Где је наше место?

МИКА: Молим, чиме могу услужити?

ПРВА ЧЛАНИЦА: Саопштите нам програм.

ДРУГА ЧЛАНИЦА: Ах, забога, говоримо српски.

ТРЕЋА ЧЛАНИЦА: Требало нам је писмено саопштити!

ЧЕТВРТА ЧЛАНИЦА: Морамо по улицама да тражимо одбор!

МИКА: Молем лепо, ја вас не разумем.

ТОМА: Ни ја.

ПРЕДСЕДНИЦА: Реч је знате о нашем месту.

ПРВА ЧЛАНИЦА: Како, забога, не разумете?

ДРУГА ЧЛАНИЦА: Ме нисмо извештене.

ТРЕЋА ЧЛАНИЦА: Што није објављен распоред?

ЧЕТВРТА ЧЛАНИЦА: Тражимо вас од јутрос.

МИКА: Молим лепо, ако је могуће само једна да говори, да бих разумео у чему је ствар.

ПРЕДСЕДНИЦА: Ми смо, молим вас, управа женске подружине. Ја сам председница, али не знам где нам је место?

МИКА: Ах, да, одмах, молим… Женска подружина одмах до „Кола Јахача“.

ПРЕДСЕДНИЦА: До „Кола Јахача“.

МИКА: Између свештенства и „Кола Јахача“.

ПРЕДСЕДНИЦА: Тако, хвала. Збогом! (Оду).

МИКА: Где сам стао, дакле, од пијаце па до куће…

ПРЕД. ГИМН. ДРУШТВА: Господине, ја бих вас молио да нам се каже где је наше место?

МИКА: Гимнастичко Друштво.

ПРЕД. ГИМН. ДРУШТВА: Да, молим вас.

МИКА: Ви сте одмах с леве стране до стрељачке дружине.

ПРЕД. ГИМН. ДРУШТВА: Не разумем зашто с леве стране?

МИКА: Па знате, стрељачка је дружина старија.

ПРЕД. ГИМН. ДРУШТВА: То признајем, али… (Чује се пуцањ прангије).

МИКА: Је л’ то прангија? (Друга прангија груне).

ПРЕД. ГИМН. ДРУШТВА: Јесте.

МИКА: Брзо, брзо, на своје место. (Трећа прангија).

ПРЕД. ГИМН. ДРУШТВА: Мирно! Напред марш! (Одлазе). Један, два, један, два…

МИКА: Кола су на помолу, господо, кола су на помолу. Потеците сви на своја места. (Чују се звона). За мном, за мном сви. Господо, будите храбри! За мном!

11.4. 3. САВЕТА, ПЕРСА И ТОМА БЕЗ ГРАЂАНА

САВЕТА: Е, комшика, нека ти је светло око.

ТОМА: И обиђе човек свет, па то ти је!

ПЕРСА: И колико сам га клела, бојала сам се зло ће проћи. Али, ето, што кажу, има Бога. (Прекрсти се. Звона престају).

ТОМА: Јест, Бога ми, он је. Господе Боже, што се надала светина за њим.

ПЕРСА: (Почела. да плаче).

САВЕТА: Па немој, комшика, доста си плакала! (Чује се „Живео“).

ПЕРСА: Не знам шта ми је, отворило ми се срце, па ми саме сузе иду.

11.5. 4. ЈОВАНЧЕ, ЧОВЕК, ЈУЛИШКА, ГРАЂАНИ, КОРПОРАЦИЈЕ И ПРЕЂАШЊИ

АПОТЕКАР: Места, места, молим места!

ЈОВАНЧЕ: (Долази).

ПЕРСА: Јованче, кућо моја!

ТОМА: А, бре, Јованче, алал ти вера!

СВИ: Живео!

ЈОВАНЧЕ: Је ли све на своме месту?

ПЕРСА: Све, Јованче, све.

ЈОВАНЧЕ: А, јеси ли ти на своме месту?

ПЕРСА: Ето, видиш!

ЈОВАНЧЕ: Е сад, чек, да пољубим и кућу моју. А бре, кућо моја, не те остављам! Ту до Параћин ако макнем и то ћу да се промислим три пут. Па говорите, како сте Од мене не чекајте да ви говорим. Зашто моје је за писање није за говорење. Једну хоћу да вам кажем, цео свет да прођете, Јагодину нигде не можете да нађете. Кад је видо Јагодину из далека, а мене ми сузе наиђоше на, очи, а кад чу прангије и звона и видех светину рекох: ух… не рекох ништа него само ми заигра срце као у јаребице. Па казујте, казујте, јесте ли ми чували кућу, море?

ТОМА: Јесмо, Јованче, као да си сам био.

ЈОВАНЧЕ: И то ви фала, и ја сам се вас сећао на пут, неког овде, неког онде, а кад бех међу црнци падосте ми сви Јагодинци, колико год вас је, на памет.

МИКА: А заборависте да ми се јавите из Буенос Аиреса.

ЈОВАНЧЕ: Јес’, Бога ми, имаш много поздрава из то место, сви тамо питају за тебе.

ПРОФЕСОР: Радознао сам да ми објасните, газда Јованче, правац свога пута. Нарочито бих желео знати где сте пресекли екватор.

ЈОВАНЧЕ: Тај екватор, да знаш, нема га. Слободно га бриши. Цео свет обиђо, а тај екватор не нађо’. Бриши и меридијан, и њега га нигде нема.

ПРОФЕСОР: Па ви сте, забога, морали пресећи екватор, и…

ПЕРСА: А шта ти је то, Јованче, тако ти Бога?

ЈОВАНЧЕ: Које?

ПЕРСА: То дете?

ЈОВАНЧЕ: А, ово је л’?… Па овај… како да ти кажем, Персо, то је дете као и свако друго дете. ’Ајде бре, пољуби руку!

ПЕРСА: Та како као и свако друго дете, црни Јованче!?

ЈОВАНЧЕ: Де, па ти, ако је дете црно, нисам ја црн.

ТОМА: Па добро, Јованче, шта ће ти то дете?

ЈОВАНЧЕ: Ама које дете?

ТОМА: Па то што га водиш за руку.

ЈОВАНЧЕ: Е, де, питај што ће ми! Зар ја знам што ће ми! Тако пристало уз мене, као маче, па се уз пут припитомило.

ПЕРСА: Куку, Јованче, па шта ће ми то?

ЈОВАНЧЕ: Ћути, море, тај ће велику чест и господство: да достигне; зар не видиш да има црн образ? А ако баш нећеш ти, Персо, узеће га онај мој кум, он и онако отвара биоскоп у Пешту, те ће да му треба.

ДЕТЕ: Тата!

ЈОВАНЧЕ: Ћут, бре ешек, после ћеш да једеш! Знаш, црначки се каже „тата“ кад је гладан, а „мама“ кад је жедан.

ЧОВЕК: Ама слушај, куме, чиниш ми неправду. Пола сата стојимо овђе ка сирочад; а не упознајеш ме са твојима.

ЈОВАНЧЕ: А. Јест, Бога ми, мал’ не заборавих. Персо, ово је наш кум и кумица. Заручио сам их у Цариград, у грчку цркву. Тамо сам ги заручио, а овде је остало да ги венчамо. Ја кум, г. Тома стари сват. (Тома се нећка). Немој, г. Томо, ту вољу да ми квариш…, та ћеш да будеш стари сват, а, г. Мико, ти ћеш да будеш девер.

СВИ: Живео кум!

ЧОВЕК: Хвала ви, браћо!

ТОМА: А онај, како беше име куму?

ЈОВАНЧЕ: Истина, како ти беше име?

ЧОВЕК: Зар не знаш, побогу брате?

ЈОВАНЧЕ: Цео свет обиђосмо, а ја те никад не запита како ти је име.

ЧОВЕК: Хи, побогу брате! А да моје име ће се у пјесме појат, а ти…

МИКА: Дозволите да вам се као браца представим. Охо, ми се знамо…

ЈУЛИШКА: Ви се варате.

МИКА: Овде у Јагодини. „Шарена механа“… пре две године…

ЈУЛИШКА: То је могла бити моја сестра. Она много личи на мене. (На само). Немојте ми убити срећу. Грех је убити девојачку срећу.

ПЕРСА: Забога још смо на ногама, а не послужих вас слатко и воду.

ЈОВАНЧЕ: Персо, ћуран ли је то што мирише?

ПЕРСА: Јесте.

ЈОВАНЧЕ: На подварак?

ПЕРСА: Јест.

ЈОВАНЧЕ: Ја нећу слатко и воду, то послужи кума, а мени одма: да ми даш један батак! (Чује се музика).

НАЦЕ: (Раздере се). Луминација, газда, луминација!

ЈОВАНЧЕ: Де, бре, што се дереш!

НАРОД: Живео!

ЈОВАНЧЕ: Шта је то па сад?

АПОТЕКАР: Извол’те, газда Јованче. Грађанство је дошло да вас води на банкет, који се у вашу част приређује, на коме ћете ви председавати.

ЈОВАНЧЕ: Не, само да не председавам!

НАРОД: Живео газда Јованче!

ЈОВАНЧЕ: ’Ајде, Персо, обуци либаде, па ’ајде на банкет. Одрежи један батак па дај на оно црно арапче нека изеде, да не виче више „тата“, и намести нека спава с Нацета, а ти ’ајде.

НАРОД: Живео!

ЈОВАНЧЕ: Браћо, ја се предајем, ’ајд’, у име Божје, сад на јагодинско кљукање.

ЗАВЕСА