Владимир и Косара / Непознати писац ; превео Драгољуб Павловић ; приредио Зоран Тасевски1
После тога краљ Петрислав роди сина, коме даде име Владимир, а затим се упокоји у миру. Сахрањен је у цркви свете Марије, у месту названом Крајини…
Дечак Владимир пак, примивши краљевство, растијаше обдарен сваком мудрошћу и светошћу. У то време, док је Владимир као дечак владао уместо свога оца, гореречени цар Бугара Самуило2, сакупивши велику војску, удари на далматинске крајеве, на земљу краља Владимира3, који беше човек свет и не жељаше да му ико од његових погине у рату, повуче се мирно и успне се на брдо Облик са целим својим народом. Када затим цар с војском дође и види да не може савладати краља, он остави један део своје војске у подножје брда, а други део поведе собом да би освојио Улцињ. На брду Облику, међутим, бејаше отровних змија, и кога би оне ујеле, тај би одмах умро, па су тако наносиле велику штету како људима тако и животињама. Тада краљ Владимир са сузама упути молитву Господу, да би их свемогући Бог ослободио те погибељне смрти. Бог услиши молбу свога слуге и од тог дана нико више није био уједен, па чак и данас ако неког човека или животињу на том брду уједе змија, он остане здрав и без икакве повреде. Од тог дана на том брду, откако се блажени Владимир помолио, змије као да су остале без отрова све до данас. У међувремену посла цар изасланике краљу Владимиру са поруком да са свима који су са њиме, сиђе са брда. Али краљ не пристаде. А жупан овога места, слично издајнику Јуди, поручи цару, говорећи: „Господару, ако твоје величанство жели, ја ћу ти предати краља“, на шта му цар одврати: „Ако то постигнеш, знај да ћу те учинити богатим и узвишеним.“ Тада краљ, сакупивши све који су били са њим, рече им: „Потребно је, најдража браћо, да видим како се на мени испуњава она јеванђеоска реч која вели: „Добар пастир полаже душу своју за своје овце.“ Боље је, дакле, браћо, да ја дам душу своју за вас, и предам драговољно своје тело мучењу и убијању, него да ви страдате од глади или од мача.“ Тада, пошто им је рекао ово и још много друго, опрости се са свима и пође цару. Цар га одмах прогна у охридски крај, у место звано Преспа, где се налазио и двор истога цара. Сакупивши после тога сву своју војску, опседаше дуго времена Улцињ, али га никако не могаше заузети. Одатле крену љут и поче рушити, палити и пустошити целу Далмацију, а градове Котор и Дубровник спали, а села и целу област тако опустоши да је изгледало као да је без становника. Пустошећи тако, цар пређе приморске и планинске области све до Задра, а затим се преко Босне и преко Рашке врати у свој крај.
Владимира, међутим, држаху у тамници, и он је ту дане и ноћи проводио у посту и молитви. Једном му се јави у визији анђео господњи, и храбрећи га, најави му да ће га Бог ослободити из те тамнице, и да ће преко мучеништва стићи у царство небеско4, и примити неувели венац и награду вечног живота. Тада блажени Владимир, ојачан визијом анђела, одавао се све више посту и молитвама. Али једног дана кћи цара Самуила, по имену Косара, подстакнута и надахнута светим Духом, оде оцу и замоли га да може са слушкињама сићи у тамницу и опрати главу и ноге окованим и заробљеним, и отац јој то допусти. И тако она сиђе и изврши добро дело. Том приликом примети Владимира, и видећи да је лепе спољашности, понизан, благ и скроман, и да је пун знања и мудрости господње, задржа се у разговору са њим. Учини јој се онда да му је говор слађи од меда и саћа. И заволи га не из страсти већ из самилости према његовој младости и лепоти, јер је била чула да је краљ и краљевског порекла и пошто се поздравила са њим, оде. Желећи после тога да га ослободи окова, она оде цару, и бацивши се пред његове ноге, проговори овако: „Оче мој и господару, знам да ћеш ми дати мужа, као што је то обичај. Сада, дакле, ако је по вољи твоме величанству, или ћеш ми дати за мужа краља Владимира, кога држиш у оковима, или знај да ћу радије бити мртва неголи узети за мужа кога другог.“ Чувши то, цар се обрадовао, и пошто је јако волео своју кћер, а знајући да је Владимир краљевског порекла, радо пристане да се њена молба испуни. И одмах пошаље по Владимира, и нареди да га окупана и краљевски одевена приведу к њему. И гледајући га мило, и љубећи га пред великашима своје државе, даде му своју кћер за жену. Пошто је на краљевски начин било обављено венчање његове кћери, постави цар Владимира за краља и даде му земљу и краљевство његових отаца и целу драчку област. Потом јави цар Драгомиру, стрицу краља Владимира, да дође и прими своју земљу Трибунију, да сакупи свој народ и настани га, и тако је и било.
Тако је краљ Владимир живео са својом женом Косаром у пуној светости и чистоти, поштујући Бога и служећи му дању и ноћу. И владао је народом који му је био поверен праведно и са страхом божјим. После кратког времена, умре цар Самуило, а његов син Радослав наследи царевину. Он је био снажан и храбар, и водио је многе ратове са Грцима у доба цара Василија5, коме заузме сву земљу до Константинопоља. Цар Василије, пак, бојећи се да можда не изгуби царство, пошаље тајно изасланике Владиславу, сестрићу Радомирову, говорећи: „Што не осветиш крв оца твога? Узми од мене злата и сребра колико желиш, и буди с нама у миру, па ћеш добити царство Самуила, који уби твога оца и твога брата. А ако будеш могао, уби и његова сина Радомира, који сада влада.“ Чувши то, Владислав пристаде, и једног дана, када је Радомир био у лову, а он сам јахао са њим, удари га и убије. И тако умре Радомир, а место њега завлада Владислав, који га је убио. Пошто је овладао царевином, пошаље изасланике краљу Владимиру и позове га да дође к њему. Чувши то, краљица Косара задржавала га је, говорећи: „Мој господару, немој ићи, да ти се — не било тако — не догоди као моме брату, него пусти мене да ја видим и чујем шта је с краљем. Ако ме жели погубити, нека ме погуби, само да ти не погинеш.“ Краљица, дакле, пође са дозволом свога мужа до свога братучеда, и она би од њега дочекана са почастима, али лицемерно. Потом, он по други пут посла краљу изасланике, дајући му златни крст и веру, говорећи: „Зашто оклеваш доћи? Ево, твоја је жена код мене, и никакво јој се зло не догоди, него и ја и моји поступамо достојно са њом. Прими веру крста и дођи да те видим и да се потом с чашћу и даровима вратиш у своје место са женом својом.“ Краљ му на то одговори: „Знамо да Господ наш Исус Христос, који је нас ради страдао, није био разапет ни на златном нити на сребрном, већ на дрвеном крсту; ако су, дакле, твоја вера и твоје речи истините, пошаљи ми дрвени крст по духовницима, па ћу у име вере и снаге Господа нашег Исуса Христа доћи, уздајући се у животворни крст и часно дрво.“ Тада он позове два епископа и једног пустињака и, скривајући од њих своју неверу, даде им дрвени крст и посла их краљу. Ови дођоше и поздравише краља и предадоше му веру и крст. А краљ прими крст, поклони се дубоко до земље, целива га и стави га у своја недра и, узевши са собом неколико људи, оде цару.
Цар, међутим, бејаше заповедио да му путем поставе заседе, па када краљ прође да навале са стране и да га убију. Али свемогући Бог, који је свога слугу штитио од детињства његова, не хтеде да задрема над људским делима, него посла своје анђеле да га чувају. И када је пролазио кроз места где су биле постављене заседе, опазе они који су били у заседи да краља прате војници који као да имају крила, а у руци имају победничке знаке па, поплашивши се, побегну сваки у свој крај. А краљ дође до царског двора, у место звано Преспа, и како уђе, поче се по свом обичају молити Богу. Када је цар сазнао да је дошао краљ, веома се расрди. Он је, наиме, у свом срцу претпостављао да ће краљ на путу бити убијен пре него што њему дође, да не би изгледало да је он саучесник у његовој погибији, или да је одобрава, јер се био заклео и у руке епископа и пустињака дао крст, те му због тога и беше поставио заседу на путу. Но када је већ видео да му је погано дело разголићено, седећи за ручком, пошаље крвнике да му ови одсеку главу. Док се краљ молио, војници су га опколили. Када је краљ то приметио, позове епископа и пустињака који су ту били, и рече им: „Шта је то, господо моја? Шта урадисте? Што ме тако преваристе? Зашто да умрем без кривице, верујући вашим речима и заклетвама?“ А они од стида не усудише се да му погледају у лице. Тада се краљ помоли Богу и исповеди, прими тело и крв Господњу па, држећи у руци крст што га беше од цара добио, рече: „Молите се за мене, господо моја, а овај часни крст нека ми заједно с вама буде сведок на дан Господњи да без кривице умирем“. Затим целива крст, опрости се у миру са епископима, и док су сви плакали, изиђе из цркве, а војници га одмах пред црквеним вратима убију; глава му би одсечена 22. маја. А епископи узеше тело његово и сахранише га у истој цркви са песмама и похвалама. А Господ, да би објавио заслуге блаженог мученика Владимира, учини да многи људи, мучени разним болестима, оздравише чим су ушли у цркву и помолили се над његовим гробом. Ноћу су, пак, сви онде видели божанску светлост, као да гори мноштво свећа. А жена блаженог Владимира горко плакаше много дана, више но што се може исказати. Када цар виде чудеса које је ту Бог учинио, покаја се, веома се уплаши, и дозволи својој братучеди да узме његово тело и да га сахрани где она жели. Она најзад узе тело његово и пренесе га у место звано Крајина, где се налазио његов двор, и сахрани га у цркви Св. Марије. Тело његово лежи цело и мирише као да је помазано многим мирисима, а у руци држи онај крст што га је од цара добио. У истој цркви скупља се на дан његова празника силан народ, а по његовим заслугама и његовим посредништвом дарују се ту све до данашњег дана многа добра свима онима који се моле чиста срца. Жена пак блаженога Владимира, Косара, поставши калуђерица, живљаше побожним и светим животом, те у истој цркви заврши свој живот, и ту би сахрањена поред ногу свога мужа.
У то пак време, када је тело блаженога Владимира пренесено из Преспе у Крајину, цар Владислав, скупивши војску, дође да заузме земљу блаженога Владимира и град Драч, како му је обећао цар Василије због убиства које је био извршио. Бавећи се тако под Драчем, једног дана, док је вечерао и гостио се, појави му се изненада наоружани војник у лику светога Владимира. Уплашен, он поче викати из свег гласа: „Потрчите, војници моји, потрчите и браните ме, јер Владимир хоће да ме убије“. И то рекавши, скочи са свога седишта да бежи, али га анђео одмах удари, и он се сруши на земљу и умре и телом и душом. Тада кнежеви и његови војници и сав народ, поплаше се веома, па распале ватре по логору, и исте ноћи побегну у своје крајеве. И тако се догоди да најодвратнији убица, који је седећи за ручком био наредио да се Владимиру одсече глава и учинио га мучеником, и сам за време вечере буде убијен и постане анђео Сотоне.
Ко жели да зна колика је и каква добра дела и чудеса учинио Бог преко блаженог Владимира, нека прочита књигу о његовим делима6, где су му дела сва по реду описана, и увериће се, заиста, да је овај свети човек био један дух са Господом, и да Бог бејаше с њим, коме част, итд.
- Владимир и Косара, или Живот зетског кнеза Владимира, написан је вероватно још у првој половини 11. века, али није сачуван као самостално дело, већ као саставни део Летописа попа Дукљанина, писаног, по свој прилици, у другој половини 12. века. Због тога прича о Владимиру и Косари није сачувана у свом првобитном облику, тј. као светачко житије на словенском језику и у словенској азбуци, већ у латинском преводу. Кнез Владимир Зетски је иначе историјска личност и, по сведочанству византијског летописца 11. века Јована Скилице, био је ожењен Косаром-Теодором, ћерком цара Самуила. Погинуо је, заваран лажним заклетвама, од рођака своје жене, цара Владислава (Јована).
Преко Дукљанинове хронике прича о Владимиру и Косари постала је касније врло популарна. Андрија Качић-Миошић унео ју је у свој Разговор угодни, а преко Качићеве песмарице она је затим ушла и у народну поезију. Петар Прерадовић је написао историјску драму са истим предметом.
Изворни текст, критички приређен: Фердо Шишић, Летопис попа Дукљанина, Посебно издање САН, Београд, 1928, а превод у: Ст. Новаковић, Први основи словенске књижевности, Београд, 1893, и: V. Mošin Ljetopis popa Dukljanina, издање Матице хрватске, Загреб, 1950. ↩︎ - Самуило (976—1014), цар македонских Словена, син брсјачког кнеза Николе. Са својом браћом дигао је устанак у Македонији и образовао прву државу македонских Словена, са средиштем у Преспи и Охриду. После пропасти Бугарске, у борби противу Византије проширио је своју државу на истоку до Црнога мора, а на западу до Јадранског мора (укључивши ту и Зету и Рашку), а на југу до Коринтског залива. ↩︎
- Зетски кнез Владимир (крај 10. и почетак 11. века), имао је престоницу код Пречисте Крајинске, на западној страни Скадарског језера. Негде пред крај 10. века напао га је Самуило и натерао на предају на брду Облику. Одведен је у ропство у Преспу, али се касније измирио са Самуилом и оженио се његовом ћерком Теодором-Косаром. После Самуилове смрти пао је као жртва породичне освете новога цара, Самуиловог синовца Владислава. Убијен је на изласку из цркве у Преспи, око 1016. године. ↩︎
- Јеванђеље по Матеју (18, 3). ↩︎
- Цар Василије, византијски цар Василије Други (976—1025) назван бугароубица. ↩︎
- Мисли се вероватно на житије св. Владимира, којим се писац ове хронике служио. ↩︎