Мемоари / Симеон Пишчевић ; предговор Бошко Петровић ; превод Светозар Матић ; приредио Зоран Тасевски
Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића генерал-мајора и каваљера Ордена св. Ђорђа
О његовом рођењу, животу, васпитању, учењу, почетку службе, пресељењу у далеку земљу, о војничким делима и о разним доживљајима његовим које му је донела срећа и несрећа.
Писао својом руком, а скупио из разних својих ранијих записа; довео до 1785. године.
Предговор
Симеон Пишчевић и његови Мемоари / Бошко Петровић
Белешке
О овом издању
Ова књига је треће српско издање Пишчевићевих Мемоара. Руски оригинал издао је Нил Попов, познати радник на српској историји 19. века. Објавио их је 1883. године у Москви као издање „Друштва за историју и старине руске“. На српски су Мемоари преведени по иницијативи Младена Лесковца и објављени у наставцима у Зборнику Матице српске за књижевност и језик, књ. 8, 9/10 и 11, 1961-63. Без те Лесковчеве иницијативе ко зна кад би наша просвета добила ту књигу. У Матичином Зборнику Мемоари су објављени под насловом који им је дао писац: Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића итд. У другом издању (Српске књижевне задруге) тај наслов замењен је краћим, садашњим. Још једна измена учињена је у Задругином издању: компактни текст Пишчевићев, подељен у оригиналу и у првом српском издању на три дела, издељен је још и на главе.
То Задругино издање, поново прегледано, налази се сад пред читаоцима.
— Бошко Петровић
Библиографска белешка о Пишчевићу
Руски издавач Мемоара, Нил Попов, био је и њихов први читалац и први критичар. Он је био први који их је похвалио као дело „изванредно занимљиво“. Ко је све од Срба после Нила Попова и кад читао Пишчевића? Разуме се, могао их је пре првог српског издања од 1961. године читати само на руском. Народна библиотека у Београду набавила је руски оригинал одмах по изласку из штампе: 1884. године књига је била заведена у инвентар, а од 1902. године Библиотека је књигу учинила приступачнијом тиме што је штампала другу књигу свог Каталога, с поднасловом „књижевност словенска“ (уредник је био књижевник Милован Глишић). У том каталогу Пишчевићево дело било је заведено под именом Нила Попова, што је Пишчевићу било од помоћи, јер је то руско име било много познатије него Пишчевићево. Али, колико је мени познато, први наш научни радник који је помињао и у извесној мери употребио Пишчевићеве Мемоаре био је Мита Костић, тек 1923. године. Те године је он у својој студији: Српска насеља у Русији: Нова Србија и Словеносрбија (у Етнографском зборнику Српске академије наука а као 14. књига Цвијићевих Насеља употребио као извор Пишчевићеве Мемоаре.
Осим Мемоара Пишчевић је написао и једну историју српског народа под насловом: Књига о нацији српској, о владаоцима, царевима и краљевима, кнежевима и деспотима и свима догађајима у народу српском. Оригинални рукопис тог дела чува се у одељку рукописа (Архиви) Српске академије наука и ту се налази још од седамдесетих година прошлога века, а ту је дошао као поклон Нила Попова претходнику Академије, Српском ученом друштву. Ја сам, верујући штампаном каталогу Академијиних рукописа од 1901. године, у коме Пишчевића није било, помислио да је то дело изгубљено, и то и рекао у Зборнику Матичином. Књижевник Божидар Ковачевић, тадашњи управник, проверио је инвентар и Фонд Архиве и нашао рукопис, на чему му овде изјављујем захвалност.
Ову Књигу о нацији српској корисно је употребио Нил Попов и на основу њених података објавио две студије:
- Војне насеобине Срба у Аустрији и Русији објављена у часопису ВЬстникь Евопы, 1870, бр. 7;
- Из рукописа с краја 18. века Српска историја од Пишчевића (објављена у зборнику Родное племя 2, 1877), где је Попов изложио стање српске цркве у Аустрији у 18. веку.
Тако је Пишчевић и са овим скоро непознатим својим делом био од користи своме народу, иако преко руске науке.
Оба дела Пишчевићева и Књига о нацији српској и Мемоари остали су непознати и Србима и Русима кроз читаве деценије, чувана од његових потомака као породична успомена, — све до 1867. године. Те године је у Москви одржавана етнографска изложба, тада велики догађај, који је узбудио сву словенску јавност и довео у Москву многе представнике свих словенских народа, па и Срба. То велико узбуђење словенско обузело је и Пишчевићевог праунука и у њему се пробудила љубав за далеке претке; он је тада Нилу Попову, као српском представнику, предао најпре Књигу о нацији српској а дванаест година доцније и Мемоаре.
— Бошко Петровић