Глава друга
Шта вели чаршија и домаћа штампа, дакле јавно мнење, о смрти Сибиновој
За кратко време цела је варош знала да је умро газда Сибин, редак човек у свом фаху и у свом крају. И новине донеше и припомогоше да се та вест што пре растури по вароши. Све новине донеше, неке краћу, а неке дужу, белешку о смрти његовој. Па као и о сваком смртном човеку, и о њему су била подељена мишљења још и за живота, па тако и сад после смрти његове. И он је имао и пријатеља, а — по оном народном: „тешко оном за ким не лају“ — и непријатеља својих, као већ сваки смртни, а још кад је тај смртни примао видна учешћа у свима нашим јавним пословима, утолико их је више морао имати. Јер и газда Сибин није дуго остао изван света. И њега је понела напредна струја. Ускомешао се свет, и пошао за новим временом и прихватио нове идеје. Јавише се и нови листови. Све се поделило у партије и претплатило на своје органе, а газда Сибин остао уз власт и држи њен вечити орган, званичне Српске новине, у којима је најрадије читао ону трећу и четврту страну, тамо где су разне лицитације, лиферације и званичне белешке Управе фондова о презадуженим имањима — и то му била сва лектира и душевна храна! Иако му је та храна користи доносила, ипак је наскоро увидео да није могло више само на томе остати. Наиме, газда Сибин је видео и увидео да треба и он у неку гунгулу да се умеша. Није био ничији и сви га звали просто: газда, ћифта, па чак понекад и: гусеница и паразит. А нико га не брани, а радња, што рекао сам, била таква да се често морао замерати свету коме је давао рукама, а после морао да тражи ногама и својим и извршитељским; давао са две руке, а после морао да тражи са четири ноге (ту је рачунао и своје и извршитељске ноге). „А-а“, рече једнога дана газда Сибин. „Беше му оно старо!“ И определио се и он сам. Ушао у партију и Сибин; и то ушао баш у ону што је у опозицији, а зетове послао у оне друге две.
Уједаред се преобразио газда Сибин, постао други човек. Интересује се и он за опште ствари, боле и њега јади народни, поче и он да виче: „Не може се!“, или се дере: „Ово да бог сачува; ништа не ваља!“ Поче да се распитује; тихо, тајанствено, шапатом, или чак очима пита своје ново друштво: „Шта је? Како је? Како наши?“ Они који га знају рукују се с њим редом и одговарају гласно, шапатом, или очима, како кад, према приликама; а онима којима још није познат тај најновији корак и поступак његов, чуде се „откуд тучак међу кашикама“, — откуд газда Сибин у партији, и питају: „Ама шта се овај ту пртља, шта трабуња?“
— Па зар не знаш шта је с њим? — одговара поносито други.
— Не знам! — одговара онај први.
— Па где живиш ти? Кад ни то не знаш!…
— Па ја га знам онако…
— Е, што је било — било, ама сад је овамо, пресалдумио чова…
— Може бити…
— Није „може бити“, него се издужио у тевтеру… Својеручни потпис… Нема да мрда.
— Богати?
— Славе ми!
— И уписао се?…
— И платио и узео…
— И узео чланску карту?
— Ја!
— И сад је наш човек?
— Како, море! Ватра! Кремен!… Челик карактер!
— Море, за врело гвожђе ће тај да ухвати.
— Море, — вели онај задовољно — знаш што кажу: кад се стари пањ упали!
— Нема ударца без старца. То је моја заслуга што је наш…
— Па је л’ одавно наш?
— Јок, море, ту скоро… Нема ни недеља дана…
И доиста, код газда-Сибина је то ишло брзо, невероватно брзо, као кад човек хита да што више отме од смрти. Једнога дана се уписао у партију, другог већ био у партијској кафани, трећега се претплатио на партијски лист, четвртога узео седам акција партијске штедионице, а петога био на окружном партијском збору и дерао се и лармао на њему жешће него сами оснивачи партије.
И газда Сибин напредује. Постаде и он народни човек и народни пријатељ. Мили му се живот, јер му живот није више онако празан и пуст као дотле. Интересује се за све, није равнодушан посматралац, не вели више: „Нека иде како иде!“
Једном речи, спопао старца неки хук, па ни онај ни дај боже стари газда Сибин, ћифта и лихвар! — Постао нервозан, насртљив, досадан, — наравно противницима својим. Био све као у некој вечитој грозници, а кад говори, а он једнако кваси и гаси ону грозничаву ватруштину на уснама. С ким стигне, свађа се; вређа људе, брани сиротињу и бесправне, и једнако виче: „Нема више! Прође и ваше!“ Не можеш га познати како се изменио — својима на радост а непријатељима на жалост. „Ама шта је овој маторој будали! Њега тек сад стигло што друге већ попушта!“ говорили би непријатељи, чудећи се тој промени. А и јесте био чудан преокрет и чудна промена. И нема тога психолога под овом божјом капом који би могао протумачити и мотивисати ту наглу и јаку промену на чича-Сибину!
Сви само о њему говоре! Хвале га. Пронашли му силне неке особине и врлине, као да је човек усталац, од иницијативе, предузетан, чист српски тип, и већ тако; а ако неко спомене и понешто што друкчије изгледа, сви гракну: како нико није без мане. Само се чује кад се појави, гласно и шапатом: „ми, наши, наш човек“, а Сибину се све више отвара воља, и он гази више и више у тај јаван живот и у ту борбу, док напослетку не оде и на један јаван партијски збор, на коме је истакнут на видно место на трибини, па је и сам хтео да говори, и почео, али кад непрегледна маса повика: „Чујмо, чујмо!“, а њега, зар, пригушили осећаји, па му нестало речи, и могао је само усплахиреним и испрекиданим гласом викнути: „Ово се више не може!… Аман!… Спасава!те!“ Бурно и небопроламајући: „Живео говорник!“ осу се и разлеташе се дуго, тако, да је баш и хтео говорити, не би могао до речи доћи, па да је Демостенова дара био. Многи приђоше, руковаше се с њим и честиташе му на беседи. А још доцније био је пресрећан, кад је у дугачком допису наишао на оно место о себи где је писало како је тај „збор задичио својим присуством и зачинио својим кратким али језгровитим говором и чесна, седа старина Сибин Сибиновић, наш вредни и предузетни индустријалац, човек стар годинама, али млад и чио духом, — па му је, наравно, стога, ту међу омладином и било место одвајкада! Лепо је било видети како је све и старо и младо, прегло“, итд. А завршен је допис оним Његошевим:
Гусле гуде, а кола пјевају,
С унучађу ђедови играју,
По три паса врте се у коло,
Све би река’ једногодишници!
Те исте новине што га тада тако топло дочекаше, природно је да га сада тронљиво и испратише. Оне прве донеше тужну вест о смрти његовој: „Као муња пролете глас по граду и као гром потресе све суграђане страшна и тужна вест да је преминуо Сибин Сибиновић, честити грађанин, подузетан индустријалац, иницијатор многих корисних предузећа, ватрен Србин, примеран супруг, нежан отац, веран друг, добар пријатељ и отац сиротиње. Цео живот врснога покојника само је непрекидан низ напора и борбе која се, благодарећи енергији и постојанству покојниковом, сврши с успехом. Покојник је животом својим показао шта може труд и воља, јер је од сиротог незнатног сељачета постао богат и виђен и уважен и користан суграђанин наш. Губитак таквога човека осетан би био и за велике, а камоли за наш мали и раскомадани српски народ. Вест ова одјекнуће тужно не само по нашем граду и околини него и по свој Србији и широм васколикога српства! Јер нема тога човека који није познавао нашег честитог „чика-Сибина“ (од уписа у партију тако се најрадије називао), и неће бити срца које се неће растужити, ни ока које неће засузити на глас о смрти његовој. Сви га жале и оплакују, утолико више што је смрт његова губитак тежак, а што је најтеже, — губитак ненакнадив!… Сви се питају: да ли је то могуће!?…“
И доиста, било је тих питања. Сви су питали: шта му би да то уради! И сама Перса, названа „Палилулске новине“ — која, као и сваке новине, ни о коме није лепо казала, — кад је чула ту страшну вест, осетила је како су јој се ноге чисто одсекле, прекрстила се и само узвикнула: „Ноге моје — одржите ме!“, па потрчала као без душе кући покојниковој, а све се крсти и говори у себи: „Боже, да ли је то истина! Дај, боже, да је само нека шала!“ шапуће и крсти се хитајући. А кад је ухватила за кваку, заплака се још на авлијским вратима и оте се жени: „Еј, црни Сибине! На коме остави Персиду у свету?“ Тешила је неутешну родбину и извињавала се што нема успеха, јер је и сама као убијена.
— Ја вас, бајаги, тешим, а овамо срце ми плаче, — вели Перса, а затим прича како јој и кућа и авлија изгледа пуста без газда-Сибина. Као сад да га гледам, вели, у оним папучама, са оним његовим заогрнутим капутом, како се шета по авлији, па све, вели, види, чује, надгледа; грди кирајџије, или круни кукуруз па ’рани живину, или како се хлади у лето лубеницом под оним орахом. Нашла је чак да се и живина снуждила, и додаде: „Боже, као да знају и они шта су у њему изгубили!“ А затим их (и она) запита забринуто: да ли бар имају фотографију покојникову? И кад је чула да имају, да се покојник сликао, и то још са шајкачом, у групи, као члан неког одбора или комисије за примање неког правитељственог сена за време ратова наших, — дахнула је душом, рекла: „Хвала богу!“ и отишла обећавши да ће се одмах вратити.