Анегдоте из живота Михаила Петровића / Јеленко Михаиловић ; приредио Зоран Тасевски
Садржај
- Рибарски шегрт, калфа, мајстор
- Први орден
- У музичкој школи
- Гости при рибарењу
- Микино свирачко друштво
- Друштво „Суз“
- Друштвена слава св. апостол Филимон
- „Цјеломудрија овога света“
- Официрска каријера
- Микине турнеје
- „Ческа круна“
- „Два тигра“
- Отмица
- Једна страна делегација
- Разне салате
- Сом
- Узбуна у манастиру
- Телефон
- Смена капа̂
- Код „Скеланске Аде“
- Мачка у чорби
- Д-р Лаза Пачу
- Мачке у Инђији
- „Bonavia“
- Поп „Неко“
- Улица Мике Аласа
Рибарски шегрт, калфа, мајстор
Још као дечака, гимназисту, Мику је привлачила Сава и Дунав и у слободним својим часовима радо се бавио поред њихових обала. Нарочито је ишао онамо где су пецачи бацали удице, па је и сам за време школског одмора почео са пецањем риба. Ну, тај га рад није одушевио, јер се при томе губило време, а више пута није ништа, или нешта врло мало ухватио. Поред дунавске обале виђао је прави риболов са нарочитим мрежама. Та врста риболова га је одушевила и он се почео састајати с аласима, распитивао се за сваку ситницу рибарења. Један алас је заволео Мику па му једног дана рече: „Ако баш хоћеш да будеш алас, ’ајде да будеш мој шегрт па ћу те свему научити“. Мика је пристао и тај га алас (Гашпар „Чукља“) пријави у еснаф. Тако је дошао у ближи додир и са другим аласима, па се најзад спријатељио с њима. Умео је да их занима и да их придобија за себе. Ишао је са њима у лов и по обалским кафаницама, куда су они одлазили по повратку из лова и пре поласка у лов. Тако је постепено улазио у све танчине аласког живота, па чак у њихове приватне, међусобне односе. Тако је Мика, и поред извесне суровости самог аласког живота, нашао да у томе има и много романтике. Аласки занат је врло брзо савладао тако да су га врло рано подвргли калфенском испиту, и он је испитну комисију (еснаф), изненађивао својим стручним одговорима. Тако је постао аласки калфа (1888), а доцније је положио испит и за мајстора за време ферија по свршетку студија на Великој школи. „Мајсторско писмо рибарског еснафа“ дало му је право да може јавно и самостално водити аласки занат са свима правима, дужностима и обавезама, које су законом скопчане са тим позивом. Он је имао сав свој властити алат за риболов, разне пређе (мреже) велике и мале, чамце и др. Држао је и момке (калфе и шегрте), који су и сами рибарили, кад је он био заузет другим пословима. А кад је он „силазио на воду“ — тада је сам руководио целокупним послом по неколико дана. Тада се ни у чему није разликовао од обичних аласа. С њима је ловио, с њима јео, с њима је спавао ноћу поред обале и по врбацима. У опште је живео у то време потпуним аласким животом и сви су га аласи необично волели и поштовали.
Први орден
У току одслужења ђачког рока Мика се налазио у логору 7. пешадиског пука на Бањици. Једном је добио дозволу за „излаз у варош“ до одређеног сата. Враћајући се благовремено, успут му је отпала потпетица на цокули (штикла) и он ју је закивао колико је могао. Због тога задоцни и не врати се у логор „на време“. Командир га, по обичају, казни да одстоји 4 сата „у кочићима“ на сунцу. Мика је одмах ушао у круг ограђен кочићима. Случајно се десило да је тога дана командир, уз званичну пошту, добио и један акт са дипломом и орденом Светог Саве 5. степена, којим је Мика био одликован. У акту је стајало да се тај орден и диплома преда Мики. Командир се изненадио и зачудио како то да један редов-ђак већ добије орден, а он као капетан још није имао никакво одликовање. Дуго се мислио да то није каква грешка, па је неколико пута прочитавао и превртао и акт и диплому, и најзад се реши да поступи по наређењу. Наредио је да Мику зовну из кочића. Баш тога тренутка Мика се био спустио да мало седне, па му се чинило да га војник зове због тога што је седео, а морао је да стоји. Мика је одмах устао и рекао посилном да још није истекао рок за излаз, па је и даље остао у кочићима. Али кад је посилни по други пут дошао и казао да га командир зове да одмах дође у канцеларију — изишао је и јавио се командиру с извесном зебњом. Изненадио се кад га је командир љубазно примио. Саопштио му је акт на потпис и, предајући му орден и диплому, посаветовао га је овим речима; „Види се да си ти „нека зверка“ кад си добио орден, али пази убудуће, кад си заслужан у цивилу, труди се да будеш добар и у војној дужности“. Мика је, примивши орден, прописно поздравио командира: „Разумем, господине капетане“… И изишао.
Мика је највише волео тај орден, иако је доцније имао врло висока одликовања.
У музичкој школи
Поред Дунава налазиле су се аласке кафанице „Борча“, „Спуж“, „Златан шаран“, „Јасеница“ и др. Ту су се аласи сваке вечери веселили кад дођу из лова. Сав свој лов продаду на самој обали рибарским трговцима, који их износе на пијаце. Добит поделе па сваки иде у своју кафану и седи док не попије „свој тал“. Одморе се по један дан, па онда опет одлазе у лов, сваки са својом бартијом. У те су кафанице сваке вечери залазили и свирачи са Чубуре и живели од своје зараде, свирајући и певајући аласима. Мика се редовно налазио у друштву с аласима по тим кафаницама, налазећи задовољства у њиховом весељу. Тако је заволео и чубурску музику и зажелео да је и сам научи. Нарочито му се допало свирање и певање свирача Арсе Јовановића, са надимком „Шкембоња“ иако је био танак и сув „као глиста“. С њим се и погодио да га учи свирању. Хонорар је био 125 гроша месечно (25 дин) и покаткад старо одело и обућа. Тај његов учитељ музике долазио је Микиној кући у одређене дане и остајао по цело по подне. Кад је Мика свршио ту музичку школу, његов учитељ Арса ипак је долазио с времена на време Микиној кући да добије по који грош „пензију“ и нешто старо да понесе. Мика ми је причао да је тај његов учитељ Арса био врло строг, умео је каткад и да га удари гудалом по прстима, кад их Мика није тачно поставио на виолини где треба, да би добио жељени тон. Тако је тај Арса навраћао и к мени. Кадгод сам га запитао какав му је Мика био ђак, он се увек насмешио и увек је одговарао: „Био је добар… Учио је добро… Али ме је претекао… Сад он свира боље од мене!“…
Гости при рибарењу
Мика је покаткад позивао своје другове и пријатеље као госте да виде како се врши риболов у већем обиму. То је обично бивало или упролеће или ујесен. Држао је у Макишу једно ловиште, велико језеро „Вилиман“ са много риба. Кад се с пролећа излије Сава из свога корита поплави цели Макиш и тада се по Макишу растури много рибе. Кад се Сава врати у своје корито, рибе се скупљају у дубоке макишке увале и тако се прекине веза са Савом, а све се рибе задрже у тим увалама. Кад се гости искупе, онда Мика као мајстор и неколико чланова друштва „Суз“ као калфе и шегрти лове по Вилиману најпре да се осигура ручак. После ручка се лови за задовољство гостију. Једно забацивање мреже донесе кадгод по 50, па и преко 100 кг. рибе! Колико год се ухвати рибе за после подне — цела количина припада гостима као поклон. Лов се подели на онолико једнаких делова, колико је гостију и сваки свој део носи кући. Понекад свака гомила добије нарочити број, а сваки гост вуче коцку по којој узима одговарајућу гомилу риба. Један такав део износио је каткад по 10 до 15 кг. рибе.
Микино свирачко друштво
По повратку са свршеног школовања из Париза, Мика је овде у Београду отпочео најинтензивнији рад у три правца, једновремено и са истим одушевљењем: на науци, риболову и свирању. Риболов је обављао као мајстор великог стила, као високо музикалан, свирао је за своје лично задовољство, најпре сам у својој кући, али је желео да састави и „мало друштванце“, да би свирање било изразитије. Често ми је говорио да необично воли наше народне мелодије онако како их свирају „емпирички свирачи“ (без нота). Ради тога је залазио у све кафане, где је свирала која дружина, да би научио нове мелодије које није знао. Ја сам му најчешће правио друштво у таквим приликама. У оно време најпознатије су биле такве свирачке дружине „Мија Јагодинац“, „Андалија“, „Ђокица Зајечарац“, „Јова Јаре“ и др. Уколико је више слушао такве дружине, утолико је више у њему расла жеља да састави и своју дружину. Прилика за то указала се за време бербе грожђа у његовом винограду на Топчидерском Брду 1893 г. Берба му је увек чинила једно од најмилијих задовољстава, и увек ју је обављао сам уз припомоћ 3 до 4 најинтимнија пријатеља, са којима се најчешће дружио. Кад се заврши берба, измуља грожђе и све то смести у бачве, онда настане вечера и весеље са свирком и песмом. Сваки од позваних пријатеља „за бербу“ дошао је са својим инструментом за свирање. Те године било је необично расположење код свију. Тада је Мика предложио да оснују засебан оркестар и да се повремено састају код сваког редом на овакве другарске седељке и код појединих пријатеља. Сви смо одушевљено прихватили и заветовали се да ћемо се увек састајати кад мајстор Мика на то позове. Тај наш завет трајао је без прекида пуних 50 година. Тако је спонтано постало прво „свирачко друштво Микино“, које се састајало од квартета и бубња. Прву виолину, као примаш, држао је мајстор Мика, другу виолину пок. Коста Ј. Ђорђевић, машински инжењер, брач пок. Светолик И. Поповић, бродарски инжењер, контра-бас пок. Душан Протић, чиновник Управе фондова, а ја сам држао бубањ и др. Доцније је то друштво узело назив „Суз“.
Друштво „Суз“
У јануару 1896 г. Мика је своје прво „свирачко друштво“ проширио у оркестар осредње композиције са повећаним бројем виолина и брачева, једним челом, још једним контрабасом и другим инструментима. Тада је оркестар имао 12 чланова. На првом састанку Мика је предложио да друштво узме назив „СУЗ“ и да установи своју славу. С новом композицијом чланова Мика је држао нарочите састанке у кућама појединих чланова ради вежбања, како би сви схватили манир његовог свирања и његових скала, односно интонација. Основни тон Микиног свирања био је виши од основнога тона ноталне музике. Микино свирање имало је пет интонација са овим називима: „суз“ (одговара интонацији C-dur), „кркалеска“ (D-dur), „дур“ (G-dur), „реп“ (E-dur) и „реп од репа“ (F-dur). По првој интонацији друштво је добило своје име.
Чланови друштва били су стални. Само у случају да неки члан буде премештен из Београда, или на случај смрти кога члана — упражњено се место попуњавало избором кандидата. Мика је примао само оног кандидата за кога он и чланови знају: да је неоспорно поштен и честит, да је савршен свирач, да је севдалиске природе, да је спреман доћи на састанак у свако доба и без поговора, кадгод буде позват.
Микин репертоар био је врло обилан. Бројао је преко 700 мелодија народних игара, 240 мелодија народних песама и око 90 других народних мелодија са целе територије Југославије. Од тога броја, преко 300 мелодија народних игара давно су биле већ изостављене из праксе и ниједна свирачка дружина није их свирала, осим Микине. То су, међутим, компликованије композиције и ванредно пријатне и севдалиске. Да би се и оне сачувале од заборава, Мика је у јесен 1940 г. на молбу управе Београдског радија, са неким члановима друштва 15—20 дана узастопце свирао те заборављене мелодије у студију, где су пренашане на грамофонске плоче. И кад је већ све било готово, избио је рат и приликом бомбардовања разорењем Београдског радија, разорене су и те плоче. Том катастрофом и смрћу Микином (1943) све оне лепе народне мелодије предате су дефинитивно забораву.
По повратку Микином из заробљеништва, у три маха сазивао је четири последња члана на интимне састанке за време окупације (1942). Говорило се о о6нављању друштва „Суз“, што је он веома јако желео. Уговорено је са изабраним новим члановима: да се први састанак нове екипе одржи свечано, чим наша држава буде ослобођена немачке окупације, и он је једва чекао да се та прилика укаже. Но, он није дочекао тај радосни дан; а на годину дана после њега умро је још један од најглавнијих чланова друштва. Од предратне екипе сада су у животу још свега два члана.
Друштвена слава св. апостол Филимон
Да би Микино друштво „Суз“ имало прилике да се одужи многобројним својим пријатељима који су га у току године позивали на весеље у својим домовима — Мика је предложио да друштво утврди један такав дан у години када ће угостити све своје домаћине и пријатеље, и да се тај дан сматра као друштвена слава. По препоруци ондашњега митрополита Михаила, са којим се Мика изближе познавао, друштво је фиксирало дан црквеног празника Св. апостола Филимона, 5 децембра, после завршене бербе грожђа и кад почиње прво отакање вина. Тако је установљена слава друштва „Суз“. Прослављена је први пут 1896 г., кад је остварена давнашња Микина жеља да има свој „пуни оркестар“. Поред редовне славе, тада је установљена и „патарица“. На славу су позивани само мушки домаћини и пријатељи, а на патарицу они исти са свима својим фамилијама (без деце). Слава је одржавана утврђенога дана, а патарица доцније; на 3—4 месеца, једнога подеснога дана после славе.
За славу и за патарицу чињене су велике припреме. За огроман број званица, бивало их је по 500 и више особа, требало је спремити добру вечеру. Ради тога је Мика са свима сузовцима и својим момцима-аласима ишао у лов већ на 10 — 15 дана пре славе, свакога дана. Сав се лов чувао у баркама и све што се тих дана улови, потроши се за славску вечеру односно за патарице. Вечера се састојала од спремљених разних риба, а и од других печења. Специјалитет таквих вечера била је нарочита „Микина аласка чорба“ коју је он сам спремао по своме рецепту, а који је био његова тајна. Открио ју је само једној особи, члану породице једнога члана друштва. За покриће режиских трошкова, сваки је гост био дужан да при доласку положи у „марамче 20 гроша готове паре“ (4 динара). Госте су за време вечере служили само чланови друштва са својим мајстором.
Пре вечере обављало се сечење колача и мало послужење. После вечере „џумбус и бал“. Вечера, џумбус и бал увек су били проткани разним друштвеним традицијама, а Мика је нарочито полагао на то да се све друштвене традиције стриктно изврше.
„Цјеломудрија овога света“
Тај назив Мика је дао једној нарочитој књизи, која је установљена његовом иницијативом, а на чијој је изради облигатно учествовало пело друштво „Суз“, као и многобројни пријатељи друштва и по целој Југославији. Књига је била састављена од многобројних картона, на које су током времена лепљени разни огласи и текстови, штампани у повременим листовима и књигама. Међу огласима је врло често бивало неких са текстом незгодним, смешним, наивним, простодушним стилизацијама, штампарским грешкама, двосмисленим итд. На такве огласе обично није нико обраћао пажњу. Али их је Мика уочио, па их исецао, а доцније су то чинили и сви чланови његовога друштва. Исечци су распоређивани на нарочите картоне. На тај је начин постала књига „Цјеломудрија овога света“, која је при крају 1940 г. имала 29 свезака великог формата. Из те књиге читано је по неколико картона приликом сваког друштвеног састанка у кругу пријатеља. Читање огласа и потребни коментари била је моја дужност. Та редовна тачка сваке вечеринке изазивала је необично веселе моменте и бучно расположење. Одржавање те тачке имало је и једну позитивну страну, јер се приметило да је доцније таквих огласа бивало све мање у дневним листовима. – Од свих тих свезака сачувана је само једна, која се за време борбе 1944 г. није налазила у Микиној кући. Све остале које су се налазиле у његовој кући, упропашћене су. — Неколико таквих састава навешћемо на крају, из оне једне сачуване књиге.
Официрска каријера
Мика је обавезни ђачки рок у сталном кадру одслужио у београдском гарнизону. По одслужењу ђачког рока положио је испит за резервног пешадиског официра. Последњих година прошлог века наша је војска оскудевала у инжењерским официрима, нарочито резервним. Потреба да се тај кадар прошири указала се за време грчко-турског рата 1897 г. Тада је Министарство војно откомандовало из пешадије око 100 резервних официра са факултетском спремом, инжењера и професора математике и физике — и распоредило их по инжењерским резервним трупама. Сви тако откомандовани официри морали су претходно свршити нарочити, стручни једномесечни инжењерски курс, који је одржан у две партије, у два узастопна месеца (у Нишу). По свршетку тога курса полагао се испит. Ко је положио тај испит, остајао је и даље пешадиски официр распоређен у инжењерији, а ко га није положио — враћен је у пешадију. Тако смо Мика и ја били откомандовани из пешадије у инжењерију, били на првом инжењерском курсу и положили одговарајући испит. Ми смо онда били у чину поручника. Решили смо се да положимо и стручни испит за чин инжењерског капетана. Програм за тај испит био је онда апсолутно исти као и за чин активног инжењерског капетана. По повратку са тога курса одмах смо се почели спремати за тај испит. Кад смо били спремни, после два месеца непрекиднога рада, пријавили смо се и положили тај испит у марту 1898 г. током 8 дана. Наскоро после тога били смо и дефинитивно преведени у инжењерску струку. Прославили смо ту промену врло бурно аласком вечером најпре у Нишу, у кругу инжењерских официра, а по том и у Београду у кругу наших пријатеља. Од целе оне групе 100 откомандованих пешадиских официра, једино смо нас двојица положили стручни, војни инжењерски испит и у том роду оружја дотерали смо до чина резервног инжењерског потпуковника.
Микине турнеје
Мика је много путовао и у томе је налазио највеће задовољство. Његова су путовања била двојака, пословна и дуготрајна, и приватна из задовољства. Ишао је и са̂м, а и са друштвом „Суз“. Кад је с друштвом путовао, сваки је члан имао нарочита имена и путовали су инкогнито тако да у месту, где је друштво било, нико није знао каква је то „музичка капела давала концерт и бал“. Тако је Мика са својим оркестром давао концерте и свирао балове у Младеновцу, Аранђеловцу, Паланци, Трстенику, Врањској Бањи, Врањи, Цариброду, Пироту, Ристовцу, Ћуприји, Смедереву, Вел. Градишту, Земуну, Ст. Пазови, Срем. Карловцима, на Венцу Фрушке Горе, у Новом Саду, Новом Врбасу, Бач. Паланци, Србобрану. У сваком том месту било је врло интересантних епизода, које је Мика нарочито желео, па их је чак и изазивао.
једну од таквих интересантних турнеја извршио је Мика улето 1910 г., када је са својим квартетом ишао први пут да види Софију. Он ју је доста добро познавао већ и из мојих описивања из доба мога студирања котлина Западног Балкана на Бугарској територији. Тако је знао да на Витошу постоје и снежни сметови преко целога лета. Удесили смо тако да 22 и 23 јуна (по ст. кал.) проведемо у Софији, 24 јуни, кад пада његова и моја летња слава Св. Јован, да проведемо на „глечерима Витоша“, 25 јуна да видимо „ноћни живот“ у Софији, а 26 јуна повратак из Софије. Све је испало како је предвиђено. Сваки је датум испуњен бављењем у Софији, Ну, од целога програма испуњена је само тачка на Витошу, али главну тачку — Софију нисмо видели,
Са Софиске железничке станице одвезли смо се јуна у подне и отсели код „Червеног рака“, чији је власник (Мориц Рат) био интиман пријатељ једнога нашега члана. Мика је наредио да одмах после ручка „опробамо алате“ и доведемо их у ред за увече. Ручак је био од једне велике јесетре и евксиноградског вина, а завршен је око 5 сати после подне. Потом је почело штимовање виолина, па и пробно свирање по које мелодије. У вароши се чуло да је из Србије дошла нека музичка капела и да свира код „Червеног Рака“. Око 7 сати после подне дошло је неколико особа у наш локал на пиво. Како су свиране севдалиске мелодије, гости су почели да поручују шта да им се свира. Настало је неко весеље, падали су бакшиши, публика се бројно повећавала и тако је проведена скоро цела ноћ. Сутрадан, 23 јуна, доручак је био око 9 сати, опет од јесетре и евксиноградског вина, затим пробно свирање до ручка, потом дуготрајан ручак и опет свирање као и јуче. Иста јучерашња и више нове публике. Свирало се до пред зору. Одмор је био само за време вечере, која је трајала око 2 сата. Не спавајући, морали смо поћи за Витош. Понели смо неке нарочите округле флаше за вино са врло дугачким грлићима, да би се могле завући у снег, да се хлади вино. Јело је спремио сам газда М. Рат, па је и он пошао са нама да нам хлади вино у снегу, јер је добро познавао та места. Врло доцкан у ноћ вратили смо се у Софију. Сутрадан већ смо били на путу за Београд.
Мика је имао намеру да види и „Блиски Исток“ — Мисир, Сирију и Малу Азију. Како сам се и ја спремао на исти пут ради својих студија, договорили смо се да путујемо заједно. За тај пут спремали смо се врло озбиљно. Хтели смо да у тим пределима проведемо зиму и део пролећа 1941/42 г. Рат је онемогућио остварење тога плана, а Микина смрт га је скинула са дневног реда.
„Ческа круна“
Као што смо напоменули, Мика је врло често обилазио мале кафане на периферији Београда „инкогнито“ да слуша свирање појединих дружина, које су тамо наилазиле. Слушао их је у циљу да научи по коју нову мелодију, коју није знао. Тако је једном у новембру 1893 г. био у кафани код „Ческе круне“, која се налазила на друму испод Метеоролошке опсерваторије, на падини с леве стране. Ту је био наишао само један „расходовани свирач“ без дружине, који није имао особите вредности, али је Мика ипак и са њим седео неко време. Газда од те кафане пришао им је и рекао да спрема неку забаву у своме локалу, коју приређују келнери чубурских кафана са фамилијама. Питао их је да ли имају „капелу“ да се са њима погоди за свирање. Онај свирач је изјавио да нема дружину. Мика му је рекао да он има дружину и да би се могли погодити за одређени дан. Пошто се газда детаљно обавестио о стручности свирачке дружине (Микине), најзад су се погодили. Погодба је била 125 гроша новаца (25 динара) за цело вече и вечера за свираче; рад да почне од 5 сати увече до 7 сати изјутра.
Мика је те вечери свирао са својом дружином по погодби, најпре цели уговорени програм, а после и севдалиске песме и комаде. Сваки је поручивао шта да се свира или пева и тако је одушевљење било достигло врхунац око 3 сата по поноћи, До неког доба све је ишло добро. Приређивачи и њихови гости су обилно јели, пили, играли, свађали се и мирили, како се то најчешће у таквим срединама збивало. Кад је наилазила зора, Мика је хтео да се са друштвом извуче неопажено. Прилика му се дала кад је настала свађа између оних који су поручивали: један је тражио једно, други у исто време друго и пре онога који је претходно био поручио да му се нешто свира. Нарочита је била настала велика свађа кад су се и даме умешале у то и почеле расправљати ко има „прече право“ да му се „свира поруџбина“. Велика је гужва настала већ око 4 сата, и ту прилику искористи Мика и са својом дружином измакне из локала, не наплативши погођени хонорар, који се на тај начин ограничио био само на већ у почетку добијеној вечери. Кад су приређивачи приметили да им је музика побегла, стали су викати, тражили су око кафане да им се још свира, али музике није нигде било у близини. Музика је, бежећи, још чула последње вике и поздраве који су за њом долазили од очајних парова, легалних и илегалних, који су дошли и хтели да се још веселе „за свој грош“.
„Два тигра“
На Теразијама, онде где се сада налази хотел „Москва“, претходно је између неколико мањих зграда била и мала кафана код „Два тигра“ (а на самом ћошку била је друга кафана „Велика Србија“). Мика је често наилазио у ту кафану. У њој није било сталне музике, него су свирачи „појединци“ навраћали, отсвирали по 3—4 мелодије и одлазили, па су навраћали други. Мика је од таквих свирача тражио да му свирају неке мелодије, или је каткад и сам поштогод отсвирао на њиховим виолинама, кад у кафани није било никакве публике. Увек би штогод ново научио. Газда локала запазио га је био као свирача, па га једном упитао да ли би могао да му свира „дочек Нове године“ (1895), јер се спрема да тада приреди бал за дочек Нове године. После дужег цењкања погоде се за новац „125 гроша и вечеру за друштво“. Многи су гости са породицама (из радничких и послужитељских кругова) дошли и да вечерају и да се „комотизирају“. Весеље је доста касно почело, а добро се и пило. Сви су нестрпљиво чекали да „Цигани вечерају“, па да се отвори игранка. Међутим су „Цигани“ навлаш одуговлачили, вечерајући. Почели су већ падати протести од публике… „Шта толико раде ти Цигани, као да су они овде газде?!“ Нешто доцније но што је предвиђено отпочела је игранка по програму уз најбурније сцене. Гости су пили и упућивали разне узвике на рачун свирача, да морају свирати „док макар један мртав не падне…!“ У томе је дошао моменат свршетка старе и почетка Нове године. А кад су се погасиле лампе на кратко време, чули су се свакојаки усклици… „Не штипај се!…“ „Доста, бог те убио!…“ „Јаој!…“ Не може се описати какве су се сцене приказале у публици кад је унесена свећа у почетку Нове године! Играло се неуморно. Све је то узело толики замах да је једно време претила опасност, да ће се продужити и сутрадан, Међутим је друштво желело да се то прекрати пре сванућа. Није било другог начина до тога да се употреби неки трик. Један од гостију беше се прилепио уз свираче и давао часну реч да ће и он да свира, али се једва држао на ногама од пића. Најзад га свирачи обрлате да викне „Бежите!… Ватра!…“ Док се публика разабирала, свирачи су већ били напољу, а кад се видело да нема пожара, навалили су на тога госта столицама. Један је узео несрећника у заштиту и разбио лампу која је висила о таваници и осветљавала локал… Настао је мрак и туча… Тако се завршио тај бал. Свирачи су свирали бесплатно, вечерали су добро и задовољавали су се сценама које су се целе ноћи збивале у врло разноврсној публици.
Отмица
Преко лета 1898 свирала је у башти „Хотела Солун“, близу железничке станице, нека велика капела, чувена са свога репертоара, чије сам име заборавио. Једнога дана Мика нареди да цело друштво „Суз“ без инструмента дође код „Солуна“ и да заузме најближи сто до музике. Дошло је свих 12 чланова. Мезетисало се и пијуцкало. Музика је заиста свирала одлично. Ми смо аплаудирали изузетно срдачно, давали смо најбоље бакшише, па смо се тако кроз неколико узастопних вечери били с њима јако спријатељили. За време паузе, њихов је диригент прилазио нашем столу, частили смо га, и он нам је интимније причао шта све има у својим партитурама. Није знао ко смо, а још мање шта му се спремало.
Док смо тако једне вечери седели за столом, Мика је изнео овај план: да пустимо капелу да отсвира цео свој програм у првоме делу. Кад настане пауза, која обично траје 15—20 минута, док капела обави вечеру, да онда сви чланови ,Суза“ изиђу на бину, да узму њихова алате, сваки по својој струци, и да свира свој сузовски програм. Тако је и било. Тек што је капела почела вечеру, зачула је да се овамо свира у пуној композицији и да публика необично аплаудира. У публици су две-три особе знале за тај план. Појурили су свирачи као бесомучни на бину, напустили вечеру, она им је и пресела, па су били потпуно фасцинирани кад су видели да то свирају они са суседног стола, који су их сваке вечери обасипали бакшишима и љубазношћу. Да би прикрили своју злурадост, и сами су се смејали и аплаудирали, али су се одмах прихватили инструмената, напустивши вече. Још смо неколико пута одлазили „код Солуна“ и седели за истим столом као и пре, али од тада капела за време одмора никада више није остављала инструменте саме. Увек је по неко од њих дежурао.
Једна страна делегација
Једне позне јесени, мислим 1898 г., бавила се у Београду делегација једне суседне државе ради закључења уговора о риболову. Мика је био претседник наше делегације по томе послу. У току преговора, као што се обично дешава, наишли су и тежи моменти, јер су обе делегације полагале на то, да извуку што више добрих страна за своју земљу. Нарочито страна делегација није попуштала у својим захтевима.
Мика се решио да тој делегацији приреди вечеру, како је то и иначе облигатно у пракси. Предложио им је или банкет код „Српског краља“, или у аласком амбијенту, без формалности и етикеције. Они су желели овај други облик. Мика је спремио обилну аласку вечеру од најређих риба код „Златног шарана“ на Дунаву. Вечера је била, по жељи стране делегације, интимна „у простој природи“ за чланове обеју делегација. Тој вечери присуствовало је још и друштво „Суз“. Током целе вечери била је врло пријатна атмосфера, сваки је био отворио своје срце и отворио своју нарав и жеље. Све су жеље биле интегрално задовољене. Било је спремљено одлично вино и све друго. Док се седело за столом, било је још и којекако, свирало се и певало како је ко знао, а било је и игара. После су сви поседали на патос и ту је сервирана друга вечера и ново пиће. Тек је сада настала она права, интимна атмосфера са многим веселим, у опште разноврсним епизодама. Странци су били заборавили да представљају једну државу и да су званичне особе. Хтели су и желели да буду приватна лица, па им се та жеља и испунила. У зору се цело то измешано друштво развезло до хотела на простим рибарским таљигама, којима се иначе извози риба са Дунава на пијацу, а то је странце уопште јако одушевило. На истим колима потоварен је и по који кош рибе за пијацу… Сутрадан, и кроз 2—3 дана, уговор је закључен како је Мика хтео.
Разне салате
Мика је необично волео разне салате. Неколико врста салате знао је сам да прави. И у томе је био прави мајстор. Једног лета, мислим да је то било 1899 год, провели смо неколико дана у његовом винограду, наш нераздвојни друг пок. Светолик И. Поповић („Суља“), бродарски инжењер и ја. Решисмо се да један цели дан проведемо само на салати. Сваки од нас имао је да спреми све врсте салата које зна, а материјала је било у изобиљу. Спремане су ове салате: српски ајвар од плавих, зелених и од црвених патлиџана, од самих куваних црвених патлиџана са белим луком, од свежих црвених патлиџана, од сардина, скуша, руса и др. са луком, сенфом, орасима и зејтином и др. Било је спремљено око 30 разних салата, све најбољега квалитета. Спремајући их, морали смо их пробати на со, киселину, зејтин итд. Једва смо чекали да дође време ручку. Али, — кад је то време дошло, ниједан од нас није могао узети ни залогаја. Били смо се заситили спремајући и пробајући! Тужно смо се сва тројица погледали, осетили фаталну немоћ, попили само по чашу вина, узели 2—3 залогаја хлеба и отспавали цело по подне. Ни увече нисмо могли јести наше салате, али се њима наслађивао и некако пркосио нама, његов винограџија са својом породицом. Све их је немилосрдно почистио, и зачудо да му нисмо завидили, али смо жалили и онда, и после, и увек. Често смо тај догађај спомињали и никада се нисмо могли начудити, шта је то са нама било, при онако иначе одличном апетиту и онако ретко пријатној природи.
Сом
Припремали смо се за славу светога Филимона 1913 (5 XII). Већ смо неколико дана ловили рибе. Кад смо изашли у лов 3. XII, нисмо имали среће цело пре подне. Једва смо осигурали ручак тога дана. Одмах после подне наставили смо лов. Кад смо већ били на води, и пре но би забацио мрежу, Мика се помоли св. Филимону, а и ми сви заједно са њим. Он изговори ове речи: „Помози нам наша славо, св. Филимоне, за тебе ово радимо, а не за себе!“ Потом је забацио мрежу и кад смо је повукли, — у пређи се ваљао један сом, скоро 2 метра дугачак. Кад смо га извукли био је тежак 124 килограма. Осим тога, било је још много и других риба. То после подне имали смо врло обилан лов. Тога смо сома однели живог и држали га у води у једном повећем чамцу, те је тако био изложен на славској вечери (у великој сали код Коларца). Тада су сви гости предложили једногласно, да се тај сом да на лутрију. Сваки посетилац узео је по једну срећку за један динар. И, кад се око поноћи одржала лутрија, сома је добила једна госпођица (гца Аћимовић). За све присутне то је био разлог више да се вече проведе бурно, весело, тако да су сви били у највећем степену задовољни.
Узбуна у манастиру
Мика је 1908 год. радио тежу расправу „Sur une classe remerquable de séries entières“, коју је спремао за Међународни математичарски конгрес у Риму те године. На ту је расправу много полагао. Радећи је, наишао је на неке тешкоће, или, како се он обично изражавао „неке горогане“, које су му сметале да дође до решења, какво је он желео. Ни одлазак у виноград на неколико дана, ни дужи риболов, нису га могли разведрити и цео даљи ток рада био је застао на мртвој тачци. Осећао се мучно, што је код њега у таквим пословима обично бивало врло ретко и краткотрајно. Чак се решавао да због тога и не иде на заказани конгрес. Ипак се најзад одлучио да за неко време промени цели београдски амбијент. Он оде у манастир Манасију, поневши собом сав материјал по томе питању. Тамо је по целе дневи тумарао по околини и шуми, бацајући за по који тренутак погледе и на тај свој рад.
Једне ноћи, око 1 сата по поноћи, пробуди га нека страховита узбуна у манастиру. Цика, лупа, ларма, неартикулисани гласови, ломњава, јурњава — чинило се да су разбојници напали на манастир. Сви калуђери и сва послуга дигла се да оружјем брани манастир, Чуле су се и пушке, Мика се био јако препао тога, брзо је устао, обукао се, и почео паковати своје ствари да се враћа кући, непрестано прислушкујући шта се збива на „бојном пољу“. Најзад је чуо усклик: „Убили смо лопова!…“ „Ево га мртвог!…“ Кад је отшкринуо врата, чуо је бравуре калуђера и послуге, ко је од њих какву вештину применио у тој борби. Кад је Мика упитао „Шта је то било?“ одговорили су му: „Убили смо лисицу… дошла и почела да нам коље живину!“ — Тај догађај имао је толиког утицаја на Мику да му се у тренутку кад је чуо први весели усклик „разведрило“, како ми је доцније причао, нашао је решење и још те исте ноћи до сванућа завршио тај рад, који га је дуго мучио. Тако је он са особитим задовољством отишао на конгрес.
Телефон
Мика је избегавао телефонске разговоре. Нити је сам радо говорио, нити је слушао. Иначе врло хладан, у свему одмерен и присебан, ако је био приморан да слуша на телефону, чим чује позив толико је постајао збуњен и нервозан, да уопште не пази како узме слушалицу, али увек погрешно, или говорницу метне на уво, а слушалицу код уста, или обоје изокрене на супротну страну, или слушалицу постави хоризонтално далеко од ува. Због тога обично не чује одмах шта се говори, и жалосно уздахне „не иде!“ и спушта слушалицу. Ако се случајно деси, да притом узме слушалицу правилно и чује добро, тада се охрабри и почне говорити, али то траје кратко време. Механички промени положај слушалице, разговор му постане постепено нејасан, изгуби хладнокрвност и прекида даљи говор. Ако је он имао потребе да кога позове на телефон, никад сам није тражио везу, него увек замоли неког другог, који би се ту нашао, најчешће своју сестру. Тада би он стајао код телефона и суфлирао шта је имао да каже. Тако је најчешће бивало и кад је когод њега позивао.
Смена капа̂
Мика је своје вино држао у своме винограду у подруму на Топчидерском Брду и власторучно га претакао. Никога није пуштао да то чини; увек је то радио сам лично. И то му је чинило нарочито задовољство. Притом је имао и једну нарочиту навику. У самом подруму на бачви стално је држао једну стару капу, од дугогодишње употребе није се знало ни какве је форме, ни какве је боје била. Кад би сишао у подрум под својом спољном капом, шеширом или качкетом, који је радо носио, и кад приђе бачви, најпре скине своју редовну капу, постави је на бачву, стару капу метне на главу и онда точи. А кад је с тиме готов, стару капу скине и стави на бачву, где је она имала своје стално место, узме редовну капу и тако изиђе на видело. Ту смену капа вршио је стриктно и никада није друкче поступио. Више пута сам га питао зашто то тако ради, одговорио би увек: „Тако му то следује!“ Изгледа, да је била нека његова интимна традиција. Свега у једној прилици, кад смо претресали многе успомене из прошлости, могао сам наслутити само толико да је то била прва капа под којом је у подруму почео сам лично цедити грожђе о берби и претакати вино.
Код „Скеланске Аде“
У Сави код села Скеле постоји једно острво, доста дугачко а узано, које се назива „Скеланска Ада“. У почетку рата 1914 аустријска војска — мађарска трупа — била је посела ту Аду и одатле је наносила доста знатне губитке нашој трупи, која је чувала нашу обалу на томе месту и покушавала да се пребаци преко Саве. Са Аде су Мађари тукли наше трупе бочно и ометали прелаз. Једном се Мика био десио код те наше трупе и смишљао је како да се доскочи непријатељу. Најзад узме собом 14 војника, и по одобрењу дотичнога нашег команданта, на препад пређе на почетак Аде (западни њен врх) и ту нападне мађарску посаду, која није била многобројна. Ада је ту врло шиљаста. Одатле је потерао посаду низ Аду, држећи се обеју њених обала и тако постепено сабије сву посаду на доњи врх те Аде (источни њен врх), који се такође свршава узаним шиљком. Мађари су се ту најзад предали и Мика је са својим целокупним одредом очистио целу Аду и заробио око 30 мађарских војника са њиховим командиром одреда.
Мачка у чорби
У пролеће 1921 г. бавио се у Београду неки изасланик неке стране железничке дирекције ради неких преговора. Начелник наше железничке дирекције, наш пријатељ, желео је да му да нашу аласку чорбу (Микину), и да друштво „Суз“ свира. Мика је спремао чорбу за ручак на дунавској обали. Пре тога је друштво свирало а и играло се. Пило се доста „аконто“ и сви су били јако загрејани још пре ручка. И тај се странац почео хватати да игра српска кола, али је био врло неспретан, па се смејао сам себи и био је врло расположен. Кад је требало да се чорба заврши последњим процесом припреме, а тај је био Микина тајна, тада је требало да се навлаш направи велика галама и џумбус те да сва публика буде тиме ангажована, да нико не види последњи чин спремања Микине чорбе. То је потпуно успело. Сва се публика повукла тамо где је странац показивао неке кунстове. Код казана је био остао само Мика и још један члан друштва.
Кад је галама свршена, донесен је казан са чорбом и почео ручак. Мике није нигде било, ишчезао је на неки волшебан начин. Исто је тако било нестало и његовог помоћника за време кувања. Сви су се чудили. И заиста, сам тај догађај био је врло мучан. Чак ни ја нисам знао шта се то десило са Миком! Али ипак је ручак обављен у пуном програму, а весеље се продужило до предвече. Кад се цело друштво разишло у највећем расположењу, отишао сам Микиној кући да видим да ли је тамо. Нашао сам га где лежи у постељи, свучен као за спавање. Тако је прележао целога дана. Запрепастио сам се. И кад сам га упитао шта је то са њим, он ми је испричао да му се десио малер. Кад је завршавао чорбу, испала је од некуда нека мачка на крову, с крова је пала у казан, опекла се, излетела из казана и, маучући, побегла је даље. То га је толико наљутило да од бруке није могао остати. Сео је у аутомобил и заједно са својим помоћником побегао кући; није ни ручао и легао је!
Д-р Лаза Пачу
Познато име, пок. д-р Лаза Пачу, дугогодишњи министар финансија, необично је волео црни рибљи ајвар, а исто тако и јела од егзотичних риба. Као такав, одржавао је везе са пок. Миком. Кад год се улови нека велика и ретка „ајварита риба“, носила се њему. Једне јесени, мислим 1903 г., Мика је ухватио велику моруну од око 200 кг. под самим београдским градом, на саставу Саве и Дунава. Била је пуна ајвара, око 20 килограма. Извештен о томе, Пачу је лично дотрчао на дунавску обалу (јер је добро знао где се риба износи из чамца). Још издалека почео је викати и понављати: „Сав је ајвар мој!“ Међутим за њега је била остављена једна половина, а другу смо половину разделили међу собом, а нешто смо оставили за вечеру. Тешка срца погледао је ону другу половину, али је упитао: „А шта ће бити од рибе?“ Мика је рекао да ће се нешто продати, али ћемо направити добру вечеру код „Јасенице.“ Учинило нам се да је Пачу тада прогутао пљувачку, па је блажено упитао: „Да ли би примили и нас; ми би сви дошли?“ Мика му је одговорио да могу доћи, јер ће бити обилна вечера од свеже моруне. Приметили смо да га је тада неко задовољство озарило… И одиста, око 9 сати увече у „Јасеницу“, малу кафаницу на Дунаву, дошла је цела Влада са претседником, после министарске седнице. На вечери су били само гости, ловци — аласи и друштво „Суз“. Вече је проведено врло пријатно, лако и са особитим расположењем до после поноћи. Кад су гости одлазили, поздравили су се са свима, а кад су видели да су били само гости, претседник је замолио Мику: „Кад опет тако нешто уловите, увек нас известите, али ћете тада ви бити наши гости!…“ Таква се прилика није више указала.
Мачке у Инђији
У лето, јула месеца 1924 г. путовали смо заједно Мика и ја у Сплит, сваки по своме послу. По претходном договору, он је спремио вечеру од добрих риба, а ја сам понео вино, па да вечерамо у возу. Чим смо кренули из Земуна почели смо вечеру. Он ме је посматрао како најпре очистим свако парче рибе од костију пре но што ћемо јести. После неког времена он ће рећи: „Где твој зуб прође, ту за мачку не остане ни да помирише!“ Наставио сам шалу па рекох: „Ако мачке намиришу да ми идемо возом, све ће се разбећи куд која!…“ И зачудо! Кад се воз из Инђије вратио и скретао ка Руми ми смо завршавали вечеру и погледали кроз прозор вагона. Видели смо како многобројне мачке, могло их је бити преко стотине, бесомучно шишају, бежећи на све стране, и то смо посматрали док год воз није прешао цели лук до села Инђије. Никад нисам видео да се Мика тако смејао тој случајности, доклегод смо путовали. И доцније, кад год смо преживљавали реминисценције нашег путовања, и у свакој другој сличној прилици, Мика се смејао и зацењивао од смеха као дете. Иначе се он врло ретко смејао.
„Bonavia“
Договорили смо се једном 1925 г. да једновремено напишемо по један чланак за Академију, да оба чланка изађу у истој свесци „Гласа“ и да сав хонорар, његов и мој, заједно потрошимо у омиљеном нам Трсту. Тамо је постојао још пре рата (1914—1919) један необичан ресторан „Бонавиа“, који смо добро познавали и он и ја. Али га нисмо били посетили још од 1907 год. Тај ресторан имао је врло велики и простран мермерни сто, на коме је било врло много и врло разноврсних свежих риба и свега што море има за јело, као и другог ресторанског материјала. Посетилац изабере који комад хоће, па му се то одмах спрема како жели. То је привлачило многе пријатеље добрих јела и сав се посао развијао као на неком забавном филму. Наши чланци били су готови на време, али нису могли бити објављени у истом „Гласу“. Његов је чланак био објављен одмах, а мој је чекао док референти даду своју оцену (пок. Жујовић, и пок. Цвијић). Он ме је сачекао па смо после наскоро и отпутовали. То путовање и бављење у Трсту било је испреплетано многим пријатним доживљајима. Мика се свега тога радо сећао и искрено чезнуо кроз цели свој живот, да се све то „бар још једном понови“. Ту своју жељу често је изражавао и за време своје фаталне болести.
Кад је био изгубио апетит, ја сам га често опомињао на Трст и пројектовали смо да „још једном“ одемо тамо код „Бонавиа“. Он се искрено одушевљавао тиме и често говорио да ћемо најпре учинити тај пут кад он оздрави и чим будемо слободни. Ни та му се жеља није испунила, јер је болест нагло узела онај фатални смисао.
Поп „Неко“
Пред сами балкански рат 1912 г, Управа Српског бродарског друштва приредила је егзотичну вечеру у засебној одаји код Коларца. Мика је неко време био члан те Управе, па су га позвали на ту вечеру са његовим друштвом. Тако је и друштво „Суз“ присуствовало тој вечери. Могло је бити око 20 особа. Одмах се прешло на главно јело са најбољим вином. Јело је био од самих пржених батачића, који су били мајсторски спремљени, врло укусни и прописно сервирани. Сваки је гост на свој начин „густирао“ оно што се сваки час, периодички доносило. Неко је викнуо: „Ала су слатки голупчићи!…“ „Где их похватасте оволико?…“ Неки би нечујно закрекетао, па би му се још који придружио… То је све чинило пријатну атмосферу уз свирку и песму.
У једноме углу одаје седео је само један поп, пијуцкао чашу пива и често погледао у наше весело друштво и вечеру. Пало нам је уочи његово интересовање, па га понудисмо да приђе нашем друштву. Изгледа да је то једва чекао. Одмах је пришао и отмено се представио: „Н. Н. свештеник из Сремских Карловаца…“ Чекао је да дође време за воз па да се врати кући, а воз је полазио некако око поноћи. Био је врло срећан што ће прекратити време у овако пријатном друштву… И много је захваљивао…
С времена на време, неки су уз песму гугутали као голубови, други су опрезно по који пут закрекетали… док је вечера и даље трајала и играла се српска кола. После неког времена беше се раскравио и „поп Неко“, па је и сам подврискивао, понекад као голуб, понекад би закрекетао, направивши по који виц на рачун вечере… Одржао је и неколико здравица: за јединство Српства, горуће жеље за уједињење Војводине и Србије у којој влада слобода… у којој се једнино може дисати… па је зато и он дошао овамо само на 2 дана… да се мало надише слободнога ваздуха… па још у овако пријатном друштву!…
Мика је свирао кола, која се иначе врло ретко свирају, а одликују се севдалиским мелодијама и бучним играњем… Низале се песме за песмама.
Наш „поп Неко“ играо је толико раздрагано да му је почела сметати мантија. Он ју је загртао за појас, али је и тако сметала. У игри некако закачи за неки шиљак те се мантија поче цепати. Он је и даље играо… А кад је сазнао да је његов воз већ давно био отишао — развеселио се још више… Та је ноћ уопште била једна од најбурнијих, коју је друштво „Суз“ имало. Наш се гост најчешће обраћао Мики чија му се појава учинила симпатичном.
У току буре весеља, примаче се „поп Неко“ Мики за време свирања, па га у највећем поверењу упита: „Молим вас, кажите ми истину и искрено, шта смо јели, голубове или жабе?“ Мика му, не прекидајући свирање, као узгред одговори кратко: „јели сте голубове из макишких језера!…“ На попу се појави неки необично мучан осећај, нагло је истрчао из собе и остао је напољу доста дуго. Кад је поново ушао к нама, био је блед и знојав. Очевидно је „олакшавао стомак на врат на нос.“ Али је ипак, улазећи, узвикнуо весело као у песми: „Шта је било, било је… Од добра не треба бежати!“ Па је наставио весеље с нама.
Кад је почело свитати, око 6 сати, и друштво се почело разилазити, наш гост је био без мантије, нико није знао шта је с њом било. Ни он сам није знао, али није очајавао. Напротив, правио је и врло умесне досетке на свој рачун. Али кад се руковао са Миком, у поверењу га је упитао: зна ли кога, ко би му могао позајмити мантију, колико да оде до куће „јер овако нећу смети!“ Мику су сцене те ноћи с попом толико биле одушевиле, да је и њему поп био постао симпатичан. А кад га је он упитао за мантију, умирио га је хладним тоном, овим речима: „Седите ту и чекајте, донеће вам се друга мантија да одете, али да је вратите; неће марити ако вам та мантија буде поширока и подугачка!“
После три недеље Мика је добио писмо од тога попа, којим позива себи у госте цело његово друштво од оне вечере „на батаке, али од јагњади“, па ће нам том приликом вратити и мантију. Тако је и било… У гостима смо остали пуна 24 сата.
С тим свештеником срели смо се још једном… трећи пут, 28 октобра 1912 г. под Бабуном, кад је марширао са пушком преко рамена на челу једнога одреда наше војске, који је наишао на наш логор код села Извора, између Велеса и Прилепа.
Улица Мике Аласа
Општина града Београда желела је да једну улицу назове именом — професора Михаила Петровића. Одабрала је једну од оних улица које носе имена наших научника и знаменитих људи, јер је налазила да и његово име, као великога математичара, буде међу именима других научника. Мику је о томе известио један његов пријатељ. Сазнавши за то, Мика му је рекао… да „за његово име ни сада многи не знају, а кроз кратко време заборавиће се сасвим и тако нико неће знати ко је био тај професор Михаило Петровић, математичар“. Речено му је да је општа жеља у Одбору да се једна престоничка улица назове његовим именом. Мика је на то одговорио: „Ако општински одбор баш нешто тако хоће, ја сам најпознатији међу аласима на дунавском крају и моје ће се име дуже и радије тамо помињати и памтити као аласа, него као професора и математичара“. Његова је изјава прихваћена и тако је једна улица на Дунаву добила назив „Улица Мике Аласа“ (која се пре тога звала „Израиљева“) — Одмах затим је и једна кафана у Душановој улици, у којој је Мика са својим друштвом најчешће приређивао вечеринке, добила назив „Код Мике Аласа“ (која се пре тога звала „Дорћолска касина“).