Глава прва
У кафани код „Пољопривредника“ пуно гостију, као и обично што је пуно и кад је напољу лепо, а камоли сад кад је напољу мећава која не да ока отворити. Седе сви и сложно срчу своје кафе, чајеве и шербете, само у недејство метнути поручник Миљко, он срче врућу ракију, већ трећу од јутрос. Све су то стални гости, занатлије, трговци, чиновници, и дејствителни и у недејству и пензионовани. Сваки час се тек отворе врата и упадне какав посут снегом и замрзлих бркова и браде, упадне и узвикне: „Ала, да грдне зиме, ако ко бога зна!“ и отреса снег са себе. А ови у кафани га гледају ко је,и тек када га познаду, гракну од свију столова и питају га: „Како је?“ Највећи број од тих скородошлих отреса се рукама и вели да је „просто једна несрећа од времена“, али се сви теше тим да је ово време ипак добро за печеницу. А после се опет туже на ветар како је силан и како не да ока отворити, само Веца практикант (кога је држава слабо наградила, али му је зато мати природа то богато накнадила, обдаривши га хумором и веселом нарави), само он, кад упаде споља и кад га запиташе: како му се у оном његовом танком иберцигеру допада овај ветар, рече трљајући руке: „Пирка, помало, пирка!“… и додаде: „Зефирићи, тихи зефирићи!“
Попили сви своје кафе, прочитали новине, разговарали о свачему, о указима, о аванзманима, премештајима и отпуштањима из службе на основу параграфа седамдесет шестог, говорише и о кризи и промени владе. Ту се мало подуже препираше, па и кладише. Они отпуштени и пензионовани веле и тврде да ће скорим „бити промене“ и готови су да се кладе у једно прасе сисанче, а они дејствителни поричу то, веле да су то празни сокачки гласови, али не смеју да се кладе, него се дижу и одлазе у канцеларије своје. Један по један дејствителни се дизао од стола, плаћао кафу и кретао се с речима: „Е, да се то, боме, иде!“ Дизао се и скањивао се још неко време на вратима стојећи и гледајући како мећава бесни и брише улицом и чисти као каквом огромном метлом, па све лете пролазници као иверје испод снажне брезове метле.
Кафана све празнија. Сви одоше, сви они што би се могли назвати продуктивним члановима нашега друштва, а остадоше само они непроизводни, они пензионовани и отпуштени, и понеки банкротирани трговац који је предао молбу за службу у општини, монополу, пошти и ђумруку, — свуд је предао, па где му пре упали, тамо ће се примити. Остали све сами свакидашњи и ваздашњи. Знају се, јер су једнако заједно, па зато се мање и интересују један за другог; чисто су већ досадни један другоме чим се погледају, и зато и разговор малаксава, а и што разговарају, све је којешта. Разговараше о томе: која пушка прави већу рупу кад погоди, шасповљача или белгинка. Настаде зевање и шетање по кафани. Дуго им већ време.
Пензионовани се за часак забораве и дигну се да оду мало до Кике дуванџике, да убију време, и да се примакну на тај начин мало ближе ручку. А код Кике је згодно. Ту канабе и столице. Седну и пуше и задиркују Кику, дирају је и спомињу јој неког апотекарског помоћника, или је задиркују за господина Максу, њиховог друга који најмлађи изгледа између њих, јер фарба бркове, а и сами уздишу што нису млађи бар за једно четрдесет година; или је питају да ли јој је позната та и та прича; или пиље у шипарице раденице белога веша које долазе и купују „анзихтскарте“, и питају их за кога купују те карте, па се кришом гуркају и веле један другом: „Еј, несрећниче! Господ ти судио!“, смеју се и зацене се од смеха, док им овај смех не преседне, јер се изметне у кашаљ од кога предају богу душу, и онда један по један устаје, вади плаву мараму, одмахује руком и излази из дуванџинице. А кад их не спопадне кашаљ, онда обично остају до подне ту. — На то место пријатно проведених часова помишљају сад. Пођу и ухвате већ за кваку па се тек сете да је Кика дуванџика дигла оно славно и згодно канабе и све столице, и да тако сад немају где да седну и да се прошале и проегленишу.
Зато се враћају, опет седају, или се шетају по кафани. А и незгодно им је ово дуже седење у кафани и ова познанства са отпуштеним чиновницима. Боје се и некако им незгодно због пушења и честог вађења табакера пред оним силним отпуштеним чиновницима који се тако радо машају за њих чим им пензионери само метну на сто. Тек се примакне, груне у прси, па уздахне: „Ах, кад ли ће једном они наши узјанути, — ма само три дана; да се искусурамо како знамо, а, господин Микаило!“, па забагља прсте у набијену табакеру и прави ужасно дебелу цигару. Зато су се сада дигли од својих столова сви, и пензионовани и отпуштени, па се шетају нестрпљиво кафаном, као да су на перону железничке станице, па очекују влак који је имао задоцњења. — Нико ништа више не поручује, зато су и сами келнери поседали по буџацима, запалили цигаре, па читају новине, или се међу собом подмигују овим бившим чиновницима.
У кафани тишина. Прође доста времена и врата кафанска се не отворише; нико ни у њу ни из ње. А напољу један кијамет. Док се тек у неко доба нагло отворише врата, тако нагло да се сви тргоше и окренуше, а у кафану улете један сав посут снегом, па изгледа ко̂ намалана швапска стара година, и стаде са себе отресати снег лупајући ногама о под, а капом о колена. Под мишком носаше дењак хартије. Убриса нос са два прста, извуче испод мишке једну листу, метну је на сто па оде.
Беше то посмртна листа.
Сви се скупише зачас око стола да виде шта је.
— Дед, Васо, читај! — рече седи пензионовани помоћник казначејства Петроније, назван Рачунко, који је радо пратио светске и престоничке догађаје, али је сам нерадо читао. — Деде, Василије, ти умијеш с књигом бесједити!
А Васа пензионар — кога су звали стога „Васа Чтец“, који је увек радо читао и радо био слушан, јер је, прво: читао све што му дође, па чак је гласно у кафани читао редовно и дугачку Катицу Хајлбронку, и друго: некако је умео у читању вешто и лепо подвлачити важније речи и реченице дизањем обрва и дизањем и спуштањем свога гласа, а код сваке тачке застане лепо и гледа неко време преко наочара, па онда наставља даље — не даде се двапут молити, него одмах пристаде. Извади наочаре из плехане футроле, хукну на њих, обриса их, и натаче их на нос, напуха образе, прожвата мало тако да му удараше брада у нос, па онда рече својим старачким гласом као птица прдавац кад из росне ливадске траве запева:
— Овај… каже… вели:
„Наш нигда незаборављени супруг, односно отац, таст, свекар, ујак, стриц, теча, тетка… овај, није тетка! Којешта! рече Васа Чтец за себе, откуд мушко да буде тетка — него „опште названи тајка“,… тајка, ја, ја, Сибин Сибиновић!… Сибин! Пази, молим те! рече спуштеним гласом Васа Чтец. Ене, Сибин!… Еј, грешни Сибине, зар и ти!…“
— Ма неће бити Сибин! — вели зачуђено и изненађено Петроније. — Пази ти добро, Василије, како читаш. Не сарањуј здрава човека!… Ама чини ми се да сам га прекјучер срео и разговарао се с њим ка̂ сада с тобом.
— Ама знам ја шта читам! — брани се Васа. — Сибин, јакако Сибин… Сибин Сибиновић, баш он! А ти јест да си га видио, и може да си га видио — ама не прекјуче него пре шест недеља… Лежи он већ неколико недеља… Паде, веле, у кревет кад му комшија Марко поче да диже и трећи бој, па његова кућа спрам оне просто, каз’ти, остаде један кућерак!… Препуче му нешто, а он пљус па у кревет… Како леже, више се и не диже тај! Тако ти је то било! Него ти највише се дереш и кумиш да се чита, а после ти први прекидаш… Ама! ’де сам само стао?… А ја!… Испусти свој племенити дук и остави нас уцвиљене да за њим вечито тужимо и да га вјечно оплакујемо… Погреб ће бити данас у два часа по подне… Тјело ће се опојати… и предати матери земљи на новом… и тако даље… Ожалошћена супруга Анастасија, син Петар, ћерке: Јулијана и Марија, зетови: Клистивор…
— Није, брате, „Клистивор“ него Кристифор! — поправља га Петроније чистећи увијеном хартијом своју ћилибарску муштиклу. — „Клистивор!“ Какав Клистивор…
— Е па кад ти боље знаш да читаш, а онда што ти исти сам и не читаш? — брани се љутито Васа.
— Акмаку бре ниједан! У пензију си болан дошао, а још ниси научио да читаш!… — дира га Петроније.
— А ти ми опет па боље знаш!
— Од тебе, вала, боље знам! — вели Петроније вукући из муштикле хартију пуну зифта. Боље, вала, знам… — вели и гледа кроз очишћену муштиклу.
— Па кад тако знаш и кад си тако писмен, а ти што онда сам не читаш него сваки дан: „Деде, Васо, ’ајде, брат-Васо!“ Ти највише и заџакаш…
— Издале ме очи, ето зато…
— Ја, ја! Од силног читања?!… Ала, мајку му, што ми ти то наказива и наприча! — вели Васа.
— Читање — нечитање, ама од тебе боље знам! — вели Петроније. — Више сам учио — па више, брате, морам и да знам!
— А много си ми па и ти свршио! Велике науке! Свршио исто оно што и ја!
— Биће мало разлике, господин-Василије! — поправља га Петроније.
— Три разреда основне српске и један разред Економическо-топчидерског заведенија, и ништа више.
— Да л’ само то? — пита га поносито Петроније.
— А ја! И прида оно мало грчке школе код покојног даскала Каритона!… А сас ту грчку школу попео си нам се, Петроније, свима, вала, ев’ овде! — вели Васа и показа на теме. — Не би више заџакао ни да си био капућехаја у Цариграду! Грчку школу свршио човек! Чудна ми посла! Ваљда си ми измислио онај алвавит, па сад можеш, велиш, да пишеш Доситијеве књиге! Хахаха!
— Кол’ко сам учио, учио, — тек знам толико да ме не могу Грци продати.
— И не могу. Грци те не могу продати, а вала те ни Срби не би купили!…
— А ти да не знаш српски, морао би… „Клистивор!“ — понавља Петроније. — Није Клистивор, него Кристифор, или још боље Христифор, или ако хоћеш баш право јелински, долази му: Христофорос… — вели поносито Петроније.
— Па, добро, брате слатки, — попушта најзад Васа Чтец. — Ако сам казао Клистивор, нисам га потурчио!… Шта си ми ту дигао галаму ка̂ да сам ти кућу запалио!…
— Доста, де! — гракнуше сви пензионари. — Пази, молим те, за какве се спрдње свађају!…
— Та не свађамо се, него се само дишпутујемо! — ублажава господин Петроније, који без Васе Чтеца није могао ни пола часа провести.
Умирише га. Настаде пауза једно време, а после опет настаде разговор.
— Е, грешни Сибине! И он оде! — вели Петроније. — А знам га, знам га добро. Како да га не знам, знамо се, биће, ваљда педесет година, ако не буде и више… још из Кладова се знамо… Он је нешто млађи од мене био… Он био шегрт абаџијски, а ја био ученик у канцеларији — онда се зваше практикант „ученик“ — ја био ученик у канцеларији код господина Ристе (презиваше се Роми), надзиратеља риболова… ја то, а он шегрт… А после се, брате си ми мој, нађемо овде, у Београду… Ја ванџирам за конциписту, а он за калфу у Београду… Немаше онда ништа; још горе него ја! Ка̂ да га сад гледам у оно његово гуњче, и имађаше — памтим ка̂ да је јуче било — неке војничке пјехотне панталоне са грдним неким мајорским црвеним испушкама и цокуле на ногама… После, миц по миц, мало-помало, еле, изби некако боље на јавност, прогура се; окући се, батали абаџилук, баци се на шпекулације, срећа га послужила, и данас је један, што кажу, газда Сибин. Хе, хе, заврши двосмислено Петроније, вредан човек био зар…
— Ама, није то само вредноћа! — вели Васа.
— Ама па и није! Каква вредноћа! — потврђује Петроније.
— А зар ми нисмо вредни? Зар ја нисам вредан? Па зар, напослетку, ти исти, наприлику, ниси био вредан?… Па шта је? никад ништа! Сто година, деведесет гроша. Оболеше ми очи док добијем пензију! Није ту вредноћа главно, него талија и… онако знаш… разумеш ме, де!
— Ама, разумем те, брате слатки! — вели Петроније. — А зар ја не знам! Не знам ја него ћеш ти да ми кажеш!… Него мрзи ме, бог да му душу прости, томе истоме Сибину… мрзи ме само да говорим; нека од мене не нађе…
— Срећноме човеку и петлови носе јајца! — примети један.
— Пара на пару иде! — додаје други.
— Море, па и то није код свакога случај, — вели Петроније — човек од чиновническог реда не може… не може, вала, па-па-па да на глави дуби! Знам ја то најбоље. Ја сам, што кажу, дотерао до помоћника казначејства, и толике године био тај, ем пре ових банки и ових јануарских и јунских купона, и оседео као казначеј, и у пензију дошао, па… Ето, ти ме, фала богу, знаш, — вели, обраћајући се Васи Чтецу, — па је л’ сам ја штедљив и један човек јекономист — је л’ већ ја не знам ко је тај, па-па, једва један кућерак, мало крова, кол’ко да главу склоним, да ми, што кажу, не капље за врат…
— Ама, Петроније, каква једна, имаш ти две куће.
— Имам брате, две тапије а не две куће. Једна, брате, једна; а ону другу и не рачунам. Слободно, вала, да је поклоним ко само ’тедне да ме курталише порезе, а ено му је, џаба му је…
— Ма, шалиш се ти…
— Не шалим се, славе ми! Ево сад да идемо у суд да пренесемо тапију… ’Ајде.
— ’Ајде, вала, — вели Васа — иако је кијамет. ’Ајде, де!
— Не би ти, вала, сад оставио ову топлину, па да ти мени поклониш кућу, а не ја теби…
— Хехе! де-де ако смеш! чик! — смеје се Васа — нећеш ти. Знам те добро!
— Ама, па то је само онако уз реч — љутну се Петроније. — А ти јала одмах. Ето какав си, ти се једнако тужиш да ти ја упадам у реч, а сад и ти почео…
— Море, тако је то у свету! Је л’ си ти само чиновник, — трпи па ћути! — вели поручник Миљко, што прихватише и други са других страна. Умирише Петронија и Василија, па оставише покојног Сибина, па поведоше разговор о онима што осташе и о ономе што остаде иза газда-Сибина. Говорили су о стању и богатству његовом, о кућама и плацевима, и о оном што је у готову оставио, даље о зетовима и о тестаменту. Хоће ли, то јест, бити парнице или ће тестаменат остати у важности. Затим сви обећаше да ће му отићи после подне на пратњу, јер сви сложно потврдише: да је газда Сибин био један редак и заслужан човек, који се не рађа сваки дан и коме према томе и није лако наћи заменика. Само се хвала чула са свију страна. „Није то шала, брате, сељачки син, нико и ништа; дошао го ко̂ пушка, па постојанством и вредноћом постигао толико!“ Сви, сви га хвале, а поручник Миљко чак запита крајње забринутим и уплашеним гласом: да ли је, боже, остала фотографија од газда-Сибина, и има ли је ко? Али не доби одговора, јер разговор пређе на други предмет.
Помоћник Петроније седе до Васе и поче му причати о својим плановима: о плацу који је докупио и о кући коју намерава на пролеће да зида, и о плану куће — који је план он сам без инжењера начинио — па извади цолшток и дунђерски плајваз, узе малочас донету посмртну листу Сибинову, преврну и окрену ону чисту страну и нацрта ту план куће са собама и предсобљем, авлијом и бунаром, и већ свима другим принадлежностима. Све је то нацртао и објашњавао Васи, па овај критиковао и нападао план, а Петроније га бранио. Тако су се до подне разговарали и препирали, и за то време двапут се свађали, јер је Петроније треснуо Васи: да је муфљуз и билмез, а Васа њему само виче: „Отето, проклето“ и „Доћ’ ће ђаво по своје“, али су се, наравно, и помирили, а пред ручак само се запиташе: „Хоћемо л’?“ па се дигоше да иду.
На вратима застадоше мало; разговараху се о том шта кога чека код куће.
— Е, видиш, Васо, — рече Петроније показујући му онај мраз напољу — за ово сам ти време муштерија. Ништа ти лепше нема за мене него кад овако стегне мраз, ка̂ ово данас, а ти идеш кући на ручак, а печеница те чека. Ама не ове мале печенице, није то ништа, нити је слатко, брате, а, што кажу, нема ни на један зуб, него онако од пет-шест ока. Моја Полексија још јутрос обесила на мраз. Па кад је сад унесем, па извадим онај мој федермесер (из Солингерове фабрике, челик бољи од јенглеског), оштар ка̂ бријач… па примакнем печеницу и пресан купус, па заварам жени очи, запевам ону банаћанску: „Жено моја, окрени се зиду!“, па сручим сав зејтин на купус, па примакнем печеницу преда се, а Полексији кажем: „Закључај врата, па не пуштај никога — ни онога што аманете разноси; данас нисам код куће!“… А, шта велиш? Боља, богами, ова моја сиротиња, и чиста совјест, и добра јапија, него све имање, куће и дућани, и пусти плацеви газда-Сибина покојног. Ха-ха-ха! Која му фајда сада од свега тога! ’Оће зетови сигурно да му кажу: фала!