Личност Михаила Петровића

Личност Михаила Петровића / Милутин Миланковић ; приредио Зоран Тасевски

Садржај

1. Поглавље 1
2. Поглавље 2
3. Поглавље 3
4. Поглавље 4
5. Поглавље 5
6. Поглавље 6
7. Поглавље 7
8. Поглавље 8
9. Поглавље 9
10. Поглавље 10
11. Поглавље 11
12. Поглавље 12
13. Поглавље 13
14. Поглавље 14
15. Поглавље 15
16. Поглавље 16
17. Поглавље 17
18. Поглавље 18

Поглавље 1

Моје најраније успомене о Михаилу Петровићу старе су пола века. То је било 1895. године када сам први пут о њему чуо. Ја сам тада учио последњи, седми, разред осечке реалке и у њему сферну тригонометрију и основе сферне астрономије. По савету свог професора Владимира Варићака, набавио сам уџбеник тога предмета што га је написао професор београдске Велике школе Димитрије Нешић. То је била, после Ојлерове Алгебре, друга по реду књига моје математичке библиотеке, и она заузима у њој још и данас то почасно место. Служио сам се њоме врло радо и уживао у јасноћи стила којим је написана, у њеном лепом српском језику и у њеној ћирилици. Тада ми једног дана рече Варићак да је писац те књиге постао министар просвете, а да је на његово место на Великој школи дошао за редовног професора математике један млад човек који тек што је навршио своју двадесет шесту годину, а зове се Михаило Петровић. Живо се заинтересовах за ту личност, јер сам и ја гајио у срцу наду да постанем једном професор универзитета, а Варићак ми причаше:

„Петровић је свршио природно-математички отсек Велике школе а затим отишао на студије у Париз, где је био примљен за питомца „Екол нормал сипериер“. То је, рангом, највиши васпитни завод у Паризу. За време свога школовања у њему, Петровић је на париском универзитету, Сорбони, добио лисанс математичких и лисанс физичких наука и докторат математичких наука. Његова докторска теза отскочила је далеко изнад свих па и најбољих таквих теза, а једну његову расправу објавила је и Француска академија. Тако се Петровић вратио са својих студија као научник великога стила и као такав је дочекан и примљен од наставника Велике школе.“

Годину дана иза тога отишао је Варићак у Загреб, а ја у Беч; он је постао професор математике Загребачког универзитета, а ја студент технике. Остао сам с њиме, преписком, у вези и посећивао га с времена на време. Када га 1897. године посетих, причаше ми он како су Петровићеви радови нашли велико признање у научном свету. Главни резултат његове тезе ушао је, под именом Петровићеве теореме, у уџбенике више математике и постао полазном тачком истраживања и других научника. Француска академија објавила је већ десетак његових саопштења, а и други светски научни часописи исто толико; он је научник светског гласа.

Онда нисам био у стању да разумем садржину Петровићевих радова које сам потражио у библиотеци Бечке технике, но толико сам ипак схватио да је он био наш први гол, погодак на светској утакмици. Живо сам желео да га упознам, али ми се зато није пружила прилика, а и устручавао сам се да, неоквалификован, ступим пред човека толико славног као што је он био. Тек кад сврших своје студије и постадох доктор техничких наука, ја се, приликом једног кратког боравка у Београду, у првим данима године 1905, одлучих да га посетим. Потражих га у згради тадање Велике школе коју сада зовемо старом зградом Универзитета. Кад уђох у њу, обратих се њеном портиру, домаћину, овим речима: „Молим вас, да ли је ту господин доктор Михаило Петровић, и могу ли с њиме говорити?“

Домаћин, један стари чичица, погледа ме као да сам га ословио на кинеском језику. Ја понових питање штогод сам јасније могао. Он ме премери од главе до пете, па рече:

„Не познајем!“

— „Како да не познајете?“ узвикнух, „нашег славног математичара, познатог у целом свету!“

Он се тада присети:

— „Јес’, јес’, то је наш Мика! — Сад ћу да видим!“

Па се окрете другом једном служитељу који је стајао близу степеница: „Жико, богати, тркни горе и види да ли је ту Мика!“

После неколико тренутака појави се тај служитељ на средњем краку степеница и викну нам одатле: „Ту је Мика!“

Попех се горе у Петровићеву собу, где ме он пријатељски дочека, ми се упознасмо и ступисмо у размену наших научних публикација. Но онај, за моја схватања прекомерно фамилијарни, однос између професора и служитеља Велике школе постаде ми разумљив тек пет година доцније.

Поглавље 2

Из Велике школе развио се у току 1905 године Београдски универзитет са своја три факултета. Јуна месеца 1909 одлучи његов Филозофски факултет, а на предлог Михаила Петровића и Јована Цвијића, да ме позове за ванредног професора примењене математике. Одазвах се том позиву, па кад ми би јављено да је 9 септембра указ о мом постављењу потписан, кренух 1 октобра из Беча, где сам дотле био шеф-инжењер једног великог предузећа, на сталан боравак у Београд.

На тај начин сам постао, по струци, најближи колега Петровићев. Онда сам од њега дознао да је он одрастао у оној старој згради Универзитета. У њу је ушао кад му беше десет година, јер се у тој згради налазила тада и гимназија коју је ту свршио; ту се налазила и Велика школа у којој је био ђак, а одмах после довршених студија у Паризу постао њен редовни професор да би, онога дана када је Велика школа била укинута, са још седморицом колега, био постављен за професора Универзитета. У тој згради, са прекидом студија и светског рата, Петровић је провео цео свој живот. Није чудо да су га у тој згради звали сви његовим скраћеним крсним именом. Тако ћу га и ја овде звати.

Кад сам дошао у Београд, били смо Петровић и ја једини представници математичких наука на Филозофском факултету. Он је држао катедру теоријске математике, а ја примењене математике која је обухватала рационалну механику, теоријску физику и небеску механику. Имали смо једну исту слушаоницу са великом таблом и једну заједничку професорску собу, звану Математички семинар, јер је у њој била смештена и библиотека математичких наука. То беше, у ствари, мало сопче које смо делили и са професором математике на Техничком факултету Богданом Гавриловићем, нашим старијим колегом и пријатељем.

Радо се сећам тог првог доба своје професорске каријере и искрене љубави којом су ме њих двојица предусрели и која је остала непомућена целог нашег живота. Заволео сам и оно мало сопче са његовим црно обојеним полицама пуним књига. Страни математички часописи били су ту одлично заступљени, неки од њих, као „Крелеов журнал“ и „Акта математика“ својим комплетима. У том уском сопчету било је широко поље за научни рад, и ја сам у њему проводио свако по подне. Но са Миком сам се прве године свога професоровања ту ретко виђао. Он је предавао у последња три, а ја у прва три седмична дана од 10 пре подне до 12 часова. Он је устајао сваког дана у три сата изјутра и радио до осам, девет сати на својој „Математичкој феноменологији“, свом највећем делу; онда би полазио на предавања или у варош; после подне посећивао је своје рибаре. Ја сам, сем кад нисам морао држати предавање, до подне преспавао, радио по подне у Семинару на својим научним расправама, а после вечере спремао своја предавања па легао у кревет отприлике у оно доба кад је Мика из њега устајао. Тако смо у оно доба нас двојица живели као два антипода.

Но он ме је посећивао каткад пред вече у Семинару, обично ради тога да ме позове кући на вечеру. То је бивало редовно онда када би његови рибари уловили какво изванредно парче. У таквом случају био је Мика и домаћин и кувар. Он је из уловљене јесетре својеручно вадио ајвар, прерађивао дрвеним ножевима и зачињавао га. Он би великог смуђа, пре но што би га метнуо на ватру, очистио, завио у чист убрус и затрпао у дебели снег да онде преко ноћи премрзне, јер је тек онда могао да одговори кулинарним захтевима Микиним. Једанпут ме је почастио вечером од неколико различитих јела која су била изванредна, но не могах погодити од чега су била справљена, да ли од рибе или од каквог другог створа. Цела та вечера беше спремљена од изнутрица једног огромног сома.

Долазећи тако често као гост у Микин дом, имао сам прилике да изближе упознам његову родбину и прилике у којима је одрастао и живео. Он се родио године 1868, последњих дана друге владе Михаила Обреновића, по коме је, ваљда, добио и име. Његов отац беше свештеник и професор Богословије; умро је млад, па је Мика, поред мајке, са браћом и сестром, одрастао у кући свога деде по мајци, Новице Лазаревића, протојереја београдске Саборне цркве. И Микина браћа су млада помрла, а сестра Мара се удала за Живојина Перића, професора Правног факултета Велике школе и каснијег Универзитета београдског.

Дедина кућа, у којој је Мика провео своје детињство и младост, налазила се у старом, српском крају Београда, близу Варош-капије, дворца кнегиње Љубице и Саборне цркве, уз зграду старе Митрополије, а садашње Патријаршије. Лежала је баш на самој ивици савског брега и, са те висине, гледала на Саву и на Дунав, на оне две реке на којима је, као што ћемо чути, Мика провео многе дане свога живота. Када сам се преселио у Београд, та кућа се баш рушила да би се, на место ње, сазидала нова, удобнија зграда за становање у којој је Мика провео остатак свог живота и у којој је и умро.

Са болом у души гледао је наш Мика како пијуци руше стари дедовски дом, али се морао покорити жељи осталих чланова своје породице, мајке, сестре и зета, са којима је живео у заједници. При зидању нове куће бивало је често размимоилажења у мишљењима о томе како да се она сазида и опреми, па сам и ја био позиван на те фамилијарне савете. Том приликом сам упознао једну интересантну црту Микиног карактера: он је уживао у старом примитивном и патријархалном начину живота, а из дна душе мрзео све што је ново и модерно. Па као што, ваљда никад у животу, није обукао фрак, смокинг или реденгот, нити метнуо на главу цилиндар, тако се енергично одупро да се његова соба патоше паркетом и снабде савременим намештајем и конфором; само у једноставно опремљеној соби осећао се он код своје куће. А када му архитекта показа нацрт за лепо израђена улазна врата за кућу, Мика стави захтев да се на тим вратима, место сваког другог украса, изреже рељеф шарана. То је и учињено.

Поглавље 3

Још прве зиме мога боравка у Београду увео ме је Мика, као госта, и водио на све приредбе свога друштва „Суз“. Он је у младим годинама са својим вршњацима основао то весело друштво, познато у предратном Београду по својим теревенкама. На њима је Мика, праћен оркестром своје дружине, свирао на виолини ритмичке мелодије наших Цигана, а његов присни друг Јеленко Михаиловић читао је, за време пауза те музике, разне, озбиљно замишљене, а смешно испале огласе појединаца по београдским дневним листовима, прикупљане од сузоваца у току трију и више деценија. При читању тих огласа, кривило се цело друштво од смеха.

На тим састанцима се ваљано јело и пило, и у том делу програма сам и ја активно учествовао. Сервирала се недостижна рибља чорба која је доношена у дворану састанка у огромном бакарном котлу у коме је скувана, а иза тога долазио је обично пржен шаран, толико огроман, да би се од њега прејело цело друштво.

Тако сам се прве године свога боравка у Београду састајао са Миком чешће при чаши и чинији но при књизи и хартији. Но оно што нас је највише везивало једног за другог и водило на путу кроз живот била је наша велика љубав за науком. У научном раду смо обојица највише уживали; иначе су наше наклоности биле сасвим различите.

Поглавље 4

Друга велика љубав Микина била је риболов. О томе како је постао професионалан рибар испричао ми је кад смо говорили о његовом боравку и студијама у Паризу.

„Било ми је двадесет две године“, причаше ми он, „кад сам, свршивши Природно математички отсек наше старе Велике школе, пошао у Париз. То је био мој први већи пут. Пратио ме мој деда Новица који није знао ни речи странога језика, а ја сам тек натуцао француски. Па ипак се некако прогурасмо, и ја бејах примљен за интерног питомца „Екол нормал сипериер“.

И он ми причаше о свом животу и раду у тој школи, о славној плејади тадањих француских научника: Ермита, Дарбуа, Пикара, Поенкареа, Пенлевеа, Апела и Бусинска.

Када ми је то све испричао, ја се зачудих: „Дакле, успели сте да за четири године свршите своје школовање, положите докторат и вратите се у Београд као готов научник. Како вам је то пошло за руком?“

— „Па шта се чудите, колега — Ви бар знате да је математика најлакша од свих наука; она не оптерећава меморију, него тражи само здрав разум“.

— „Али је треба сварити!“

— „Млад разум, гладан науке, лако је сварује. Па ето и ви, као што видим, сваристе убрзо целу серију научних дела, а не покваристе стомак“.

— „Ја морам да сварим цео тај јеловник, јер ме моја школа није тако добро припремила за овај наш позив као ваша. Овде, у тишини мале вароши и овог малецког сопчета, иде то врло лако — али у Паризу не би то тако брзо ишло“.

— „А што?“

— „Што би ме онде, сем науке, занимале и многе друге ствари, музеји, позоришта и друге знаменитости“.

— „Те се знаменитости прегледају за неколико дана“.

— „А позоришта?“

— „Ја, право да вам кажем, немам никаква смисла за производе песничке уобразиље“.

— „Како то?“ зачудих се ја.

— „Све је то неприродно, претерано и нема везе са правом стварношћу“.

— „Но ви волите музику!“

— „Само народну, боље рећи циганску“.

Ја наставих да га даље испитујем: „И онда, знате како је, не правимо се бољи но што јесмо: сваки млад човек жељан је и љубавних авантура, па утроши у њих највећи део свога времена“.

„Ја, вала, у то не утроших ни десети део једне секунде“.

— „Па добро, колега, у чему сте проводили слободне часове кад сте били у Паризу?“

— „У шетњама по околини“.

— „Посећујући њене дивне шуме, паркове, дворце?“

— „Не. Ја сам се шетао и врзмао увек поред Сене, гледао како се онде лови риба и маштао о том како ћу, кад свршим школу и вратим се у Београд, постати професионалан рибар. Ја сам још као ђак у Београду изучио рибарски занат и добио мајсторско писмо; оно ми је милије но докторска диплома“.

— „А, сад ми је тек јасно што вас ваши другови зову мајстором!“

— „То сам уистини. — А зову ме и Мика — алас“.

И он ми исприча како је сакупио своју рибарску дружину и закупљивао сваке године разне риболове на Сави и Дунаву. На њима је проводио велики школски распуст, када се сасвим посвећивао рибарском занату. Једнога лета, на пример, закупио је на Дунаву у Казанској Клисури један вртлог, створен подводним гребеном реке. Ту са̂м Дунав убацује силну рибу; зато се рибари отимају за њега да га закупе, па и за велике паре. Онога лета је Мика у томе успео, укотвио над тим виром свој велики чамац и помоћу нарочите мреже, која је имала облик велике вреће, вадио са дружином из вира рибу дан и ноћ.

Он ми донесе и показа велику збирку фотографија, успомена из његовог рибарског живота. На њима сам га једва препознао: у чизмама, са високом шубаром на глави, па и самим својим држањем, није се ту ничим разликовао од обичног професионалног рибара, аласа. Он претражи ту збирку и нађе у њој ону фотографију која је представљала оно о чему ми је причао.

— „Ево, погледајте“, рече ми он, „ове јаке мотке што штрче из чамца вертикално у вис, а оптерећене су на свом горњем крају тешким каменима, то је аласка вертхајмова брава њихове мреже. Кад оне стоје овако, у свом усправном положају, онда је врећаста мрежа, спуштена у воду, разјапљена и тако положена, да река убацује у њу рибу. На тој мрежи причвршћени су, на десет разних места, крајеви од десет појачих канапа; других десет крајева држи наш рибар-стражар у рукама, обмотавши, сваки од њих, око по једног прста својих руку. Тих десет канапа су, тако рећи, његови пипци; помоћу њих он тачно зна каква је све риба ушла у ту врећу“.

— „А ако је у врећу случајно упловила каква клада?“

— „То се тачно распознаје по начину трзања. Кад стражар увиди да му је дошло време да се врећа затвори, он осталима даде знак или их виком пробуди, ако су поспали. Тада се у исти мах оборе ове мотке, и тиме је врећаста мрежа затворена, она се заједничким снагама извуче из воде и уловљена риба убаци у чамац. Тако то иде без престанка дан и ноћ, а сви чланови дружине, па и ја, одмењујемо се у улози стражара“.

Узех фотографију поново у руке. „Красан предео!“ рекох, „један од најлепших што сам га у природи својим очима видео. Свеж ваздух и летња хладовина. Можда бих и ја могао онде, одмора ради, провести који дан — али цело лето?“

— „Прође као кратак леп сан!“ одговори ми Мика.

Питао сам се, али њему не ставих то питање, како је могао да толике дане проведе у друштву неписмених рибара, далеко од књиге и свог правог позива. — То сам, као што ћу још причати, схватио тек доцније.

— „Зими сам“, настави Мика своју причу, „закупљивао риболовне баре“.

— „Шта је то?“

— „Сад ћу да вам испричам. Када се после јесењих киша Дунав и Сава разлију па, с наступом зиме, врате опет у своје корито, остављају у свом плавном терену појединачне баре, пуне риба. Ту рибу ваља похватати пре но што се у пролеће река опет разлије и рибе у њу врате. Али се често дешава да се те баре за време зиме покрију дебелим ледом. Онда ваља тај лед разламати и рибу похватати. Опасан посао, јер чим крочиш на санту таквог разломљеног леда, она се под твојим теретом накриви, ти оклизнеш по њеној глаткој стрмој површини, паднеш у воду, а она се врати поново у свој хоризонтални положај и поклопи те“.

– „Ајаој, наопако!“

— „Зато сам пронашао начин како да се рибе похватају из баре, а да се њен ледени покривач не мора разбијати“.

– „Како то?“

— „У леду се избуше неколико рупа кроз које се рибарска мрежа увуче под лед и њоме похватају све рибе. Показаћу вам првом приликом како се то ради“.

— „Како сте дошли на ту идеју?“

— „Тако, што сам се до данас једанаест пута давио у Сави или Дунаву, и то обично у леденој води. Једанпут и са принцем Ђорђем.“

— „Читао сам о томе и у новинама, но волео бих да о томе и од вас чујем нешто аутентичније“.

И он ми исприча потанко како се то десило.

— „Били сте“, рекох му ја, „у двострукој смртној опасности: да вас, малаксале, не прогута Дунав, а кад се из њега срећно спасосте, да не добијете запаљење плућа. Ви сте, мајсторе, сигурно одличан пливач“.

— „Ја не умем да пливам; не знам ни сам како сам се досад увек некако спасао.“

— „Шта кажете? — Алас Мика не уме да плива!“

Он обори главу и слеже раменима. „Не умем“.

— „Ја ћу вас научити!“

— „Е, кад бисте били тако љубазни!“

Ја учиних, заиста, покушај да га научим пливати када је идућег лета дошао на неколико дана к мени у госте у Даљ. Баш те године дао сам по његовим упутствима саградити у Вуковару врло згодан чамац у коме сам за време летњег распуста проводио са својим братом свако до подне на Дунаву који тече поред мог очинског дома. На другој обали Дунава пронађосмо изванредно леп пешчани спруд који се са обале благим нагибом спуштао у реку. Онамо одведох свога ђака Мику да га научим вештини пливања. Он уђе храбро у воду, али само до колена. Кад му рекох да се ту у плићаку, испружи по води да му покажем основне пливачке покрете, он показа, иако забринута лица, намеру да ме послуша, но чим окваси трбух и груди, он побеже из реке главом безобзира. Сав мој труд да га у реку вратим остао је безуспешан. Од свих ђака које сам у животу имао, Мика је био најслабији; а ја сам био његов најлошији учитељ.

Поглавље 5

Није прошла година дана од мога доласка у Београд, а Мика је, устајући сваког јутра у три сата, довршио своју „Математичку феноменологију“. Дело је одштампано као засебно издање Српске краљевске академије, на 774 стране великог октава. То је највеће Микино дело. Права је несрећа што је објављено на српском језику па остало непознато страним научницима. Та се грешка не може поправити, јер је за ову трећину века од публикације тога дела наука далеко одмакла од стадијума у коме се тада налазила. Зато Микино дело није, као што би иначе могло, утицало на њен развитак.

Када је Микина „Феноменологија“ изашла из штампе, имала је она свега два озбиљнија читаоца, мога претходника на катедри примењене математике Косту Стојановића и мене. Зато сам непрестано наваљивао на Мику да изда своје дело и на француском језику којим је одлично владао. Но уто избише балкански ратови, а иза њих први светски рат. Тек после њега, док се бавио још у Паризу, одлучи се Мика да резултате свог главног дела саопшти на француском језику. Нису ми познати разлози који су га руководили да их изложи у омањој књизи, у популарној форми, без примене математичког апарата. И то је била грешка, јер је за оне читаоце који нису упућени у математику, та књига остала тешко разумљива, а за праве математичаре неугледна и неинтересантна; они из те књиге не могаху видети колики је математичарски дух и виртуоз био наш Мика.

Од своје прве научне публикације у години 1892. па до његове „Феноменологије“ у години 1911, публиковао је Мика 73 мање расправе, од којих једна, претеча његове „Феноменологије“, са својих 95 страна, чини, неку врсту прелаза од расправе ка научном делу. После године 1911 вратио се Мика опет свом уобичајеном начину научне продукције, писању расправа; он их је сипао као из рукава. Ево једног примера како су оне постајале.

Једно по подне дође Мика изненадно у Семинар.

— „Дошао сам“, рече, „да испробам једну бургију“.

– „Бургију!“ зачудих се ја, но он ми растумачи шта тај назив у његовом језику значи.

— „Успут, док сам био у вароши, паде ми изненадно на памет једна идеја, боље рећи идејица, помоћу које се, као каквом бургијом, може да извуче понеки научни резултат. Дођох да је овде на хартији опробам“.

Он приђе свом писаћем столу, стави на њ парче хартије, примаче столицу, но не седе на њу, него се ослони само својим левим коленом. У оно доба био је већ толико далековид да није могао читати из нормалне даљине. Но како се, по свом обичају устручавао да се користи тековинама западне цивилизације и метне наочаре на очи, радио је стојећи тако поред стола.

После пола сата, бацих, тражећи на полици једну књигу, случајно поглед на Мику. Он је стајао непомично у свом заузетом положају, само су му се очи светлуцале као у мачка који вреба плен.

Ја продужих свој посао, али га задржах кришом у виду. Одједном спазих како се он протресе, испружи руку, исписа на хартији неколико математичких образаца и рече гласно: „Може, може!“

Он стрпа хартију у џеп, опрости се са мном и пође хитним кораком кући. Сутрадан била је Микина расправа готова за штампу.

Прве три године моје професорске службе у Београду прођоше мирно и без великих догађаја. Ја сам за то време, не пропуштајући ниједан час, испредавао свој трогодишњи курс примењене математике и, спремајући га, раширио знатно своја властита знања. Она су ме оспособила да уочим онај велики проблем који је постао главни предмет и циљ свега мог каснијег научног рада. Но таман сам тај рад озбиљно отпочео, букну први балкански рат.

Мика и ја пођосмо на своју војну дужност, но како смо били у разним војним јединицама, нисмо се за време тога рата видели. Чим су војне операције тога рата биле, битољском битком, са успехом завршене, ја се вратих у Београд, где сам, седећи у нашем сопчету, радио у тишини на свом великом научном делу и осетио, у пуној мери, све сласти таквог рада.

Мика се, колико се сећам, вратио тек с пролећа у Београд. Настанио се у кући свог пространог и лепог винограда на Топчидерском Брду. Ту се одувек осећао врло добро; онде је све још изгледало и стајало онако као у старо добро доба, оданде је Мика видео и своју Саву, уживао у самоћи и радио неуморно. Онде сам га с времена на време посећивао и ту смо, седећи у хладу старих стабала, проводили угодне часове. Осећали смо се срећни у нашем позиву и што смо му се могли посветити далеко од светске граје.

У нашим разговорима дође реч и о оним научницима који се највише брину о том да им се глас што пре и што више прочује.

„Будале!“ узвикну Мика. „Исцрпљују се у грозници да им се име окачи о велико звоно, а не знају како је слатко радити без те бриге!“

Те речи Микине урезале су се дубоко у моју памет, у њима сам увидео прави смисао научног рада који чини човека срећним.

Поглавље 6

Срећни исход и завршетак балканских ратова прослављан је у Београду целе идуће зиме, оне измећу 1913 и 1914 године. Никада дотле није се у Београду толико веселило, свирало, играло и пило као тада. И сузовци прославише те године своју славу светог Филимона на дотле невиђен начин. Случај је хтео да је, баш тих дана, Мика са својим аласима уловио сома незапамћених димензија. Тај џин од рибе донесен је жив и здрав у Коларчеву салу — ону предратну — у којој се одржавала сузовачка слава и смештен у велики рибарски чамац између крупног грумења леда. Био је толико дугачак да му је фарка вирила из чамца. Он је био главни згодитак томболе која је тога вечера на забави одржана.

Велика сала била је пуна гостију, а иако их је било који су дошли и у смокингу, Мика је ушао са шубаром на глави и чизмама на ногама; свирао је са својим оркестром целу ноћ. Сећам се још да су на тој слави и наши савезнички односи са Грцима дошли до лепог изражаја у дивном вину са острва Самоса којим ме је почастио један министар, и које је учинило на мене јак утисак.

Ја сам, обухваћен оним општим одушевљењем, посећивао и остале забаве које су се те зиме приређивале, и последица тога била је та да сам се крајем школске године оженио и пошао на свадбено путовање са кога сам се вратио тек после скоро пет година. Пао сам на том путовању, изненађен светским ратом, у аустро-угарско ропство, но које је — признати морам — било врло човечно. Из њега сам се вратио марта месеца 1919 године са женом, синчићем од три године и готовим манускриптом свога дела.

Мику нисам затекао у Београду, он се још бавио у Паризу. Ту је публиковао баш те године своје дело о бројним спектрима, дело пуно оригиналности и математичарске довитљивости. О предмету којим се то дело бави, Мика је држао 1928 године предавања на париској Сорбони и публиковао, исте те године, та своја предавања.

Упоређујући та дела са својим, увидео сам да смо се нас двојица нашли на два разна краја математичких наука; он се дефинитивно настанио у чистој, теоријској математици, а ја посветио искључиво њеној примени на проучавање појава природе. Мики је чиста математика била циљ, а мени средство. Но то све није помутило наше пријатељске односе него их, напротив, учврстило. Радећи на два разна поља, између нас не беше супарништва. А нагли развитак нашег Универзитета довео је до тога да се размак између наших грана науке испунио новим професорима.

У новоствореној југословенској држави број слушалаца Београдског универзитета се удесетостручио, а он сам се употпунио са три нова факултета. Стваране су многобројне нове катедре, придошли су многи професори са стране, нарочито из Русије. За кратко време имао је наш факултет, место нас двојице, осам наставника математичких дисциплина, од којих су петорица били редовни професори, који су у лепој расподели својих струка заступали у целости те науке.

Наш дотадањи Семинар, наше сопче, не могаде дати уточишта толиким наставницима, ми се преселисмо у пространи Математички институт, раширисмо и увећасмо нашу стару библиотеку тако да се могло радити на свима гранама математичких наука.

Радило се заиста, врло много. Научним расправама пунили смо „Глас“ наше Академије и њена посебна издања, а кад и ова постадоше уска за наш научни продуктивитет, почесмо издавати на страном језику наше „Публикасион математик“. Објављивали смо своје расправе и у страним часописима; Мика је штампао своја научна дела на француском, а ја на немачком језику. То је било златно доба математичких наука на нашем Универзитету.

То је било, у још једном погледу, право златно доба; живели смо у највећој слози и љубави. Састајали смо се скоро свакодневно у нашем Институту и, у доба академских четврти, пили кафу. Но то је за нашег Мику био сувише узан програм нашег другарства, он дође на идеју да се, бар једанпут у месецу, састајемо на заједничким вечерама које по њему, иницијатору и аранжеру, добише назив рибарских вечера, а и због тога што је на њима рибља чорба и пржена риба била главна тачка јеловника. Касније смо те вечере комбиновали са претходним састанцима у Институту на којима смо реферисали о својим научним радовима.

Наше вечерње седељке, које су трајале до дубоко у ноћ, одржаване су по разним београдским механама, првокласним не по намештају већ по јелу и пићу. И овде је Микин стручни суд био увек пресудан.

Лети нас је позивао Мика у свој виноград на вечеру. Једном таквом приликом срочио сам, на путу за виноград, шаљиву песму о нашем мајстору, један галиматијас математичких и аласких термина, чији рогобатни стихови дадоше одушка нашем другарском расположењу према домаћину. Он је био дубоко тронут и затражио од мене да их метнем на хартију. Зато могу то стихотвореније и овде да саопштим. У њему су математички термини, односно рибарски називи, нарочито назначени да се боље види како су испретурани. Нисам се усудио да ове стихове испишем као што се они обично пишу, из бојазни да не би случајно привукли на себе пажњу каквог литерата. Они имају овај текст:

Од свих наших научника — Најјачи је мајстор Мика — Кад се тиче крканлука — И математичких наука,— Другим речима, гозбе, вина — И егзактних дисциплина: — Како ли се роштиљ жари, — Како ли се интеграли, — Како ли се шаран пржи, — Како ли се извод врши, — Како ли се кува штука, — Све је то његова струка. — Руковање мередова, — Конвергенција редова, — Све проблеме тому сличне — И функције елиптичне, — Он разуме те послове — И зато се мајстор зове. — Што загризе, он то скрка, — Био проблем, била штука.

Он, не мари за почасти, — Сем када му дођу с масти, — Јер је Мика алас прави, — У науци и на Сави. — Ситну рибу он не пеца, — Ни буцова ни гргеча, — Већ аловом хвата рибе, — Теореме и системе — Њима пуни барке, књиге.

На богатој софри Мике, — Пуне књиге и кечиге, — Има увек добра вина, — Интегралних једначина — И Размака и Спектара, — Сома, смуђа и ајвара, — Разноврсних феномена, — Мезелука, шунке, рена. — Ту хранимо своју душу — И квасимо своју гушу. — Што ј’ за јело, појешћемо! — Што ј’ за пиће попићемо! — Све ће лепо да се свари, — Ал’ ће још и нараштаји — Који стигну кроз векове — Хранит се са софре ове.

Поглавље 7

После светског рата Мика није пренебрегао свој рибарски занат, већ га, напротив, проширио. Имао је своју малу лађу „Карас“, потпуну екипу аласа, велики плац на Дунаву са кућом и магазином за рибарски алат и посао. Но није, као пре, проводио у риболову месеце, већ само дане.

Једнога дана дође он после подне у наш Математички институт.

— „Данас смо имали“, поче он да ми прича, „богат риболов. Што смо уловили, продали смо на пијаци за тринаест хиљада динара“.

— „Тринаест хиљада?“ зачудих се ја.

Он се прислони уз пећ да се огреје и настави да ми прича.

— „Изненада стегнула је зима, а рибе се склањају у увалама у дну корита реке. Ја познајем добро све те увале на Сави па зато скупих своју дружину да рибу похватамо. То нам је пошло одлично за руком; сутра рано продужићемо тај посао“.

Сутра изјутра дође Мика у Институт.

— „Нисте ли, мајсторе, у лову?“ упитах га. „Море, маните! Моји рибари се, после доброг јучерашњег пазара, опише, потукоше се са неким мангупима и ено их седе у хапсу“.

Ја се осмехнух, а он поче да их извињава: „Знате, то су обични, непросвећени људи. Када се потуку, бива ту и мртвих глава. Али су, иначе, поштени и доброћудни; ја их волим, а и они мене“.

Друге једне зиме, потражих га, хитним школским послом, у његовом стану, но не нађох га; био је у риболову и вратио се тек после неколико дана. Када се опет појавио у нашем Институту, причаше ми он:

— „Био сам пет дана у риболову.“

— „На овој цичој зими!“

— „То му је главна сезона! Иду свеци, свет тражи рибу, она се продаје по добре паре. — Елем, седох ја са својим аласима на „Караса“, који је и наше чамце за собом вукао. У лађи фино топло! Кад стигосмо близу Шапца, ми у лађи преноћисмо па се изјутра са нашим чамцима отиснусмо од лађе низ воду. Тако ловисмо цео дан, који је сада, уосталом, кратак.“

— „Али ова зима, па кошава!“

– „То се у послу и не осећа, Кад се смркну, „Карас“ стиже на наше ловиште, ми се укрцасмо. Онде је за нас била спремљена топла соба, папрена рибља чорба и добро вино. Ту се добро подгрејасмо, и споља и изнутра; онда полегасмо, па се слатко испавасмо, а чим зора поче да свиће, ми опет на посао.“

— „Чиме се храните за време лова?“

— „Оним што од вечере преостане, упихтијаном рибом; она се једе без тањира, на колену.“

— „А не западне ли вам при томе која рибља кост у грлу?“

— „Искључено! — Знамо ми анатомију наших риба боље но ико.“

Он се мало замисли, па рече: „Сад ћу опет на научнички посао, баш сам га се зажелео. — Мало рибе, мало књиге — то је најбоља комбинација!“

— „Ја вас, мајсторе, тек сада потпуно разумем.“

— „Је л’ истина?“

— „Ево да вам признам. — Ви знате да сам се првих десетак, па и више, година мог професорског позива бавио искључиво науком. Многи су, додуше, од мене тражили да им израђујем техничке пројекте и статичке рачуне, но ја сам одбијао да се прихваћам тих послова, иако сам увиђао да би се моја знања и богата искуства, која сам у Бечу стекао, могла корисно примењивати. Но кад се пре неколико година наша Команда ваздухопловства нађе пред тешким задатком да изгради своје аеродроме са великим хангарима и радионицама од армираног бетона, па се обрати на мене да је у том послу помогнем, ја не могах одбити. Тако сам, уз награду коју је она одредила, преузео руковођење пројектовања и надзор над извођењем тих објеката.“

— „Врло добро!“, рече Мика задовољно.

— „Слушајте даље моје муке! — Кад за то моје занимање дознаше друге наше државне установе, које су такође имале да изведу велике грађевине уз примену армираног бетона, обратише се и оне за моју помоћ. Ни њих не могах одбити, и тако проведох, ево већ неколико година, један део свога времена на градилиштима у Краљеву, Скопљу, Мостару, Загребу и другим местима наше државе.

„Врло сам се прибојавао да ће то штетно утицати на моју научну продукцију, но кад погледах унатраг и начиних инвентар онога што сам у доба своје најјаче инжењерске праксе у науци урадио, ја се изненадих: то су биле моје најплодније године и у науци.“

Мика се насмеши. „Ето, видите! — То се, уосталом, може лако да разјасни. Кад сте на градилишту, ви се телесно умарате, а душевно одмарате; кад седите у својој соби за научни рад, ви се душевно ума рате, а телесно одмарате. При комбинацији обају послова, и тело и дух имају правилну алтернацију напора и одмора“.

— „Тако је, мајсторе, као што кажете!“

Он климну задовољно главом. „Море, добро што смо обојица дупло квалификовани, ви имате инжењерску диплому, а ја мајсторско писмо!“

Поред науке и рибарства имао је Мика још једну велику страст: да путује. Он је пре светског рата често путовао у западну Европу, а нарочито у Француску. Првих година мога боравка у Београду био је и у Русији. Пружила му се за то згодна прилика. Онда је посланик Србије у Петрограду био Димитрије Поповић, брат Микиног колеге Богдана Поповића и његовог вршњака и школског друга Павла Поповића. Мика је у Русији дочекан врло срдачно, видео је све знаменитости Петрограда, упознао се са свима тамошњим математичарима и био позиван и у друге кругове. Но није пропустио да се упозна и са тамошњим рибарима. Нарочито га је интересовало како они суше рибу на диму, а да је не пресуше, већ да остане лепо сочна као нигде другде. Веровао је да узрок томе лежи у природи дрвета којим се ствара дим за сушење. Мика није успео да се са рибарима споразуме каква је то врста дрвета што га они употребљавају за сушење рибе, па је зато понео са собом две подебеле цепанице. Кад се враћао кући и прелазио разне државне границе, те су цепанице, смештене у малом ручном пртљагу Микином, изазивале код цариника подозрење да је у њима нешто сакривено за кријумчарење. Мика је једва успео да их у томе разувери.

Велики део првог светског рата провео је Мика са принцом Ђорђем у Француској и Швајцарској. А кад му се сестричина удаде у Швајцарској, прокрстарио је ту лепу земљу уздуж и попреко и упознао је, као што ми причаше, као свој џеп.

Навикнут на телесне напоре, путовања га нису замарала ни на великим одстојањима. Кад ме једног дана изненади на аустријском Семерингу, где сам са својом породицом проводио, из године у годину, летњи распуст, поздрави ме овим речима: „Ево ме, скокнух до вас да се мало поразговарамо.“

Године 1924 учествовао је Мика као делегат наше Академије на Математичарском конгресу у Торонту, у Канади, приликом стогодишњице тамошњег универзитета. Сазивачи му послаше и путничку карту за вожњу трансокеанским бродом Кенарове линије. Онда се Мика превезао први пут преко Атлантика. По завршетку конгреса стављен је његовим учесницима на расположење засебан воз, састављен из самих спаваћих кола и вагона за ручавање, да их одведе канадском железницом до Ванкувера. Ту је Мика сагледао Велики Тихи Океан, само се увек жалио што том приликом не пође, како му руски учесници конгреса предложише, са њима преко Пацифика у Владивосток, а оданде, преко Сибирије и европске Русије, кући. „То би био“ — говораше он — „прави пут око света.“

Но жеља да обиђе Земљину лопту, испунила се Мики у другом облику. Он је за време пет узастопних лета, почев с оним године 1931, прокрстарио Атлантски Океан у свима правцима, зашао у његове поларне области и напослетку запловио дубоко у Индијски Океан.

Поглавље 8

При првом од тих својих путовања пошао је он с једном малом француском научном експедицијом, из Денкерка, дуж норвешких обала, у Хамерфест, најсевернију варош не само Европе, већ и целе Земљине кугле, онде се са својим сапутницима придружио једној великој скандинавској експедицији која је, додирујући Медвеђе Острво и Шпицберг, допрла чак до 82 степена северне ширине. Ту јој је ледени покривач Арктичког Океана, тако звана банкиза, препречила даље путовање на север, и експедиција је пошла, дуж те банкизе која је онемогућавала и прилаз Гренланду, поред источне обале тог џиновског острва, југу. Додирнувши острво Јан Мајен, она се код Ангмагсалика искрцала на Гренланд, а оданде, поред Исланда, Фероерских, Шетландских и Оркадских Острва и источне обале Шкотске и Енглеске, вратила у Денкерк.

На том свом путовању упознао је Мика северну поларну област са свима њеним лепотама и страхотама, добио при прелазу поларног круга своје „крштење,“ видео поноћно сунце у тренутку кад оно додирне површину мора и пушта водоравне зраке који, одбијајући се од морске површине, стварају чаробне слике од којих је немогуће очи одвојити. Идућег дана је видео како се та најнижа тачка Сунчеве привидне дневне путање помера увис и оно блешти дању и ноћу над хоризонтом. Затим је видео ледене санте, па пловећа ледена брда, па гренландске глечере који их стварају. Упознао се са свом фауном поларних крајева, сусретао са белим медведима, посматрао живот фока и морсева и гледао како их Ескими лове. Он је на своме путу прошао кроз непрегледне флоте лофотских и исландских рибара.

Но прави посао ове експедиције био је да се пронађе начин како да се избегну судари бродова са пловећим леденим бреговима, који сахранише досад многе бродове са њиховим путницима на дно океана. Мика је учествовао у проналаску и конструкцији једног осетљивог термичког инструмента који има задатак да сигналише близину пловећег леденог брда. У испитивању практичне примене тог физикалног апарата био је он неуморан. Са једним другом, два матроза и једним механичаром провео је око четрдесет дана у моторном чамцу, пловећи њиме између ледених санти и радећи без престанка 15 до 18 сати дневно, па се онда, заморен, враћао на брод на кратак одмор.

Поглавље 9

Идуће, 1932 године пружила се Мики нова прилика за трансокеанска путовања. Једна овећа група француских и белгијских лекара дошла је на идеју да летњи одмор проведе у засебном брзом трансокеанском броду, на дебелом мору. Ту ће они моћи најбоље одморити своје живце и тело. Но да би такво путовање имало и један виши циљ, одлучише његови приређивачи да га употребе за прикупљање материјала за научни рад или за проверавање дотле још недовољно утврђених научних резултата. У то име позваше још неколико научника, а међу њима и нашег Мику, да као гости учествују у том путовању.

Циљ путовања, који се имао у виду, захтевао је да се оно изврши ван обичних путничких и трговинских пруга, по далеким тешко приступачним крајевима океана. Те године упути се њихов закупљени, лепи и удобни брод, полазећи из Шербура, право ка оном делу Атлантског Океана који се зове Саргаско Море.

То је, по изгледу, једна непрегледна травна ливада, јер је на целој њеној дужини од преко две хиљаде километара и скоро исто толикој ширини, океански простор покривен морским биљкама, а поглавито нарочитом врстом алга мрко-жуте боје.

Некада, у доба једрењака, Саргаско Море било је право страшило за морнаре, јер брод који би ветрови онамо нанели тешко се спасавао одатле. И сам Колумбус једва се извукао из њега. Данас не постоји таква опасност за парне бродове којима ветар више не заповеда, али га и они избегавају. А ни саобраћајне паробродске везе између Европе и Америке, па и оне између Африке и Америке, не иду преко њега, јер ту је Атлантски Океан најшири.

Е баш тим, иначе избегаваним путем пошли су Мика и његово друштво. Кад стигоше до Бермудских Острва, они скренуше југоистоку ка Бахамским Острвима и посетише онде острво Сан-Салвадор на коме се, првом међу свима, Колумбус некада искрцао и открио нови свет, но не знајући то, већ мислећи да је стигао у Јапан. Од Бахамских Острва кренуше наши путници ка некадашњим злогласним гусарским гнездима у Малим Антилима. Одатле се вратише преко острва Гваделупа и Мартиника у Европу, у исту луку из које су и пошли.

Сем тих неколико острва наши путници видели су на своме путу само бескрајну пучину. Када се је, првих дана, сити нагледаше, потражише себи друге забаве, у свирци, карти и чаши. Све је то, сем карата, личило на беспрекидну сузовачку седељку. Мика се уживе у ту илузију, сети се своје виолине коју је, срећом, понео са собом, донесе је из своје кабине и засвира на њој. Његова свирка унесе весело расположење у друштво и одржа га целога пута.

Но ни у највећем весељу Мика није пропуштао да, с времена на време, излази на палубу брода да оданде посматра бескрајну пучину и будним очима прати све што се могло запазити, галебове, албатросе и голеане, који су се залетали из ваздуха, гњурали под површину воде и излетали из ње, носећи сваки у кљуну по једну рибу; делфине који су се играли, колоботали поред самог брода; ројеве летећих риба које у своме лету само што нису удариле о бокове брода. Никад, при својим многим и дугим путовањима по мору, није Мика видео промену боја морске воде као овога пута. У појединим областима била је површина ноћу осветљена сребрнастим или златно-зеленкастим сјајем.

Кад стигоше на оно место Атлантског Океана где се јегуља, она која живи у нашим рекама и другим слатководним водама континената који окружавају тај океан, плоди и размножава једино на том месту, Мика се за ту рибу толико заинтересова да јој, као што ћемо још чути, посвети целу једну књигу.

Но најјачи утисак начинила су на Мику некадашња гусарска гнезда на Антилским Острвима, а особито острво Тортуга. Мика је, уколико знам, од романа читао само криминалне, и то са нарочитим уживањем. Ритерско гусарство које је око Антилских Острва царовало скоро три века била је, уствари, грандиозна отимачина најромантичније врсте. Није чудо што јој је Мика посветио мал’ те не две трећине књиге коју је написао кад се вратио с овога путовања.

Поглавље 10

Идуће, 1933, године пошао је Мика са истим друштвом као и претходне на ново трансокеанско путовање. Пошло се из француског пристаништа Ла-Рошел, опет преко Атлантског Океана, у правцу Њу-Фундленда, дакле, место у тропске, у поларне крајеве Америке. Нема сумње да је Микин савет у томе питању био одлучан, јер их тај правац пута одведе у најбогатија светска ловишта рибе.

Првих седам дана путовања, док наше друштво не преброди океан, морао је Мика добро подмазати гудало своје виолине, јер његово друштво и не помишљаше да изиђе на палубу: оданде се, сем неба и морске пучине, није видело ништа нарочито, а и морски таласи су је препљускивали. Али кад се брод приближи њу-фундлендским рибљим ловиштима, Мика остави своју виолину и изиђе на палубу да се онде обазре, а кад убрзо затим крочи ногом у француско насеље Сен-Пјер, он задрхта од радости кад осети како цела варошица мирише на свежу и усољену рибу бакалара.

Бакалар је, по броју егземплара, највише ловљена риба на целом свету. Сваке године поједе се на овој нашој грешној Земљи око 1500 милиона килограма бакалара; усољена, каква је, та риба захтева и одговарајућу количину вина. А најиздашнији лов бакалара је на њу-фундлендским ловиштима, онде где се Мика са својим друштвом обрео.

Али пре но што се пошло на та благословена ловишта, брод нашег друштва учини посету Америчком Континенту, уплови, између острва Антикости и канадске покрајине Гаспезије, у ушће реке Сен-Лорана, па онда крену ка северу поред источне обале великог полуострва Лабрадора.

На обалама Лабрадора имао је Мика много што шта да види: крзнарска, рибарска и ескимска насеља тог полуострва; да прикупи интересантне податке о приликама и животу у том хладном крају света и да, при сусрету са пловећим леденим брдима, испита, и овога пута, осетљивост свог инструмента за сигналисање те опасности. Кад брод напослетку остави иза својих леђа Лабрадор и пође из тамошњег ескимског насеља Окак, стиже у лепу главну варош Њу-Фундленда Сен Џонс, па оданде крену према југу, он се одједном нађе окружен флотом рибарских једрењака што лове бакалар удицом.

Посматрајући тај призор, Мика се не могаде више скрасити на луксузном броду свога друштва; он се споразуме са својим сапутницима и са командантом брода да пређе на који од тих рибарских једрењака и да онде посматра непосредно рад рибара. Он пође са једним својим сапутником на омању бретањску рибарску гоелету која се љуљала у близини брода.

Ту је Мика, љубазно дочекан и својски примљен, провео неколико дана. На броду га је поздравио и страшан, неподношљив задах од хиљада раздробљених морских пужева који се употребљавају као мамац на удицама. Рибари су тим пужевима баш китили своје удице, повешане на метар растојања једна од друге, по струковима за вечерње бацање.

Кад се свршило са опремањем струкова, они су са другима потрепштинама смештани у поједине рибарске чамце, а и наш Мика се спустио у један такав чамац по конопцу који је висио низ бок брода, а био својим горњим крајем чврсто везан за ограду. Мика је пошао да присуствује бацању струка, његовом полагању по дну морског плићака, причвршћивању и обележавању његових крајева двема пливајућим бачвицама, привезаним ужетима на оне две котве на које је причвршћиван и сам струк.

Када се Мика вратио са тог посла, у који се сав унео, позва га капетан брода на вечеру. На палубу би изнесена велика гвоздена чинија, пуна рибљих глава, скуваних у сланој води, на главу учесника по глава рибе. Та глава се набоде на нож, метне на шта било испред себе, посоли и једе. Мики у част донесен је један тањир од алуминијума, избрисан распреденим крајем једног конопца који је ту висио, у тањир је метнута највећа рибља глава из чиније, и он је стављен пред Мику, заједно с једном зарђалом виљушком која је имала два сломљена крака. Мика се из отменог путника луксузног брода преобразио опет у правог рибара.

Сутра је он, у чизмама и шубари, учествовао у дизању великог струка из мора. Лов је био обилан, чамац је био напуњен свежом рибом рибарима до колена. Тада им глас сирене са брода јави да се одмах врате, јер се бура приближује. По пиштању те сирене пронађоше у густој магли своју лађу и спасоше се од буре која је беснела петнаест сати.

За време боравка на том рибарском једрењаку Мика је упознао и све остале рибарске послове. Када се рибари са својим чамцима пуних риба врате са лова, онда се донесени бакалари преброје, број забележи у тефтер сваког рибара, а рибе распореде на гомиле за парање и чишћење. Тај посао се врши увече кад струкови буду избачени и људи слободни. Одмах после вечерњег обеда, при упаљеним петролејским лампама, повешаним у два дугачка реда и осигураним од ветра, настаје парање, сечење, испирање и сољење рибе која је тога дана уловљена.

То је, као што Мика прича, један необичан и, помало, грозан призор. Брод се претвори у праву кланицу; између оба реда повешаних лампи постављен је дугачак сто од дасака, на ногарима, поред кога се распореде рибари са ножевима у руци. Око њих, свуда унаоколо, гомиле бакалара; рибари стоје у тој гомили рибе до колена. Преко целе палубе отиче у море поток крви, измешане са водом којом се риба испира. За онога ко је мало осетљивији, тај ноћни призор је страшан.

Пошто се израђена риба добро испере, баца се она, кроз отвор на палуби, у доње просторије брода, где је дочекају они који ће је солити и слагати. У томе послу помаже и капетан брода са својим помоћником. Посао се не прекида док се потпуно не сврши са свом рибом која је преко дана уловљена, па ма до које доба ноћи то било. Тек тада људи, сем оних одређених за ноћну стражу, иду да за који сат отпочину, па да зором опет отпочну свој дневни посао.

Кад је море мирно, сви послови на броду теку лако и мирно, али кад на отвореном мору почне беснети хладан северни ветар од кога се све смрзава, или се на океану дигне бура, па таласи стану брод као љуску бацакати и препљускивати с краја на крај, онда и људи и риба лете са једног краја брода на други, а велики део неизрађене рибе талас однесе са собом у море. Мика је, већ први дан боравка на том једрењаку, доживео такву једну страшну буру: рибари су, да не би и они били од таласа спрани у море, морали да се везују за нарочито за то постављене алке на броду, а Мика се морао спасити у капетанову кабину.

Када се Мика, после петнаест сати проведених у капетановој кабини, вратио, изнурен, малаксао и изгладнео, на палубу, видео је тек онда русвај који је бура ту починила. Сва риба која је остала непрерађена на палуби, морала је, уколико је нису већ однели таласи, бити бачена у море, јер су рибари били потпуно неспособни да је прераде, а она се већ почела кварити. Тај губитак био је, уосталом, надокнађен већ идућег дана, јер је лов био обилан и неколико чамаца су се морали, тога дана, по два пута враћати, препуни рибе, на брод.

Рибарски једрењак, на коме се Мика налазио, ловио је само на оном делу њу-фундлендског спруда где дубина мора није већа од 60 метара, јер на већим дубинама не могу се полагати струкови, а ту и риба не би дирала у мамце на удицама. Бакалар се у највећим масама, држи баш таквих дубина које су веће од оних на којима раде удичарски бродови. Ту се бакалар хвата огромним мрежама са којима не би ни стотине људи могли маневрисати, вадити их прописном брзином из морских дубина и изручити одједном ону масу рибе од неколико тона коју је по дну морском прогутала пространа кеса од мреже, вучена бродом. Такав риболов обавља се само великим бродовима који располажу довољном механичком снагом, произведеном парном машином или Дизеловим мотором. Такав начин лова новијег је датума, он захтева велике инвестиционе трошкове, но они се брзо амортизују.

Мика није могао срцу да одоли, а да се не упозна и са тим новим начином лова бакалара. Зато је, кад се вратио на свој прекоокеански путнички брод, овај пошао пуном паром да потражи места где лове мрежарски парни бродови. Према обавештењима добијених помоћу бежичне телеграфије, пронашли су они један велики рибарски парни брод који свакога лета два пута преплови океан и враћа се у Француску са пуним товаром усољена бакалара. Кад је тај брод пронађен у близини онога места где је јављено да лови, Мика се са два своја пратиоца упутио чамцем онамо и помоћу лествица од конопца, попео на његову палубу.

Призор, који му се пред очима указао кад је ступио на брод, био је, како Мика прича, импозантан: мрежа тек што је била извучена из воде и просула свој плен на палубу; рибари су стајали до колена у тонама рибе. Одмах је видео и како се та риба прерађује.

Прерада уловљене рибе овде је, додуше, иста онаква као и на рибарском једрењаку, само је овде све удобније, лакше и брже. Електрична светлост замењује бедне петролеумске лампе које на једрењаку шкиље и љуљају се на ветру и са којима је немогућно радити кад бесни бура. Машинске инсталације замењују људску снагу, а читава водоводна мрежа чини испирање рибе лакшим и потпунијим; све то чини да се риба брже и боље преради на мрежарском, него на удичарском броду. Просторије за обитавање људства су много удобније, имају парно грејање и електрично осветљење.

Мику је нарочито интересовала мрежа којом се риба хвата. Она има облик велике кесе, дугачке 60 метара, а њен отвор који гута рибу има ширину 30 метара. Време за које ће брод вући за собом разјапљену кесу зависи од тога на каквом се ловишту ради. Кад се наиђе на много рибе, мрежа се извлачи на брод скоро сваког сата. То је баш овде био случај, и Мика се није могао сит нагледати како се мрежа при њеном вучењу непрестано пуни, како се препуна довлачи до брода и онда, нарочитим дизалицама, уздиже на палубу, како се онда сва та силна риба, сакупљена на дну мреже, једним покретом рибара који отвара мрежу, изручи на палубу брода.

Супротно ономе што се ради на рибарским једрењацима, овде се риба не броји, него се одмах прерађује и баца у доње просторије брода. Капетан овде има много мање посла, а више слободног времена. Зато је Мика могао да се код њега подробно распита о свему што га је интересовало и да употпуни своја знања о риболову у тим океанским областима. Кад је то постигао, Мика се опростио са капетаном брода и његовом посадом и вратио на свој брод. Овај је дигао котве и кренуо преко океана за Европу.

Поглавље 11

Идуће, 1934 године, пошао је Мика са својим старим друштвом опет на далеки пут; овај их је водио у јужну хемисферу Земље. Пошло се из француског пристаништа Ла-Рошел; брод је пристао, за врло кратко време, у Тангеру и у Казабланки, пројурио великом брзином поред Канарских Острва, која су се губила у даљини и измаглици, само величанствени Пик на Тенерифи, висок 3730 метара, стрчао је из магле небу под облаке.

Пловећи тако правцем на југ, брод је прешао обртни круг Рака и прошао, незадржавајући се онде, поред Острва Зеленог Предгорја. Већ осмога дана свога путовања, прешли су наши путници екватор, добили онде своје прописно крштење и сведочанство о томе, потписано од бога Нептуна, његове супруге Амфитрите, од капетана брода и његовог комесара, и нашли се на јужној хемисфери. Ту су прешли из почетка лета северне хемисфере у почетак зиме јужне хемисфере. На свом даљем путовању задржали су се врло кратко време на романтичном Острву Вазнесења, а четрнаестог дана путовања угледали у даљини Свету Јелену, острво Наполеоновог заточеништва и његове Голготе, острво мало, стеновито, дивље, забачено у бескрајности океана, ван путева прекоморског саобраћаја — а ипак толико прослављено трагедијом некадашњег освајача света.

Мика је одувек високо ценио генијалност и херојску природу Великог Корзиканца. Једна лепа биста Наполеонова која је некада красила Микин стан, а сада се налази у нашем Математичком институту, Семинару Михаила Петровића, подсећа ме на Микино одушевљење. Зато ме не чуди што је Мика био узбуђен када се, сишавши са брода, попео на кеј Џемстауна, главне вароши Свете Јелене, уз исте оне камене степенице преко којих је некада Наполеон крочио. Не чуди ме ни то што је Мика успомени Наполеона посветио скоро педесет страница свога путописа.

После неколико узбудљивих дана боравка на острву Свете Јелене, којих ће се, како Мика каже, он и његови сапутници сећати кроз цео свој живот, брод је напустио острво и упутио се правцем на југ да потражи неколика друга забачена острва у Атлантском Океану; то су била далека и осамљена енглеска острва Тристан д’Акуња, Најтингејл и Гоф.

Острво Тристан д’ Акуња удаљено је од Св. Јелене око 2500 километара. На половини тога пута наши путници нашли су се око половине јула. То је на јужној хемисфери доба праве зиме и зато су они већ увелико сретали плочасте ледене санте, ношене океанским струјама и гоњене хладним ветровима из антарктичке области.

Становништво Тристана броји 170 глава. Ни ово мало њих не би могли ту опстати кад не би сваке две до три године на острво долазио по који брод који насељеницима доноси животне намирнице и друге ствари најпотребније за живот. Да није глади, острвљани би, како Мика прича, били најзадовољнији и најсрећнији народ на свету. На острву нема никакве власти, не плаћа се ни порез ни прирез, не постоји војна обавеза, никакав новаци никаква неједнакост ни у праву ни у дужностима. Потпуна једнакост и братство, заједничка оскудица или предовољство, заједничке невоље, опасности и напори који се чине у интересу свију, чине да међу становницима нема ни зависти, ни спорова икакве врсте. И то се њима толико свиђа да, на увек понављане понуде капетана бродова да се пријави ко год хоће да га превезе у културне области, није се досада пријавио ни један становник острва.

Тристан д’Акуња било је последње насељено острво које су наши путници, пловећи између ледених санти према југу, сагледали и посетили. Остала два поменута острва потпуно су пуста; на њима се можда кадгод задржи какав брод китоловац или спасе какав бродоломац. Наши путници су поред острва Најтингејла само прошли и узели неколико фотографских снимака његових кршевитих обала, препуних морских птица, па се упутили пуном паром у правцу острва Гоф. Но ту се, због буре, не могоше искрцати, па продужише свој пут у правцу острва Буве.

Острво Буве лежи у оној области јужне хемисфере у којој су после светског рата Норвежани предузели интензиван лов на китове. Зато на том острву ради читава војска ловаца китова и топионичара масти и шаље на европска тржишта хиљаде тона китове масти, добијене од хекатомбе побијених китова.

Наш Мика се неописано интересовао за тај лов највећега стила и са нестрпљењем ишчекивао да угледа острво Буве, окружено својим китоловним флотама. Но на велику његову жалост, брод на коме се налазио не стиже онамо, јер му ледене санте, све веће, гушће и збијеније, отежаше даље напредовање према југу, а и многима Микиним сапутницима се журило кући. Зато брод описа на јужној географској ширини од 42° 15’ полукруг, и упути се, не задржавајући се нигде, у Европу, у своје полазно пристаниште.

Поглавље 12

Но жеља Микина, оно што је, као што са̂м каже, за свога века нарочито волео видети, лов на китове, испуни се ипак, и то већ идућег лета, 1935 године.

Овога пута пошао је са истим друштвом као и претходне три године из Марсеља у правцу Суеског Канала. Донде се брод није нигде задржавао, него је, свршивши у Пор-Саиду прописане формалности и плативши велику таксу за пролаз, упловио у канал и брзо прошао поред Лесепсове статуе, која као да руком позива бродове да пролазе, и после каквих тринаест сати вожње запловио у Црвено Море.

Пут кроз то прастаро море одликује се само историјским успоменама, али иначе никаквом угодношћу; путници одахнуше душом кад оставише иза себе тај пакао од врућине и кад упловише у Индијски Океан. Ту пресекоше, по трећи пут у животу, екватор и стигоше, шеснаестог дана свога путовања, у Таматаву, главно пристаниште Мадагаскара.

То велико француско острво беше последња етапа где су наши путници имали још додира са културом. Ту се задржаше неколико дана и начинише железницом излет до главне вароши острва Тананариве. Вожња онамо, која траје четрнаест сати, а води кроз бујне шуме и џунгле мал’ те није стала нашег Мику живота. Њега и двојицу његових сапутника уједе неки нарочити инсект џунгле, чији је ујед често смртоносан. Заиста један од оне двојице сапатника Микиних остави своје кости на Мадагаскару, други, болан, пређе на један брод који је истог дана пошао за Европу, а наш Мика, иако у јакој грозници која је наступила као последица уједа, продужи са осталима сапутницима пут ка југу, као да се ништа није десило.

Но ствар не беше ипак тако једноставна као што то Мика у својој књизи укратко саопштава, зато ћу да је допуним разговором који сам о томе са њиме водио, а који је врло карактеристичан за Микино мишљење о медицинској науци.

„Кад се укрцах опет у наш брод“, причаше ми он, „мене спопаде добра грозница; морадох оставити своје друштво и повући се у кајиту. Лекарска дијагноза није ми била потребна, знао сам о чему се ради: то беше последица уједа оног сићушног, проклетог инсекта. Легох у кревет, а грозница све јача“.

— „О колико се гради пењала?“ упитах ја.

— „Враг би је знао: Нисам мерио“.

— „Па јесте ли упитали кога од својих сапутника лекара за савет?“

— „А шта да их питам? То је била тропска болест, њима исто толико непозната као и мени. Шта да булазнимо о стварима које не разумемо!“

— „Па они знају ваљда више но ви?“

— „Мисле да знају! А то је најгори облик незнања кад човек мисли да зна нешто о чему нема ни појма“.

— „Па како сте се лечили?“

– „Никако! Препустио сам тај посао самој природи, паметнијој од нас свију. Нисам употребљавао никакве лекове који само поремећавају правилан рад нашег организма, нисам ништа јео, а пио само добро бело француско вино, разблажено водом. Тако сам лежао у грозници десетак дана.“

— „Сам у својој кајити, на једном броду препуном лекара!“

Он се насмеши, „Јест, тако је било.“

— „А зар се они нису распитивали о вама и обилазили вас?“

— „Јесу, дабогме. Но ја им рекох да се не труде и не узнемирују, мени је врло добро.“

— „Па шта је даље било?“

— „У току друге недеље мога боловања — не знам тачно који му беше дан — ја осетих глад; прохте ми се да једем супу са резанцима. Зовнух кувара брода, и саопштих му то. Кад ми он донесе то јело, поједох са уживањем два дупке пуна тањира. Онда ми је било јасно да сам оздравио. Заиста, после неколико дана, ја се придигох, а после неколико даљих дана, нађох се у центру китоловне области.“

— „У свом елементу!“

— „Онде о чему сам целог свог живота сањао.“

Тако је, заиста, било. Отиснувши се из Таматаве, брод на коме се наш Мика, болан, налазио, прошао је поред острва Реинион и Маурициус и упутио се, пуном брзином, у правцу острва Амстердам и Сен-Пол, којих су обале биле претрпане чопорима фока и ројевима пингвина, а острво Сен-Пол окружено безбројем морских ракова, лангуста, који се онде увелико лове. Но Мика, везан за постељу, није могао учествовати у разгледању тих острва; он је оживео тек кад су се на дебелом мору срели са првим бродом китоловцем.

Дан иза тога начинише наши путници и ближе познанство са океаном којим су пловили, а који им посла у посету свој тајфун, страшни ветар Индијског Океана.

То се догодило сасвим неочекивано, без икаквог прелаза од потпуног затишја до најбешњег ветра и узбурканог мора које је брод дизало на врхове својих таласа и стропоштавало у поноре, са кљуном брода, управљеним право у бездан. Затим се опет одједном, без икаквог прелаза, сручила на брод киша која није личила на наше кише, него на тренутно испражњавање каквог огромног језера, сакривеног у облацима. А за то време је ураган, све бешњи, крхао катарке брода, степенице, врата, прозоре, платна и односио с палубе све што није на њој добро уковано или увезано. Кад се та драма, која је трајала дванаест часова, свршила, одређен је географски положај брода, и он је, после тога, управљен у правцу Кергеленских Острва.

Кергеленски Архипелаг сачињавају око три стотине острва и острваца која опкољавају једно велико острво Кергелен, по површини приближно једнако са Корзиком. На том острву пробавило је наше друштво све време које му је стајало на расположењу до оног часа када је њихов брод морао кренути натраг у Европу. Природњаци, заступљени у друштву, стручњаци и аматери, преселише се сасвим на острво, подигавши на њему привремен стан од дасака, камена и платна, а Мика остаде са своја два друга на броду, проводећи с њима дане на брзом моторном бродићу и испитујући, провлачећи се између ледених санти, осетљивост свог термичког апарата за сигналисање опасности од пловећих ледених брегова,

Околина Кергеленских Острва богата је до изобиља крупним морским сисарима, безбројем морских слонова, морских лавова и морских леопарда, а та су острва, с истребљењем великих китова у северним поларним крајевима Земљине кугле, постала у последње доба један од центара китоловне индустрије. У водама око Кергелена врши се интензиван лов на китове, а на великом острву тог архипелага подигнута је модерна китоловна станица за прераду уловљених морских колоса. Зато се Мика, чим је завршио своје научне послове, посветио сасвим изучавању лова на китове. У том погледу имао је овога пута нарочите среће и успеха.

Приближивши се својим моторним бродићем једном великом броду и, у исти мах, фабрици за прераду китова, који је стајао укотвљен поред острва, приметио је Мика како се од њега отискује један од његових брзих ловачких бродова.

Таква прилика се не пропушта. Зато је Мика пришао том брзом броду и после неколико речи прешао на њега и био онде љубазно дочекан.

Ту је затекао, поред топа за гађање китова, опробаног харпунера Кристијанзена, Норвежанина, чија је лична годишња зарада била двадесет пута толика колика Микина годишња професорска плата. Мика се споразумевао са њиме преко тумача који је знао и француски и норвешки па је, тим путем, добио драгоцене податке о начину ловљења китова у тим крајевима.

Док су се та два светска капацитета, онај из области лова на китове и онај из области лова на слатководне рибе, живо забављала, зачу се узвик страже са катарке да је на хоризонту опажен кит.

Сви упреше свој поглед онамо, али га Кристијанзен баци прво на челични кабл, скалупљен у стуб, који ће се одмотавати кад му харпуном погођени кит буде повукао његов крај везан за харпуну, затим пажљиво прегледа метак који се меће у топ, провери да ли се топ лако окреће у свима правцима и тек онда упери свој орловски поглед у даљину, на ону страну коју му је стража показивала. Убрзо затим спази и Мика кита, најпре његов водоскок, па онда и мрко острвце његових леђа.

И брод је уперио свој правац онамо. Смањеном брзином, опрезно, без лупе машина, пришао је десном боку морског колоса. Овај је то приметио, уздигао мало главу као да размишља шта да чини. Тада је загњурио главу у воду да би заронио, али у тај мах чу се пуцањ топа, а кит се затресе, погођен челичним врхом харпуне и њеном експлозивном чауром. Кит праћну огромним репом и оста непокретан на површини воде.

Прођоше неколико тренутака, а кит поче да се миче, зарони дубоко у воду и повуче снажно собом кабл на који је сад био привезан. После једног минута кабл је био сасвим одмотан и тако нагло затегнут да се брод затресао. Кит је вукао за собом брод и сваких четири до пет минута излазио на површину. Видело се да малаксава, кабл се скраћивао, а брод киту све више приближавао.

У невољи у којој се кит налазио, приближи му се други један кит као да је хтео да му помогне. Извежбано око харпунерово убрзо разазна да је харпунирани кит женка, а онај други мужјак. Но харпунираном киту не беше више помоћи. Кад му се брод опет довољно приближи, он доби још једну харпуну, али не би још дотучен, већ настави да и даље вуче брод за собом, пуна два сата, привезан за њега са два кабла. Тек кад доби још три експлозивна метка, он испусти своју напаћену душу.

Уловљеног кита харпунер је проценио на око 100.000 килограма; то му је био, те ловачке сезоне, двестапрви кит.

Идућег јутра кит је предат пловној топионици. Ту је Мика затекао рад у пуном јеку. Неколико китова лежали су, везани гвозденим ланцима уз велики топионички брод, чекајући на свој ред. Две стотине људи ужурбано је радило на сечењу и раскомадавању китова, њиховом топљењу и техничкој преради. Она се довршава у топионици која се налази одмах испод горњег крова брода и састоји се из недогледног низа котлова за топљење, реципијената за разбистравање и центрифуга за пречишћавање истопљене масти. Тим апаратима се један крупан кит може прерадити за четири до пет часова.

Таква индустријска прерада кита врши се, још успешније и удобније, у сталним, сувоземним топионицама, у којима се располаже са више места за рад и где је лакше имати на расположењу велике количине слатке воде, потребне за прераду кита. Зато Мика није пропустио да посети једну такву топионицу која се налази на острву Кергелену и да прикупи све податке и о оним топионицама које се налазе у Пор Наталу у Јужној Африци, да би тиме употпунио свој извештај о индустријском лову китова.

Са Кергелена вратили су се Мика и његово друштво у Европу истим путем којим су и пошли, али без задржавања и без икаквих доживљаја које би вредело описивати.

Поглавље 13

После сваког свог путовања вратио би се Мика у Београд задовољан и освежен. Ту је затекао, прегледао и средио писма која је сам себи упутио са свога пута. Он је имао врло паметан обичај да кадгод стигне у какво место Земљине кугле, у коме дотле није још био, а у коме се налазила пошта или макар поштанско сандуче, пошаље сам себи, на своју београдску адресу, неколико речи. За ту кореспонденцију употребљавао је, по могућству, илустроване дописнице тога места и на њима исписао неколико речи пропратног текста. Вративши се кући, он их је допуњавао својим примедбама и слагао их у један нарочити орман који је, у неку руку, представљао илустровани дневник свих његових путовања. Нисам ништа поуздано могао дознати шта се, после Микини смрти, десило са том драгоценом колекцијом његових дописница.

Поглавље 14

Велика је заслуга Микиног школског друга Павла Поповића што је Мика своја трансокеанска путовања описао, а Павле те путописе уврстио у издања Српске књижевне задруге. После сваког таквог путовања, док му је оно било још свеже у памети, Мика је написао о њему по једну књигу; два последња трансокеанска путовања спојио је уједно. Тако су настале ове књиге: „Кроз поларну област“, 1932. — „У царству гусара“, 1933, „Са океанским рибарима“, 1935. — „По забаченим острвима“, 1936. Сем тога, Мика је, као што сам већ напоменуо, написао још једну књигу под насловом: „Роман јегуље“, 1940.

Те Петровићеве књиге читане су много и радо. Оне дају поуздане, лепо изложене, интересантне податке паметног очевица о свему ономе што је на свом путу видео и сазнао. Али је у њима врло мало субјективних импресија и личних доживљаја. Ја сам те његове личне доживљаје овде прикупио и саопштио, негде скраћено, његовим речима. Зашто их је толико мало, на то нам Мика даје одговор. У уводним речима првог од напред наведених дела, саопштава нам он ово своје мишљење:

„Налазим да се у занимљивости“ — које се читаоцу у књизи саопштавају — „не могу урачунавати обичне, тривијалне појединости путовања, као ни субјективни утисци учесника кад овај стави себе у центар око кога се има све окретати. Мислим да ово последње има да дође у задњи ред, кад се ствар тиче нечега спољног и изванредног што се не виђа често и што се не налази у бедекерима и лексиконима. Наћи ће се ко ће, за то подеснији, и тако чинити кад се буде нашао пред призорима и сценама пред којима је био писац ове књижице, али овога пута гледало се на ствари кроз сасвим друге наочари.“

Овако схватање и држање Микино тумачим тиме што није волео да се појављује у јавности, па ни на хартији. А није ни хтео да га убрајају у писце лепе књижевности. Кад је Павле Поповић Микино дело „Са океанским рибарима“ уврстио, не у „Поучник“, већ у „Савременик“ Српске књижевне задруге, Мика се од тога оградио у предговору дела овим речима:

„Према карактеру „Савременика“ — како се он обично замишља — можда у њему не би било места путописима овакве врсте, која насигурно и ни у колико не припада лепој књижевности. Што је путопис ипак примљен за ту серију издања Српске књижевне задруге има се, вероватно, разумети тако што се у њему описују области тешко приступачне, у којима се писац бавио, и што би оно што је ту изложено, могло имати нешто ширег интереса, али је тешко доћи у могућност да се то непосредно види и дасе о њему шта сигурно сазна. Моли се читалац да тако разуме појаву ове књиге у издању овакве врсте.“

А на првим странама те своје књиге Мика саопштава још и ова своја лична мишљења:

„Бескрајни океан, са својим дивљим лепотама, својом ћудљивошћу и опасностима, био је од вајкада и биће довека предмет људског маштања. Песници свих времена описују то на своје начине; ти су описи увек узбудљиви и привлачни, и увек ће имати успеха код осетљивих срца. Али кад није реч о маштању, већ о прозаичној реалности, ти описи не казују много.

„Има ли лепше и узбудљивије слике напора, патња, опасности и борбе оних што проводе свој век на неизмерној и ћудљивој океанској пучини, но што је величанствена слика „Исландских рибара“ од Пјера Лотија? Па ипак је та слика далеко од реалности. Сматрало се да је гола реалност недовољна да изазове узбуђења каква се желе. Требало је унети још и афективне моменте, за саму ствар паразитне и непотребне, који тачну слику деформишу. Јунак романа, у оним мучним борбама и неописаним патњама, у оној усамљености и удаљености од свега онога штоје за собом оставио, отиснувши се на далеке путе, уздише, чезне и вене за родним местом, за кућом, породицом, вереницом. Све је то поетски лепо и одиста узбудљиво, али није ништа друго до вечита песма свих векова и свих географских лонгитуда и латитуда, која не представља ништа нарочито ни кад је јунак историје океански рибар.

„А притом има још једна ствар. Такви океански рибари који се одважују на невоље и опасности што их чекају, а усамивши се у чамцу или на броду, поетизирају и вену за оним што су за собом оставили, у реалности не постоје. То су филмски рибари који се могу видети само на платну. Сваки ко је видео правог океанског рибара на послу могао је разабрати да су то крепки, одлучни, необично издржљиви, истрајни и трезвени људи који имају своје воље и решености за све што их чека на пучини, који знају шта хоће, камо иду, чему се излажу и зашто, па се ниједног тренутка не подају сентименталности и душевној разнежености. Упитајте на исландској или њу-фундлендској пучини кога хоћете од њих да ли који пут уздише и, склонивши се од другова, сузи за оним што је оставио у своме завичају, па ће вам сваки са осмехом одговорити да за то нема ни воље ни времена, и да би рибар који би се томе подао био баба која би боље учинила да је остала крај свога огњишта, а не да се упушта на океан.

„Тип сентименталног рибара је фикција коју је створила машта романописца и његова тежња да узбуди. Ако се у стварности и нађе који примерак такве врсте, он је усамљен и ни по чему не представља тип морског вука какав је сваки океански рибар. А сваки би прави рибар са осмехом одбио ореол мучеништва и сажаљење које код необавештених мека срца изазива слика што је даје романописац.

„Ово што се излаже у овој књизи, излаже се за оне којима је стало до тога да себи створе тачну, реалну слику о океанским рибарима, онаквим какви се једино и могу видети на великој светској позорници риболова. Ако читалац сам нађе у томе местимице икакве поезије, што се овде није ни најмање имало у виду, ова бар неће потицати од паразитних примесака који за реалну слику не значе ништа, већ само од онога што ствар сама собом носи“.

У овим речима јасно је оцртан Микин став према поезији и свима оним уметностима које имају за предмет људску душу. И Мика ју је имао, али је зазирао од сентименталности и душевне разнежености, а био поред свега тога, човек мека срца; о томе сам се често уверио.

Бити мека срца, то за њега није било мушки. И зато је избегавао све што би га могло довести у такву опасност. Зато није читао лирске песме, ни осећајне романе и драме, није слушао музику која изражава осећања и оно што се речима не може исказати. Сви моји напори да га упознам с таквом музиком, па и оном лакшом али више уметничком но што је била његова чисто ритмичка, остали су безуспешни: он је од свега тога зазирао као онда у Даљу да бућне у воду. Он се упорно и искључиво држао своје науке, свог риболова и путовања. У том трозвуку нашао је своју ничим непомућену срећу живота која је била потпуна, јер је била једноставна.

Вративши се са сваког од својих великих путовања, Мика га је, пишући своје путописе, поново преживљавао и у њему уживао, а у великој соби свога винограда окачио је о зид Меркаторову карту Земље, на којој је, дугметима, означавао линије којима је бродом путовао. Та карта се из године у годину попуњавала новим таквим линијама и служила нам као помоћно средство за наше разговоре о Микиним путовањима и за његове планове за нова путовања.

Поглавље 15

Кад се Мика вратио 1935 године са свог петог у узастопног путовања по океанима, рече ми да је то последње такво путовање; друштво са којим је путовао одлучило је да их више не предузима.

— „Шта је разлог?“, упитах га.

— „Економска криза.“

— „Разумем“, одговорих му, па бацих затим опет свој поглед на његову Меркаторову карту. На њој је било назначено шест прекоокеанских путовања, рачунајући и оно његово прво путовање у Канаду.

При посматрању те карте, не могах се уздржати да не узвикнем: „Па доста, бре мајсторе! Пребродити шест пута океанске пучине и вратити се исто толико пута натраг, прекорачити четири пута екватор и два пута поларни круг. Доста за морепловца, а камоли за професора математике Београдског универзитета!“

Он заврте главом. „Није доста!“

— „А што?“, упитах га.

— „Па ево видите у чему је ствар. Кад смо 1932 године били на Саргаском Мору, ми се онда само прошетасмо као туристи беспосличари.“

— „Па шта сте друго могли?“

— „Шта? — Могли смо решити један вековни проблем!“

— „Да није каква квадратура круга?“

— „Море нешто још замашније!“

— „Замашније?“

— „Проблем јегуље!“

— „Чуо сам и читао нешто о том проблему, но нисам се, неук као што сам, с њим довољно упознао и схватио га у свој његовој величини“.

— „И то је, као и квадратура круга, један вековни проблем; већ се Аристотел њиме бавио“.

— „Да чујем, да чујем!“

И Мика ми причаше.

— „Јегуља се одвајкада сматрала за живи створ коме нико не зна ни почетка ни свршетка. У европским и америчким водама живе јегуље разних величина и старости. Утврђено је да женке проведу ту око десет година, а мужјаци око осам. Природно би, дакле, било очекивати да ће се међу таквим јегуљама наћи и сполно зрелих. Међутим нико није никада у копненој слаткој води нашао сполно зрелу јегуљу, као ни ситне јегуље које би ту биле расплођене.

„Та мистерија тек је постепено расветљена. Прво се пронашло да се јегуље, као и свака друга риба, плоде мрестењем, но јегуље само у морским дубинама. Али се још није имало појма о томе где се налазе та места мрестења о којима се само наслућивало, није се знало како се врши миграција јегуље од дотадашњих места њеног пребивања, расејаних по целој Земљиној кугли, и шта бива са ситним јегуљицама пошто изиђу из икре.

„Та питања решио је у својој потпуности велики дански природњак Јоханес Шмит, пошто је двадесет и пет година крстарио по океанима. Он је пратио јегуље када оставе слатке воде и пођу на далеки пут. Он је дефинитивно утврдио места где оне бацају икру и где се легу јегуље наших и америчких слатких вода.

„Дубина мора на оном океанском простору где се та места налазе прелази 6000 метара, али још ни до данас није поуздано утврђена дубина на којој се врши бацање икре и развијање ларви из јаја. Од спљоштене, лиснате, провидне ларве, која постепено расте, постаје, после извесног времена, змијолика млада јегуља. За време тих промена, ларве путују из далеких места у Атланском Океану, где су се излегле, у слатке воде европске и америчке. За европску јегуљу тај пут износи неколико хиљада километара.

„Доспевши, после тог дуготрајног путовања, до морске обале, младе јегуље траже улаз у какву слатку воду. Но један велики број јегуљица, у главном мушкараца, остаје крај обале мора, или се задржи на ушћу река, не идући даље уз ову. Милијарде осталих јегуљица, потпуно провидних и невидљивих голом оку, хитају узводно, искоришћавајући и најмање поточиће, каналиће и барице, па чак и житко блато. Кад те јегуљице израсту, код њих се појављује нагон за расплођавањем, оне се враћају опет у море и са онима које су ту, близу обале, биле заостале почињу да се крећу у непрегледним масама на далеко путовање, а све својим плодиштима која се налазе у Атланском Океану између Бермудских Острва и Саргаског Мора.“

Мика ми показа прстом ту област на својој Меркаторовој карти.

Ја сам је посматрао са чуђењем.

— „Зашто баш ту, на том делу океана?“, упитах га.

Мика се насмеши, „Је л’ те да је ово чудна ствар. Баш на овом месту, удаљеном хиљадама километара од њиховог дотадањег пребивалишта. А до кога оне долазе уз огромне напоре и уз стотине опасности. — Зашто баш ту — то се не зна.“

— „Чудна ствар!“

— „Још чудније је“, настави Мика, „ово: постоје и у нашим европским морима пространи морски ровови и понори у којима владају исте животне прилике као и на саргаским плодиштима. Италијански биолози нашли су више таквих места, на пример једно у јадранском, једно у Јонском, једно у Тиренском Мору са истом дубином, температуром, помрчином и истим салинитетом као и на њиховим плодиштима. Па ипак јегуља пролази кроз таква места или поред њих, нигде се не задржавајући и хитајући даље ка Атланском Океану и његовим дубинама, где је први пут угледала свет.“

— „Шта или ко је води онамо?“

— „Ни то се не зна; кажу њен инстинкт.“

— „Учена реч за непроучену ствар!“

– „Исто тако“, настави Мика, „загонетно је и то што се европске и америчке јегуље, толико сличне једне другима, и поред свега што им њихова плодишта леже наблизо, никад не мешају међусобно. Ларва европске јегуље никад не залази у слатке воде Северне или Јужне Америке, које су јој много ближе, а тако исто ларва америчке јегуље не залута у европске воде“.

— „Заиста чудновато!“

— „Али највећа и најинтересантнија мистерија везује се за питање: шта бива са јегуљом после њеног мрестења у саргаским плодиштима? Јер се оданде није никада ниједна од њих вратила“.

— „Откуда се то зна?“

— „Одатле што досад ни најбрижљивијим испитивањима није пронађена ниједна једина јегуља после бацања икре“.

— „По чему се познаје да ли је бацила икру или није?“

— „То се може увек тачно да утврди“.

— „Па шта бива с таквим јегуљама које су извршиле чин расплођавања?“

— „О томе су могућне и постоје две хипотезе; или јегуља угине после мрестења на лицу места, или продужава свој живот у морским дубинама, било онаква каква је, било да се метаморфозира у други неки облик“.

— „Па како да се реши та алтернатива?“

— „Само на тај начин да се из морских дубина извуку на светлост дана егземплари јегуље, живи или мртви, који су већ обавили чин расплођавања“.

— „А Јоханес Шмит није у том успео?“

— „Није му пошло за руком; он је умро 1933 године“.

Мика се мало замисли, па онда настави: „Од оних милиона јегуља које су се окупиле на њиховом месту плодишта и онде обавиле свој чин расплођавања, извући коју из огромне морске дубине, теже је но што то на први поглед изгледа. То, уосталом, и није посао биолога, већ посао рибара“.

— „Посао мајстора Мике!“

Њему севнуше очи. „Е кад бих у томе успео!“

— „То зависи и од рибарске среће“.

— „Мене је таква срећа, морам рећи, често послужила. Ево да вам испричам овај случај.

„Давно пре но што сте ви дошли у нашу средину, пратио ме једнога дана наш колега Богдан Гавриловић у риболов. Том приликом паде му његов цвикер са носа у воду и изгуби се онде. Покушасмо да га пронађемо, но не успесмо.“

— „Сасвим разумљиво!“

— „Чекајте! — Дан иза тога, одох са својим рибарима на оно место где се то догодило. Спустисмо мрежу у реку и после кратког времена извукосмо њоме цвикер на површину. Богдан није могао својим очима веровати кад му га, неоштећеног, предадох.“

Он се опет мало замисли па рече: „Но јегуља није цвикер!“

— „Она је већа од њега!“

— „А саргаско плодиште није наш питоми, плитки Дунав.“

— „Али онде има милиона јегуља!“

— „Имате право! — И то ми не да мира. — Радо бих пошао онамо да опробам своју рибарску срећу.“

Тим се свршио тај наш разговор, али сам знао да Мика неће мировати док че оствари своју смелу намеру. Он је био — опет један парадокс његовог карактера — у неким стварима плашљива, а у неким другима неустрашима природа. Кад се на нешто одлучи, он од тога не одустаје ма га главе стало. И он се, заиста, није смирио док опет није угледао пучину Саргаског Мора, плодишта јегуља.

Лета 1938 године пошао је Мика у те крајеве из бретонске рибарске вароши Пемпол са експедицијом која је имала циљ да реши баш оно неосветљено питање живота и смрти јегуље. Ишло се правим путем, а како је брод био врло брз, стигли су већ петога дана изјутра у близину Саргаског Мора. Пошто су се на једном његовом крају задржали неколико часова да би посматрали сплетове алга који су већ били загустили, упутише се они право ка плодишту јегуља. Кад је командант брода, одредивши његов положај, нашао да се брод заиста налази на плодишту јегуља, његове машине су заустављене, и брод је стао. Но како се на таквим дубинама мора над каквим се брод налазио, не баца котва, а струје и ветрови га лагано гоне и премештају, одређиван је, с времена на време, положај брода да би га, према потреби, враћали на место на коме има да се ради. За време тога рада, путници су у више махова ишли на оближња Бермудска Острва, а најчешће у њихову чувену биолошку станицу.

Главни посао експедиције био је тај да се у дубинама од 1000 до 1200 метара лови риба, очекујући да ће се на тај начин уловити и која јегуља која се измрестила. У том циљу спремљена је и нарочита рибарска мрежа, различита од дотадањих. Она је, заиста, хватала много разноврсних животињица, али од јегуље, која је ту доле била заступљена у невероватним количинама, није било ни трага. Резултат експедиције био је негативан или једнак нули, пошто није ништа ни доказивао ни оповргавао.

После таквог неуспеха дошло се на мисао да се према стеченим искуствима, начини нова, савршена мрежа за дубински риболов и њоме опроба срећа идуће године.

Поглавље 16

Тако је и било. У лето 1939 године упутило се исто друштво као и претходне године из исте бретонске луке у правцу Азорских Острва да онде опроба своју нову мрежу, а и ради лова полно зрелих јегуља у самој близини њиховог плодишта, па да затим окуша своју срећу на самом плодишту.

Нова мрежа за дубински океански риболов који је брод са собом носио, а у чијој конструкцији је наш Мика имао главног учешћа, била је ингениозно смишљена, Она је имала коничан облик, а била дугачка 25 метара. У себи је сакривала једну мању, исто тако коничну кесу која је пропуштала рибу у ону велику кесу, а спречавала је да одатле умакне. Но главне одлике ове рибарске мреже налазиле су се на њеним крајевима. На њеном горњем крају, онде где је она била најшира, налазила се, као какво предворје, једна решеткаста гвоздена конструкција која је оивичавала призматички простор широк 10, висок 2, а дубок 5 метара. Кроз отвор од 10 на 2 метра улазила је риба у то предворје и кроз противну страну пролазила даље у мрежу. Под и таван тог предворја превучен је решеткастом гвозденом мрежом да она сече или пропушта из њега муљ морскога дна, а бочне стране тог предворја подешене су, изванредно духовито, гвозденим луцима тако да се оно, кад стигне на морско дно, извали у свој прави положај.

На другом крају мреже, онде где се налази врх њеног конуса, везан је гвоздени терет да би кеса, при спуштању у море, имала свој врх на доњем, а отвор на горњем крају и да би, кад мрежа стигне на морско дно и брод је почне по њему вући, ишла увек тако да отвор дође напред, а да врх кесе заостаје натраг.

За избацивање мреже из брода, њено спуштање до морског дна и подизање натраг на брод била је начињена нарочита дизалица. Мрежа се, из заустављеног брода, спуштала тако да јој врх конуса најпре уђе у воду, а најпосле њен отвор. Тако усправно спуштена мрежа силазила је до морског дна, а челични кабл на коме је она висила одмотавао се са својих ваљака. Чим је врх конусне мреже ударио о морско дно, сигнализирала је то нарочита електрична направа, смештена у терету везаном за тај врх. Кад је звонце јавило да је мрежа стигла на дно мора, брод се почео кретати унапред, а кабл се почео поново одмотавати и спуштати у море. То би се зауставило када је било одмотано четири пута толико кабла колика је на том месту дубина мора. Онда се кабл затегао и почео вући мрежу по дну, а ова је гутала све на што је наишла на своме путу. Кад би дошло време за њено извлачење на брод, овај се зауставио, кренуо уназад док се кабл није исправио тако да је био усправан; онда се тек мрежа извукла на брод. Челични кабл који је брод са собом носио био је дугачак 8000 метара.

Све је, дакле, било спремно да не може боље бити. Пробе извршене у близини Азорских Острва дале су, одиста, одличан лов. Извучено је мноштво дубинских риба и морских организама; међу рибама било је и јегуља, икрашица и млечњака, очевидно полно зрелих за мрестење кроз који дан.

Али то још није било оно што се тражило, требало је уловити коју јегуљу после њеног мрестења. Један једини такав егземплар био би можда довољан да се мистерија јегуље потпуно расветли.

Пуни наде кренули су наши научни путници према самом плодишту јегуље. Удаљавајући се постепено од Азорских Острва, мрежа се спуштала у све веће дубине и из ове извлачила на рибарски брод све чудноватије морске организме, међу којима је увек било јегуља икрашица и млечњака.

Једнога дана, када је мрежа била спуштена до морскога дна које је лежало на дубини нешто већој од хиљаду метара и она била вучена по њему дуже времена, учесници су баш ишчекивали да се мрежа почне дизати са дна, кад се брод изненада затресе и застаде. Било је очевидно да је мрежа негде запела на дну. Брод крену лагано уназад, а кабл је постепено намотаван на своје ваљке. Кад се видело да је кабл потпуно усправан, што је значило да се брод налази управо над оним местом где се мрежа закачила, погонске машине су заустављене, а стављене у рад оне које је требало да извуку мрежу из мора. При томе раду поче се брод постепено нагињати на ону бочну страну са које су машине затезале кабл, затим се затресе и усправи се, а парни чекрци стадоше се нагло окретати и великом брзином намотавати кабл. Потрес је био толико јак, да су неки путници попадали по палуби. Кад дођоше к себи, видели су шта се десило: кабл се прекинуо, а мрежа, са свим оним што је дотле изловила, остала је за навек на дну мора.

Сигурно се мрежа закачила за нешто што није могла да повуче са собом. Како је морско дно на том месту доста равно и муљевито, Мика је био мишљења да се мрежа закачила за некакав потонули једрењак.

Учесници експедиције били су близу очајања. Баш онда када су били пуни наде и уверени да су стигли на домак своме циљу, срећа их је изневерила. Оставши тако без свога главног злата, њима не преоста ништа друго, но да се, потиштени, врате својим кућама. Само наш Мика није изгубио наду и самопоуздање већ је узвикнуо: „Вратићемо се, обогаћени овим жалосним искуствима, идућег лета опет овамо, а понети са собом још коју резервну мрежу, да нам се не деси ово што нас је сад затекло“.

Поглавље 17

Но таман се Мика вратио у Београд и испричао нам своје доживљаје и будуће планове, велике силе заратише, а Атлантски Океан се преобрази из ловишта риба у ловиште бродова и подморница. Мика увиде да о скором путовању онамо нема ни говора, он написа и даде у штампу свој недовршени роман о јегуљи, да му кад тад дода завршни епилог. Но ток светских догађаја осујетио је то, носећи и нас у вртлог.

То смо сви предосећали и о томе често разговарали; наши састанци и наше рибарске вечере изгубише своју некадашњу веселост. Пошто је навршио своју седамдесету годину и наш факултет га изабрао за свог почасног доктора и хонорарног наставника, Мика је ступио у пензију, али је остао веран нашем друштву и нашем семинару. Ту смо се редовно састајали.

Једнога дана, у лето 1940 године, седео сам са њиме и са још неколико колега у нашем семинару, разговарајући се и пијући каву. Захвалих му што ми је, првом међу свима, предао свој укоричен „Роман јегуље“ са врло љубазном посветом. Запитах га: „На чему радите сада?“

— „На бургијама“, одговори ми он. — То је значило да ради на каквој мањој математичкој расправи. — „А на чему радите ви?“ запита ме он.

— „На мојој купусари“, — То је значило да радим на некаквом подебелом делу.

— „А, јест, на вашем „Канону“. — Па како напредује посао?“

— „Не видим му краја! — Дело ће имати преко 600 страна квартова формата. Како се оно штампа на страном језику, морам да га, целог, откуцам на писаћој машини и искалиграфирам све његове математичке обрасце. Па силне нумеричке таблице и разне фигуре. Пропадох од посла! А бојим се да га сваким даном не пресече и осујети рат.“

— „Па неће ваљда!“, рече Мика.

— „Имам, драги колега, рђав преседан. Моје прво дело прекинуо је први светски рат баш када сам преписивао у чисто његову тринаесту страну. Но све се ипак добро свршило. После пола године прекида, проведене у разним затворима и логорима, ја га могах наставити и довршити. Али та несрећна тринаеста страна урезала ми се у памети и улила ми страх. Кад сам при машинском препису мога „Канона“ дошао на његову тринаесту страну, толико сам се упрпио и унервозио да је била препуна грешака; морао сам је поново откуцати.“

Моје колеге прснуше у смех. Ја наставих своју причу.

— „Кад стигох до тринаестог параграфа свог дела, прикупих сву снагу да га без грешке откуцам, а кад ми то испаде за руком, увидех да сам карбон-папир који ми је давао други егземплар преписа тако несрећно положио између оба листа да је препис остао бео, а оригинал га имао изврнут на полеђини. Морао сам и тај параграф, који је, срећом, био кратак, поново откуцати.“

Моје колеге почеше опет да се смеју, а Мика рече: „Нисам знао, колега, да сте сујеверни; то вас је и начинило плашљивим“.

— „Може бити“, рекох, „но слушајте шта је било даље! Моје дело подељено је и у поглавља. Кад, ево, стигох до тринаестог од њих, ја засуках рукаве. А политичка ситуација је, као што видите, све гора и црња.“

Мика се усплахири, па ме онда брзо упита: „Па јесте ли свршили то тринаесто поглавље?“

— „Јесам!“

Блажени осмејак обли Микино лице, он одахну душом и рече: „Хвала богу!“

— „Аха, мајсторе!“, узвикнух. „Нисте сујеверни, а паде вам ипак камен са срца кад чусте да сам пребродио то тринаесто поглавље.“

Ударисмо у смех, а Мика се збуни, слегну раменима и признаде: „Истина је, паде ми камен са душе.“

Ми се замислисмо, а Мика рече: „Ето видите шта учини од нас ова тешка неизвесност!“

— „Над нама је“, рече један од осталих наших колега, „небо, потамнело од тешких облака, а ми стрепимо од олује и грома.“

— „И да нам се не сручи какав тежак гра̀д на наше главе“, додаде други.

А тај гра̀д се, одиста, сручио! Таман је моје дело било срећно одштампано, а на Београд се сручише непријатељске бомбе, он постаде жртва мучког напада непријатељских авиона. Мика је тога дана као резервни потпуковник, пошао са Главним штабом војске у Босну, где је пао у немачко ропство.

Одатле се вратио тек идуће јесени. Дошао је уфитиљен, али здрав и чио и убрзо добио свој нормални изглед. Вратила му се и његова стара ведрина и воља за рад. Подносио је, са непоколебљивом вером у бољу будућност, све невоље окупаторског режима. Његов виноград запосели су непријатељски војници. Он није могао више ни на Саву ни на Дунав, али му је његова соба за рад била довољно поприште за живот и науку; њој се посветио сасвим, не водећи рачуна о томе када ће плодове тог свог рада моћи изнети на светску пијацу. Слично је било и са нама, његовим колегама. Ту годину дана после Микиног повратка из ропства проведосмо радећи, састајући се и разговарајући о науци и о бојним догађајима.

Почетком године 1943 поче Мика нешто да мршави. То нам у оном изгладнелом Београду није упадало у очи, па се ни он ни ми на то не освртасмо. Но он поче да слаби и престаде да излази. Седео је по цео дан у својој соби и писао. Но морао је сваки дан малко да прилегне, с почетка једанпут дневно, па касније двапут, па све чешће пута. „Опростите“, говораше нам он, „морам да се мало испружим.“ И настављао је своје разговоре са нама несмањеном пажњом и свежином мисли и речи. Напослетку паде сасвим у кревет.

— „Шта вам је, мајсторе“, усудих се да га упитам.

— „Па ето видите, нешто сам ослабио.“

— „Да ли знате узрок?“

— „Како да не знам? Не једем.“

— „А зашто?“

— „Што ми јело не прија.“

— „А ви једите силом!“

— „То није ни од какве фајде.“

— „А боли ли вас штогод?“

— „Боже, сачувај! Осећам се врло добро, спавам одлично. Овакву болест могу и свом најбољем пријатељу пожелети.“

— „Па што, мајсторе, не запитате лекара?“

— „Били су неки дан њих тројица код мене. Наћоше се овде, тобоже, пуким случајем, па хајде, кад су већ ту, да ме прегледају.“

— „Па шта рекоше лекари?“

— „Ништа. Знају они исто толико као ја и ви, па ни толико, ја, на пример, знам ово: Ако моје слабљење продужи овом брзином, нећу доживети Духове.“

— „Ех!“

— „То сам тачно израчунао!“

— „Екстраполацијом. — То је непоуздан рачун!“

— „Ја рекох тачно: ако моје слабљење продужи овом брзином“.

— „А ако стане, па окрене на боље?“

— „Онда ћу се опоравити и опет стати на снагу. И то може да се деси.“

— „Убеђен сам да ће тако бити. Кад вас ништа не боли и добро се осећате, вратиће вам се воља за јелом. — А онда смо на коњу!“

— „Па и ја се надам. Али манимо се моје слабости; имамо ми паметнијих разговора.“

Поглавље 18

У таквом расположењу, без бола, узбуђења и страха, не тужећи се никоме и не јадикујући, дочекао је Мика своју смрт и угасио се као догорела свећа 8 јуна 1943.

Опојан је у Саборној цркви. Ту се окупио, да му ода последњу почаст, цео стари Београд, од некадашњих министара па до Микиних рибара. Ту сам се, говорећи у име Српске академије наука и у име Филозофског факултета нашег Универзитета, опростио са њиме овим речима:

Пред смртним остацима свога бесмртника оплакује српска наука свог највећег математичара Михаила Петровића. Са њиме се та наша наука, ношена широким крилима његова генија, уздигла до висине да је сагледа цео научни свет. Зато смрт Михаила Петровића није само наша национална жалост, него и тужан дан за ону област људске мисли која представља врхунац пирамиде егзактних наука. На тај врхунац узлетео је Михаило Петровић већ у својим младим годинама када је, свршивши Велику школу, отишао у Париз да се онде, на тадашњем најбујнијем врелу математичког знања, жедан напоји и да, оваплоћен духом те науке, допре до оних њених граница где почињу њене нове неиспитане области. Он их је, већ у првом свом налету, прекорачио својом докторском тезом коју је бранио 1894 године на Париском универзитету пред комисијом у којој су седела тадашња три најславнија математичара Ермит, Пикар и Пенлеве. Те године вратио се Михаило Петровић као готов и познат научник у Београд, и заузео ту, изабран за редовног професора Велике школе, место првог и највећег нашег математичара. Тај положај задржао је до своје смрти — пола века.

Он је у нашу средину донео и посејао семе математичке науке, и ту начинио расадник математичког знања. Четрдесет шест класа математичара били су његови ђаци који су знања, стечена у његовој школи, пресађивали широм целе наше отаџбине. Али се његов наставнички рад није ограничавао на образовање средњошколских професора математике, већ је он од својих талентованих ђака стварао научнике и оспособљавао их да самостално и са успехом обрађују оне области математичких наука које је он прокрчио.

У научном раду он је предњачио нама свима. Од године 1894 када је у извештајима Француске академије наука публикована прва његова научна расправа, он је досад објавио две и по стотине научних радова, од којих су њих дванаест засебна научна дела. Било би, дакле, немогуће овде саопштити и наслове његових радова, а камоли дати о њима и најлетимичнију анализу. Ти радови, који улазе у област алгебре, аритметике, интегралног рачуна, теорије функција, диференцијалних једначина, геометрије, математичке физике, хемије и опште феноменологије, такве су природе, да је већ само разврставање њихово у те поједине области егзактних наука тешка ствар. Јер је једна од главних одлика Петровићевог научног рада и метода било: проналажење веза између појава и факата који нам изгледају сасвим диспаратни. Проналазећи такве неочекиване везе, он је често прекорачавао и крајње границе испитаних области и откривао нове пределе.

Својим научним радом прокрстарио је Михаило Петровић целу широку државу математичких наука, не бринући се за њену обласну поделу. Тако је Михаило Петровић израђивао математичке науке у њиховој унутрашњости и проширивао их на њиховој периферији. Сви његови радови носе печат оригиналности, они постављају и решавају нове проблеме, стварају нове методе и проналазе нове везе. Његова генијална интуиција била је бујно врело из кога је црпео своје радове. Тај се извор није, до последњег даха његовог, замућивао ни пресушивао и зато је могао да математичке науке обогати богатом ризницом нових тековина. Он је ту ризницу привређивао за науку, а не за себе. Јер му никада није ни на ум падало да из ње извуче личне користи, почасти и славу. То је била једна од најлепших црта његовог карактера и целокупног његовог рада. Он није тежио за тим да му се име објављује свету великим звоном, већ је радио у тишини, повучен, окружен троструким бедемима од широког света и његове граје.

Али Михаило Петровић није, поред свега тога, био сува научничка природа. Он је био човек пун осећања, и знао је да ужива у свему што му је живот пружао. Волео је друштво и музику, свој омиљени спорт и путовање. Проводио је дане у риболову на Сави и Дунаву, а месеце на широком мору, крстарећи између једног и другог пола Земљиног. Исто оно што је био у науци, неуморни путник и истраживач, то је био и у животу. И зато је његов живот био хармоничан, испуњен у сваком моменту његовом. И зато је тај живот тако брзо прохујао, брзо као какав леп сан. То је болно, али и утешно, јер мало ће се њих наћи који су тако лепо, плодно и достојно провели своје дане као Михаило Петровић и који су оставили иза себе тако дубоког трага у науци и тако чисту успомену као он.

Миран, тих, скроман, човечански једноставан, надчовечански обдарен, Петровић је био један од највећих синова наше земље.

Са њиме носимо у гроб великог научника наше расе. Он је био слава и нашег Универзитета и наше Академије. Он, чијим је радовима био отворен цео свет, дао је нашој Академији наука велики број научних расправа и три дела, а нашем Филозофском факултету три своја уџбеника. Члановима тих институција, у чије име говорим, поклонио је своје срце и пријатељство. Сви ми тугујемо за њим, а поносимо се што је међу нама живео, а иза смрти оставио своје велико научно дело и своју светлу успомену.