Поглавље 6
Дођемо у давно чувену и пожелану славну Москву, где се одморимо један дан и прођемо се да је бар колико-толико видимо, срца и очи насладимо. Но човек у толикој пространој вароши, а никада досад толико у гомили кућа не видевши, шта ће пређе да види и да му се начуди: древноцарствујуштему Кремљу, црквама, или дивним дворовима и лавкама? Требало би да се дете онде роди и одрасте, па тек у старост о Москви штогод да казује, а не као ја, у планини почти одрастао, па као човек из једне помрчене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одмах и вид занесе, док мало очи протре. А и ниједан ми други предмет у очи или срце стати није могао, јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чуства потпунила. Ту чујемо да је Прозоровски близу Москве, а и он је један од росијских магната, те ти ја и Теодор Филиповић (који се код нас Божа Грујевић звао; то му је име дао митрополит карловачки Стратимировић, кад је Божо из Петробурга нама у Србију пошао, да (га) не би почем Австријанци поискали као свог поданика). Седнемо на кола те отиђемо његову дворцу. Тамо ноћимо и рано ујутру у његов двор, где нас госпођа уведе у једну топлу собу и каже: „Господин јоште има посла у другој соби.“ Седећи ми на столици, а и она на асталу у самовару чај кува и даје нам те пијемо, а она једнако, како попијемо, опет наслужи; по три ли по четири ли пописмо, а милостива госпа опет наслужи. Кажем ја Теодору да ја више не могу пити, он ми каже: „Попиј ту пак изврати шољу“; и тако учиним, и она, даде бог, већ престаде. Каже Теодор: „Таки је адет: докле год не извратиш шоље, све они дослужују.“ Томе смо се после и смејали, а и мало бар памети и обичају научили. Утом изађе Прозоровски, с нама се поздрави, седе и пита нас: от куда смо и кто смо, и дља чега смо њему дошли. — Кажемо: да смо Срби и од Београда с Врачара дошли, и зашто с прошенијем и полномошчијем идемо у Петробург, императора за обрану и помоћ молити, пак смо чули за њега, и толико с пута свратили молити га да и он од своје стране, по свом код двора уваженију, препоручи нас и советује како ћемо се у оваквом опстојатељству владати. Он известивши се о свему, и српском востанију против Турака, и нашему ондашњему положенију, опомене величину Турака у Европи а малину Срба, који су се тако осмелили у невреме возбудити, сожаљује и рекне: „Извините, баћушка, тепер ја у оставки! Но при свем том ја ћу на моје пријатеље писати и колико могу вас препоручити, а ви пођите до государја. Счастљива дорога, прашчајте!“ —
Дођемо опет к нашему друштву (чини ми се преко 70 врста путујући) у Москву. Сутра поранимо преко велике Москве, док веће и свану. Говоре да је Москва 15 руских врста дугачка, тј. 3 сата. Путујемо на пошти, док дођемо у варош зовому Клин на конак. Вас дан нас је гонио ветар и понешто падао снег. Све се бојимо да нам снег не уквари каруцама пут. Сиђемо у један бирцауз, соба хладна, а ми озебли, јербо ниједан немамо на себи ништа ни козом а толи лисицом или самуром постављено. Ја како сам летос по Врачару лаке воене хаљине носио, а нисам се ни научио далеко путовати, тако и пошао; а Чардаклија и Божа у немачким, кромне Јова Протић што има једну као турску бунду, којом дањом у каруца сва четири ноге замотавамо, а Мијаило Грујевић, Божин брат млађи, острагу на месту сандука у свакој погоди напољу, и сам не знам како се може одржати од Харкова до Петробурга. Сад бирташ наложи у фуруну и запали свећу, и у соби ништа друго до свеће. Угреја се нешто фуруна,и ми се огрејемо и почнемо вечерати, али што се тање може и јевтиније, и готово смо постали сви као пустињици и прави посници, зашто је готово нестало новаца. На вечери сетим се ја да је сутра Св. апостол Лука: „Хај, хај, да сам ја сад у Србији, ја бих вечерас код мога пашанца Молера био и у здравље, ако хоћеш и окама, вина изобила пио; и знам да ће они у наше здравље пити, но дајте ’вако озебли по један сатљик и ми да попијемо у здравље и њино и наше.“ Вели Чардаклија: „Прођи се, човече, вина. Видиш да кажеш да је новаца готово нестало: а знаш куд си се занео и где си.“ Повика Јова Протић: „Где смо да смо, дај донесите! Баш хоћемо по један попити, а у здравље давао наших Срба у Србији, макар ја моју бунд прод ао да се до Петробурга довеземо, а онде ћемо казати да немамо новаца, па ако им дин подноси, нека у њиховој кући помремо од глади.“ (Но ја знам да је и Јово имао новаца својих, па није хотео ни показивати ни трошити; но ваљда је мислио да су у мене општински новци и да ми је дао г. Георгије на пут; а кад му је и Чардаклија доказао да нико мени на пут ништа дао није кроме стриц мој Јаков 50 дуката, а друго су моји сопствени, онда је верово̂, али је опет чеко да ја све а на свих пет потрошим, па кад би баш нестало, и он би свој моро трошити.) Донесу нам по сајтлик вина, те ти ми све у здравље верховног вожда коменданта и свију Србаља, а све сваки из свога сатлика! (Али како јадно вино! Црвено, истина, али на дно пала као нека среш; и на дну по 2—3 драмајлије; кад ти хоће да донесе, а бирташ узмућка, те се зацрвени, а од винскога осећања ништа нема).
Преберемо софру, оде Протић са својом бундом у каруце и леже, Теодор и Чардаклија по клупама, а ја простревши нешто ћилимчића баш покрај фурунских врата. Бирташ наслага брезових дрва пуну фуруну, пак затвори и рече: „Немојте отварати док сва дрва не изгоре и угљен се учини: убиће у главу.“ Тако лежећи сваки на свом месту, док, ваљда сам ја највећма озебао, пробудим се и отворим фуруну и опет заспим а не затворим. Треба знати да се ове фуруне изнутра из собе ложе, отварају и затварају. Но дрва не изгоревши како ваља, удари она сила по соби, те ти онај ћумур удари у главу мога Чардаклију и Теодора, а они с клупа поспадају на земљу као пијани и мало живи, и једва се сете ода шта је те с великом муком изваљају се напоље, пак седи у снег и премештај се с места пак на друго, док мало к себи дођу и снег једва наниже дим извуче. Дође мени Јова Протић и виче: „Еј, побратиме, јеси ли жив? Ова два хоће да помру.“ Изађем напоље, имам шта и видети: оба седе у снегу, нашарали сву авлију премештајући се, више него два јата препелица. Запитам: „Шта је то, браћо, ако бога знате?“ — А они: „Та не брате, него душману, зашто нас ноћас поби? Ходи седи у снег па ћеш видети шта је.“ — Ја се изговарам да ако сам отворио фуруну ја сам баш на вратима спавао, па опет сам фала богу здрав. — А они опет: „Та ходи ти седи овде у снег, пак онда реци да ниси крив“ и проче. Мени се даде на смеј; а поможе ми у смеју и Протић, док већ и они шалу нашу окабулише и мало затим усташе те пођемо својим путем и много смо се путем томе смејали, и чини ми се да сам се онда први пут насмејао откако смо Дунав прешли, а и сад, писајући ово, не могу да се од смеја уздржим кад помислим на њихова по снегу лежишта. Зато сам и упамтио да смо у Клину били уочи Светога евангелиста Луке, тј. 18. октобра 1804. года.
И одемо даље, и веће поиздаљега угледамо високе звонаре Свето-Петрова града, у ком знамо да је цар коме смо пошли. Тек наступимо у сокак перви, где се кола, саонице и проче различите дрвене ствари оправљају и изнова граде, али један на коњу у црвену капуту рече нашем кочијашу: „Стој!“ — и стаде. Он завири у наше каруце и запита тко смо. Ми кажемо да смо руски поданици а молдовански купци (јербо смо под таким именом од Јаша донде путовали како нам је генерал-конзул рекао и у пасош записао). Онај: „Хорошо!“ по руски рече нашем кочијашу: „појди за мноју.“ А он пред нама а ми за њим, до у трактир зовоми „Новиј Париз“ близо дворца. Увече јоште дође нам један официр, не знам како му је име, поздрави нас срећним пришествијем, седне, и он распита тко смо и имамо ли пашпорт. Ми му га покажемо, и он га узме са собом, по прочитанију, и рече: „Ми за вас имамо препоруку од генерал-конзула из Јаша и одавно вас погледамо. Будите спокојни и одморите се, а свагда се и сваком под овим именом молдовански купци казујте. А много дањом и не ходајте у тизим хаљинама, да не паднете коме у подозреније: овде различитих људи има који на свакога мотре, испитују и примечавају, а особито као на стране људе. А кад буде време, вас ће позвати где требате; а вама ће овај козјаин (домаћин) у свачему на руку чинити.“ И отиде и пашпорт однесе. То је било баш лицем на Свјатаго Димитрију мироточивога, тј. октобра 26. дне 1804. года увече.
Веће нам бирташ почео давати ручак и вечеру, но Теодор и Чардаклија каткад у немачким хаљинама и у трактер оду, а ја и Протић Јово у турским хаљинама све у нашем квартиру донешена јела једемо. Сутра преданимо. Дође опет чиновник око један сат ноћи, и каже: „Узмите ваше бумашки и пођите за мноју.“ Ми узмемо прошеније и полномошчије са собом и пођемо за оним чиновником не врло далеко у један дворац. Прођемо две собе и у трећу, где нас дочека министер иностраних дела Чарторинскиј. Поклонимо му се и поздравимо како смо умели; и он нас поздрави срећним пришествијем и посади сва четири на столице, а он сам седе на канапе. Ја — као што ме друштво одредило, с оно мало брадице, а зар и стога што сам се баш у Србији родио и понајбоље почетак српског востанија а и садашња опстојатељства знам — устанем и она на цара наша прошенија изручим и седнем.
Министер прошеније прими, види да је на императора и рече: „Хорошо, ја ћу доложити государју.“ Пита нас најпре за имена и где се који родио; кажемо: да сам ја у Србији, у ваљевској нахији, у Бранковини селу; Протић у Пожаревцу; Теодор у Цесарији, у Руми; Чардаклија, заборавио сам где за се каза, негде чини ми се око Арнаутлука, и да је био у Цесарској ритмајстер, да „како се Србија побунила против Турака, одмах сам прешао у Србију“. — „Хорошо, хорошо, нам уже извјестно что Серби востали против Турок. А как тепер ваш вожд Георги Черни и прочи војводи, здрави ли?“ — Ми: „Слава богу, здрави и клањајут сја в[ашему] високопревосходитељству и императору. С упованијем на јединовјернују Росију, и лучшему надјејут сја, и избавленије од Турков.“ — „Хорошо; но Сербија от Росији очен далеко, а ми с Турками пријатељи.“ Он потом: „Турки в Белеградје у твердињи?“ — „У твердињи, ваше превосходитељство.“ — „А сколко их там јесте?“ — „Ми думајемо что јест шестнадцат тисјашч, и болше будет; а и тепер босански везир привел из Босни 7600“ (босански везир довео је 7600, како сведочи Хаџи-бегово писмо). — „Јест ли в Сербији и болше твердињах и сколко в них Турак думајете?“ — Ми: „Јест твердиња Смедерево, хиљада пет стотина; Шабац две тисјашчи; Сокол хиљада пет стотина; Ужице 4500 — толко думајемо.“ — Он: „Јест там болших пушек?“ — Ми: „Јест довољно.“ — „А Сербов колко?“ — „Пјатнадесјат тисјашч, что тепер вооружало сја, а когда сви востанут, то и болше седамдесјат тисјашч будет.“ — „А дља чего босниски визир превел толко тисјашчи?“ — Ми: „Он од султана послат что би нас помирил с белиградскими и прочими Турками.“ — Он: „Јест ли каков мир здјелал?“ — Ми: „Он здјелал толко что би четири дахије Фочић Мехмед, Кучук-Али, Мула Јусуф и Аганлија на лодкам побјегли низ Донај; за которима наш вожд послал војводу Миленка у Адакале, погубил всја четири.“ — „Прочим Турком визир что здјелал?“ — „Он прочим Турком всја опростил; а нам објешчал сва наша прошенија, у девјат пунктов предложена му, точно исполнит, и од султана на то потвержденије исходатајствоват и хатишериф. Ми благодарили везирју за тако објешчаније, и молили јего да би он (везир) искал јединаго чиновника, ил’ ми да иштемо от аустрискога двора, котори би сведоком био на погодби нашој, да ако би ми ребелију учинили, или Турки нам по первому својему обичају зулуми почели дјелат, то да австриски двор, најближи сосјед, самаго султана точно извјестит. Везир сказал, и то громко и јаростно: неможно јето бит, ниједан краљ у нашега цара земљу мјешати сја не будет; јест — сказал — у нашего султана вјерних мусломан, котори јему правду скажут, когда и что в Сербији воспосљедујет. Потом ми узнали что Турки бјелградски и везир хошчут нас обманут, толко что би ми оружје положили.“ Он: „Правда, ето ја буду ваше прошеније доложит государју императору; а вам желају спокојно спит, и прашчајте.“ — Оде и ми одемо.
После неколико дана опет нас у исти дворац зовну, те на њихово питање почнемо од немачкога рата казивати: како су наши оцеви у фрајкору војевали и пизму од Турака примили; како су наши кнезови и зашто нашу војску Хаџи-Муста-паши у помоћ против Пасманџије видинског и дахија водили; како су дахије Београд освојили и Хаџи-Муста-пашу убили. Ово сам ја казивао како је мени мој отац казивао, од горњег краја Сербије и око Београда, Јова Протић пак од доњега краја Пожаревца и до Видика; јербо Чардаклија је тек скоро пред наш поход из Цесарије прешао, а Теодор Филиповић (Божа) у Србију ни долазио није; зато им опстојатељства позната била нису.
(Овде, децо, немојте ми замерити что ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели од политических дела и имена, но само што нам је говорено у памети смо носили и као купци свуда се показивали; а сад сам већ од онда до сад свашта претрпљавајући поборавио, и мало ћете имена записатих наћи, и то нека из политике незаписата, а нека и из заборављења, но дело, ако не и опширно, то ћете баш онако наћи како је бивало).
По свему горњему разговору запита министар Чарторијскиј: „А јесте ли просили у аустријског двора, у вашега најближега сусједа, помошчи?“ — Ја кажем: „Ми јоште первих дана, у месецу марту, дали прошеније с најтврђим упованијем да ће они нам дати војску, оружје и проче воене потребе, и да ће нас конечно ослободити испод ига турецкаго, ибо су наши преци у сваком случају превржени и вјерни били двору аустријскому, а особито у рату с Турцима Јосифу цесару (како ми је отац казивао) 18.000 фрајкора од Србије под командом Михаљевића 3 године против Турчина војевало, и то смо бар искали (ми смо, истина, искали у прошенију первом бар 18.000 фрајкора да нам за оно даду). Но они су нам писмено на наша прошенија одговорили: да су они с отоманскоју портоју у великом пријатељству, и да они нама ни војске, ни официра, ни оружја дати не могут; ида би са портом пријатељски и мирни трактат кроз то нарушили; премда опет владјејушчи кроз прсте гледали су, а терговци нам за денги потребнаја дајут.“ — Министер: „Правда, јето как христијанин! Правда, что би нарушил (трактат); а так и Росија тепер с портоју очен пријатељи! Јест писменој у вас от Аустрији одговор?“ — „Јест, токмо в Србији остал.“ — „Хорошо, надобно хранит одговор такој.“ — Ја: „Токмо међу прочим одговором то једно говорјат, что се буду постарат позват нас и Турки дља помиренија, за јето и пришел варадински командирендер Ђенеј и позвал у Земун до 15 Турак белоградских и нашего вожда Георгија Чернаго; Јанко Катић и ја тамо с ним били. Генерал посредством својим помежду нас и Турок ничего не успјел, ибо Турки не пристали на наши пункти котори ми предложили.“
(Сад, децо, о оном одговору немачком на моје прошеније, које сам писо̂ у Забрежју и послао преко доброга обрштера Лајтнера, первих дана месеца марта, хоћу мало и пространије казати. У њему смо све искали, а и да нас сасвим ослободи испод ига турскога и проче. И како мени и мом стрицу Јакову у истом месецу марту дође одговор сасвим против наше жеље да нам ни у чем помоћи неће, јербо би свој пријатељски с портом трактат покварили, само да ће нас и Турке позвати да помире, видимо да је од мира слаба надежда, почнемо се разговарати о Русији, премда нам аустријски цар кроз прсте гледи а лиферанти за новце свашта додају. — Ја сам онај писмени одговор сачувао, и кад смо 1805. лето, српски Совет установили, најпре у манастиру Вољавчи, нахији рудничкој, а после преместили због недостатка хране нама и коњма у манастир Боговаћу у ваљевској, па кад смо узели Смедерево, преместимо у Смедерево, а после у Београд, — ја онај одговор аустријски да нам помоћи не могу, оставим у нашему Совету, у архиви да се храни, ако би нас Немци кадгод прекорили зашто смо ми оставили њих као прве и ближње комшије, а отишли тражити Русију за покровитеља, да им смело можемо казати да су они нас оставили а не ми њих, и да виде наша у марту прошенија и њихов одговор у истом месецу 1804. године; као што су мене неки великаши у Цесарији, кад смо пребегли 1813. године, и корели, но сам се ја тизим изговарао, које и није лажно, и они све то сами знаду да човек кад се дави макар за што хвата се, макар је без надежде, а колико боље држи се где тврду надежду има, као ми на Русију — и колико сам жалио за оним писмом кад ми је требало да га покажем само, но нисам ни знао где је. Мислио сам да је у Совету изгорело, или да га је мој стриц Јаков, које ми је казивао, закопао у Београду са прочим важним писмима које се наше политике тичу. Но по неком времену, кад г. Милош опет умири ово земље, пређе и Грујевић Мијаило (Мијаило који је при паденију Србије 1813. године у нашему Совету секретар био) и почнемо се о оном аустријском одговору и о прочим важним писмама разговарати, која се тичу наших ондашњих опстојатељства и које с киме преписки. Онда ми он каже да се онај први одговор аустријски десио међу његовим прочим писмама, и кад је он из Београда побегао и у селу Ади код Дунава седео, да су дошли Немци и сва његова писма однели и прегледали и све опет му вратили, само су онај одговор задржали који су у марту месецу Србији дали).
Из Петербурга 14. декембра 1804. пођемо ја и Протић Јово. Истога дана Василије Карамзин донесе ми ово мало у кадифи евангелије, који изнутра својом руком на корица написа овако: „Високопочтеному господину протоіерею Матвею Ненадовичу въ знакъ искренняго своего почитанія и доброжелательства, ему и ближнимъ его, В. К. 1804. год. Декемвра 14. денъ. Еванг. Мат. глава 10. стихъ втори. Еванг. отъ Іоана глава МІ стихъ М : и МД.“
Ово сам евангелије ја донео, и кад смо 1805. Совет устројили, ја сам га био поклонио Совету српском и око тога смо советнике скупљали, и било је у Совету до 1813. Кад смо у Срем прешли, не знам ко га је пренео, но после 1816. године опет мени дође у руке овако разрушено. Зато га веће никуда не дам из наше куће, и ви га чувајте, ако је овако разрушено, нека се знаде да је и оно трпело страданије. Донео сам онда и оно велико оковано евангелије у нашу бранковичку цркву, а у врељанску мало помање.
Тај дан 14. декем[бра] пођемо из Петербурга (а на три дана пређе дали су нам Руси по 300 дуката) преко Варшаве, Галиције у Мађарску; дођемо у Токај јануара 5. уочи Богојавленија 1805. године; преко Дебрецина у Арад. Ту се мало са Савом Текелијом поразговарах. У мене је био кожух руски до земље, рукави до прста, штранком опасан, капа на глави руска, зимна, црна, чизме мачком постављене. Дођем Текелији на врата; не пуштају ме у собу. Замолим за кратак разговор с господином; кажу му какав мундир имам. Рекне, уђох, скинем капу; види голем перчин а малу браду (јербо је била млада). Текелија: „Молим, тко сте и одакле?“ — „Ја сам Србин из Србије.“ — Одмах дуну, угаси свећу и Рече: „Ви сте Ненадовић?“ — Кажем: „Јесам.“ — (Већ је он чуо и знао да сам ја отишо̂ у Русију). Пита ме каква је надежда. Кажем да је прилична… Његова сестра дошла и много гостију има, одем скоро. Пуст сокак, блато до колена; идући у бирцауз по мраку, кожух се сав до колена укаља, дигох га у руке; спаде једна чизма, узех је под пазух; спаде и друга и једна чарапа, све то покупих из блата, једва ноге ишчупавам. Чини ми се да нигде онакога смолнатога блата као у Араду нема. Дођем, једва погодим у квартир, све бацим, уморан седнем знојан; а Протић: „Ха, ето твога Текелије!“ Види да ми је умор и мука досадила, хвала му, узе те ми све изопира, намести да се суши.
Дођемо на Дунав, прећемо у Србију. Дођемо у Кличевац бимбаши Миленку Стојковићу; Протић оде кући.