Глава трећа
Сутрадан је у суду ствар била свршена на велико изненађење газда-Настаса Београђанина а на још већу радост Ставрије ћурчије. Он даде сто и петнаест дуката и ниску од тридесет, и доби исправну, потврђену тапију да је кућа његова, Божја па његова. Радостан позва кући Ибиш-агу, који му радо прими позив.
Кад изиђоше из суда, упутише се Ставријиној кући, Ибиш-ага пушећи, а Ставрија пипајући се једнако по џепу, изнутра од ћурчета, где му је стајала тапија умотана у Гицину пембе-шамију.
Стигоше у кућу, поздравише се и поседаше. Настаде разговор. Разговараше се о свему и свачему, а највише о Нишу. То растужи Ибиш-агу, и он изли читаву тугованку.
— Ах, Ниш, Ниш, — уздисаше једнако Ибиш-ага. — Нишпарађумиш!
— Па како ће ми без теб’ саг, Ибиш-аго! — пита Ставрија… — Научимо се у комшилак од време јоште… па саг, теб’те неће бидне!
— Неће, Ставријо, — рече сетно Ибиш-ага и одмахну руком — ама ће остане, ете, убав спомен и реч и спомињање и од мен’ за теб’ и од теб’па за мен’! Ништо не видомо лошо за тол’ке године и тл’ко живење ни ти од мен’ у султанско моје, ни ја па од теб’ саг у краљско твоје време!
— Ба! Да не да Господ! — вели Ставрија.
— Е, е, за тој ми кеиф! — вели Ибиш-ага.
— Па не остави, Ибиш-ага! Е, а зашто, ага? — пита Гица Ставриница.
— Такој му ред… Бог рекаја! — Виде ли, комшике, у јесен кад је, па кад се зберу хаџибабе лелеци, да се селе преко море, у Мисир и Шам, и на там јоште подаље? Мило ги и убаво и овден, ама крв ги тегли там; жал ги да се селе, ама ниједна неће да си остане!… Ете и с мен’ си је алис таква работа. Душа ми плаче, ама друкче не бива’…. Сви си от’оше!… Ђе станем и ја мухаџир!… Бог рече и нареди, Ставријо; ништо не бива на овај свет без његову вољу! — заврши Ибиш-ага дрхћућим гласом, а дубок уздах му се оте.
У том уђе и прекиде разговор Ставрина ћерка, млада Калина. Лепа, бела, витка, и млада као роса, девојчица у црвеном јелечету и плавим шалварама и зеленом свиленом ферменчићу преко јелечића; зато су је ваљда махалски момци међу собом и звали: „Калино, чупе зелено!“ Пустила оне пусте дуге курјуке далеко испод паса, а трепавицама бацила сенку далеко испод ока, којим смерно и плашљиво погледа. Кад уђе, поклони се смерно и приђе Ибиш-аги и пољуби га у руку, и метну крај њега на миндерлук шарене плетене чарапе, као што је већ ред да испрошена дарује очеве пријатеље који им дођу у кућу.
— Аа, Калино, еј вала! Е па да причекнеш малко, да си не останем ни ја па постидан, — вели задовољно дирнут Ибиш-ага, па се маши за силав и извади ону исту ниску дуката коју му пре пола сахата даде у суду Ставрија с осталим парама за продату кућу. — Еве ти од мен’ пешкеш. Мајка ти овуј исту ниску донесе у оној време татку ти; — а ти да гу саг однесеш на човека ти!
— Што, што… што, што збориш, Ибиш-ага? — вели му збуњено Ставрија, а Калина се повукла стидљиво, па гледа у земљу, а не сме да прими ниску.
— Како: што зборим? — запита мало љутито Ибиш-ага. — Лошо ли прајим ја, е-ли вија па лошо зборите? Зар ако сам си друга вера, зар зато да не смем, демек, да си по ваш адет чиним… Сас алал, море, и сас кеиф прајим!
— А, да не да Господ, — правда се Ставриница, — како збориш ти па то, Ибиш-ага?… теке… викам…
— ’Ајде, узни си, кузум-Калино, — храбри је Ибиш-ага. — Узни си, узни, што се тол’ко срамујеш?… сас алал ти давам! Од мен’ нек ти је тој пешкеш, и од Кумрију керку ми, а другарицу ти…
После дужег наваљивања најпре Ибиш-аге на родитеље, а затим свију њих на Калину, приволи се најзад Калина и узе ниску дуката и обеси је о своје бело грло пред задовољним Ибиш-агом. — Сви му захваљују.
— Кад ће да нас оставиш, да путујеш, демек, Ибиш-ага? — запита га Ставрија.
— Јутре, — вели он дижући се и узимајући дароване чарапе. — ’Ајд са здравље! Да се алалимо, комшија. Ти си имаш саг послу, а и ја си имам јоште неке работе да си посвршујем.
— Па ће се, ако дадне бог, јоште који пут да видимо у наш век? — вели му Гица Ставриница испраћајући га. — Ђе дођеш, ага, неки пут у Ниш, у стар комшилак?
— Ее, — махну сетно руком Ибиш-ага. — У наш век, веће мучно да ће да се видимо и зборимо, комшике… Теће, — додаде осмехнувши се суморно, — може и тој да бидне. Србија је… како си започе… кој знаје! А ја ће си путујем куд ви је Бакарно гумно, — па јоште три дана далеко оданде ће се населим!
Алалише се затим најсрдачније; Ставрини га испратише до капије и вратише се весели, а Ибиш-ага оде сетан и замишљен.
⁂
Још истога дана усели се Ставрија у своју нову кућу, и одмах нахрани гугутке и голубове које му у аманет оставио беше Ибиш-ага, с молбом да их не растерује, и да ником из комшилука не ускраћује воду из свога надалеко чувеног бунара. А Ибиш-ага је после заредио по својим познаницима Србима и узео од свију „збогом“: хтео је да га сви задрже у доброј и лепој успомени. Многима је још раније раздао многе фидане, многима искалемио силне руже и силне воћке, сиротињи по махали раздао много брашна и масла, многе сахане и тепсије, а господи испоклањао многе раскошне Филигран ствари; казначеју је дао своју огромну и скупоцену срмали-ћилибарску муштиклу са великом округлом плеханом футролом, која пукне као топ кад год се отвори.
Сва је махала жалила одлазак Ибиш-агин, а пријатељство његово према Ставрији ћурчији чуло се одмах по целом граду, и свак је причао и даље хвалу разносио. И сам Јевђо Мићовић — који је у својим дописима по новинама на све нападао, пишући с болом у души, с најеженом кожом и дршћућом руком (а као писаћим материјалом) „крвљу срца свога и соком живаца својијех“ о многим и многим стварима „које озбиљно могу забринути једног искреног сина ове земље“ — и он сам, исти Јевђо Мићовић Мокрогорац, био је, чувши од свог доброг пријатеља и земљака Мића Јевђовића Ариљпа, био је, велим, фрапиран овим доиста дивним и у данашње доба ретким примером пријатељства и доброчинства. И узвикнувши: „Киљадили се такви!“ дочепа шајкачу и навуче брзо каљаче на чарапе, закључа своју канцеларију — на којој је стајала велика плехана табла, фирма, с теразијама правде и испод њих с подужим натписом: „Јевђо Мићовић Мокрогорац, зналац правнички, даје правничке савјете потребитијем и угњетенијем лицима у свијем случајевима, а нарочито је специјалист у бракоразводнијем парницама, по умјереној цијени, а сиротињи забадава — “ мету дивит, перо и табак-два писаће хартије у џеп, препоручи канцеларију комшији Трајчету пиљару, и крену се преко Нишаве у Београд-махалу да нађе Ибиш-агу.
⁂
Кад је Ибиш-ага свратио у Јакубову кафану „Будим-град“, Јевђо је већ седео за столом и стајала чаша пива пред њим, а била му је то ваљам већ шеста чаша пива. Ова га је већ расположила, и он је, очекујући и погледајући час-по кроз прозор и врата, полако, онако више за себе, певушио кроз зубе, и носом имитовао гусле — и тако пратио народну песму Стари Вујадин; певушио је баш завршетак песме:
Гледајући с највише планине
Гледајући доље на друмове,
Куд пролазе Турци и трговци
кад се појави на вратима кафане Ибиш-ага.
— Чок селам, Ибиш-ага! — поздрави га Јевђо по војнички.
— Да да̂ Господ! — отпоздрави га Ибиш-ага немарно и седа за други сто.
— Аа… ја ово… господин Ибиш-ага, вала, на твој рачун пијем, — рече Јевђо, и узе чашу с пивом, па се пресели за Ибиш-агин сто…
— Ако, ако, господин Јевђо, прошћавај, ја си заб’рани… ако… походња је!
— Јок, море! Није зато, није, — вели Јевђо и бира из поднете котарице једну кифлу. Ибиш-ага ће ти плати, — вели пекару, и узе две кифле. — Јок, Ибиш-ага, није зато. Извините за тај израз.
— Како рече?
— Велим није и не дао бог зато да је, то јест за походњу. Нећеш ми вјеровати, Ибиш-ага, а нема човјека који више мрзи на муфталук него исти ја! Јок, јок! Него за нешто друго… Чуло се, море, бруји по чаршији… ђегодер сам сио у кафани, у мијани, по кућама, у чаршији и по малама — све о теби, вала, ријеч; само о нашем Ибиш-аги и о његовом кума̂ном дјелу!… Е, не знаш како ми је то мило било кад сам чуо! Здрав си! Киљадили се такви!
— Па сваки да ти плати по шест чаша пива! Није згорег! — прекиде га неко од другог стола.
— Кест бре, ти! — обрецну се Јевђо на онога… — Хе, хе, не слушај га, Ибиш-ага! Имамо шалу један с другим!… Него, односно, што се тебе тиче, газда-Ибиш: Бравост! Бравост, богами! Алал ти вјера! Е, јеси ти један лорд… прави лорд… Алал ти качамак!
— Чујем? — пита га Ибиш-ага зачуђено.
— Јеси ти један, један… Хеј, Сотире дај једно пивце… Е, е, јеси ти један, један… галант човек, исти, вала, масарош, и један, касти, из главне чаршије из сред Биограда галантерист. — Оно што си учинио са Ставријом ћурчијом, е, оно ти јес’ једна лијепа ствар! Дивота, болан брате, — рече обраћајући се једном сасвим непознатом за трећим столом. — Чикам, вала, свакога кристијанина…
— Остави, де! — прекиде га намргођено Ибиш-ага.
— … Па сам дошао, Ибиш-ага, да ми ти то укратко исприповиједаш, у појединостима, то јест… како је све то било… Сотире, зовни оног екмекчију, пекара, како ли се ваби, по чвапски… Деде, вјере ти, Ибиш-ага, де!
— Што рече! Како да ти причам? Што имам да ти кажем? — рече озбиљно Ибиш-ага. — Не л’ рече да се веће знаје? Та што си саг требе па топрв причање моје? Ставрија зар рече некому да си иде реч по махалу, а ја несам до саг реч прозборија, ни ћу га по саг да зборим хич!
— Ама, зна се, брате, све то; знам и ја све како је то било, него и јопет — вели Јевђо, вадећи из џепа перо, дивит и хартију, и ређајући све по столу — него ти лепо спреми једну банку за мене, а ја ћу ти то јоште љепше, вала, одрадити, и башка, платићеш ми још овијех осам чаша пива попијенијех, па…
— Да платим, де! — вели Ибиш-ага.
— … Па ја лијепо да „гепим једну шуштавицу“, што рекли они, а ти да се још љепше, вала, прославиш у јавности… Еј, друже и рођаче, дај јоште једно пиванце на газда-Ибишев рачун!… Јер, ја би’ стио, рад сам, то да опишем у новине, па да се чита по свијету, а да замолимо све српске и још сувише хрватске…
— Што… што, што… што, бре, рече… Што, бре? — скочи Ибиш-ага као опарен гледајући на писаћи прибор пред Јевђом. — Што да се писује?! Што да се чети?!
— Ама, Ибиш-ага…
— Јок, јок, јок!… Што кој треба да знаје за моје работе! Јок, јок! — заврши љутито Ибиш-ага, плаћајући Јевђов рачун, осам пива и три кифле.
— Ама треба и лијепо је ради примјера овом свијету! Да се, на примјер, и други свијет на тебе, Ибиш-ага, угледа… Да чује цијела Србија и Јевропа…
— Ех! — одбија достојанствено Ибиш-ага. — Што си кој милује, нек си чини. Ама за тој писуаање — хич да неси писаја ниједан реч, тол’ко ти казујем! — рече претећи Ибиш-ага.
— Море, дај ту једну банку, једно кајме, па ја да ти напишем, а ти само уживај…
— Море, три банке да ти дам, сал да га не писујеш! — рече Ибиш-ага, и баци преда њ три банке.
— Ех, — љути се Јевђо мећући банке у бележницу. — Ништа, од вас оријенталиста! Никада, вала, нећете бити Јевропејци!… Ама ондар, на тај начин, неће нико да зна за тако племенито и кумано дјело!
— Јок, јок! — брани се Ибиш-ага дижући се да иде, и плаћајући за Јевђа још осам пива и три кифле сутра кад дође. — Што ми треба писување јевропејско! — Има један наш реч, да га не запишеш, ама да га запантиш убаво: „Севап учини, фрли у море; ако риба не зна — Алах ће да зна!“