Поглавље 7
Миленко даде мени свога хата, пет момака и сексану да ме до Катића у Рогачу отпрате. Таман прећемо на Кулићу Мораву, одмакнемо један фртаљ сата од скеле, трчи један човек на коњу мимо нас. Само повика: „Бежите, ето озго Турака!“ а ми натраг, уђемо у скелу и на десни брег излазимо. Дотрчаше турски брзокоњици напред, повикаше: „Еј, дај лађу, дај лађу!“ — Ми од онога човека дознамо да су Турци крџалије. Одмах пошљемо за бимбашу Миленка и јавим за Турке; а веће сва војска крџалијска дође и сјаше, водају коње и вичу: „Дајте лађу!“ Ми ђоја нехотице упустимо лађу с брода низ Мораву, и вичем на возаре: „Држите лађу, држите: оде лађа!“ до једнога врбљака, и ту је свежемо у врбљак, онда Турцима одговорим: да „не смемо дати лађе док не дође бимбаша Миленко, но причекајте, сад ће“. — Турци кажу: „Ми смо из Београда, изун имамо од Карађорђа да идемо на наш вилајет; но дајте лађе!“ — Кажем да „ми верујемо, но лађе без бимбаше не смемо дати, но ви рахат будите, сад ће он доћи“. Турци коње повезаше, ватре положише, кафу пеку и пију. До сат ли два ли, дође Миленко, огрте влашку белу кабаницу и влашку капу, и дозива их турски. Каже: „Селам вам је од бимбаше, сад ће доћи, но кажите ми ко сте ви.“ — Турци кажу: „Ми смо из Београда Гушанац-Алине бимбаше, Али-Призрен и Бећир-Ђакова, отпуштени смо да идемо на вилајет.“
На обали има око 50 и више дењкова памука. Онда повика Миленко: „Дајте тај памук поваљајте на скелу, да у лађи узгред превеземо“, и Турци мисле: истина је! Но Миленко нареди све дењак до дењка и начини бусију, а веће и војска поче придолазити.
Онда Миленко скиде влашку кабаницу и капу, па рече Турцима: „Ево мене, Миленка, дођох; но ко сте ви и куда ћете?“ Кажу они ко су и куда мисле и да су они друштво Гушанац-Алино, и да имаду допуштење, а да је Гушанац остао у Београду. Пита их Миленко: „А којим сте путем у Београд дошли и колико вас има?“ Кажу Турци да их има триста душа, а да су дошли преко Ћуприје, џадом великом. Миленко њима каже: да они опет могу ићи џадом којом су и дошли, а да овуда њима проћи кроз вилајет не да. — Турци једнако вичу: „Ми имамо и од Гушанца и од Карађорђа изун.“ — Миленко: „Јуз изун! — сто изуна — и да је сам Карађорђе и Гушанац, ја овуда не дам проћи.“ Веће је мрак, наше војске дође доста, Турци се заноћише.
Но кад види Бећир-Ђаковали и Али-Призрен да онде прећи не могу, они са 20 друга седну ноћом у лађу, низ Дунав дођу у Градиште, изађу на суво, кажу у Градишту ко су и где им је друштво остало возећи се на Морави. — Но Гратиштани не допусте преко села да сами иду куда хоће, но им рекну да их отпрате уз Дунав до њихова друштва, и пођу. А кад виде Турци да ће изгинути, онда у једном селу утрче у један котар (сењак) и почну се тући. Најпосле запале сено и потрпају све оружје и најбоље ствари што су имали у ватру, и ту и они сви изгину и погоре.
Ови на Кулићу опет рано искаше изун да се превезу, но кад им одрекосмо конечно, а они окретоше уз Мораву и између Багрдана –– управ место заборавио сам — на конаку удари Карађорђе c војском и све их поби и пљачку узму. (И то се онда говораше: да је Гушанац назвао њих невером, кад га остављају, и да је писао Карађорђу да ће они из Београда побећи, да их дочека и побије. Та прилика може бити). Ово је било 1805, јануара око 10, 12. ли, јербо смо ја и Протић јемачно били у Токају 6. јануара на Богојавленије, и, како смо прешли, други дан то је било.
Ја оданде: y Рогачу Катићу, y Тополу Карађорђу, и у Бранковину. И дуго сам чувао мој мундир, руску кожушку, капу и чизме мачком постављене.
По неком времену саставимо скупштину неких других послова ради, молимо се Богу у Врелу код цркве, народа много. Изнесем ја оно велико евангелије пред цркву, и целивају људи. Ја кажем: да је ово свето евангелије послао по мени сам цар Александер да га целивамо и на њему се закунемо да се не издајемо, и да ће нам он помоћи скоро; но они да то сви таје, да не би Турци дознали; а ми ћемо сви да вичемо: да смо царева раја и да ћемо данак давати, а да ћемо зле Турке и зулумћаре тући, и да ћемо кнезове у Цариград слати итд. људи све то мени као свецу верују и кажу: „Ви уређујте, и како најбоље знате, a ми ћемо слушати.“
Будући док сам ја из Петербурга у путу био, наше су старешине чиниле скупштину, порезали трошкове, и сваки по својој нахији купили хараче по 3 гроша на главу. Јербо је требало и за пуштање Бећир-паше из Београда, који је био код Гушанца-Алије као под стражом, да му даде ајлук што су му дахије дужне остале, и није га хотео отпустити докле наши комендати нису дали Земунцима облигације, а земунски трговци даду опет од себе Гушанцу облигације да ће они исплатити. И тако Гушанац отпусти Бећир-пашу баш на сам Митров дан, тј. 26. окт[обра] 1804, и дође на Палеж на конак.
Удари повелики снег, везир дозове стрица и рекне: „Јакове, ето ти чадора, ето топова, ето џебане; то је све царско! И ви ако сте, као што велите, царева раја, а ви пошљите за мном, а ја одох; ако нисте царева раја, ето вам топова а ето и џебана, на што вам драго!“ Узјаше на коње и оду по снегу. (Али ваља да знате и то да су Бошњаци се поболевали многи у Београду, пак утеку до у наш логор и узму пасош да иду у Босну; но Срби сретну на Дубоком, побију; који ли пређе преко Колубаре, сиромах, преко ваљевске нахије такођер изгинуло је; не верује се да је пола отишло у Босну колико је са везиром дошло, но све скоро пропале).
Но сад што ће Јаков?! Држећи се да смо сви царева раја, морао је оно све отпратити на Дрину и на Бадовинци Турком предати и квиту узети како је сигурно све царско Турком предао. Ову квиту, кад смо у пролеће наше депутате y Цариград послали, по њима и квиту (послали), од кеје се Порта уверила да смо баш права раја кад нисмо његове топове и муницију уставили и себи задржали, а лако се могло.
У ваљевској нахији 1805. био је харачлија поп Павле Марковић из Такова. Те се зиме које харач, које пореза Гушанцу, које за џебану купило; и на пролеће учинимо скупштину y Пећане више Остружница, у једној пољаници окруженој све шумаром, и чувамо страже, да не би Турци из Београда ударили. Онде простремо једно јапунџе црвено, и бројимо новце арачке и пореске, Од сваке нахије донешене. Около седе све старешине и Карађорђе. А кад се накупи на јапунџету велика громила новаца, дуката и белих, онда Kaрађорђе рече: „Ето, којекуде, је ли ово право оволике силне новце давати Турцима да нас боље туку, или је боље за ове оваке новце куповати џебану па ми да Турке бијемо?“
Онде су нам били дошли два бољара од Вла-бега из Влашке, да нас увјешчавају (и то је по налогу Портину) да се прођемо и да се не бијемо, да се Порта не би на нас разљутила. Ми бољарима кажемо да ми у свачем смо Порти покорни. „А ето гледајте колику смо страшну суму се задужили, док смо Бећир-пашу од Гушанца откупили; и да нисмо цару покорни, ми би могли лако и Бећир-пашу побити, и могли смо оне топове и муницију себи задржати, коју је Бећир-паша у нашим рукама оставио; но смо права раја царева, који смо то све на Дрину одвезли и Турком предали преко Дрине, и ево турски тавил (писмо) и тако даље. Но ми уверавамо, преко све покорности цару, ми ових Турака зулумћара у Србији трпети нећемо и сам цар да заповеди.“ (Видећете писмо Вла-бегово како нам пише 1805. године маја 17. у мојим прочим писмима).
Од тих новаца исплаћујемо дугове Гушанчеве и за џебану; испратисмо наше депутате: проту из Шопића, Стефана Живковића и Протића Јову до Букурешта, пак Јова да остане у Букурешту а Чардаклија1 да иде у Стамбол. Ми смо у прошенију2 нашем записали да шаљемо два наша посланика, али трећи да стоји свагда погде у тајности, да може свагда у руску мисију одлазити и наставленије примати3, као што су нам у Петербургу казали Руси. И послали смо Порти све наше рачуне: колико смо преко нашега обичнога данка страшну суму морали дати, које око Бећир-паше и његове босанске војске, које за откуп од Гушанца за Бећир-пашу, да се цар на сиротињу која се задужила смилује итд. Ово је било последњих дана априла 1805. года у Пећини4.
Казао сам напред како је Мус-ага јоште у августу 6. 1804. мимо Ћурчију прошао и у шабачком Баиру преко 70 душа убио, у град ушао, новце ископао и опет на Дрину побегао. Договори се Јаков и Катић Јанко (ја сам онда у Петербургу био): покупе војску око Добране да учине освету над шабачким Турцима што су преко уговора вероломно Мус-агу у град пустили, и пођу ноћом, а био је велики снег и мраз. Но издалека војска путујући, једва по снегу у саму зору пред капију шабачку дођу. Капија била отворена. Пођу унутра улазити први, а други јошт из далека иду. Таман хоџа изађе да на џамији заучи сабу, — барјамску јутрењу молитву — (а то било баш на турски барјам5), кад угледа где први улазе на капију, а други се црне на снегу и за њима иду. Мане се хоџа сабе и молитве, веће из гласа повиче: „Аман, Турци, умети Мухамед, уђе Вла на капију у шанац!“ Грну сви Турци на капију, дочекају наше: многога у кућама убију, а друге сатерају у јендек око Шапца… Веће је свануло; из јендека нико побећи не сме, јербо је поље: који побегне, тога Турци онако у пољу убију. И тако је и Јаков и Катић вас дан стојали у јендеку до мрака, нити једу нити пију. Турци су доносили врелу воду те на њих просипали; доносили кошнице, међу њих бацали, да их пчеле кољу. Ту је много наших најбољих момака погинуло, као: неки Митар Миличанац, врло богат трговац; Станко, мога оца пандур из Платичева сремскога, који је код нас са женом у кући био и добро се обогатио; неки Митар Цинцар, у мог оца хану на Палежу ортак, био богат и јунак; и прочих много је изгинуло до мрака. А кад се смркне, јурише и побегну у Баир, а Турци с леђа многога ране а многога и убију. Говоре да је око 60 онда погинуло, а у наших је и џебане било нестало; али је и Турака бар толико пало. То сам слушао кад сам из Русије дошао; а ту био нисам.
Јоште и о овоме, децо, да вам кажем. Кад сам дошао из Русије, оних наших ускршњих поста пише ми Јанко Катић да су сви момци одустали Карађорђа, и сам остао, но брже да му у Рогачу дођем да идемо у Тополу да видимо шта је било. Ја за дан у Рогачу дођем, сутра одемо у Тополу с наших по пет момака. Дођемо кући Карађорђа, то никога кромјо кућевних слугу и госпође Јелене. Питамо: „Где је господар?“ — „Очо је у Крћевац.“ — „А где су момци?“ Каже: „Ту ономад ујутру спремили сви коње, дођоше и рекоше: Збогом остај, господару, ми одосмо нашим кућама; не можемо бадава тебе служити; а кад на војску пођеш, ми смо с тобом готови.“ — Мало постоја, дође и Карађорђе сам на дорату, са његовим сеизом Симом. Исто и он каже, али је љутит као змија, мало и говори.
Ми пошљемо за буљубашу Петра Јокића, и у Гараше за буљубашу Милована, за Пљакића у Каменицу, да они покупе све момке и у Тополу дођу. Чекамо неколико дана, дође Милован буљубаша из Гараша, Марков из Јагњила, Урош из Жабара; Петар попре је дошао; и тако сви, око 40 момака, искупише се. Карађорђу ниједан не иде, нити их он прима. Упарадимо све момке и питамо их зашто су они оставили сама господара, и зашто нам казали нису да они неће код њега бити, „ми би од сваке нахије од нас по пет момака дали да код њега буду, јербо је и грехота и срамота да наш вожд сам без момака буде, и ви сте не само њему но свима нама и народу као неки неверлук учинили, и ко се у вас одсад поуздати може!“ итд. — Они: „Истина да смо ружно учинили: требало је да смо и вама јавили или бар чекали до скупштине, као што ви велите; али ми не можемо код њега без плате стојати. Ми сваки дан трчимо тамо-амо, његове заповести и вилајетске уредбе разносећи, коње потрсмо, рухо подерасмо, а код куће наши послови пропадају, а ми смо готови кад год пође на војску, ми ћемо с њим, итд. Но ако хоћете нам определити штогод плате, ми ћемо опет му служити и верни као и пре бити.“
Оду они на своје квартире а ми одемо г. Ђорђи. Он, једно љутит, а друго му је жао, скоро да сузе не пусти. Кажемо да се момци кају што нам нису пређе јавили, и да они моле да им се што ајлука определи, — „а, господару, не могу без плате, макар колико, служити!“ — Он каже: „Идите, како знате тако и уредите.“ — Ми се договоримо да им обрекнемо плате на месец по 60 гроша (онда је био дукат цесарски 10 гроша), тј. по 6 дуката на месец. Искупимо момке и кажемо да им таку плату опредељујемо и да од нас гледају: који хоће нека остане, који неће, нека сад иде кући, да знамо; а ми ћемо па његово место из других нахија момцима потпунити, јербо свуда добрих момака има. На то сви пристану и благодаре, обрекну се да ће они и унапредак у његовој служби бити. Ми кажемо да то није у његовој само служби бити, но то је служба целога народа нашега, „јербо је Ђорђе свију нас врховни вожд, а ви њега чувате као један аманет народни; и који одсад не буде у највећој опасности са њим, веће од њега одустане, тај ће се звати издајица народни, и ми ћемо онога који би га издао у чем, изнаћи и ухватити, пак не само њега но и његову целу. фамилију јоште и од тетке дете на ватри спржити. Који то не кабули, нека изађе из параде и нека слободно иде кући, а наша ће брига бити Карађорђи момке набавити.“ — Они сви углас: „Ми кабулимо и сви остајемо код њега; само да нам ајлук који обрекосте дајете, да можемо куповати коње и одело“ итд.
Одемо сад Карађорђи и кажемо све. Он седи у авлији. Ми доведемо све момке, и који к руци, који к чему, говорећи: „Прости нам, господару, ми смо погрешили, јево се кајемо, и пред ова два господара се заклели; јево и теби се опет заклињемо да ћемо бити до смрти верни.“ — Њему се завртоше сузе и рече: „Хајте, хајте свак на своје место; а што је било, било; да је просто, ни спомена нема. А одсад који жели од мене да изађе, нека ми напред јави“ итд. — С отим посао свршимо. Он мене и Катића добро угости. Сутрадан у Рогачу на конак Катићу, пак у Бранковину.
Напомене
- Петар Новаковић Чардаклија, који је са мном у Росију ишао, поизостао је у Петербургу, како су нам Руси рекли, чекајући курира из Цариграда, да виде хоће ли Порта покорити се и Русима кајнарџиске и друге трактате испунити или ће рат објавити. У марту 1805. дошао је [у] Букурешт и чекао на наше депутате и прошеније, и онда с протом Алексијем и Живковићем отишао у Цариград.
- О овом прошенију има Прота ово забележено: „Што ћеш наћи у потписима Карађорђа и друге старешине измешато потписате, и што нисмо Карађорђа првога потписали, то смо онда као неку политику мислили, да не би Порта мислила да је Карађорђе натерао друге да се потпишу, но да смо као сви једнаки и једно желимо и једно просимо.“ (Љ. К.)
- „А и новаца, ако би нужно било“, вели у једној белешци Прота. (Љ. К.)
- На другом месту Прота пише о скупштини у Пећанима ово: „Првих дана маја 1805. године ми смо на скупштини били у Пећанима, на Умки, и то више пећине у шумару, бојећи се да не би Турци из Београда изашли на нас. Онда смо донели онде од свију нахија покупљене новце за хараче, пребројили и Турцима дали; а попређе били смо изабрали проту Алексу Лазаревића из Шопића, београдске нахије, Живковића Стеву и јову Протића за у Цариград послати. Ово је била прва депутација султану.“ (Љ. К.)
- Те (1804) године био је барјам 22. децембра. (Љ. К)