Имала је српска књижевност пред крај 19. века и звучне песнике и зреле прозаисте, али није имала пунијих ни брујнијих жица за гласан смех ни потпунијих писаца за категорију хумора. Свима писцима — са изузетком Бранислава Нушића — који су улазили и у област хумора он је био некад само узгредан посао, некад само случајно расположење, па се Јаков Игњатовић, Змај, Глишић, тешко могу узети као утицајни претходници или незаобилазни путокази једном тако специфичном дару и једном тако особеном писцу какав је Стеван Сремац. Он је могао волети своје претходнике, и волео их је, али ако се на некога угледао, онда то нису били они, већ најпре Руси — Гогољ, Тургењев, Шчедрин, извесно мање Енглези — Текери, Дикенс, Филдинг, неизвесније други.
Писац пуне личне физиономије и изразито зрелог рељефа, упечатљив личним врлинама и отворен личним манама, Стеван Сремац је, за време у коме се јавио и за прилике у којима је деловао, појава књижевне оригиналности. Кад се то каже за једног писца, кад се то може заслужено и непоречено да веже за звук имена и дела, кад је то неоспоран саставни део истинске чари његове животно обојене прозе и чинилац њене трајност, онда је то случај леп и редак. А то баш и јест случај Стевана Сремца, у целовитом склопу наглог успеха при појави, широке популарности за живота и књижевне привлачности после смрти. Прошло је већ шест и по деценија од Сремчеве смрти, а његове приповетке и романи издржали су тешку и необманвљиву пробу времена, иако са местимично потамнелим сјајем и угаслом свежином. Из друге половине 19. века, из његових историјски значајних деценија, Сремчево дело извело је један свет аутентичног животног даха, присних људских ликова и незаборавног колорита. И ма колико да се удаљујемо од њега као сведока једног неповратног времена, он нас још увек разгаљује ведринама својих духовних расположења, он нам још увек говори гласовима блиских познаника, он нам још увек нуди сачуване остатке своје безазлене лепоте. Тај свет, чије корене снага и чије облике живота сада већ сагледамо историјски, у временској димензији која дохвата разговетну и блиску, али већ завршену и неумитно ишчезлу прошлост, још пружа чврсте мостове за нашу духовну радозналост.
Међутим, узалудно би било тражити у томе свету, јединственом само повремену, целовитост духа и менталитета, или нарави и осећања. У делу Стевана Сремца његову нејединственост обележавају већ и три историјско-географска спецификована појма: Војводина, Београд са ужом Србијом и Ниш. У тренутку кад им Сремац прилази, то нису само три одређена вида живота већ и три ментално и друштвено различите структуре. Војводина, са успореним темпом живота и стешњеним видицима свога самозадовољства, то је засебан менталитет и психологија; Београд, са брзим ритмом друштвених превирања и скоковитим обртима политичких борби, уз паланку као корелатив, то је други менталитет и друга психологија; а Ниш, са својим прелазним карактером новоослобођеног места, трећи је менталитет и психологија. У суштини то су различити степени цивилизације и културе, па је из различитости облика њиховог живота још дуг и вијугав пут до усклађивања у национално и друштвено јединство етнички зрелијег организма. Прилагодљив и духовно гибак да као писац проникне у структурално различите друштвене чиниоце — у једној средини, војвођанској, статичне, у другим двема, београдској и нишкој, динамичне и преображајне — Стеван Сремац се према њима и различито одређивао: некад је био раздраган песник, некад веродостојан хроничар, а некад једак сатиричар.
Шта је одлучивало? Исходишта и односи. Војводина, родни крај, остављена рано, одблескивала се цетињским сећањима, широка, мирно укотвљена у простору, незаборавна и незаборављива, па је над њом, над њеним наравима и ликовима — од доконих попова до безлобних лопова — лебдела хумористичка симпатија и идиличка позлата. Ниш је дивно одговарао Сремчевој интимној, дубоко увреженој наклоности ка оријенталном амбијенту, патријархалним односима и севдалијским темпераментима, па је „шарене слике“ нишког живота запљуснуо талас поетског надахнућа. Београд и србијанска паланка — то је првенствено политичка обојеност живота, то је неизбежан сусрет са „новим људима“, социјалистички опредељеним Марковићевим присталицама, као и скоројевићима разних врста, па је из тога сусрета избијао гнев двојаког сатиричара: једног чији су сатирични плотуни потпуни промашаји увек кад су усмерени на Светозара Марковића и Васу Пелагића, и другога, са пуним потоцима кад је мета аривистички тип Вукадина, или лицемерни тип Сибина Сибиновића, или паразитски тип Петронија.
Промашаји су били последице Сремчеве политичке доследности. Она је била рђаво усмерена, извирала је из погрешних схватања, изграђивала се на заблудама, па се њена снага напразно трошила. На политичку оријентацију пресудно је утицао ујак Јован Ђорђевић, али је доследна одбрана либералских начела и позиција била лична ствар Стевана Сремца. Један од виђених првака Либералне странке, угледан и заслужан по свом раду најпре у Војводини, потом и у Србији, Јован Ђорђевић је помогао нећаку на најплеменитији начин, заменивши му рано изгубљене родитеље. Ујаку је нећак имао да захвали на спокојном школовању, на обезбеђеном уласку у чиновничку сигурност, на моћном и искреном покровитељству под чијим сводом су животни видици били чврсти и обасјани, али је сматрао да се одуживање дуга не може ограничити само на рођачку и људску захвалност него се мора посведочити и потпуном оданошћу политичким, националним, друштвеним уверењима незаменљивог узора. Из те неограничене, апсолутне привржености никла су многа Сремчева опредељења, међусобно чврсто повезана; из ње, међутим, потицале су и неке личне особине. Ујаковим стопама Сремац је постао либерал у политици, традиционалиста у историји, конзервативан у схватањима и искључив у поступцима: обојица су волела породичну атмосферу а остала нежење. То цркварско, традиционалистичко, историзмом храњено и илузионизмом подизане васпитање водило је правце у одрицање социјалистичких идеја Светозара Марковића. И кад се једном, на Великој школи, већ нашао међу Марковићевим противницима, Стеван Сремац је то остао докраја, упорно, неколебљиво. Ако су схватања била конзервативна а борба странпутична, његовој доследности не може се порећи искреност подстицаја и унутрашња чврстина.
Али, у овом случају верност усвојеним национално-политичким принципима сусретала се са изневеравањем властитог уметничког дара. догађала се једна занимљива појава: чим би Стеван Сремац управљао оштрицу свога незадовољства према носиоцима нових идеја, његов дух би губио своје одлике а стваралачки метод своју сигурност, па му је хумор прелазио у карикатуру, а сатира у памфлет. Отуда су приповетке са антисоцијалистичким акцентима и антимарковићевском и антипелагићевском тенденцијом неуспеле: то је случај са Ecce homo!, Злим подаником, Максимом, али подједнако и са „Лимунацијом“ у селу, рађеној са нескривеним амбицијама. Оне су се могле допадати једино политичким истомишљеницима; и њима, међутим, не као књижевност, но као средства политичке борбе. Матош је и сам увидео колико је био каприциозан и неодмерен кад је 1896. у приказу рекао за „Лимунацију“ у селу да је најбоља књига године, па је то, доцније, 1906, у есеју поводом Сремчеве смрти, поправио: „Сатира на социјализам, Лимунација, нема ни комичне снаге Вукадинових пустоловина.“ Већ су савременици имали сажаљив поглед на очевидно промашена дела толико популарног писца. Одмерени и трезвени Андра Николић одлучно је оспоравао књижевну вредност „Лимунације“ у селу: „Приповетка она не може се, као нпр. ранији рад истога г. писца (Ивкова слава), прибројити у лепу књижевност, тј. у уметност која у пространој области човекове душе налази градива за уметничку обраду.“ Тај Николићев суд из 1896. примамо и данас у његовом битном значењу.
Сремац је варирао лик учитеља, носиоца „нове науке“, развијајући његове особине и дајући му све јаче акценте памфлета, па је он од „силуете“ у Ecce homo! преко „троглаве силуете“ у Максиму нарастао до изузетних димензија невероватног и пустопашног занесењака, трагикомичног фанатика Срете у „Лимунацији“ у селу. Свагде, међутим, тај лик је требало да буде истовремено веродостојан сведок и убедљив тужилац, у дијалектичкој вези узрока и последице: сведок неприродних односа и неодржљивих схватања, а тужилац посредно, својим наопаким поступцима и рушилачком улогом. Али тај лик, ма колико растао у димензијама и деловао у све новијим ситуацијама, никако није постајао стварнији, него обратно: у тежњи да што јаче истакне његове негативне особине, његову духовну и друштвену несагласност са карактером свога позива и са друштвеноморалним здрављем средине коју треба да револуционише, Сремац га је све више водио у конструкцију, у фикцију, све више га одвајао од стварност губећи тиме најмоћније полуге свога метода, и уместо израза стварао гримасу, уместо уверљивог лика недејствену карикатуру. Те приповетке су биле политичке полемике, таквом њихову карактеру све је било подређено: некритична глорификација села и жучно хиперболисање мана смрзнутог лика. И у једном и у другом. смеру Сремац је грубо претерао, па је у идилизацији србијанског села отишао много даље од Лазаревића и Веселиновића, а у оптужби учитеља превазишао Лазаревића до мере нестварности. Отуда је тај вид сатире његов највећи књижевни успех и најљући идеолошки пораз.
Ипак, Сремац је био сатиричар. И био је то у степену нижем од своје хумористичке мере, али вишем од узгредног колосека. Кад је његова сатира улазила у основне токове савременог живота, кад је продирала у дубљу слојевитост менталне и социјалне структуре, онда је сигурно разоткривала и успешно интервенисала. Могао је такав тренутак представљати само скицу за лик и само оквир за процес, а да се ипак прожме језгровитим соком и испуни животним дахом. Своју критичку тенденцију, своју сатиричку тежњу Сремац је и непосредно изразио у образложењу побуде за писање приповетке Чича Јордан: „Неправду овога света гледао је долепотписани да исправи овом малом сличицом о чича-Јордану.“ То је извесно. Портре чича-Јорданов рађен је са топлом симпатијом пишчевом. Тај добродушни, племенити, широкогруди ашчија и баштованџија бојен је цртама људске топлине и човекољубивости па не делује несимпатично чак ни у сцени кад његове јогунасте и заостале верске предрасуде врше притисак на напредна схватања сиромашног ђака; додајмо: писац је желео да и у том малом окршају конзервативни Јордан буде великодушан победилац, а млади марковићевац побеђен готово до убеђености. Јордан је уметнички жив лик; његова пластика је снажна, делотворна, упечатљива. Али та пластика постаје уметнички најживља баш онда кад се Јорданова људска топлина судари са прорачунатим, хладним, суровим цинизмом господина Петронија, „чиновника вишег положаја с великом платом“. У епизодној личности Петронија, једног новог Милана Наранџића, али рафинованијег и препреденијег, ухваћене су суштинске црте и погонске снаге сировог и безобзирног каријеризма. Док је каријера практиканта Вукадина сасвим развијена, обухватна и аналитички продорна карактеролошка студија, дотле је каријера практиканта Петронија још само клица са могућностима и са тежњом за доцнији раст, али и таква већ обојена сатиричном горчином над појавом сурове, израбљивачке, аморалне бирократије. Од варалице наситно до лихвара накрупно, или од сиротог ђака који се прехрањује више туђом добротом но властитом зарадом, преко чиновника са великим циљем ловљења богате миражџике, до цивилизованог пљачкаша, Петроније је само тачно уочена, само прецизно фиксирана појава, али социјално изразита и књижевно упечатљива.
На рубу хумора његов чест пратилац са упоредним дејством и у упоредном току, сатира је у Сремчеву тексту кадшто нетражена, спонтана, природно условљена самом животном материјом. Понекад је читалац у дилеми шта је претежније: хумор или сатира? Шта је Путујуће друштво? Сигурно приповетка са наглашеним хумористичним карактером. Већ на самом почетку свога књижевног рада, у Ивковој слави, Сремац је у живом, изврсном лику Светислава изразио своје симпатије према путујућим глумцима. У Путујућем друштву он је за своју симпатију имао знатно повољнију шансу: ту је читава дружина, привлачна, изразита, шаролика. И приповетка је слика једног кратког животног периода дружине, периода у коме се ретроспективно показује цео карактер тога луталачког живота и пластично осветљују ликови глумца-боема, Тоше Теткиног, Тоше Кицоша, Милорада Петровића и других. Атмосфера специфичне друштвене средине, специфичан менталитет и издвојене наклоности људи који свакидашњу прозу живота замењују врелим уметничким заносом, увек безбрижним и сиротињским, а често гладним и паћеничким, има у приповеци веродостојност времена, догађаја и ликова. Но приповетка је истовремено и сусрет између уметничких стремљења и примитивизма паланке, овде Власотинаца, али без потребе да се они издвајају. И у томе сусрету, док још делује основни хумористички тон, њега превазилази, њега потискује звук и дух непосредне оптужбе, горчином преливене ироније и неизбежне сатире. Та паланка у којој ће се културни развој посведочавати употребом кифли и земичака, у којој је пискарало и дивљи „адвокат“ Жика „сила не само за Власотинце него и за Лесковац и за околину“, па „на бранику својих грађанских права“ брани свет од позоришта, та паланка у којој општински чиновници питају да ли ће добити дијурну за дангубу у позоришту, та паланка са лихваром ћир-Мантом, тврдицама и букачима, гурманлуком и пасјалуком, са културним потребама сведеним на панораму и уличне мечкаре, тужна је слика заосталости и ускости, духовне пустоши и друштвене неразвијености. Коначна победа глумачке досетљивости над мртвим морем примитивизма није више у склопу хумористичке приповетке већ нечег другог, дубљег и битнијег, што је и веродостојна хроника и убедљиве слика, али и права сатира. На тренутак она прошири личну досетку и узгредно запажање до оштрине критичког суда и оквира садржајнијег акцента: „Иако се у Србији живи и ради без плана, ипак су нам зато кафане и механе по плану…“ У Србији слободији.
Горча је реч у „Чесној старини!…“ Уз име и каријеру Сибина Сибиновића писац је наређао звучне ознаке у којима се карактеристика личности степенује неумитном оштрином и прецизном сликовитошћу: газда, ћифта, гусеница, паразит, стипса. Све је то у једном човеку и сав је он завезан у мртав чвор изобличености, изопачености. То су жалосне заставе једне мрачне репутације. За данашњег читаоца отпадају асоцијације на лако препознатљиву политичку странку или на познати лик „ретког човека у свом фаху и у свом крају“, лик у коме су сједињени политички полтрон, морални лицемер и економски паук; остају само функција и дејство књижевних чинилаца. По њима, тај Сибинов пут од гуњчета до газдачког капута, од немаштине до богатства, од аргатлука до зеленашења, од немоћи до моћи, од савијене шије до гласног угледа, престаје бити процес личног, појединачног развоја и прима црте и карактеристике општости. Сремац сатиричар издиже се ту над интересе политичког приврженика и Сибинов лик је виши од мете за хумористичке досетке и ироничне жаоке. Продирући у унутрашњи процес Сибинова грађанског раста, Сремац је утврдио битне елементе једног социјалног и моралног механизма тадашњег живота Србије, елементе који су замрачена реалност једног животног угла.
Најгорча је реч у Вукадину. То је давно примећено. „Каријера практиканта Вукадина“, како је Сремац првобитно назвао своје дело при појави у Бранковом колу, далеко прелази обале свога друштвеног тока. Зрелим људским рељефом Вукадин се не зауставља само у границама лика него носи црте општости, постаје симбол и појам, одређује се до пуног и прецизног смисла вукадиновштине. За малу Србију, за њене опсеге и односе, вукадиновштина је функционалан смисао у истој мери у којој је то чичиковштина или обломовштина у већој земљи и од већих писаца. Симбол и појам вукадиновштине, међутим, не извиру само из лика. Вукадин је не само целовитост опсега једног лика него и историја једне каријере, историја и слика једног друштвеног процеса, а још шире — историја и слика ментално-моралне и друштвено-политичке структуре србијанске паланке и делимично Београда. Генетички корени Вукадинови воде у густо помешани слој патријархалности и хајдучије; није историјска древност но дохватљива прошлост Вукадинова претка, прадеда-имењака Вукадина, „за кога се запамтило и причало како је зими лепо гудио уз гусле, а лети пресретао путнике и трговце на друму“. Ни Вукадинов отац није одмакао од тога схватања друштвених норми и тога органског јединства хајдука и домаћина. Гусларска традиција чува легендарни звук јунаштва Старине Новака и лепоте Грујице Новаковића, а под раскошним сводом легенде горштачки дух сиротиње, Вујадина који „крпи лику на опуту“ и других једнаких, и још не разликује појам домаће власти од некадашње турске окупаторске. Село је ту право хајдучко гнездо, треште још друмови од пушака при нападима на дилижансе, нестају трговци са робом и новцем, хајдучија је још у моралном кодексу сељака природна и часна појава. Затвор и робија се поистовећују или са ропством туђину или са служењем држави; још нема призвука нечасности у тој појави. Вујадинов идеал врховног благостања, највише части и сласти животне, оличен је у пандурској служби: „Служба таква таман је створена за један народ који нема великих амбиција нити воли велика напрезања.“ Ако му је отац намењивао службу нерадника који дере државу, пропали ђак Јовица Чапкун сладио је Вукадину позив адвоката да дере сељака.
Паланачке шеретлуке и мајсторије, трговину са системом ситног варања и грубих односа, празан, у материјалне похлепе уоквирен и на основне потребе сведен живот ћифтица по паланкама, Сремац је осветлио само као декор у коме хајдучки потомак Вукадин оштри своје способности за скок навише, у виши друштвени слој. Прелаз из сељачке класе у буржоаску, из голе сиротиње у сито богатство, не иде ни линијом малограђанских покондирених тежњи Стеријине Јелице и Феме за ноблесом и Сремчеве Меланије за финоћом, нити се врши средствима и поступцима постепеног, упорног освајања горњих друштвених пречага. Вукадин је остао у суштини мешавина хајдука и шерета, спој дивљине и површне, неасимиловане цивилизације, српски Баја Гање и балкански скоројевић. Његови почеци у трговини и у школи су добри, али његова природа не допушта да се истраје на путу систематског рада и постепеног развоја. За његове нагоне хајдучке халапљивости потребни су ризични прескоци са оштријим успоном. Докле? До пречаге ђумругџије. На њој су остварени сви најинтимнији Вукадинови снови и отворене најшире могућности спокојног и лагодног живота. Некадашњи друмски хајдук готово се неосетно претворио у законом повлашћеног израбљивача, подмитљиваца, лихвара. Његови преци су пушком непосредно отимали од државе — њихов потомак чини то сад пером. Нагон је остао исти: променила су се средства. У томе је спољашња, привидна ознака процеса цивилизовања и култивисања. Под привидним плаштом те промене у човеку са каквом-таквом школом, чиновника и друштвено свеснијег бића, увек господује сиров нагон несоцијалног пљачкаша. Врхунском циљу ђумругџије подређени су сви мотиви Вукадинових поступака: женидба, политичко камелеонство, гажење освештаних начела, ситне и крупне преваре, лаж.
Али то што такав бескичмењак дође у прилику да постане јунак једне ситуације, означава не само плиткоћу културног слоја него и прави апсурд у преображају појмова. На леђима „неукротивог чудовишта“, магарца Буцефалоса, Вукадин је стигао на врхунац своје каријере: пут до славе и признања води преко циркуске арене. Кад на крају дела зазвуче рески тонови изврнутог смисла културе, онда сатира постаје дејствена до продирања у саму срж једног друштвеног построја. Као слика, као уметничка кристализација, она потврђује један доживљај света: између Змајеве Јутутуније и Домановићеве Страдије, између сликовитог симбола и крилате алегорије, постојала је и трећа визија Србије, Сремчева, сва стварна и сва сумором осенчена, црвоточан брод друштвене заосталости на узнемиреним таласима историјских мена. На том броду и Вукадин је један од малих кормилара, један од многобројних који га својим личним пороцима воде на подводне стене. У концепцији Сремчевој, а по фином осећању мере, Вукадин је лик који тек улази у шири опсег и у ширу перспективу привидне метаморфозе: ђумругџија није више одметник од закона као некадашњи хајдук; он закон потчињава себи, прилагођује га, вара, изиграва, у суштини га повређује и крши, али га споља узима као заштитни огртач испод којега прикрива оружје и средства свога система преваре. Од непосредне супротстављености примитивна до рафиноване злоупотребе половично школованог лакташа — то је историјска смена генерација, друштвени структуралан преображај, морално тапкање и застајање у низинама и уским видицима ситног капиталисања, културно наличје полуинтелигенције. Вукадин је, тако, један лични лелек и прекор, а и обрачун пишчев са талогом насртљивог и циничног аривизма, и један аналитички пресек времена и средине.
Србија је у Сремчевом виђењу у много чему и друкчија не само од оне слике која је у сатиричној пројекцији него и од виђења претежног дела савременика. Од њих се Сремац разликује својим темпераментом, својим схватањем света и својим књижевним наклоностима. Разлике потичу из овог елемента његова књижевног дара којим ће се пластично и уверљиво обележити његова особеност. Већ је Матош означио да је Сремац „комичан реалист“ и „бољи хуморист но сатирик“. То су Сремчеве пресудно утицајне особине. Природа хумористе му је наметала своје законе: мала досетка је понекад гутала и загушивала велику тему и у животној материји од које су могле настати крупне фреске он је хватао и из ње излучивао само ситну варницу духа. Шта је све жртвовао при томе? Има једна Сремчева приповетка, мало оцењена, мало истицана као успео текст. Међутим, она је врло занимљива баш по раскршћу пишчевих интимних стваралачких наклоности. Приповетка је Нова година, са насловом који је поента радње, поента сасвим безначајна у односу на увод који припрема завршну сцену. Од пет глава приповетке прве три су посвећене лику газда-Тасином, четврта је сцена и атмосфера кафане, а пета у тражењу и фиксирању комичног ефекта. У те прве три главе је лик зеленаша, настао у основним обележјима после Глишића, али синтетизовањем појаве у симбол и метафору паука пет година пре појаве Ћипиковог романа. Газда Таса, богаташ „озлоглашен са свога кајишарлука“, овде је не само човек који „гледа себе и свој интерес“ него већ и носилац једнога појма означеног глаголом: интересира је овде настало не од интересовања но од интереса. Његов дућан, полупразан, више као канцеларија, поприште је сурове борбе лихвара и његових жртава. По Сремцу је слика мучна и непријатна: „У том и таквом дућану газда Таса је изгледао као какав матори велики наук, дућан му изгледао као паучина, а они многи посетиоци, већином чиновници, као муве које саме улећу у паучину, тужно зује и копрцају се и уплећу се да се више никад не искобељају из те паучине.“
Сви су реквизити, дакле, и сви чиниоци процеса који ће Ћипико ставити у први план свога романа, садржани и овде, али неразвијени и уситњени. Но атмосфера дућана, са четири касе и, особито, са разговорима Тасиним при којима су му саговорници заложене ствари и менице, то је већ шира основа једне мрачне психолошке и друштвене појаве. Ипак, Сремцу, превасходном хумористи, то је колосек узгредног значења; њега привлачи не толико један друштвени чинилац времена колико једна комична сцена у којој ће се жртва осветити. У петој глави ће Мика поштар, коме је газда Таса двапут наплатио дуг и поводом кога је у ранијој глави испреден фини дијалог, варничав, сав од духа и досетке, сав у наредној пошалици и кафанској лежерности, најзад дочекати свој тренутак. Поноћни мрак при дочеку Нове године постаје његова велика шанса да са три ударца штапом направи три чворуге на глави газда-Тасиној. То је цела одмазда: прилично вулгарна, сирова, груба. За Сремца је то шанса да вулгарну сцену развије у комику: „Све постаде споредно, а газда-Тасина глава главно; и сви заборавите чворуге и само хвалише издржљивост газда-Тасине главе.“ Комично је, уистину, глумљено саучешће гостију, њихови савети Таси да лечи главу кељом и купусом, њихова журба да то брзо учини, јер иначе може „отићи као јелен трогодишњак“. Тако је једна сатирична материја, које је дубља и карактеристичнија ознака времена, сведена на кратак лет комичне варнице.
Други случај је још изразитији. Тема је друкчија: према ранијој друштвеној сад је у питању национална појава, етничко чистунство, па и надгорњавање. То је однос неких слојева тадашње Србије према људима „из прека“, „пречанима“, уз које приањају и погрдни називи: „шојка“, „Шваба“. Та појава је код једних стварала драму, код других деловала као позив на начелан обрачун, код трећих јачала поимање моралне обавезе за тражењем и истицањем истине. У својој инструктивној и научно обавештеној расправи Једна полемика Драгише Станојевића и Мите Ценића1 Милош Јовановић указује на екстремна уверења и судове још и у деветој деценији прошлога века. Ценићевим категоричним пресудама о потпуној пропасти свих националних вредности војвођанских Срба, којима је остало још само право да носе српско име, жестоко и разложно се супротставио речити и даровити Драгиша Станојевић.
Писци су друкчије одговарали на ту појаву. Стерија, понижен и увређен, одговорио је одласком из Србије. Лаза Лазаревић је одговорио боље и лепше: упечатљивом и топлом приповетком У добри час хајдуци!, која је глорификација јунаштва војвођанског Србина, а тиме и плодоносно развејавање предрасуда о „Швабама“. То што је био предмет Лазаревићеве приповетке 1880, Стеван Сремац је након скоро две и по деценије, 1904, видео друкчије, из другог угла, са другим мерилима и осећањима. У приповеци Јунак дана или „његов дан“, где се у наслову колеба око тога шта боље и синтетичније одговара смислу догађаја и ситуације у тексту, његов Паја Пајдак, Банаћанин у Србији, побеђује у спору са Спасом Стипсом досетком о супи. Паја Пајдак се поноси супом као што се други поносе јунаштвом, или лепотом, или изузетним даром. Супа је овде симбол више цивилизације, или бар отменијих навика. Тако се један неразуман сукоб и понижавајући неспоразум сведе код Сремца на безазлену кулинарску шалу.
Само, да ли је то и непремостива естетска слабост Стевана Сремца? Или: остаје ли он у целокупности свога књижевнога дела тако једнострано оријентисан?
Кад се данас посматрају поменуте, већ подоста заборављене приповетке, онда се неодољиво наметне утисак о превази хумористичког дара и жанра, о књижевном суштаству пишчеве природе, о елементима који нису подређени тренутку. Онај дијалог у кафани из приповетке Нова година готово да је антологијски пример спонтаног, неусиљеног, природног, једрог, баш и кафанског хумора. Друштво је нашло погодну мету за своје ироничне стрелице: оно као да сажаљева и теши Мику поштара, а заправо се издашно подсмева и Микиној бескрајној наивности, или и лакомислености како га карактерише писац, и газда-Тасиној похлепи за новцем, обојицу је супротставило у изразитом, сликовитом, гротескном односу. Газда Таса очевидно долази у кафану ради шансе да нађе дукат у крофни. Друштво, међутим, знајући за невољу Микину што је двапут платио дуг Таси, искоришћује прилику за обилату шалу:
— Ама, то канда тебе тражи газда Таса?
— А што ја? Што ка̂ бајаги ја? Што ка̂ бајаги због мене дошао?… Зар сам само ја?
— Да није дошао да ти и по трећи пут наплати један исти дуг?
— Па доста је двапут! — вели кафеџија. — Ако је и кајишар и зајмодавац, а оно је опет ваљда хришћанин.
— И ти, богати, Истина платио и по други пут чуди се Васа телеграфиста Мики поштару. — Ја вала не би’!
— Не би’, разуме се: јер ти онај не би ни позајмио — одговара му осорљиво Мика.
— Буди бог с нама! — крсти се један. — А кад је то било? Да ниси био малолетан кад те је тако могао?
— Море, како малолетан! Било лане у јесен — вели Васа телеграфиста. — Био матор коњ ко̂ и вечерас што је. Питај ти мене, ја знам све, колеге смо…
Све кулминира у тобожњој одбрани газда-Тасиној који уверава да је од Мике мука и једанпут наплатити, а камоли двапут. Та четврта глава приповетке и она пета, са преносом теме у другу област када се забашуре и забораве ударци по глави газда-Тасиној, па легендарна издржљивост главе постане предмет хвале и дивљења — у ствари су тежиште текста и радње. Слично је и са приповетком Јунак дана или „његов дан“ где је тон, вербална, наивна, ситна игра ситног човека у Пајдаковом писму основни хумористички ефекат. У обе приповетке основа је широка, јер и у једном и у другом случају полази од крупнијих савремених друштвених и политичких појава, у обе се та основа запоставља ради комичних ефеката, али писац није ни ишао за оквирима но за хумористичким ситуацијама. Ако је овде посведочавао само битну црту свога књижевног дара, он је у целокупном обухвату свога дела знатно и значајно проширио и продубио своје виђење Србије и Војводине, обогаћујући властиту слику времена и света у њему до пуног уметничког рељефа.
Слика Београда у Сремчевом делу занимљива је првенствено по аутентичности сведочења. Да нема Кир Гераса и неких мањих приповедака, фељтона и цртица, та слика била би прилично једнострана. И са̂м боем, кафански човек, привикао кафанској „клими“ по својим личним наклоностима и потребама, али и по погодности да у тој средини налази и проучава различите личности, доцније носиоце својих приповедака, Сремац је Београд гледао више кроз дим и шаренило кафане но кроз бистар ваздух улице и интимну атмосферу породице. Многи његови ликови добивају свој најпунији рељеф у кафанском друштву, у алкохоличарској измаглици и привидима личне неспутаности. Њихов број је прилично велик, шаролик, изразит: непоправљиви алкохоличари капетан Марјан, обућар Нацко, молер Микица, телеграфиста Вића, утопили су своје снове у варљиве винске заносе и каналисали своје животне токове добровољним подређивањем и робовањем страсти; други, карташи — од професионална Ике Силе до безазленог Јове Ватре —, бекрије као Арса бандиста, лакрдијаши, наклапала, нерадници, цео један свет занатлија и чиновника, трговаца и пензионера, надри-адвоката и посредника, официра и путника, припадника свих сталежа и носилаца разних индивидуалитета, употпуњују пластику кафанске слике до упечатљиве целовитости. Сремац је ипак понекад остављао кафану да би на периферији посматрао један други свет, сиромашан и отворен, у свакодневној борби против немаштине и свакидашњој одбрани голог опстанка. Тај свет му је, међутим, био даљи, и отуда из њега није изникао ниједан снажнији лик.
Најдубљи продор у друштвена превирања Београда и најпотпуније осветљење историјско-економског процеса Сремац је остварио у студиозној приповеци Кир Герас. Мада је штампана 1903 — у времену кад је Сремац већ дао своја најзначајнија дела — ова приповетка је мешавина нарације и расправе. У њој, нарочито у уводним главама, историчар делује упоредо са приповедачем: у тим главама претежу историјски подаци, па писац, као ретко где, сасвим прецизно одређује и време кад је Герас дошао у Србију — „у четвртој десетини прошлог века, тек што је установљен ђумрук и карантин у Алексинцу“. Сремац је у приповеци пратио двоструки процес: један спољашњи, етничко-такмичарски, изражен у економским сударима и сукобима српско-грчким, и други, унутрашњи процес смене генерација код Грка, изражен као „сукоб између два правца, двојаких васпитања, сукоб две културе“. Капиталистички успон Герасов, са свим аскетским пречагама изузетне дисциплине, уверљив је и као временска хроника и као психолошки портре. Та уверљивост траје, међутим, само до коначног пада и повлачења Герасовог. Све оно што после води филмском хепи-енду, неочекиваном и срећном васкрсу Герасову, у ствари је уступак провидној и слабо мотивисаној тенденцији моралног тријумфа. Сремац је ту не само пореметио психолошко-друштвену веродостојност него и знатно умањио уметничку вредност своје приповетке. Неки њени чиниоци — хумор, иронија, пуноћа Герасова лика, пластика извесних ситуација (Герасова вечера, Герас и мачак), обиље свежих фигура, функционални, органски у текст уткани, духу ситуације саображени дијалози — дају овој прози, и поред осетне развучености, трајнији значај и виши степен, Војводина улази у Сремчево књижевно дело са мало тема: један спев, Бал у Елемиру или човеково трагедија, без књижевне вредности, намењен породичном саобраћају; једна приповетка, Аца Грозница, и један роман, Поп Ћира и поп Спира. Мало? За Војвођанина да. За писца који се већ у детињству растао с родним крајем заувек — не. Ако је тај удео количински мален, слика живота је богата. У Аци Грозници је један тренутак специфично обојене атмосфере, једна духовита анегдота и три изразита лика. Све овлашно, у брзом цртежу, у скици, али преливено ведрином, смехом, праштањем. Слатко причање Аце Грознице о поповским подвизима и занесено дивљење његових другова према великим узорима, то су посебне менталне ознаке; код другог писца који узима исту животну материју, тешко их је замислити таквима, јер то је Сремчева особеност, његов начин прилажења и његов угао сагледања. Под широким небом и на широкој земљи војвођанској он није видео трагичне сударе. Отворен, насмејан видик упијао је сваку спољашњу ружноћу. Остајао је само оба томе свету Сремац је могао написати само лирскохумористичну поему; и написао је кад је, полазећи од анегдоте, Поп Ћиром и поп Спиром уоквирио један временски период и један исечак сеоског живота.
Дотле, српска књижевност је имала само један изразито хумористичан роман: Матавуљева Бакоњу фра-Брна. И Матавуљ је затезао лук свога хумора на поповске мајсторије и сељачке шеретлуке. Ипак, телесним и духовним супротностима, носиоци су специфичног менталитета и специфичних временских и специфичних временских ознака. Али сви они су само један угао тога света и само један чинилац друштвене атмосфере. За друштвену и менталну структуру средине, што значи и за обухватност концепције, за композициону ширину и животну пуноћу романа, ликови сплектаруше фрау-Габријеле, причала Наће боктера, домишљана Аркадија црквењака и разбибриге Шаце берберина, од подједнаког су значаја.
Поп Ћира и поп Спира је у анегдотској потки хумористичан; нит о дејству заваде водила је до гогољевске смртне сатиричне горчине — водила је, али није довела. Уместо ње потка се изнитила лириком девојачких лакокрилих снова, благих летњих вечери и утутканих зимских ноћи. Тај неповратни живот ситог дремежа и плахог заноса бруји широким звуцима неодољивог смеха и тихим призвуцима дискретне сете. Хумор, елегија и интимна лирика стапају се заједно са драгим сећањима у присан дах живота, у аутентичан доживљај света, у идилична ткања и реалистична сликања; у дочаравања прошлости и насмешену критику људских слабости. У тај јединствени спој разноврсних особина унео је Сремац све чиме је изворно зрачио његов дар, али и многе излишности којих се није хтео, или није могао, ослободити; све своје врлине уз присуство видних мана. Густо, живо, разнобојно, свеже ткање хумора прелива се од суптилних нити финих поређења у којима је удар и снага истинске оригиналности до јефтине комике, од грубе гротеске, до наметљиве тривијалности. Сремчево поређење — то је његово моћно оружје првенствено зато што је непоречено мајсторство. Поређење је у роману дејствено у више праваца: да дода свој полет, своју сликовитост, своју пластику ликовима; да допуни изразитост ситуације; да догради све што се може, све што треба у грађењу друштвене атмосфере села, или његових сокака, или поповских, чиновничких, занатлијских, сељачких породица. Сасвим је особено Сремчево кад се његово поређење пренесе у неочекивану историјску реминисценцију: у тучи попова Ћира је извукао батине „ко̂ Талијан код Кустоце!“; бујица Персиних грдњи, која проваљује чак и бране страхопоштовања према владици, укроћена је ретком, иронично-пародичном, упечатљивом сликом: „А да су те речи биле изушћене против католичког бискупа, за поповања каквог Инокентија или Урбана, — госпођа Перса би била исте судбине које и дјевица Орлеанска.“ Ако је Стевану Сремцу као писцу за фабулу била неопходна анегдота, за фигуре, особито за поређења, његова инвенција била обилата, готово непресушна, претежно врло природна, па отуда претежно и успешна.
Звук елегије, ма колико танак као чинилац, обојен је топлином заводљивих пишчевих сећања, „тајанствен елегичан шумор и песма узлелујане трске“ није податак за декор већ пробуђена чаролија детињства, откинут уздах враћања једном неповратном свету, узбуђен дозив лепотама завичајног, заувек примљеног и понесеног војвођанског видика. У његовом пространству ђермови се дижу „право тамо звездама“, сокак се „шарени од момака и од девојака“, рогаљ „замирише од калопера и мајкине душице“ кад се на њему развије и затрупка коло, куће су, као поп Спирина, „пет прозора са сокака, а прозори пуни цвећа, а међу цвећем два кавеза са канаринкама“, авлија је „дивна идила сеоског газдинства“, „једно богатство достојно зависти“, башта је место расцветавања воћа и цвећа, али и чедне Јулине и Шацине љубави преко њихових безазлених, врцавих, љупких, наивних разговора, тако карактеристичних и тако спонтаних. Лепота се просула по том видику; упила је у себе све звукове и шумове, све мирисе и боје војвођанске равнице, све девојачке снове и момачке несташлуке. Она ниче из пишчеве свакад присутне симпатије. Сремац није никако „секретар“, записничар друштвених процеса у балзаковском смислу. Напротив. Сав је он опредељен, сав је уз „Србенду“ поп-Спиру и чедну лепоту Јулину, сав је против Меланијиних извештачених манира, „немецког васпитања“, вештине „унтерхалтунга“. Та Сремчева симпатија достиже свој врхунски степен у нескривеном поносу којим је опис Јулине свадбе подигнут до упечатљиве животне свечаности. За подигнут тон, за узбудљиву слику, њему ће бити недовољна средства обичног, тачног, фолклорно верног описа, па ће посегнути и за крепким симболом народне поезије, јер „…кад прођоше сила и сватови на силним коњима“, онда као да није више реч о војвођанском селу 19. века него о једном другом, давном, сјајнијем времену. два описа свадбе у српској прози уоквирују и два ментална угла: онај Борисава Станковића у Нечистој крви драматику тешког наслеђа и мутних нагона, овај Сремчев у Поп Ћири и поп Спири ведрину и спокојство друштвеног и животног здравља и сјај чисте љубави.
За живот који „тече доста монотоно и дремљиво“ пресуднији је преображај у мржњи попадија но у љубави њихових кћери. Последња глава романа — о којој су мишљења и тако меродавних критичара какви су били Јован Скерлић и Антун Барац чак и противречна — истовремено је лирска поента и психолошки обрачун. Супротставио је Сремац два погонска животна чиниоца: љубав и мржњу. Код попадија је „она тиха, али стална, вечна мржња“, „мотор у животу“, „стара гуја… да их и даље трује и троши, или држи у животу…“ Код Јуле и Шаце садржајна срећа живота, код Меланије и Пере празнина. Ту је и пишчева одмазда за Перин погрешан избор. Свим тим чиниоцима и особинама Поп Ћира и поп Спира је особена синтеза и особена целина. Ретко је где и ретко је кад српска књижевност изнела обликом тако пластичне и животношћу тако бујне женске ликове, са свима преливима њихове психологије, менталитета, фразеологије, и са свима карактеристикама њихових усмерености, као у овом роману. Војводина се прибрала, прикупила, припремила за трајнији вид свога живота, а њен сликар за трајнији одјек свога дела. На је тај сусрет био плодоносан: ако је Поп Ћира и поп Спира највиши домет Стевана Сремца, он је у српској књижевности још увек, још и данас, негде при врху лествице у класификацији свога рода, једно од стожерник дела, временом тако убедљиво потврђених.
Нишу је Сремац посветио једанаест година и осам приповедака. Најлепше године свога живота, ван сумње; и три приповетке које иду међу његове најлепше, ван спора. У Нишу је Сремац дозревао као посматрач и припремао се као писац. Кад је, најпре Ивковом славом, а потом и другим приповеткама из нишког живота, увео тај јужни крај Србије у књижевност, онда је то било двоструко освежење: истинско и језичко. Нешто доцније, Борисав Станковић ће својим приповеткама, драмама и романима увести још једно место из новоослобођених крајева, Врање, али ће то увођење бити уз трагичне посмртне акорде дубоких социјалних преображаја. За српску приповедачку прозу с краја 19. века, засићену мачванским двојницама и шумадијским хајдучијама, „шарене слике“ нишког „убавог живувања“ у Ивковој слави и Манчина ашиклијска тактика као израз историјске друштвене нивелације у Зони Замфировој значиле су проширивање мотивске подлоге и обогаћивање изражајних могућности. Био је то свет нов, готово сасвим непознат, свеж у својим битним облицима и оригиналан у односима. Била је то и плима источњачког севдалисања и нишког говора. Калча је постао српски Тартарен и још нешто више — носилац успелог споја медитеранске причалачке маште, неукротљиве бекријске природе и елегичне чежње за лепотама живота. Ретко је које дело у српској књижевности имало тако брз, свестран и дубок утицај као Ивкова слава у времену своје појаве и ретко је који лик постигао тако широку популарност као ловџија Калча. Под утицајем Сремчевог дела нишки говор је ушао у књижевност, у свакодневну уличну употребу, у новине, а Калча је постао појам безбрижног односа према животу и симбол безазленог авантуризма за пуним столом.
Свеже изразе живота доносило је Сремчево дело и осталим ликовима, друкчије природе и друкчијег карактера. У богатој смотри ликова, осмишљеној и обасјаној њиховим различитостима, особени кардашки менталитет не да се замислити без Ивка, Смука и Курјака, али Светислав није само успео контраст славском друштву него и целовит, веродостојан лик тадашњег путујућег глумца, чергара и занесењака. Ако је већи број ликова, од ашиклије чорбаџи-Замфира до тврдине ћир Моше Абеншаама, само природан и уверљив низ носилаца животних ознака, у Ибиш-аги Сремац је кристализовао изузетну појаву душевности и отмености као лепоту малог моста на којем се сусреће потреба људског бића за присном речју и духовним споразумом. То је, уосталом, тренутак српске приповетке када она мења традиционалан појам о Турчину као вечитом непријатељу, суровом господару и нежељеном суграђанину. У измењеној државној и национално-политичкој ситуацији синуо је запретан зрак човечности, па се сад, у новом осветљењу приповедача, види и обрнута људска пројекција: Ибиш може да служи као узор људске ширине и племенитости. Он је отелотворење појма о истинској вредности и моралном поимању доброг суседства. Додајмо и женске ликове. Лепа Зона и чедна Маријола, заносна Сика и скромна Калина, као и доста других, улазећи у песму и у причу, у чежње и снове мушкараца увек жедних лепоте, светле у времену дајући му ознаке неповратности.
Данашњи читалац нема и не може имати више тог одушевљења; давно је престала драж новине а остала само чисто књижевна вредност дела. Колика? Каква? У сваком случају не толико висока као што се чинило савременицима. Ипак, још увек довољна да текст учини истински занимљивим и истински привлачним. Нема данашњи читалац више интересовања за анегдотски карактер многих Сремчевих приповедака; он ће се тешко машити за његове историјске приповетке, романтичне у виђењу историје и прожете легендом; он је давно лишен потребе вештачких илуминација непостојећих села, па је одбацио целу ту групу сатиричних приповедака са неодржљивом тенденцијом, као и известан број натегнутих, или овлашних, или само скицираних фељтона и записа. Али, са поузданијим и чвршћим судом о стварној, што значи о трајнијој књижевној вредности, невезаној за време, за укус и мерила једнога доба, данашњи читалац ће у уметности Стевана Сремца — у Поп Ћири и поп Спири, Ибиш-аги, Вукадину, Ивковој слави, Зони Замфировој првенствено — наћи задовољство које се ствара и усваја при сваком сусрету са аутентичним обликом живота, при сваком додиру са истински надахнутим и људском топлином озраченим књижевним делима.
Напомене
- Књижевност, 14, 9, 1859, стр. 306—312