Поглавље 1
На средокраћи и у сталном колебању између података о животу онога ко их пише, затим извештаја о догађајима времена и најзад оних особина и вредности које чине списатеља или књижевни спис, мемоари су врло неодређени као књижевна врста. Један од најпознатијих истраживача мемоарске литературе, филозоф Георг Миш (Misch), назива их чак „камелеонском врстом“. — Разлог овакве њихове природе настаје — речено одмах и уопште — из оног тако рећи радног односа у који долази човек кад свој сопствени живот, исто као и своја искуства о догађајима и људима око себе, узме за предмет причаног приказивања; када оно што се у њега временом наталожило — природно, болно, полусвесно, несвесно; и само исто такво — узме да преобраћа у свест и, што је можда идентично, у медиј или материју језичког израза, која има своје, њему може бити и непознате законе. условљености и предусловљености оваквог посла многобројне су и сложене.
Сопствени живот као предмет приказивања, идентитет писца и теме, стално се, међутим, понавља, мада у разним облицима. Однос између себе као приказивача и истога тога себе као предмета приказивања излаже мемоариста без престанка, и понекад као да су у питању јаке супротне струје, објективној природи ствари које прича, исто таквој природи речи којима то чини, језика и његових захтева, захтева стила и методике приказивања; па онда, амо, самога себе, онога простора у себи из кога све ниче, као и своје личности и њезиних апетита, и најзад некаквог свог личног даха, или ауре, не само скривеног у ономе објективном и спољашњем већ њим баш као омогућеног, у ономе дијалектичком јединству које чини живот, али које у исти мах не мора значити и нашу личну сагласност и помиреност са овом чињеницом: било са собом, било са стварима.
Све у свему, сложен процес и исто такав предмет анализе. Инструктивно ће бити стога да се наведу расправе које у једноме спису посвећеном испитивању мемоара и аутобиографија пишу о овој теми два аутора, Немац Ерих Хазе (Haase) и Француз Жорж Гисдорф (Gusdorf). Иако сваки са посебном темом из ове области, они обојица ипак залазе у суштинска питања мемоаристике, а то залажење личи у један мах на занимљив диспут, па такво у ствари и јесте; занимљив пре свега што полази од истих ставова, креће се путем истих запажања, али не изилази и у исте закључке. Уза све то, и можда пре свега, он, са разумљивошћу пажљиво рађена посла а као њезину нужну претпоставку, приказује и сву ширину ове књижевноисторијске теме.
Тако, Хазе констатује да су мемоари или аутобиографије актуализација прошлих искустава, писмена реконструкција сопственога curriculum-a vitae, која исти тај curriculum оцењује по унапред прихваћеном плану. Чињеница коју ће темпераментнији Гисдорф назвати ништа мање но грехом. „Источни је грех аутобиографије“, вели он, „грех логичне повезаности и рационализације“ догађаја л ситуација, који су, међутим, настајали на свој начин, онако као што се „живљени живот развија из дана у дан, сходно захтевима тренутка“. „Причање је свест, а како приповедачева свест управља приповедањем, приповедачу се непобитно чини да му је она водила живот. Друкчије речено, конститутивна рефлексија којом се долази до свести, преноси се, извесном врстом неизбежне оптичке илузије, на ниво самога збивања.“ А одатле после проистиче озбиљан методски приповедачки недостатак, да аутор вазда унапред зна смисао и сврху догађаја који прича, као и читаве приче, — то јест, да у неку руку решава већ унапред решен задатак.
Овде треба одмах додати и изврсну примедбу Гисдорфову о природи настајања животописа, тј. о вредности и смислу времена, тренутка у коме он настаје. „Тренутак живота који прича, и коме настоји да открије смисао“, то је време, наиме, и „само по себи један смисао тог живота“. Део целине коју настоји да изрази, „оно нешто додаје тој целини, чији тренутак сачињава“, тако да „аутобиографија није просто понављање прошлости; она је подухват, и драма, човека који се труди да се сједини са својом сличношћу у једном тренутку своје историје. Стављање у питање пређашњег живљења претпоставља један нови животни подухват.“ „Саопштавање прошлости“, рећи ће Гисдорф чак, „збива се као дело у садашњици: оно остварује праву креацију себе самим собом“. Из овога, онда, он ће доследно доћи до схватања да „чисто књижевна, артистичка функција аутобиографије има већу вредност од функције историјске и објективне“ — и закључиће, и даље једнако доследно, да је „свака аутобиографија уметничко дело“ и да се њезина „привилегија састоји на крају крајева у том да нам показује не објективне етапе једнога животног тока, чије је тачно испитивање задатак историчара, већ напор ствараоца да да̂ смисао својој личној легенди“ — што је, свакако се може рећи, тврдња која за добар корак премаша већ и саму сврху испитивања.
Хазе друкчије расправља ову материју. Он полази од разлике између доживљавања и приказивања, при чем „доживљавање“ схвата као моменат спонтане репродукције неког поступка, запажања или мисли, датих онако како наилазе „у несређеноме комплексу“, док приказивање, за разлику од спонтане аутентичности, схвата као јединство и кохеренцију погледа и целине. Мемоари наиме, накнадном концепцијом оквира, мењају и непосредност „сопственог доживљавања“ и његову аутентичну отвореност, у корист „приказивања“, усклађене прегледности целине. Тако се по овом схватању могућност животописа ставља између такозваног „сопственог доживљавања“ и „приказивања“. И „сопствено доживљавање“, истина, даје се писмено, али је оно, за разлику од „приказивања“, коме је тежња књижевна вредност, превасходно од психолошког интереса, иако ту односи и границе, разумљиво, не могу бити крути. (Ваља рећи да и Гисдорф уочава овај моменат. Он га назива антрополошким, и даје му вредност у складу са својим схватањем). Тако књижевна природа мемоара долази у оба случаја у супротност с њиховом документарном природом, и то до мере коју Хазе изражава веома заоштрено. Он јој, наиме, за разлику од Гисдорфа, не налази решења. „Да ли је према томе „идеална аутобиографија као приказ сопственог доживљавања“ уопште могућа?“ — пита се он. „Према датим карактеристикама, она би била форма исказивања која настаје на тај начин што њезин аутор конципира, „приказивање“ само „сопственог доживљавања“ ради, и у исти мах „сопствено доживљавање“ „приказивања“ ради: она се, отуд, не да замислити. „Но“, наставља он, „колико год биле противуречне с обзиром на идеалну могућност, толико су ове карактеристике целисходне за осветљавање проблематике аутобиографије и за сондирање конкретних појава. Показујући стални антагонизам који суочава категорије доживљавања са категоријама приказивања, нужност кохеренције са случајностима противуречности, коначно сазнавање самога себе, усмереност ка концепцији јединствене слике са у своме тоталитету непојмљивим датостима сопствене личности, она откривају фундаменталну апорију људскога духа.““
Може се рећи да је ово другим, стручним речником изречена безмало иста она мисао коју је о аутобиографијама изрекао Русо на почетку прве верзије својих Исповести. Аутобиограф, по њему, иако једини зна своју унутрашњост, свој истинити живот, пишући, сакрива га; он пише своју апологију. И најискренији истинити су у оном што кажу, али лажу у оном што прећуткују. „А оно што прећуткују толико мења оно што кажу, да они, говорећи само део истине, не говоре ништа истинито.“ Иако је јасно да овој тврдњи не треба придавати апсолутну вредност. И истинито и прећутано добијају свој прави значај и вредност тек у функцији целине.
У закључном делу свога суда о истој материји, Гисдорфово мишљење нимало се не подудара са Хазеовом скепсом. За разлику од Немца, Француз, иако и сам свестан противуречности између доживљаја и његове писане фиксације, нимало због тога не долази у забуну. „Значење аутобиографије“, вели он, „ваља тражити изнад тога да ли је што истинито или неистинито у смислу како то замишља простодушна здрава памет.“ Уметничко дело, аутобиографија је „пројекција унутрашњости“ човекове „у спољашњи простор, у коме он, оваплоћујући се, стиче свест о самоме себи“, па је отуд значајна пре свега по начину како се односи према „елементима узетим из живљене стварности“ као и по тим елементима самим. Мало мари, отуд, што су Шатобријанови Мемоари с ону страну гроба пуни пропуста и неистина; њихова књижевна вредност је права истина ауторова живота и света, као што уопште „истинитост живота није специфично друкчија од истинитости дела“. Тврдња која, ако она супротна граби прекратко, одлази за добар корак предалеко, те би се можда најбоље било задржати на формулацији у овим пословима искуснога Мороа, који у мемоарима види „немогућност да се ствари нехотице не изокрену и немогућност да се хотимице изокрену.“
И тако, ни чиста исповест, ни историја, ни приповетка, а са могућношћу да то сваки час буду, остаће да се скромно рекне како се мемоари ипак држе само кохезијом једног живота. Тај појединачни живот у вреви свеколиког мноштва долази претежнији од свег могућег другог збивања. Подземно, али одлучно, он опредељује и само сећање-приповедање. Он чини то не пре свега тиме што даје човеку само једну тему и оставља само једну, њезину, могућност, него зато што, причао што му драго друго, мемоарист ипак, хтео или не, мора да казује ко је и какав је он сам. Увек, аутобиограф је лишен оног човека благотворно превазилазећег права уметничког ствараоца, да инаугурише свет независно од себе и свога живота. Неизбежност сопствене личности у њезиној буквалној сличности и присутности, то је у аутобиографији неизбежност структуре. Отуд је најбоље кад се најједноставније прихвати. Она тад стоји на располагању своме приказивачу као сваки други предмет приказивања. Слободно јој је да буде подлога дугог и самозадовољног сећања као код Казанове; предмет поетско-стварне креације као код Гетеа; страсног и не много пријатног самотражилаштва као код Русоа; благоразумне и педагошке стилизације као код Доситеја. Или пак, као у случају Симеона Пишчевића, приче с намером да буде верна чињеницама и у исти мах слободна да у њима тражи и налази задовољство (или лепоту и неопходност) више сатисфакције једног не сувише обичног а за нас и по много чему занимљивог и значајног живота.