Глава прва
Да је по самоме Ибиш-аги, никада он не би оставио Ниш, где му се још прапрадед населио однекуд од Ђаковице, и одакле су, то јест из Ниша, и он, и његов отац, и дед, и прадед, и прапрадед ишли на ћабу у Меку и враћали се оданде и ниједно им се место од далеке Меке и Медине па све до Ниша није толико допало као баш исти тај Ниш. Ибиш-ага је ишао на хаџилук и оном Ђул-Баби у Будим, па ни Будим му се није допао, нити би дао десет Будима за један његов Ниш. Знао је он да је Будим некад био турски, па га Турци изгубише некад, али откад изгубише Ниш — он нема речи више да замери падишаху, него само махне руком — као кад човек теслими нешто — и рекне: „Беше му веће; Алах, белким, такој наредија, а човек, што да праји!“ — па заћути, загледа се негде на страну и дуго пушта густе димове из дуге јасминове муштикле своје.
Али где се не суди по Корану, тамо мухамеданац нерадо остаје. Неће европску правицу, неће да му брујање звона заглушује танки и јасни глас мујезина, не трпи да му европски жагор нарушава оријенталски његов дремеж и тишину неће да се из свога скровитог и дремљивог кутка пресели на тротоар — и он се листом сели и уклања се једнако, а и сам не види краја томе уклањању.
Са таквим се мислима и Ибиш-ага спремао да се сели. Није рад био, тешко му је било, али је ипак морао, јер га је нешто ипак гонило. Док је задржавао друге — задржавао, а после, богме, и сам стаде помишљати на сеобу. „Куд сви, туд и голи Хасан“, па тако и он. Једнако се исељавају његови у Скопље, у Велес, у Серез, у Солун, а они најбогатији што су, чак и у Стамбол! Само се он још једнако нешто устеже и одуговлачи, и одвраћа их, а њих, како који месец, све мање. Проређују се и у кафани, и на теферичу на бајиру Нишаве, и у џамији.
— Море, куд потеглисте, говори им и зауставља их Ибиш-ага; што напустисте татков топрак? Што искате, бре? Доклен ће да смо како онија ченгенегурбети? Не ли у баба-земан држасмо Будим; хеј, хеј, там у Мађаристан! Па, шта је? Што се начини! Кој си остану там сагај? Сал Ђул-Баба што си остаде там сам да жмије, па да казује на човеци и на хаџије што бесмо и ми газије. Па што си би од-и таг? Из Будим не испудише у Белиград, из Белиград у Ниш, из Ниш па у Искиб! Москов и Срб искарују, а Инђилиз па убаво не дочекује — па веће се посмешисмо како онија зајци кад ги погоне загари а дочекују авџије у тесно место!… Море, да си останемо туј при баштино тулбе и мезар! Куд ће си кршимо врат по бели свет без крај и па без ред!… Овој си теће поче да се оснура!
Тако их одвраћа Ибиш-ага, али га они не слушају него продају, често будзашто, имања и селе се у свет. Све их мање и мање. Нема му већ толиких његових јарана и достова… Салих ага оде у Скопље! Имер-ага у Велес, Јусуф-ага у Битољ и где их већ нема! Сви отишли, остаде само Фукара и луди Мехмет, коме је баш, вала, свеједно ма како се етнографска и политичка карта Европе мењала.