Поглавље 1
Прота Матија не интересује нас само као писац ових мемоара. Његово име везано је за нашу новију историју кроз читаву половину века, па с тога је вредно проговорити коју више о његову животу.
Као што сам каже у својим мемоарима, он се родио при крају 17771 године од оца Алексе, оборкнеза ваљевске Тамнаве и Посавине, и матере Јоване. Читати и писати учио је у свом селу Бранковини код попа Станоја, и у Купинову код неког старца, Игњата Сабова, а црквено певање и богословске науке у Ашањи код проте Лазара Ђорђевића. Године 1793 вратио се из Срема, и одмах га је запопио, у шеснаестој години, владика ваљевски Јоаким, па је на скоро и протом постао.
Прота Матија поповао је мирно у својој нурији, старајући се да са својим друговима свештеницима заведе у цркви и парохији ред какав је видео у Срему. Кад су дахије обладале београдским пашалуком и отпочеле чинити разна насиља и глобљења, и прота Матија беше један од оних људи, који мишљаху да се томе злу треба силом одупрети. Под изговором да себи начини одело, прота је ишао у Сарајево, у ствари пак да се разговори са знатнијим људма на који би се начин могла скрхати дахиска сила.2 На скоро за тим о Илину дне 1803, би ухваћено писмо кнеза Алексе, упућено аустриском мајору Митезеру у Земуну, којим га моли да спреми џебане и официра, јер војске доста има, па да се протерају дахије. Прота је обећао у мемоарима да ће о томе писму на другом месту опширније говорити, па то није учинио; ну од г. Љ. Ненадовића чуо сам, једном приликом, да је то писмо писао сам прота без очева знања с намером да компромитује кнезове и нагна на устанак, који, после непуних седам месеци, изазваше саме дахије, почевши убијати знатније људе у пашалуку.
Чим је допро глас, да је устанак плануо (14 фебруара 1804) у Шумадији, прота Матија живо настане да се дигне и ваљевска нахија. Колико је труда, енергије, присебности и мудрости показао у томе послу, види се из његових мемоара. Слободно може се рећи, да је у почетку устанка главно лице у томе крају био прота, а његов је стриц Јаков дошао на готово.
Рад протин на народном устанку од 1804 до 1806 описан је опширно у мемоарима. Већ за прве три године он се показао као добар војвода, дипломата и организатор, ма да није имао ни тридесет година. Као војводу налазимо га: 1804 године при освајању Ваљева и Шапца и опсади Београда, 1805 при освајању Карановца, Ужица и Смедерева, 1806 у боју на Братачићу, при опсади Шапца и на Мишару. Видимо га, даље, како преко митрополита Стратимировића и ђенерал-команде ради да задобије за српску ствар Аустрију, а преко руског агента у Рисну, Марка Ивелића, Русију; да као српски посланик, у истој намери, путује у Петроград и Беч; да се, у невољи, обраћа и црногорском владици Петру Првом, као најприроднијем савезнику Србије; да је умешношћу и опрезношћу склонио шабачке Турке да истерају између себе јаничаре и предаду град; најпосле, да је, одласком својим преко Дрине у турску војску, 1806 године, и вештим преговорима, задржао Турке више дана у неакцији, докле није Карађорђе стигао с војском у помоћ, а без тога ко зна шта би било од устанка. Поред свега тога доспео је прота: да уреди набавку муниције из Аустрије, да пропише најглавније тачке из кривичног закона и оснује суд у Ваљеву (1804) и да настане код Карађорђа и знатнијих војвода да се оснује савет, ма да је промашен циљ који се желео тиме постићи.
Прота Матија кратко је време био председник савета. Још у априлу 1806 отиде он из Смедерева ваљевској војсци, пи по њеној жељи и остане с њоме. Пошто је освојен Београд, прота се врати у савет, али већ у половини априла 1807 отиде на Дрину и тамо је ратовао до јесени, а место њега постао је председник савета Младен Миловановић.
Кад је 1809 почела из нова војна, прота је био с војском која је у Босну упала; а кад се војска повратила из Босне, ратовао је с Турцима око Дрине до августа месеца, а знатна му је победа од 30 јуна, у којој је рањен Тузла-капетан и погинуо син Кулина капетана. Године 1810 мало се ратовало на босанској страни, али и тада налазимо проту Матију на том крају.
Кад се у почетку 1811 на место савета основа шест министарстава и Јаков постаде министар унутрашњих послова, прота Матија доби војводску диплому над 34 села у нахији ваљевској. То му није било по вољи, јер је волео своју свештеничку титулу, па је молио Карађорђа да то место да његову млађем брату Сими, али му молба не би испуњена.
На Видов-дан исте године прота Матија и Лука Лазаревић бише постављени за главне команданте од сокоске Раче до реке Саве над војском из ваљевске, шабачке, сокоске и зворничке нахије. Прота се бавио у Подрињу од 8 августа до 12 новембра. Турци су прешли Дрину 8 октобра и, после борбе на Братачићу и Остружњу, продру до села Буковице, али ту буду потучени (16 октобра) и враћени на Дрину. Сад Сулејман-паша надре уз Дрину, али га прота и Милош Обреновић победе у Овчини (26 октобра) и врате на траг, и после неколико дана Турци отиду у Босну.
О Великој Госпођи 1812 налазимо проту у Враћевшници на скупштини којој је Марко Ивелић саопштио букурешки мир и која му се заклела да ће бити верна цару руском и примити мир, а о новој години 1813 у Крагујевцу на скупштини, која је одлучила да ратује с Турцима, Прота је постављен за главног команданта од Раче (сокоске) до Лознице. Ну Турци освоје Лешницу и Лозницу, па се упуте Шапцу. У шанцу на Равњу дочекају их храбро прота Матија, Милош Обреновић и Стојан Чупић и задрже их 17 дана, па се онда повуку Шапцу. Ту чују глас да је Карађорђе пребегао у Земун и војска се разбегне. Ну прота не изгуби присебност, већ пошаље молбу Али-паши Дерендедији и своме пријатељу Хаџи-Салибегу да се забрани војсци палити и пљачкати већ да се прими под цареву власт предео између Колубаре и Дрине. Тек кад је паша испунио протину молбу, прешао је и он у Срем.
Прота не хтеде, као већина војвода, да иде у Русију, већ остане на граници Србије, да би јој могао помоћи, кад наступе за то боље прилике. На молби, коју су 21 априла 1814 написали у манастиру Благовештењу игуман Григорије Радојичић, Милош Обреновић и још тројица војвода и послали руском цару по Мелентију Никшићу, потписао се и прота Матија са још тројицом пребеглих војвода. Кад на ову молбу, која је из Беча испраћена цару у Брисел, не дође никакав одговор, једанаест српских старешина, бавећи се у Београду ради разрезивања порезе, написаше, 14 августа 1814, кријући у Топчидеру, нову молбу, коју потписа још седам пребеглих старешина, и овластише проту Матију, да је носи у Петроград цару Александру. Прота се крене на пут, али кад дође у Житомир, чује да је цар отишао у Беч, те се и он тамо упути. Ну руски посланик Стакелберг пошље га одмах на српску границу с поруком да се утиша Хаџи-Проданова буна. Дошав у Земун, прота сазна да је буна угушена, па се опет врати у Беч. Ту је пет и но месеца (15 декембра 1814 — 1 јуна 1815) обијао прагове руских, аустриских, пруских и енглеских државника и узалуд молио да се помогне српском народу. За то време није могао ни једном изићи пред цара руског, докле га је цар аустриски два пут примио и одмах наредио своме посланику у Цариграду Штирмеру, да се заузме за Србе. Руски државници непрестано су му световали да се у Србији стрпе и да се не буне. Те поруке Срби су неко време слушали, али кад турска насиља пређоше меру, плану, 11 априла 1815, нови устанак под предвођењем војводе Милоша Обреновића. Прота се врати из Беча у Варадин, одакле га хтеде Милош опет послати у Беч, али се предомисли и позва га к себи. Прешав у Србију, отиде у српски логор на Белицу, а пошто Милош утврди мир с Марашли-Али-пашом, и овај буде пропуштен у Београд, налазио се у његовој пратњи, осим Вујице Вуличевића и Ђуке Филиповића, и прота Матија.
Од тада па до 1826 године прота Матија вршио је дужности тако званих народних кнезова. Неки од тих кнезова били су обор-кнезови нахиски, нпр. Вујица је био обор-кнез смедеревске, а Милоје Тодоровић обор-кнез јагодинске нахије, па је и прота Матија јамачно био обор-кнез ваљевске нахије, бар пре но што је дошла под управу Јеврема Обреновића, јер тако се назива у Вукову Рјечнику, на који се претплатио. Народним кнезовима поверавао је кнез Милош разне послове државне, а понајчешће слао их да буду у Народној Канцеларији у Београду.
Прве две године прота Матија врло добро је стајао код кнеза. На акту којим је, 25 октобра 1815, јавио кнез Милош војним командама у Темишвару и Варадину да је мир с Турцима закључен и молио да се отворе скеле, потписан је осим Вујице и прота Ненадовић. После 6 дана, „по саборном договору и одлуци,“ послао је кнез Милош проту да прође по шабачкој, ваљевској и сокоској нахији, да скупи главне људе и кметове, сваком своју дужност покаже и у договору с кметовима избере сваком „срезу“ кнеза и њему достави, да би му се послало потврђење од Народне Канцеларије. На овлашћењу, изданом, 15 Фебруара 1816 у селу Раниловићу, Михаилу Ђерману да код рускога цара ради у корист српског народа, потписан је, осим кнеза Милоша и Петра Молера, и прота Матија, који се у писму, упућеном цару, назива и „кнезом ваљевским.“ На писму писаном у Београду 29 фебруара цару турском потписана су иста лица и још Вујица и шабачки кнез Милосав Трифуновић.
Године 1817 прота не стајаше добро код кнеза Милоша, као што се види из писма Михаила Грујевића, негдашњег секретара у савету, писаног у Ади 14 јула. У том писму, које је одговор на протино, Грујевић вели: „ако је истина да је господар Милош Обреновић на Вас напао и којекакве рачуне под другим видом истражује, то му се никад начудити не могу“ итд. Запетост та није дуго трајала, јер већ 15 маја 1818 прота Матија и Милоје Тодоровић бише послани у ваљевску, сокоску и ужичку нахију да сваку тужбу приме и извиде, нову порезу разрежу и стару измире.
И пошто је кнез Милош ваљевску нахију подвргао под управу брата Јеврема (22 септембра 1819), прота Матија врши јавне послове. Тако 11 фебруара 1820 одреди кнез Милош њега и кнеза Илију Марковића да извиде у ужичкој нахији злоупотребе кнезова Јована Демира и Јована Мићића, и нареди да до њихова повратка „испуњују дужност кнезова народних“ Милоје Тодоровић и Сава Љотић, из чега излази, као да је у то време прота био у Народној Канцеларији. У августу исте године налазимо проту Матију у Крагујевцу где с протом Радојицом Жујовићем заступа кнеза Милоша, који се тада бавио у Црнући.
У почетку 1821 позвао је кнез Милош оба брата и најглавније људе да се с њима посаветује кака ће се упутства послати српској депутацији у Цариграду, и међу тим људма видимо и проту Матију. Кад су се, 29 марта исте године, побунили пожаревачки кнезови Стеван Добрњац и Марко Тодоровић Абдула, кнез Милош послао је да их позову на предају осим брата Јеврема и Гаје Николајевића и проту Матију, који се лично састајао с њима и обећавао им у име Милошево опроштај, ако се мирно предаду. Пошто је буна стишана, прота је отишао вући, јер 26 априла заповеда кнез Милош Јеврему, да пошље проту на договор Хаџи-бегу, јамачно због покрета међу Турцима услед буне у Влашкој. У половини августа писао му је сам Милош, да потражи у Колубари трп топа, која су 1818 у њу бачена, а после десетину дана наређено му је да прими неко олово из Аустрије на Забрежју и да се састане с Милошем Урошевићем, Земунцем, повереником аустриске владе, и с њим разговори. 23 септембра одредио је кнез Милош проту Матију и још два члана Народне Канцеларије да дочекају у Пожаревцу новога београдског пашу Абдурахмана, и да му, са Јевремом Обреновићем у Београду, поднесу жалбу на београдске Турке због њихових недела.
Ну већ после два месеца прота не стајаше добро код кнеза Милоша, који га позва преко брата Јеврема у Крагујевац. Јављајући му о томе у Бранковину, у писму од 28 новембра 1821 пише му Јеврем: „Залуду си Абдулу и Добрњца гонио; сад си ти онај, а ови су поштени.“ Нису прошла ни три месеца после овога писма, а прота Ненадовић искључен је са свим из државне службе и послан у Бранковину да живи тамо као приватан човек. Колико сам могао испитати, то је ишло овако.
У Ваљеву је била нека скупштина, на којој су били и прота Матија и прота Радојица Жујовић. Биће да је на тој скупштини пало оштријих речи о владавини кнеза Милоша и његовом приватном животу, чему је ваљда дала повода смрт кнегињине супарнице Петрије (☦ 1821). Скупштина та беше саставила и једно писмо, по свој прилици у истом смислу, с намером да се преда кнезу Милошу, а писао га је Јован Миоковић, секретар Јеврема Обреновића. Међу тим кнезу Милошу буде достављено: да је прота Матија главни узроковач, што је то писмо написано, и да је опоро критиковао не само владавину његову, него и приватан живот његов и његове браће.
Кнезу Милошу мало је требало. Јамачно у договору с њиме, поднесе му Народна Канцеларија, (крагујевачка, основана 29 септембра 1821) као народну жељу: да духовна лица не врше више народне послове и да се отпусте из народне службе и упуте кућама прота Радојица и прота Матија с тим, да се овај други „од сваког народњег збора удаљава и ни у каквом народњем договору или суду не присуствује, јер је он, по казивању народњем, често уводио међу народ метеж, раздор и неслогу, и, шта више, трудио се да га на партије раздели, од куда је лако могао постати међусобни рат.“
Разуме се да је кнез Милош усвојио ову представку Народне Канцеларије, и наредио је још истог дана да се Жујовић пошље кући (објава за пут дата му је 17 фебруара), а прота Матија тек онда, кад изнесе оно писмо скупштинско и покаже шта је говорио противу кнеза Милоша.
На саслушању истог дана прота Ненадовић казао је, да је био на скупштини у Ваљеву, али да оно писмо није написано по његовом наговору, нити на њему има његова потписа и печата, да не зна где је то писмо, нити је ма шта говорио противу кнеза Милоша. Да ли је још који пут саслушаван, не знам, али је тек 7 марта добио објаву да иде из Крагујевца.
Кнез Милош се брзо повратио, па чувши да се прота јако поплашио, пише му 13 марта писмо и слободи га, а у исти мах стара се да свој поступак оправда: „Ви право имате бојати се и о положају Вашем много мислити, јер прави узрок Вашег искључења јоште не дознајете, нити мислим да ћете дознати моћи; а кад би знали да сам ја управо принуђен био тако с Вама поступати, Ви би о свачем друкчије мислили. — Стрпљење за сад, а није далеко време, и дознаћете прави узрок Вашег положаја, који ћу Вам у четири ока саопштити, и онда знам да ћете ми и сами за право дати.“ А 11 октобра исте године овластио је кнез Милош проту Матију и Миоковића да извиде и пресуде распру између шабачњих свештеника и владике Ђерасима.
Кад је прота, после тога, повраћен у државну службу, нисам могао дознати, али га 1826 налазимо као члана Народног Суда, који је од фебруара 1825 имао дванаест чланова. Маја 19 исте године установи кнез Милош „совет српски“ под својим председништвом, сличан „првим до владаоца судовима или канцеларијама,“ који је у исто време био и апелациони суд. Између пет чланова тога савета био је и прота Матија. Године 1827 бејаше прота опет члан Великог Народног Суда, до 9 новембра када је постављен за кнеза ваљевске Посавине. Као такав учествовао је прота у комисији од 10 лица, која је израдила у Крагујевцу, 21 јуна 1829, одговор на питања грофа Дибића. За тим је постављен прота Ненадовић за члана ваљевског суда, али је већ 1 децембра 1831 разрешен од те дужности с обзиром „на његове молбе и слабост здравља.“ Том приликом ослободио је кнез Милош њега и његове куће од сваког данка и кулука, а 29 септембра 1833 одредио му је 200 талира пензије, коју је 28 фебруара 1835 повисио на 250 талира.
Од 1832 до 1833 живео је прота Матија код своје куће. Придигавши се после болести (1833), дошао је на срећну мисао да напише своје мемоаре, чиме је заслужио нарочиту захвалност нашу. Штета што их није довршио.
Године 1833 био је прота Матија неко време члан комисије за израду грађанског и кривичног законика. Том приликом видимо га са уставобраниоцима, који, из жеље да ограниче власт Милошеву, удружише се с Русијом и Турском, не увиђајући да те две државе, наметнутим уставом, хоћаху да Србији вежу руке унутрашњим питањима, и тиме јој одузму могућност да се бави спољном политиком, која је тако лепе успехе постигла била под Милошем често и противу воље њихове.
По томе уставу би основан државни савет од 17 чланова, међу којима беше и прота Матија. Ну зле последице наметнутога са стране устава брзо су се јавиле. Кнез Милош морао је дати оставку и отићи из земље. У жалби поднетој цару руском као главне кривце томе навео је кнез Милош, поред брата Јеврема, А. Петронијевића, Вучића, Ст. Симића, и проту Матију.
Оставком кнеза Милоша партиске страсти нису се ни мало стишале, шта више, оне су се још више распалиле, нарочито тиме што је Порта — да би се још више могла мешати у српске послове — наметнула кнезу Михаилу за саветнике Вучића и Петронијевића. Кад се кнез Михаило с владом и саветом премести (маја 1840) у Крагујевац, прота Матија и још два саветника не хтеше ићи.
Због ових нереда Порта изасла у Србију свога комисара Муса-ефендију. Народна скупштина, састављена поглавито од противника уставобранилачких, захте од комесара да се уклоне из Србије, осим Вучића и Петронијевића, јоште четири саветника, међу којима и прота Ненадовић.
Пошто се до споразума није могло доћи, Муса-ефендија одведе из Београда уставобраниоце, који се беху склонили код паше у град, те неки од њих осташе у Видину, а најглавнији одоше у Цариград, међу њима и прота Ненадовић. Тамо је пробавио пуну годину дана, па се вратио у домовину с већином уставобранилаца и добио пензију.
Под владом новог кнеза Александра Карађорђевића прота је опет постао државни саветник (26 октобра 1842). Када је Стојан Јовановић 1844 прешао с катанама у Србију и покушао дићи буну у корист кнеза Милоша, прота се десио код своје куће у Бранковини и одатле похита са скупљеном војском пред њих и потуче их у Буковици (25 септембра 1844). Те исте године био је члан комисије, која је имала да прегледа законе које је писао Јован Хаџић.
Првог маја 1848 учествовао је прота Матија на знаменитој српској скупштини у Карловцима, која је прогласила српским патриархом Јосифа Рајачића, а српским војводом Стевана Шупљикца. Првог јануара 1849 позове га ваљевска војска, која је прешла да војује противу Маџара, да је предводи. Прота се одазове тој молби и отиде преко, где је неко време био члан војног и народног одбора.
После три године, по својој молби, стављен је у пензију с пуном платом (18 септембра 1852), и отишао у Ваљево да живи, где је умро 29 новембра 1854, а сахрањен је у своме селу Бранковини уз свечану пратњу.
Прота Матија два пут се женио. Од прве жене имао је више деце, која су сва мала помрла. Други пут оженио се, по наговору и одобрењу кнеза Милоша, удовицом Јованком, из куће неких Милићевића, у селу Раниловићу, по свој прилици фебруара 1816, када су се тамо бавили и писали горе поменуто писмо цару руском. Од ове жене оставио је након себе једну кћер и два сина од којих је млађи, издавалац његових мемоара и омиљени српски књижевник Љ. П. Ненадовић, јоште у животу.
Прота је био стаса умерена, космат, а под старост ћелав, лепе браде, лица румена, више блага него војничкога.
По сведоџби његова синовца Косте, био је нарави веселе, разговоран, шаљив3, бистар и досетљив. Живео је просто, у пићу је био умерен, али је добро јео, и особито волео ајвар, рибу, раке и салату. Под старост је био велика тврдица, али се опет до смрти богато и чисто носио.
Слика коју доносимо израђена је по фотографији са слике масном бојом рађене око 1847, која се чува у народном музеју. Ћурак од белог атласа на њему био је, по казивању г. Љ. П. Ненадовића, негда дахије Мехмеда Фочића и дали су му га Срби, кад је Београд освојен. Златан крст са златним ланцем послао му је на дар Александар Први. На крсту има натпис: „за любовь вѣры и отечества.“
Напомене
- „Најпре је био написао 1762 године, па је доцније превукао то и написао 1770, па, по свој прилици у новије време, превукао пером и те године и написао 1777“ пише г. Љ. Ненадовић у „Шумадинци“ за 1856, стр. 82.
- О тој намери протиној дознао сам од г. Љ. Ненадовића.
- Као леп пример протине шаљивости навешћу једно место из писма, писаног Лази Тодоровићу. То место гласи: „Од како сам пензиониран, почео сам нагло старити, и сад пало ми је на памет што сам као дете у Срему чуо: да, кога год пензионирају, тај не може дуго живети. Ја сам већ тестамент написао, и оставио сам аманет кнезу Милошу, да и тебе, и још вас неколико пензионира, ако је рад да он не дође у пензију“ („Шумадинка“ за 1856, 81).
Поглавље 2
Као што је већ напоменуто, прота Матија почео је писати своје мемоаре, пошто је дошао у пензију, и то око 1833 године, када је, по сведоџби његова сина г. Љуб. Ненадовића (Мемоари, 181), био оболео, па с тога у самоме почетку мемоара вели: „Осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.“
На ову годину упућују нас и оне речи протине с којима се обраћа, својој још недораслој деци: „Промисао није могао лепшу забаву и занимање за моју старост дати, него да будем ваш учитељ,“ јер је прота, по казивању истог г. Љ. Ненадовића, као пензионар, отворио школу у Бранковини, довео учитеља и с њиме „упоредо с највећим задовољством децу учио“ („Шумадинка“ за 1856, стр. 80).
Ну тада није прота написао целе мемоаре, већ само првих десет одељака, а можда и саставак „О хајдучким четама пре устанка Карађорђевог,“ саставци пак „О правитељствујушчем совету“ и „После пропасти“ писани су коју годину доцније, али свакојако пре 1840. То се види отуда: што пожешку нахију назива чачанском, а она се тако почела звати тек од 1834; што Јевтимија Ивановића назива, негдашњим протом земунским, а он је био прота у Земуну још 1834; што спомиње историју Симе Милутиновића, а она је штампана 1837; најпосле, што Милосава Ресавца назива саветником, а он је постао саветник први пут фебруара 1835 а други пут 1839 године.
У протиним мемоарима описују се догађаји, поглавито у северозападном делу Србије, од 1787 до 1806 и из године 1813 како су Трци заузели предео између Дрине и Колубаре. Из једне протине белешке дознајемо, да је науман био да напише своје мемоаре и о времену од 1807 до 1818, али то није учинио, јамачно зато што се опет вратио у државну службу и умешао у политичку борбу. Камо среће, да је наставио свој мирни живот у Бранковини и после 1838, па макар не постао саветником, те бисмо данас много боље познавали нашу новију, па и пак недовољно познату прошлост.
Мемоаре те прота је писао својој деци да га се сећају боље, а није их намењивао за јавност.1 Тако је у издању од 1867 стајало на насловном листу „мојој деци.“ Тамо су биле и две изреке, које су проти у неколико предговор заступале. Те су изреке: „Јегда престоли на суд поставјатсја, Господи, и судилишчу Твојему предстанут человјеци, не предпочтетсја цар војину, не преимушчествит владика раба, киждо бо от својих дјел или прославитеја, или постидитеја.
„Отверзите мње врата правди, вшед в ња, исповјемсја Господеви.“
Већи део протиних мемоара штампао је, први пут, његов син г. Љ. Ненадовић у своме листу „Шумадинци“ за 1856 годину (у бројевима: 11—14, 29 до 35, 61, 64, 73, 76, 79, 82, 85, 94, 97, 106), под именом: „Рукописи проте Ненадовића,“ за које рече, да их има преко сто табака. Није казан узрок за што њихово штампање би прекинуто баш на оном месту, где се описује долазак српске депутације у Петроград (стр. 144 садашњег издања, до прве тачке последње алинеје).
Целе2 пак мемоаре издао је исти г. Љ. Ненадовић тек 1867 под именом: „Мемоари проте Матије Ненадовића“ и поделио је, ради боље прегледности, догађаје од 1787—1806 на десет одељака. Ну осим протиних мемоара штампао је у истој књизи г. Ненадовић: неколико „кратких записака“ протиних и Дневник његовог другог путовања у Беч (од 9 декембра до 1 јуна 1815), дневник Боже Грујевића (од 7 јуна до 10 јула 1805), његово „устројење савета“ и „слово“ које је хтео беседити том приликом, и још 64 разна писма (од 1790 до 1852 год.).
Кад се упореди издање од 1867 са оним у „Шумадинци“ (колико га има), видеће се да међу њима има на више места разлике. Та разлика долази поглавито отуда, што г. Љ. Ненадовић нека места, а особито доцније незнатне дометке протине, није штампао у „Шумадинци,“ а у издање од 1867 године није унео нека места, која се налазе у „Шумадинци.“ Други ће узрок бити тим разликама, што је прота имао „о неким догађајима по два по три рукописа,“ ма да се они, по уверавању г. Љ. Ненадовића, „у самој ствари не разликују“ (Мемоари, 381). Већи део тих разлика, међу којима има знатних, ја сам избележио, и читаоци ће их наћи на крају ове књиге.
Ма да се г. Љуб. Ненадовић старао да у издању од 1867 „изиђе печатано све онако како је у рукопису“ и да остави „језик и правопис онакав какав је“ (Мемоари, 381), и пак му то није за руком потпуно испало. О томе сам се уверио из 21-вог табака ориђиналног протина рукописа, који сам добио од г. Ненадовића, кад је већ штампање мемоара било близу краја.
Упоредивши овај табак са издањем од 1867, нашао сам разлика не само у правопису него и у самом тексту.
Према овоме табаку особине протина правописа ово су:
……….
Напомене
- „Ја се сећам — писао ми је г. Љ. Ненадовић, — једном дође к њему Вук Караџић (око 1850), и био сам кад су се они разговарали о старим временима, и прота му каже: „Имам понешто написано само као спомен деци, али ја не умем да пишем за труковање.“ На то му Вук рече: „Напишите, Ви, тако као што причате; а ако поче учено писати, ништа неће ваљати.““
- На страни 284 тога издања вели г. Ненадовић да нема више протиних мемоара и обећа да ће штампати још неке његове белешке, што до сад није учинио.