О Правитељствујушчем совету / прота Матија Ненадовић ; приредио Зоран Тасевски
Како је Совет у Србији постао 1805, августа 18.
У Петербургу српској депутацији пребацивали су и преговарали (Чарториски, иностраних дела): да наш Карађорђе убија и неправде чини. На то смо ми депутати одговорили да није истина; но Карађорђе од сваке оне нахије која је са оружјем на Турке устала, заиште од нахије најбољега и правосуднога човека, и тако од сваке нахије по једнога са собом води, и свакога кривога даде оним људма те пресуде, и какву каштигу они изрекну, он, Карађорђе, даде својим момцима те изврше. — Он (Чарториски) каже: „Ако је тако, то је добро; ако и није, нека буде! И ваља да имате синод. Јербо нити ће Росија нити икаква држава корешпондирати са једним човеком, но са народом и са синодом.“
Како депутати из Петербурга, ја и Јован Протић, дођу око половине јануара 1805. године, — први око Карађорђа, Јакова, Милана и кнеза Симе и прочих старешина мирских и духовних, Јова Протић пак око Миленка, Добрњца и проч[их] — навале да се синод постави. И, како Карађорђе тако и сви други и народ кабули и жели да се темељ правитељству постави. Но будући да је навала турска од свију страна, зато се није могла скупштина сабрати.
Док је Карађорђе Карановац тукао и 29. јунија1 попалио и Турке истерао, дотле дође му известије да је Порта учинила нишкога Хафиз-пашу везиром београдским и наложила му: да покупи војске колико му треба и да дође у Београд, да Србе покори. Хафиз-паша одмах почне купити војску. Међутим, нареди да се неколико хиљада покроји оних малих црних капица од абе, као што је онда у пожаревачкој нахији раји Србима адет био носити, и малих бритвица; и да фесове поодузима а црне капице подели, и да оружје одузме а бритвице да подаје, које је неколико пуних кола спремио и натоварио био. И одмах је послао свога Омер-агу у Ужице за муселима, и да купи од Босне војске, да буде готов док и он у Београд пође. На тај глас, по узетију Карановца, остане Карађорђе да око Јагодине скупља војску, да дочека Хафиз-пашу, а пошље преко мене да са Миланом и Јаковом гледамо не би ли се од које руке са Ужичанима уговорити могло: да они мирују и да се у бојеве не мешају; бар док би Хафиз-пашу разбили. „У противном случају како најбоље знате, — вели — само гледајте да мени Ужичани за леђа не дођу кад се ја са Хафиз-пашом побијем.“ (Божа и Веса Велимировић су отерали из Карановца топ у Бранковину).
Ја се састанем са Јаковом и Миланом. Позовемо и дођу нам 20 Турака Ужичана у планину Црнокосу. На питање српско: зашто су дозвали Бегу Новљанина и Фочића Осман-агу из Босне, и што ће им Хафиз-пашин Омер-ага из Ниша, и зашто купе јабанску војску, и нашто ће им та војска? — Ужичани одговоре: да они не купе војске, но да је из Ниша дошао Омер-ага са Хафиз-пашином бурунтијом, и он га зна шта ради и проч[е]. Срби одговоре Ужичаном: „Та ви добро знате да је босански везир Бећир-паша предао нама четири дахије; на наше искање морао допустити те смо им главе поодсецали; чули сте и добро знате да су шабачки Турци, не могавши трпети од нас бојеве, лане из града истерали Мус-агу Фочића са његових триста момака јаничара; пак су сада с нама у миру и љубави, као што смо и пређе били, а иначе би погорели. Тако делајте и ви, истерајте Омер-агу нишкога, Бегу Новљанина и Осман-агу Фочића и њихову војску, пак ми да идемо нашим кућама, а ви останите у миру и с нама као и досад у љубави и комшилуку; или дајте да их ми истерамо или побијемо.“ Ужичани кажу да их они истерати не могу, „нити их вама у руке предати можемо, јербо то и наш дин (вера) не допушта“. Срби рекну: да ће они доћи са војском да их отерају или побију, пак ће онда целоме Ужицу и свој сиротињи бити тешко, „а сав грех на ваше душе!“ И тако се растану, и свак у свој логор оде.
По растанку са Турцима, ја одмах дођем у Бранковину, распишем на кметове да у речени дан сваки што више војске у Бранковину доведе: и Божа је та писма разашиљао, а ја хитно одем на Забрежје (10. јула 1805) и у Земун ради џебане и других војених потреба. Како дођем, одмах са оном војском из Бранковине и топовима и џебаном пођем, најпре јавивши Јакову и Милану да ћу ја преко Маљена у Пожегу, јербо за топове нема друга пута на Ужице, но да се они старају да не бих ја изненада на Турке нагазио. Они одмах све војске прикуче близу Ужица, и по великом боју око свега Ужица поправе метеризе, тако и Турци око својих кућа бусије похватају, и бране се из пушака и са града топовима. Наша војска тако је око Ужица стајала: од Поникава са запада кнез Милић Кедић из Суводања ваљевског и Хаџи Мелентије, архимандрит рачански, са једном горњом части соколске војске; Јаков Ненадовић од севера пак с ваљевском на Татинцу, Крчагову до Крушчице; Милан уз реку Ђетињу од истока са Рудничани; прота Милутин [Илић] гучански од југа са Забучја. И тако се жестоко туку. Дођем са топовима и оном војском, која [је] поткрепила опсаду. Наместимо два топа (више их није ни било) према граду на Крушчици. Сви коменданти, војводе и старешине стајали су сваки међу својом војском и храбрили, ја сам стајао код оба топа, помагао са момцима топове пунити, јербо нисмо имали до само мало вешта једнога тобџију, а другога нам ранише Турци на Карановцу. Ту је било ђулета сумпором и смоловом жицом обвијених; ту је било са ковачким меховима усијатих гвожђа, најпре по фишек земље набијемо пак вруће гвожђе у топ. Чувши наша војска наше топове како пуцају, — а могла је скоро сва војска видети, јербо је Ужица у равни, а около брда као венац куда наша војска стоји, и скоро свака војска другу види, — на глас топова још боље охрабри се војска и жестоки бој удвоји се. Турци одбијају, наши наваљују. Ту је између прочих погинуо наш храбри барјактар Дамјан Миленковић из Кутишице. (Тога смо Дамјана ја и стриц Јаков јоште 1804. год[ине] слали у Црну Гору до владике Петра и у Рисан до Ивелића, те је хајдучки отишао и дошао и писма однео и донео). Пуцајући таким ђулетима и врућим гвожђем, погодимо једанпут од џамије у мунаре, која је сва од чамовине или од луча. Запали се мунара усред вароши. Пролети једно ђуле и баш у метериз, где су око 200—300 Цигана од камења метериз начинили на Забучју, а кад ђуле паде иза леђа међу Цигане, и камење по њима прсну, наши ти Цигани не чекају друго ђуле, но сви широм оставише метериз и преко Ђетиње граду побегоше. А Милутин прота са Драгачевцима упаде за цигански метериз, а наши сви унаоколо повикаше углас: „Утекоше Турци, утекоше Турци, утекоше Турци!“ — Чујући Турци тај глас, а видевши где џамија скоро усред вароши гори, уједанпут оставише своје бусије и побегоше граду. Срби јуришише и са све стране запалише куће. Наши, који су знали где је затворено око 60 Срба варошана и сељака, отрче, обију затвор и пусте да не погоре. Ко није погинуо или рањен, или не трчи унутра да пали и пљачка, но стоји на брду, као ја на брду код топова, врло му је лепо било гледати божје чудо како сва варош уједанпут пламти. Ветра ни најмање нема да дува, но из доље дигао се пламен у ведро небо, и кад високо дим као дебео столп изађе, онда се рашири облак од дима на подобије амбреле, и озго хлад начини. — То је било лицем на Св. пророка Илију, 20. дне јулија 1805; тај је бој трајао ноћом, и од јутра до четири сата после подне; — да у Ужицу ниједне куће или зграде ниси имао видети. (Кажу да је било кућа 5000 турских). Само се види што није могло у град стати, јербо је град мален: — преонуло око града женско и мушко као рој за грану. Чујеш само јаук жена була и писку деце.
Зауставимо војску. Наместим страже да се војска близу робљу не прикучује. Дође весник од Турака, моле да изађу на разговор. То им се одобри, и дође их 20, које стараца белих брада, које агалара. По поздраву и мало на земљи одмора, како Турци тако и ми Срби све што је било припишемо судбини, и да је то од Бога к’смет. „Што је коме господини Бог на рођењу записао, ваља да претрпи; но како ћемо одсад?“ — „Добро ћемо, господо! Прво, истерајте Омер-агу нишкога, Бегу Новљанина и Фочића Осман-агу и њихову војску, који су и донели угарак и ваше куће попалише; друго, донесите 50.000 гроша да поделимо војсци која је своје кућне послове оставила и око вас дангуби; треће, да доведете 80 добрих коња да потпунимо у кога је момка коњ погинуо: пак ви, који може нека овде седи, који не може, пут му је отворен у Босну.“ Турци обећавају Омер-агу, Бегу и Фочића и њихову војску истерати, али не могу, нити имају новаца и коња дати. (Да, заборавио сам, — овај Омер-ага послао ми је Хафиз-пашину бурунтију: да ја као човек књижевник знам да је грехота се цару противити, но да окренем народ опет под царев скут, и да ће ме цар бератом и ферманом, као мог оца, учинити оборкнезом, и проч[е]. Баш је лепо погодио коме је послао бурунтију. Посекао ми оца, па мене кнежи; лепа памет!) Ми останемо при првоме искању. По многом разговору и цењкању веће Турци кабулише, изнесоше 50.000 гроша и доведоше 80 добрих коња.
Јаков и Милан броје паре и подељују коње, а мени дају једнога врло добра хата под добрим такумом и рактом. Но ево сад нешто новије! Нећу ја тога хата, него хоћу онога хата кога је Осман-ага Фочић дојашио у Ужице, тј. белога крхата, јербо је његов брат Фочић, када је мога оца посекао, мога коња одвео. Вичу Турци: „Вала је овај хат бољи него Фочићев; а његов не ваља ни сто гроша!“ — Виче Милан и Јаков: „Узми, добар је хат и окићен; ето, каже господа да онај Фочићев не ваља.“ — „Ваљао, не ваљао, ја хоћу онога кога је Фочић дојашио, или ћу сад ја подићи војску, ударити на град и сам га узети а може бити и главу Фочићеву, и више зла бити; но ви се маните бројања новаца, све ће то напразно бити.“
Одустанем оданде, одем међу војску и кажем: како ми је Фочић, кад ми [је] оца посекао, одвео мога коња, а сад неће да свога даде, но хоће на срамоту да га јаше, а другог подмеће, а ја хоћу на град с војском да га сам узмем. Ту је био кнез Милић Кедић, наши сви капетани и Мутап, војвода Милош Обреновић и прочи. Онда Мутап: „Хајте, браћо, хајте! посекао ми оца, похарао ме, одвео ми коња, пак сад не да, но код оволике наше војске да ми га јаше на срамоту; хајте, браћо, на град!“ Залупаше добоши, развише се барјаци, полетеше војске свака своме старешини. Гледају Турци и питају Милана и Јакова: шта ће оно сад бити? — „Ето шта ће, човек хоће Фочићева хата или хоће на град.“ — „Аман, уставите!“ — „Ми, веле, уставити не можемо, јербо њега сва војска слуша скоро боље него нас; но идите ви и молите га, јербо ће нам сав посао покварити.“ Дође Хаџи-Ибрахим Ваљевац и јоште два старца. Почеше говорити: „Прођи се, човече; баш кад је за тим стало, дај момке и да пошљемо три Турчина, нека хата доведу, макар се са Фочићем побили.“ Спремим Цинцара Марка и Илију Клонпу из Ваљева, и поведу јоште четири момка. У град оду, заишту хата белога, но Фочић почне се противити: да не да до мртве главе. Онда скоче Ужичани: „Вала ћеш га дати, или ћемо сад и тебе и хата предати Србима у руке. Зар ти је мало што сте донели угарак и наше куће попалисте, но јоште хоћете да и робље Србима у руке дате! Напоље из града, пак делите мегдан са Србима!“ — Фочићу се немадне куда, заповеди те хата изведу, гола. Момци рекну: „Ми га водити нећемо и не смемо без добра такума.“ Онда изнесу сав коњски такум, и кубуре сребрне и проче, добро га одену. Фочић се заплаче, пољуби хата у чело, и момци узму и доведоше на Татинац. Истина да онаких хатова може бити, али ретко, и у свој Србији ни у једнога није било онакога а толи бољега; и тако сам га после јашио много година. (Запретимо те и Бега Новљанин, који је кнеза Ранка, Лукина брата2, 1810. лето, убио, пошље свога хата Луки).
Ето, сад је мирна крајина! — Новце и коње поделимо. (А и пријатељима нешто около пошљемо.) Коње потпунимо који су изгинули, и отменим буљубашама. Поставимо Алексу Поповића из Субјела за ужичке нахије војводу. Огласимо да сваки Србин слободно долази у Ужице — а чаршије нема, јербо је све изгорело — и ко има шта продавати. За сигурност јемствују ужички Турци и српски поглавари. Ужичани истерају своје госте у Босну, а ми одемо сви сваки својим кућама. То је било дне 22. јулија 1805. — (Ту је било, кад су ови Турци Ужичани пипали руком српске топове, и кад су видели да нису дрвени, као што су они држали, сузе им удариле).
Хајдемо сад Карађорђу и Миленку да видимо шта раде.
Карађорђе скупио потајно војску око Јагодине и чека да Хафиз-паша пређе преко Мораве, и да га дочека у бусији зовомој Жиље. То је место, идући од Јагодине к Ћуприји, шума и честа да ни пешак никуд проћи не може, а толи коњик, но само туда, и то узаним путем, као што је у Мачви Китог био. Но по несрећи обадва су та пута и шуме окрчена и у ливаде и њиве обраћена, и то је велика штета за Србију. Дозна Хафиз-паша да га Карађорђе чека да само преко Мораве пређе, да га дочека, а Миленко, који је стајао у шанцу на Иванковци, за Хафиз-пашом да пође,и тако да међу две ватре Хафиза ухвате.
Не смејући Хафиз преко Мораве на Карађорђа, но пошље три Турчина код Миленка и говоре: да се Миленко уклони с пута, да Хафиз-паша с царевим ферманом и војском прође преко пожаревачке нахије у Београд, и како Хафиз-паша у Београд на везирлук седне, да ће писати да цар пошље ферман и берат на Миленка да он буде у пашалуку највећи кнез, и тако даље. — Миленко одговори: „Кад је Хафиз са царским ферманом, нека иде царским друмом, преко Моране, Јагодине и даље Београду, куда су од Косова, пак досад, везири у Србију улазили и излазили. А што ми берате и кнештво паша обећава, знајте да ја волим над овим крајем комендант српски бити, него бератом над свим пашалуком кнез бити. А Хафизу преко пожаревачке нахије проћи не дам.“ — Турци: „Миленко! У тебе је мало војске, а у Хафиза силна је војска, он ће и на зор проћи.“ — Миленко: „Може преко моје и мојих војника мртвих глава; али док један жив траје, проћи му овуд не дам. А Бог праведној страни помаже. Таки и последњи одговор и селам однесите Хафизу. Више нема разговора!“ — Турци оду и кажу све Хафизу.
Миленко, видевши да Турци преко Мораве на Јагодину неће и не смеду, и добро се увери да ће сутра сва сила на његов у Иванковци шанац ударити, одмах пише у Јагодину Карађорђу и све му јави, и каже да ће сутра на њега Хафиз ударити, но нека он прикупи војску близо, и да Турцима с леђа удари. Карађорђе, како се извести о свему, одмах прикучи војску Морави и почне преко Мораве преводити. Но Хафиз не чекајући дуго, но сутра рано са свом војском крене, удари на Иванковце, и вас дан на Миленка јуришивао, а овај га храбро дочекивао и одбијао вас дан до мрака, где је доста пало са обадве стране, али је пет пута више пало Турака, јербо они споља јуришају, а Срби из шанца дочекују, и Турци вас дан своје и мртве и рањене односе. Кад се веће мрак ухвати, Хафиз поплаши се и у Параћин врати. Самих мртвих турских коња преко четири стотине што је око шанца лежало, кроме што је рањених одведено.
Карађорђе и Младен, како војску преко Моране преведу, похитају на Иванковце; но већ и ноћ наступи. Брзокоњици отрче, а не јавивши напред да иде Карађорђе и Младен, но у мраку прикуче се шанцу. Миленко помисли да се Хафиз-паша повратио и повиче на војску: „Плотун, јунаци!“ Војска опали пушке; како се говорило, око 10 споља које мртвих које рањених пало; док се ови одбију натраг и добошом огласе, и познаду се.
Сутра рано Карађорђе изведе војску и топове на брдо више Параћина, и неколико топова опали. Хафиз-паша уплаши се и са свом војском побегне у Ниш, где после неколико дана, или од стра̂ или од срамоте, напречац умре. Како Хафиз из Параћина изађе, Карађорђе да дозвати неколико параћинских Турака и каже им да он на Параћин војсци не да, и да он није ни с царем ни с другим пашалуцима околним у кавзи, но само с београдским дахијама, субашама и са оним који зулумћарима помажу, и тако јави да сваки Србин слободно у Параћин ради куповања и продавања може ићи, за то он и параћински Турци јемствују. Одатле врати се свак својој кући, а Карађорђе у Тополу, откле нам јавља све како је Хафиз-паша прошао. Ово је било око — од 1. пак до седмог или 10. августа 1805. године; датум не памтим3.
Сад у два месеца, ми освојивши и попаливши Карановце, разбивши Ужичане многобројне и Ужице попаливши, разбивши силну војску Хафиз-пашину, трима славним победама опојени, сваки Србин и Српкиња песму пева гордо. Шта нам сад треба радити то је: да се постарамо сад за у внутреност добар поредак увести. Ја не сметајући са ума да нам прво намерени синод ваља увести (о ком Божа пише једнако у Бранковини устројеније, које овде прилажем), согласим Јакова, Милана и кнеза Симу као коменданте. Пишемо одавде Карађорђу да нам 14. августа дође у манастир Боговаћу уочи Велике госпође. Наредимо и разрежемо од ваљевске, београдске и рудничке нахије да оближњи крајеви, за 1000 за скупштину, сву потребу донесу у манастир Боговаћу, и оближњих крајева буљубаше да доведу 7—800 момака с пушкама дугим, и то да буде све уочи Госпође у Боговађи. Довеземо оба топа, који ће на црквене возгласе пуцати и плотуне палити. Дозовемо ваљевскога владику Антима (истина да је био Грк, али света душа), који ће на светој тајни Карађорђа помазати светим миром. Божа је спремио једно слово врло возбудително за слободу и трогателно, које ће се очитати у цркви при помазанију Карађорђа, и шта је његова дужност, и шта на заклетви на себе прима; друго пак слово народу и војницима напољу, шта је сав народ дужан и проч[а] — и да онде људе за синод изберемо. Ми смо довели кмета Весу Велимировића из Љубинића за ваљевску, Коју Ивановића из Свилеуве за шабачку. Милан довео Стојана из Берчића за рудничку. Све је то у приправности било, и са радостију чекамо да нам дође господар Ђорђе, да сутра на Велику госпођу чинимо параде и церемоније. Истина биле би просте, али би нас Србе здраво веселиле; док пред мрак 14. августа дође татарин, донесе нам од Карађорђа писмо да он у Боговаћу не може доћи, но да је он наредио да буде скупштина у Борку код кнеза-Симине куће, но ми тамо да идемо. (Тога узрока нисмо дознали зашто нам не дође; може бити није хтео себе понизити на наш позив, но он хоће како и где он рекне.) Како нам је свима собратим жао било што не могосмо чинити наше намерене церемоније на славу како Карађорђа тако и целог народа!… Но се повинујемо заповести, одберемо најотменијих око 300 људи и владику Антима, а проче отпустимо кућама. Дођемо у Борак, и тамо је све готово за скупштину. Разговори били су о свачему а највише о попуњавању на бојевима са Турцима џебане, да гледамо не само потрошено попунити, но и више добавити, и да ћемо о јесени опет скупштину собрати и колико се на скупштини одобри на вилајет порезати, да се дугови подмире и одуже.
Међу прочим разговорима у заседанију ја опоменем: „Господару! будући да сте ви и све старешине обећали да на првој скупштини синод поставимо, и да је то сав народ чуо, и да с нестрпенијем кад ће се синод установити погледа; а ово је скупштина, и сад је време!“ Карађорђе: „Којекуда, ето у скупштини пак бирај најбоље и кога хоћеш, пак људе води у манастир Вољавчу, и тамо седите!“ — Ја одмах искупим Весу Велимировића из Љубинића, за ваљевску; Коју Ивановића из Свилеуве, за шабачку; Стојана из Берчића, за рудничку; Павла Поповића из Вранића, за београдску; које смо за то определеније и довели. Преставим како Карађорђу тако и овима, и кажем који је за коју нахију. Карађорђе и сви рекну: „Да бог да срећно!“ — „Сад“, вели Карађорђе, „узми их пак води у Вољавчу; и старајте се како вас Бог учи за сав народ српски, да би и мени терета мало скинули; а ја ћу скоро тамо доћи.“ Али ваља да од сваке нахије по један советник буде, зато Божа одмах написа од његове — Карађорђеве — стране заповест: да свака нахија собере од старешина, буљубаша, калуђера, попова, кметова и од простог народа целу скупштину, и да између себе изберу најбољега, најправдољубивијега човека, и у ком сва нахија има повереније, и да га закуну: да ће он са прочим советницима о свему народу српском беспристрасно бригу носити, а наипаче о својој нахији; да ће свакога праведнога заступати и бранити, а крива, био он комендант, војвода, буљубаша, поп или калуђер или кмет, без разлике и лицемерија, кривца великога за његова дела у синоду јавити, синод пак врховноме вожду Карађорђу, који ће согласно крива каштиговати а права одбранити. И кад се закуне, нека му скупштина полномошчије са потписима целе скупштине даде, нека доносе у Вољавчу, и онда ће га синод за свога содруга и синоџију примити.
Онда ти ја и Божа и она четворица гореречена сместа одемо у монастир Вољавчу, где само нађемо ватре и један харар брашна кукурузна калуђерскога. Монастир сиромашан, ћелије малене и ниске. Велике рудничке планине до манастира притисле, и једва човек с коњем дође а кола никако; нас шесторица и шест момчади једемо оно мало калуђерскога брашна, али скоро да нестане. Пошљем нашега друга Стојана преко брда у Црнуће и даље, те нам нађе брашна и купи, и људи на лећи доносе, и понешто пасуља. Кола никако доћи не могу. Гдекоји се понамешта по доксату, где спавамо. Наша је срећа што је било лето, како смо прави испосници са храном, јоште да је зима, онда бог зна шта би било.
Нађемо једнога сељака те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето јеванђеље и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније. За чоју и друге мале канцеларијске ствари поручили смо да се донесу. Одмах нам дође кнез Јанко из Конске за смедеревску, Ђурица из Ресаве за ћупријску, Вукашин из Сабанте за јагодинску, Јован Протић за пожаревачку. Сваки је донео како се заклео, и од скупштине полномошчије. Чуше околни људи за синод и навалише као на светињу тужити се и питати којезашто. Особито калуђери са старим дипломама, да им потврдимо. Друге смо људе задовољавали како смо умели, калуђере пак одбијали смо: да није синод јоште потпунио се, а и то требаће чекати да буде, и да скупштина привилегије потврди итд.
Постећи онде, а не имаде се гдегоде штогод за јело купити (сваки би од нас волео се са Турцима тући него синодовати у Вољавчи), пошље мене дружина у Тополу и кажем господару Ђорђу какву оскудицу у хлебу и у свачему трпимо, а и сам је видео кад је долазио. Зато га сви молимо да нас макар где премести, макар у какво село, где би[смо] имали штогод за јело и за коње купити. Он каже: „Видим и сам да се мучите, али тако је сад време, а даће бог и боље. Ја ћу писати Јакову и Милану нека каже боговађским калуђерима нека вам што за дочек приправе, пак идите онамо.“ — Ја одмах одем у Вољавчу, кажем господарево одобреније, и сви се обрадују. Трећи дан спремимо се и опростимо са пустињом вољавачком и пођемо за у Боговаћу. Ударимо на Тополу, где нас је лепо угостио; ми захвалимо господару, дођемо у монастир Боговаћу. Калуђери нас лепо приме. Поделимо собе и квартире; определимо најлепшу игуманову собу за заседаније. Са калуђерима у великој трапезарији ручавамо заједно; сад нам се чини да није лепше ни цару. Утом ту нам дођу наручене ствари, као: зелена чоја, чираци, маказе, хартије, восак и проче канцеларијске потребе. Простремо чоју по лепом асталу, исправимо евангелије и боговађски велик сребром оковани крст. Сад наставимо радити што смо у Вољавчи почели, тј. пишемо у сваку нахију: да сакупе општу скупштину од нахије, војене поглаваре, попове, калуђере, буљубаше, и од села по 3—4 и 6 људи, и да између себе изберу по три најразумнија и најбогобојажљивија и који су у народу као правдољупци познати, и да их закуне скупштина: да ће они у магистрату седети, и свакоме без разлике беспристрасно и безлицемерно, по садашњем обичају, засад, и по чисто својој совести, судити. А будући да засад немамо других писара, зато да одреде где има повише у једној цркви свештеника по једнога, да код магистрата моли се Богу и да може штогод од магистрата у совет отписати и јавити; и да те људе наместе или у варош, ако није изгорела, или макар у селу у какву кућу, да седе и да суде. У повећим пресудама могу позвати и војене старешине; у недоуменију да јаве синоду од нахија које су ближе синоду, а синод јавиће Карађорђу; а које су нахије ближе Тополе, оне нахије и магистрат нека јављају Карађорђу, а господар Ђорђе јављаће Совету. И то да буде одмах испуњено. И магистрати се поставе засад тако, док се Совет са г. Ђорђем постара и друге уредбе пошље.
У Ваљеву је сушчествовао магистрат јоште од 1804. године од првих дана маја. Најпре смо од све нахије саставили на Рељину пољу скупштину, одредили Петра Читака из Мушића, Јована Рабаса из Рабаса и попа Мату из цркве бранковичке, јербо је у цркви бранковичкој онда било четири свештеника; и дали смо им два пандура. И кад смо у Ваљеву поставили магистрат, онда смо са војском отишли на Врачар, на летњи Никољдан. И војене старешине јављале су у синод како је по внутрености и како нам се око граница налази, а ми смо из синода слали господару Ђорђу тако исто из доњих нахија; а ближе нахије Тополе слале су известија у Тополу Карађорђу, а он нама и извештавао како нам по внутрености и по нашим границама стоји.
Седећи ми у Боговађи, и частили смо се с калуђерима, — премда смо и ми понешто куповали, али не све; у Вољавчи нисмо имали ниједнога помоћника за писање, него је Божа био и канцелиста, препишчик, протоколиста и све, само што сам му ја каткад помагао преписивати, ем председник, ем експедитор. У Боговађи имамо два калуђера, Неофита из Дрена и Мојсеја игумана, те су помагали концепте преписивати. Зато треба нашим калуђерима благодарити што су нам манастире сачували, где се наше свештенство учило, и нашу веру и обичаје сачували, те се нисмо истурчили или пошокчили као у Босни.
Но и ту нећемо дуго седети. Казаћу вам зашто. Смедеревске нахије старешина, Ђуша Вулићевић, дође у Смедерево у српску варош. (А Турци били су сви у граду и како су јоште били 1804. лето. Када је Карађорђе предао пожаревачке Турке, удари на Смедерево да и њега туче. Смедеревски Турци изађу пред њега, и замоле га: „Немој нас тући, ми ћемо с миром седети у граду; а ти иди, како годе са Београдом учиниш, ми се противити ништа нећемо.“ Он даде им веру да се не боје, но само мирно у граду да седе, и тако их у том примирију остави). Сад, 1805. пред јесен, дође Ђуша Вулићевић у Смедерево, и са Србима врло се веселио, али кажу да се врло напио, пак ноћом сам дигне се на градску капију. Турци викали: тко си? и натраг! — Ђуша шта је говорио, не знам, и није хтео одступити. Најпосле Турци опале из пушака и убију га.
Чује то Карађорђе. Колико је жалио Ђушу, више се обрадовао и веселио што су Смедеревци веру и примирије преступили и повод дали да их тући може. Скупи војску и опседне и туче Смедерево. Баш не памтим колико је дана тукао, пише мени у Боговаћу, те и ја одем у Смедерево. После неколико дана Турци се предаду, и ми у град уђемо. Преберемо турске аласе, и неколико најсиромашнијих, за које смедеревска нахија каже да су поштени и мирни, оставимо у доњем граду, да живе у својим кућама, а друге све оправимо низ Дунав.
Хафиз-паша када је купио у Нишу војску, послао је уз Дунав на лађи преко педесет харара великих, у сваком повише од сто ока пиринча; и кад он дође с војском у Београд, да онај пиринач крене у Београд. Кад наша војска уђе у град и опази пиринач, почеше сваки јагмити, свак за себе. Ту се деси неки буљубаша Живко Шљивић из пожаревачке нахије, који је после војводом постао, и узе један харар. Кад ја видех да се тако може, бацим мој шал преко два харара и рекнем: „Ова два хоћу ја за свети синод!“ У оно веће нико не дира. Живко са момцима пренесе свој харар и у једну кућу метну. Ја му рекнем: „Молим те, буљубаша, да и ова два за свети синод тамо пренесемо.“ Живко одмах заповеди момцима те пренеше код његова харара, и кућу затворимо.
Сад Карађорђе рече: „Хајде, вели, да бирамо куће за синод.“ Нађемо једну прилично лепу кућу. „Ево ти, вели, куће за синод, а ево около других за ноћивање синоџија; но иди у Боговаћу и све пренесите овде у ову кућу.“ Ја сутра пораним и, кад у Боговаћу дођем, кажем да смо Смедерево од Турака очистили, и да смо тамо нашли приличну кућу за канцеларије и за заседаније, и да имају квартири од турских кућа, и да је заповедио господар Ђорђе да се спремимо и у Смедерево идемо. Ми се са нашим духовницима опростимо, и они нам за срећно путовање молитву очитају и отпоју. Ето и друго преселеније синода.
Дођемо у Смедерево, у наших царева и деспота град, и све како ваља понамештамо. Најпре учинимо рачун досадањега на синод и око синоџија трошка; нађемо да смо за све то потрошили 1300 гроша, тј. 130 дуката цесарских. (Јербо смо се о себи као и други војници хранили о свом трошку). И мени синод даде облигацију, јербо сам ја све моје сопствене новце трошио. Ми како смо дошли у Боговаћу, одмах смо послали на забрешку и шабачке скеле да скелеџије држе чисте рачуне и да ником другом но синоду сваког месеца доносе рачуне, и што буде готових новаца донесу. Како се наместимо у Смедерево и почнемо радити у Смедереву, пошљемо наше скелеџије на Гроцку и по Морави. Истина да онда није било трговине и слаба је хасна бивала, ал’ опет понешто у синод дође, и синод мени у Смедереву врати сто тридесет дуката, које сам на основаније синода потрошио.
Ту нам је дошао у синод Младен Миловановић из Ботуње за крагујевачку нахију, Аврам Лукић из Драгачева за чачанску, кнез Василије за ужичку. (Тога смо Аврама слали у Тријест, те нам је испросио од Срба у Тријесту око 2000 фор., и то је онда била лепа помоћ). Туна, како смо умели, радимо, а све се надамо кад ћемо Београд узети, да и тамо четврто преселеније синода дочекамо, и Бог даде те дочекасмо. Ја кажем: „Господару, сада се доста советника искупило; ја сам довео Весу из Љубинића за ваљевску, који ће овде у синоду остати, ја ћу да идем кући, да мој стари занат предузмем.“ — Карађорђе: „Ене-де га сад! А што си људе искупљао кад ниси мислио са њима седети? и прочаја… Но иди ти, брат-Весо, кући, а кад ја мој стари занат почнем радити, онда ће и чича прота свој стари занат.“ Веса једва дочека и оде. Онда, отпусти и Ђурицу из Ресаве — зашто га је отпустио, видећете; — а одмах на његово место дође Здравковић из Ресаве, Милосава Ресавца отац, за ћупријску нахију. Ту нам дође Савић (Југовић) у опаклији; и будући да је онде седео владика Леонтије, и мислио је да владика има вливаније у Совету, зато се око владике умиљавао, да би га владика у Совет примио, а друге као за маловажне држао (зато је неко време као у подозренију био), а није знао да је Карађорђе мрзео на Леонтија као на најгорега Турчина, за тај узрок што су све четири дахије послали међу Србе владику, и дошао је у војску и Србе советовао да се прођу буне, но да се агама покоре и проче, и мало јошт онде није платио; зато је Леонтије био у подозренију, стога и Југовић који се с њим саобраштавао. Мене је много пута владика питао и кушао: шта су нам Руси рекли у Петробургу. — Ја сам то казивао: да Руси ништа друго нису рекли, но толико советовали да ми сами за себе пошљемо кнезове у Цариград и молимо Порту да нам пошље доброга везира, и да нас од Гушанца и зулума ослободи, као што смо и послали проту Алексу из Шопића, Стевана Живковића и Чардаклију Петра 1. маја 1805. лето. А и г. Вук пише у својој Даници да је владика у Смедереву у синоду био, но то није погодио: био би, ал’ да није владика Леонтије у почетку код Карађорђа и код народа укварио и не хтео остати међу народом (као наш свети Антим ваљевски, ако је и био Грк). — Кад је Божа умро [25. марта 1807], његов млађи брат Михаило Грујевић стане за секретара у синоду.
Кад је мене Карађорђе по делу народњем послао у Беч, ја се упознам са Стефаном Живковићем (који је превео на српски Телемака). Позовем га да дође са мном у Србију. Стефан каже: „Имам само, вели, јоште по године да учим и да свршим науке, и диплому добијем, пак ћу прећи.“ — Ја му кажем: „Прођи се, брате, врага и диплома и више учења; нама је нужда и невоља за учене људе, и то што си научио нама ће бити засад доста, а дипломе може бити да ћеш са сабљом у руци добити, како је код нас.“ И он послуша и пређе. То је други родољуб за Божом…
Питате ме зашто је Карађорђе Ђурицу отпустио, или правије да кажем, из Совета истерао. — Седе у синоду Карађорђе и запита ме: „Јесу ли ти сви советници од нахије полномошчије донели?“ Ја кажем да јесу. „Да видим“, вели. Уста Божа и у нашој младој архивици нађе и донесе и неколико прочита. „Нађи“, вели, „брат-Ђуричино полномошчије и прочитајте ми.“ — Прочита Божа; он слуша како се Ђурица у скупштини заклиње највећом клетвом, живим Богом и триста и осамнаест богоносних отаца и свим светим — по калуђерски — „да ћу ја, Ђурица, са другим синоџијама старати се о свему нашем народу, а наипаче о својој нахији, мотрити, истраживати, распитивати и чувати, да не би јачи слабијега, старешина, буљубаша, или газда сиромаха праведнога нападао и газио, и ако то не бих могао мојим добрим советовањем прекратити, да ћу без лицемерија, беспристрастија, по мојој чистој совести у синоду јављати, да синод, како знао буде, права одбрани и крива да каштигује, и проче.“ — Карађорђе: „Е, браћо синоџије (онда је било више браће него господина), је ли вам Ђурица јавио да је њему познато како је један буљубаша једнога поштена и права човека испребијао, ногама и чизмама газио, и да је тај човек после четири дана сав испребијан умро?“ — „Није, господару!“ — Ђурица уста и рече: „Заборавио сам, господару!“ — Ми се управ почесмо за нашег другара стидети, и почесмо разговарати шта је заслужио када је заклетву преступио. Карађорђе пресече наше договарање и рече: „Брат-Ђурица, кад си преступио заклетву и ниси над народом надзиравао и ниси чувао овце, а ти узми капу, пак иди чувај свиње, и срећан ти пут!“ — Ђурица пође му руци, а он трже руку. Тако ти мој Ђурица оде из Совета. Одмах пишемо под именом синода и Карађорђевим, и дође нам Велислав Здравковић, отац садањег советника, Милосава Ресавца.
Напомене
- У првом издању стоји погрешно: јулија. (Љ. К.)
- Раније споменут као братучед (Љ. К.)
- Бој на Иванковцу био је 6. августа. (Љ. К)