Глава дванаеста
У којој ће, што кажу, прснути тиква, и догодити се оно чему се нико није надао, и што би се замерило и самим простим парохијанима кад ураде.
Ово неколико дана док су обе попадије меховима мрзости и пакости једнако потпиривале и све више распаљивале огањ кавге и свађе, ниједан од оба попа није био у селу код куће, него обојица негде на путу. Да нису тих дана одсуствовали, бог зна да ли би било свега тога, на наравно и саме ове приповетке. Не би се, можда, ствари до тога степена тако несрећно развиле. Али, овако… Али узалуд сва декламација; опучило се низбрдо, и ко ће сад пред то стати и зауставити.
И једна и друга попадија једва је чекала да јој се попа врати, да се сита најада и потужи на, тако рећи, дојучерашњу своју најбољу другу и пријатељицу. Најпре се вратио поп Спира, а дан доцније и поп Ћира. Госпођа Сида је већ добро спремила поп-Спиру и напунила му уши, остало је само још да и госпођа Перса не изостане иза своје комшинице.
— Ержа, о Ержа! — викну госпођа Перса кад чу да стадоше кола пред капију – остави то пиле, ја ћу га очупати, па стрчи и отвори капију, ето нам милостивог господина с пута.
Затутњила Ержа, онако босонога, и отвори капију кроз коју улазе кола, а у њима поп Ћира, сав прашан, у неком старом шеширу који је још ђаком купио.
— Добро дошли!
– Боље вас нашо̂ — рече поп Ћира скидајући се с кола. – Ја сам се мало подуже задржо̂ на путу. Хе, ал’ шта му знаш; те ’ајд ово, ’ајд оно… желе, ко̂ што видиш, осто̂ сам читава три дана преко термина. То је оно што кажу: „У град кад ’оћеш, а из града кад те пусте!“ Пази, Ержа, полако; порцулан је, полупаће се! Целог сам пута имо̂ с њим главобољу.
— Но, добро само кад си и сад дошо̂. Ми се већ забринули ди си то. А већ Меланију сироту не могу да умирим. „Јух“, каже, „да није само па̂пи унангенем штогођ пасирало.“ А ја кажем:
„Није, није, ’рано, добар је бог!“
– Није, фала богу. Мени није, а ваљда ни вама није.
— Тхе, како се узме. Здрави смо, а већ чућеш док се одмориш, све красне ствари, све лешпе иза лепшег.
— Но, па како, како? Ви ми се и не фалите како сте провели ово неколико дана без мене? Како у селу? Како у кући? Дед’, богати, пешкир, Персо – рече ушајући се. – Како сте живили и проводили се?
— Како!? Наопако! Ко̂ ке́ра у бунару, што реко̂ паор. Добро те си дошо̂, а да је још мало потрајало, моро̂ би нас тражити по свету. Дошло ми је било, у један ма’ да оставим ову пустољину.
— Ето ти сад! — вели поп Ћира. – Та није ваљда?
— Та ти већ дабоме да ми ниси никад веровао! А откад ти говорим ја.
— Шта ми говориш? Па шта је то, даклем, било? Да се није каква несрећа догодила?
— А, баш напротив, све је весело ишло. Штета што ниси био ту, можда би и теби давали нахт-музику — вели заједљиво госпођа Перса.
— Не разумем те баш ништа — вели поп Ћира.
— Hа то и није лако разумети.
– ’Ајде, немој ми ту… и тако не знам ни ди ми је глава од пута и силна труцкања.
— Били смо ко̂ у аришту – наставља госпођа Перса. — Меланија само седи па плаче. Што се ово дана сирото дете наплакало, неће се целога века толико наплакати.
— Hо, па шта је дакле?
– Код своје рођене куће, па да не смеш ни нос да промолиш кроз капију. Ето тако смо време, Ћиро, доживели и дочекали. Ко̂ да смо последњи у селу!
– Та ’оћеш ли већ једанпут казати шта је то било?
— Та… она тамо, она поп-Спирина, гром их спалио! Немој ме ни питати. Не волем ни да се сетим тога, а камол’ да ти још приповедам.
— Но, на шта је било то опет сад?
— Па од оног јаузна, Сида дрвље и камење на нас овамо. Да пропаднем у земљу пред оним младим човеком! Од њега ме највише срамота!
— Охо! Па то ти мени нешто крупно казујеш! — Такве секирације што смо ово дана од њи’ имали, не би’ ни у сну снивала, нит’ би веровала да ми је пре тога когођ реко̂ да ће до тога доћи.
— Па шта каже онај паор? — запита већ мало љутито поп Ћира.
— Па то и јесте што ме једи! Потпустио ону бештију, а он се извуко̂: отишо̂ негде на пут, а њу оставио да газдује.
— Ал’ ти ми не рече шта је то све радила? — Откад си се ти кренуо на тај проклети пут, — отпоче госпођа Перса пошто се намести у стару фотељу — нисам ти ја, Ћиро, ни ја ни Меланија, имали ни мирна дана ни мирна сана. Кажем ти, ни дањом ни ноћом нисмо били мирни од њи’ових безобразлука. Таман једно престане, кад ал’ ето ти друго се почне, па тако фурт. Дањом метнули неко решето пред кућу, па се сетили ту да решетају жито; па нека плева, нека прашина ко̂ да је и онако мало на сокаку; а ноћом неки гајдаши, тамбураши, трумбеташи, Ћиро, неки курмахери и неке нахтмузике, ко̂ да смо на Тиса-парту1, тако ми је изгледало.
— Охо! Но, то је, ко̂ што видим, све лепше и лепше.
— Да шта ти мислиш!? Целог боговетног дана лупа оно проклето решето и тера плеву све на нашу страну; не можеш ко̂ човек изаћи на сокак од прашине. А ноћом се опет вуче читава компанија; ту су ти са неким трумбетама, неким вергловима, да цео шор не може ока да склопи.
— Па шта су ти се завезала уста, кад их имаш, фала богу, па да им кажеш да ваљда још неко седи у овом сокаку?
— А да шта сам него то урадила! Па мислиш да ми је штогођ помогло? Шиљала сам Ержу да јој каже како то није лепо да изнесу решето за жито на сокак, код онолике њи’ве авлије, како нам свима смета и прави ларму по сокаку. Та није да је ђипала и праскала, та није да је викала, већ мислиш сад ће је шлог. Све скаче ко̂ гумаластика од земље, кол’ко је пакосна, бештија и аспида једна василијска, па поручује по Ержи и каже: „Поздрави ти“, каже, „твоју милостиву тејшасонку, нек она не тура“, каже, „свој нос у мој виршофт; коме је дао бог, тај и решета жито. Тако ти кажи“, каже, „да сам је поздравила!“ умал’ сироту нашу Ержу ни криву ни дужну није истукла.
— Но, то ми се допада! — вели љутито поп Ћира, а попадија долива уља на пламен гнева поп-Ћирина па наставља:
— „Боље“, поручује ми она по Ержи, „нека пази она“, то јест ја да пазим, „нека причува она ону њену принцезу“, а то је, знаш, нишанила на нашу Меланију, „нек причува ону њену Генофефу“, каже, „док је нису спевали паори у шору!“
— Охо! — рече поп Ћира и диже обрве чак под ћелепуш. — Охо!
— Е, сад гледај ти само, молим те, те унцутарије и тога брезобразлука од једне аспиде, што се она усудила да каже. И она се нашла да ми чува кућу; она, и то моју кућу да чува. Ал’ и ја сам јој ко̂ што треба и одговорила — вели задовољно и блажено госпођа Перса. — Поздравила сам је и рекла сам јој нек чува она, боље ће бити, ону њену дунду да не ускочи за каквим у дороцу са рогља.
— А-а-а! Па то је, богами, баш загустило? А то се не сме више тако оставити ни трпити.
— А, па видећеш само сутра! И сутра ће сигурно бити ларме по сокаку. Ето и господин Пера се од ото доба формално одбио од нас, па га нема, ређе нас посећује. Изађе јадан младић с Меланијом пред кућу, па не може речи да чује кад се разговара од оног проклетог решета! Један јед само. Видећеш већ.
— А, то ћемо тек видети! Нек пробају само! — вели љутито поп Ћира.
— Та, сад и ја мислим да је већ крајње време да и ти ко̂ отац… а не била ја на твом месту, то само ја велим, а ја би’ већ…
— Но, доста, доста! Знаћу ја већ и сам шта ми треба радити! — рече љутито поп Ћира. — Очитаћу ја њему већ.
— Да му очиташ, јест, — храбри га госпођа Перса — те још како да му очиташ. Еј, да ти ја мој језик позајмим!
— Те још како ћу да му очитам! Зар је то лепо да се ми као комшије и пароси тако мрзимо?!
?! Зар сам му ја крив, или моје дете?
— Или ја? — вели госпођа Перса. — Он га је први дочепао и одвео био својој кући.
— Па био га чувати.
— А девојачка су врата сваком, што кажу, отворена.
— Ваљда је он дете, није ваљда још мајорент, па не зна шта му треба.
— Него му сад треба тутор да му туторише.
— А, та казаћу ја њему све то! Видиш ти, молим те, да човек није ни у својој рођеној кући миран! — вели поп Ћира, па стаде ходати љутито по соби.
— Ако штогођ стане да пребацује, а ти му реци да сваки према себи тражи прилику; кажи му да младић има очи и своју науку, па види и разликује шта је поморанџа, а шта цвекла.
— Не брини се ти! Запушићу му уста, да ће памтити док је жив кад се са мном дишпуто.
— А можеш му и то рећи да се доцкан сетио. Младић је већ разговарао са мном, а и Меланија ми се исповедила. То је већ свршено. Све му је забадава сад.
— Немај ти бриге. Ти пази кујну, а мени ово остави. Кол’ко сутра наћи ћу се с њим. Имамо и иначе послове неке да свршимо.
⁂
Сутрадан су се нашли и разговарали подуже поп Ћира и поп Спира. Поздравили су се, разуме се, хладно. Досад су се увек питали за здравље и онда кад се обојица нису макли ни из сокака, а сад се вратили обојица с пута, — па један другог ама ниједном речицом да не запита! Кад су почели званичан посао, један другоме нису у очи гледали, него и један и други кад нешто има да каже, а он говори и гледа у онај писмени акт, или окреће плајваз, или намешта перо у држаљици, или тако ма штогод, тек да се нађе у послу. Сврше и тај посао, а изгледало је да се поп Ћира већ предомислио, и да неће ни отпочињати какав приватан разговор, него да ће се у миру растати. Поп Спира је већ узео свој штап и шешир, и гладио га руком низ длаку, дакле већ био спреман да пође, кад ће га поп Ћира јетким и дрхћућим гласом ословити и зауставити.
— Ама… оче Спиро, ’тедо’ се нешто е вама мало разговарати, ако се, то јест, с вама, уопште и може разговарати.
— Е, да!? А откуд то сад, господар-комшија?! А зашто као да не можете разговарати?! Ко̂ и досад, драги комшија и колега.
— Та… не знам, знате, — рече поп Ћира и подиже обрве, а доби две озбиљне бразде око ноздрва — јесам ли се, то јест, добро атресиро̂ и ’оће л’ вредити што вама говорити?
— Па како сте ви то вама некако чудно изговорили!? И после, ’оћете л’ о црквено-општественим ствар’ма да разговарате? Ако мислите о њима, стојим вам на служби; о њима се ваљда тек нећете са мојом Сидом разговарати?!
— Добро те нисте рекли с вашом Жужом!
— А шта би вам фалило, само ако она…
— Охо! — вели поп Ћира
— Охо! Дакако! — вели поп Спира и остави штап.
— О фамилијарним стварима желио би’ да се разговорим с вама, господар-комшија, о фамилијарним… ако, ако, то јест немате што против тога.
— Молим вас, извол’те само! — вели поп Спира. — Шта ту ваздан правите некаква предисловија!
— Та, знате, чесњејши господин-Спиридоне, мислим, је л’ вредно и да почињем с вама; јербо не знам ко је старији у тој вашој кући, ви или она, она, ваша, ваша супруга?
— Но, па ја сам, ја, пречесњејши господин-Кирило! А шта би ко̂ хтели? Деде, немојте обилазити као мачак око вреле кобасице!
— Но, па ако сте ви старији у кући, ко̂ што кажете, а оно молио би’ вас кад би били тако снисходителни према мени па наредили онима тамо, онима вашима, да оставе моју кућу на миру. Знате, нисам рад ни да се свађам с вама, а ни да вармеђа има посла. Ето, то сам желио да вам кажем. ’Оћу, — подигао поп Ћира глас као да диктандо говори — ’оћу да сам одсад миран пред својом кућом, оче Спиридоне.
— По мени баш, — упаде му у реч поп Спира — оче Кирило, можете слободно, ако ’оћете и чловити пред кућом.
— … а за решето је авлија, а не сокак — наставља поп Ћира. — А не изнети га насред сокака, као да је сокак ваш спахилук, да човек не може да изиђе пред своју рођену кућу од лупе, прашине и плеве.
— Ја водим виртшафт како ја знам! — Јесте! Ви водите виртшафт како ви знате: ваша супруга како она зна, а ваша слатка ћерчица опет како она зна! Неко дањом, неко ноћом; тек дошло време да се поштен комшилук расели од тога вашег виртшафта.
— Охо, охо! Ама ви, господин-Ћиро, баш онако…
— Јесте; ми онако, а ваша кућа свакојако.
— Охо! — узвикну зачуђено и увређено поп Спира, па остави шешир. — Само кад је ваша кућа пример селу.
— Богме и јесте.
— Додуше, имате се чим и поносити, ко̂ мачка с огорелом шапом!
— Но тек на вашу се кућу нећу угледати.
— Но, то вам и неће бити можно, јер сам јуче забранио мојој Јуци и да прима визите ваших, а још мање да сме одлазити к вама. Дакле, госпођица Меланија ће нас поштедети.
— Неће вам ни доћи, не бојте се, баш да је и зовете.
— Та да! Има она доста унтерхалтунга и код своје куће. Фала богу, онај вам и не избива из куће. А збиља, господар-комшија, а откад сте ви то постали хаузмајстор па издајете квартире? — запита поп Спира.
— Јест’ ал’ бар долази дањом, а ту су и старији! А код вас онако, што певају паори: „Све по ’ладу, да га не познаду!“
— То је лаж! — грмну поп Спира.
— Па извол’те запитати и известити се код Ниће боктера. Он, ко̂ што вам је познато, најбоље знаде те ствари.
— Охо! — викну поп Спира.
— Мож’те ви викати охо кол’ко ’оћете, али то је све тако. Не може човек увече да разлади собу и да пусти фришка луфта, од ларме и музике; дигли сокак на главу!
— Е, е! Ама то ће канда да изађе на дебело, господар-комшија! — плану поп Спира, који изгледа да је сад схватио домашај поп-Ћириних заједљивих речи. — Кога ви то мислите кад тако говорите молићу лепо?
— Па говорим — вели јетко поп Ћира — о вашој красној ћери Јуци, нек вам је жив’ и здрава!
— Господин-Ћиро, — викну императивно поп Спира — ћер да сте ми оставили на миру! Не испирајте уста с њом! Њу ми оставите на миру.
— Нек остави она моју кућу на миру, или, боље рећи, нек остави на миру момке по селу, па ће онда и моја кућа бити поштеђена!
— А шта има она то с вашом кућом?!
— Има то што није миран сокак од нахтмузике. Све трешти од неких трумбета.
— Па зар је само моја кућа у сокаку?
— Е, није него ваљда оној баба-Тини праве музику?!
— Та каква је ћорава садашња младеж, и зашто као и не?
— Па кад праве баба-Тини, а што ће онда ваша Јуца, ваша безазлена и кротка ћерчица на прозору?! Сигурно се одала на астрономију и звјездочтеније, — вели заједљиво поп Ћира — па погађа ’оће л’ бити рата и ко ће добити батине.
— Па и биће рата и батина! — дрекну поп Спира љут као звер, и полете на противника.
Шта је одмах следећег секунда било, дознаће читаоци одмах у следећој Глави, од једне, са свима детаљима тога догађаја, добро обавештене госпође.
Напомене
- Тиса-парт, тј. обала Тисе, управо онај крај вароши што је покрај Тисе; крај обично Мађарима насељен, у коме је према томе, следователно, ноћу много живље него дању. — С. С.