Глава трећа
Шта веле о покојном Сибину они који не умеју да пишу.
Одмах по подне поче се скупљати свет, а око два часа зацрнила се улица од силна света. Иако је у два часа заказано, још се нису кренули ни у два и по, јер, као и увек, још не беху дошли попови. Очекујући попове, свет је разговарао, и о чему све није било разговора! И како су код нас свадбе обично некакве мртве, а погреби много живљи, — и овде се врло живо разговарало и смејало, а досетке падале као да се нису искупили да одаду последњу почаст покојнику. Поделио се свет у силне, мање или веће групе, па или стоји или чепука улицом и разговара се. Једна група трговаца живо разговара о неком лажном банкротству и некој намерној паљевини; тамо, опет, група професора разговара о утицају алкохола на неку врсту риба; трећа група пензионара разговара о неким несташлуцима старог председника суда за време док му је жена одсуствовала од куће, и сви су брисали сузе од силна смеха; а за то време ишчекивања попова и официр Н* начинио је познанство и изјавио своју давнашњу, осмогодишњу, тајну и прикривену љубав скорашњој удовици гђи П*, и био позван од ње да је идуће недеље „посјети“… Уопште, разговор је на све стране био жив и врло интересантан, и није малаксавао, него се све лепше развијао, док, једва једном, јавише се и попови.
Још мало, па се крену и спровод.
Изиђоше кола. За колима многобројна родбина. Све погружено. Све збуњено, као већ што бива у жалости, па не зна ни где ће ко да стане ни ко ће кога да ухвати испод руке. И како је онда у таквим приликама добродошло кад се нађе ко присебан, па зна сав тај ред, као што им се сад овом приликом нађе у нужди Перса. Она им је десна рука. Она везала мараме на рипиде и чираке, она поповима разделила свеће и свилене мараме. Она утрапила зетовима сваком по своју жену и по једну тетку.
Кренуше се. Перса виче зету Кристифору: да се покрије, да метне капу на главу, јер, вели, врлог покојника не диже из гроба (њему је свеједно сад, а ишао Кристифор под капом, а без капе), а себи може нашкодити, навући, то јест, неку болештину или бар јаку кијавицу.
Пред колима силни венци, ко ће их све избројати и прочитати шта на њима пише! Оставићемо оне које је родбина дала, па прегледати оне које је покојник као грађанин добио. На једном стоји: „Своме добротвору и почасном члану — Шпедитери“, на другом: „Врсном и вредном члану оснивачу — Задруга за зајам на залоге“, на трећем: „Неуморном иницијатору — Друштво колевка и мотика“, на четвртом: „Вредном члану — Чланови комисије за одређивање плаца за пијацу“, на петом: „Незаборављеном председнику — Друштво за куповање пензионарских и чиновничких признаница“.
Овај леп број венаца пао је свима у очи, и зато је и било природно што се одмах правило упоређење између ове данашње и ономадашње пуковникове пратње, и нашло се да је ова данашња — кад се одбије на пуковниковој пратњи оно што је по званичној дужности морало доћи — ипак већа. Било је седам попова. Али, зачудо, ниједне певачке дружине, иако их има две у граду!… После се дознало од оне Персиде да би обе певачке дружине певале и учествовале, — и дружина „Дамаскин“ и дружина „Равијојла“, — али им се, нажалост, приликом погађања код покојника у кући потукле хоровође, пан-Випил и пан-Випјевал, па су их отерали у начелство, и тако је сада пратња остала без певачке дружине. Али је то надокнадило опет друго нешто, други један призор. „А за родбином — писаше у једним новинама доцније — лепо је и дирљиво је било видети једну повећу гомилу, скрушену у плачу, жена, девојака и деце у црним шамијама где увеличавају спровод. То су многобројне кирајџије покојникове. — Ока није било које није засузило при погледу на то.“
Спровод се лагано кретао кроз главније и споредније улице; кроз главније због познаника покојникових, а кроз споредније због газда-Сибинових дућана и магаза, кућа и плацева, да га још једном виде његове крваво стечене тековине!… Код сваког су таквог места застали. Зауставише се чак и код једног плаца око кога је било и парнице (и покојник је изгубио парницу на два дана пред смрт, само му нису јављали). Ту се мало препираху да ли треба и ту да стану, и најзад се сложише да треба: „Ако, море, рече неко. Да станемо и ту по христијанском обичају. Покојник је и тако мислио да је плац његов, и с том мишљу је и умро…“
Тако иду полако. Поје наизменце попови и ђаци. Попови, кад не поје, они се разговарају тихо и полако: о покојниковом имању, о готовом новцу, о том колико је плаћао порезе, а колико би требало да плаћа. А кап дође на њих ред, а они прекидају разговор, па опет поје, а затим опет настављају разговор где су стали. Они пак који нит’ плачу нит’ поје, нити уопште чинодејствују, они се непрекидно разговарају. — Свет као свет, разговара о свачему. Једни говоре како је мало попова, други како би могло још више венаца бити једном таквом човеку. Неке женске, опет, примећују како Сибиновој ћерци не стоји баш најлепше црнина. „Да зна како јој стоји, веле, не би је никад понела!“ Једна од њих, опет, вели за себе како је сви уверавају да јој добро стоји црнина, и да се нада да ће опет скорим морати понети црнину, јер, вели, свекрва тек што јој је жива. Оне мало старије поведоше реч о Сибиновој удовици. Једна запита: хоће ли се госпоја Анастасија удавати? Још је свежа и држећа, зашто не би! — Друга вели: да не иде; има унучиће. Трећа примећује: да унучићи нису — или бар не треба да су — никаква препона, јер су унучићи осигурани тестаментом, а и Настасија има свој део, било да остане удовица до гроба, било да се уда после годину дана, ако јој се јави прилика. (Па додаје: да она већ зна и има за њу једну таман згодну прилику). — Пређоше после и на детаље о тестаменту, али им разговор прекиде најпре питање једне шипарице: Зашто тако мало официра има на пратњи?, и одмах затим слово које је држано пред последњим плацем покојног газда-Сибина, из којега се слова сазнало: да је покојник намеран био да постане један од ређих добротвора.
— Је л’ те, молим вас, а ко је то умро? — запитаће један господин једног од пратње. Ја сам, знате, странац, па…
— Хе, — одговори упитани уздахнувши. — Један редак човек. Једна чесна старина!… Није било одбора, господине, у ком он није био члан.
⁂
Дођоше већ и у последњи сокак, гробљански сокак, на последњи угао, где ће стати, а ту је покојникова циглана. Ту ће се растати с њим познаници и пријатељи, а само ће га родбина отпратити до вечне куће…
Као и по свима улицама кроз које су пролазили, тако је свет и овде трчао на капију с оним истим интересовањем с којим трчи на капију кад чује банду и марш и гајде и сватовац!…
Ту га оставише. Враћају се. И опет разговор, и жагор, и кикот.
— А ко је то умро, синко? — запита једна бака која је једва нашла папучу, па и без оне друге истрчала из последње куће већ до самога гробља, пред којом се искупила повећа гомила из авлије и из свега комшилука.
— Па неко, бабо, коме се досадило живети! — одговара јој комшија.
— Не знам, — одговори јој нека комшиница из гомиле. — Неки човек, кажу…
— А је л’ велика пратња, дете? — пита баба жмиркајући и трудећи се да види пратњу.
— Била је! А сада се разилази.
— А колико има попова?
— Четири.
— А ђакона?
— Е, не знам.
— Бог да му душу прости! Ваљда је неки газда… А има ли рипида?
— Има, бабо!
— А какве су мараме?
— Свилене, бабо!
— Хе, — уздахну баба. — Благо њему кад је богат, па може лепо да уфати души места!… Још то само да скунаторим — па онда не марим одма’ сутра да умрем… Та да се родим, а не да умрем… завршује доброћудно баба.
У том стиже спровод према тој гомили пред вратима. Из гомиле приђоше ближе крсту и прочиташе: Сибин Сибиновић, трговац. Кажу баби: Умро Сибин Сибиновић…
— Ноге моје, држ’те ме! — викну Перка вешерка. — Зар он?…
— Је л’ Сибин осмотритељ? Еј, Сибине, Сибине! Зар пре мене! — уздахну баба и прекрсти се.
— Није, баба, — обавештава је Перка вешерка — оно је други Сибин, а ово опет други; ово је трговац, први газда био…
— А познајеш ли га, ћерко? — пита баба.
— А како га не би’ познавала, — вели Перка. — Била сам му кирајџика пола године, — од Митрова до Ђурђева дана. Познајем га, а ко га не познаје!
— Та добра човека, ’рано, сваки познаје! — вели баба.
— Т-а-а-а, — отеже Перка вешерка. — Па да, бог да му душу прости! Па, добар…
— Мора да је неки бољи човек био, — прихвати неко. — Ето колика му пратња, па и новине шта пишу, а и малочас онај у слову што рече! Па нека је и пола од тога, па доста је. Вели: био благо од човека, нарочито је имао срце за сиротињу.
— Охохо! — узвикну Перка вешерка. — Шта каже, „за сиротињу“!… Лако је њима кад су писмени па могу да пишу шта ’оће… А „хартија трпи све“, што реко̂ овај наш Мика новинар (разносач и продавац новина, што је седео ту у авлији). А не била ја писмена, — а ја би’ то већ друкчије написала…
— Ех, тетка Перка! — рече једна. — Па није ваљда баш ни тако!
— Шта није? Шта није тако?… Е сад, ја не познајем газда-Сибина што сам, каз’ти, била једна ко̂ његова кирајџика и он ко̂ један мени „хаузмајстор“… него ће она мени да толмачи; ко је био газда Сибин!… Но, лепа парада!…
— Куку! Ко би то реко̂! — узвикнуше жене. — Па зар баш тако, тетка Перка?
— Шта мислите! — вели Перка и одмахну руком. — Мрзи ме само да говорим!
— Е, а зашто?
— Ју, мене! А како би, кад што кажу, тек га скинули са стола!
— Е, а зашто?
— То би онда историја била једна најжалоснија наука — умеша се један ђак и слушалац геодетске школе, — кад не би чак ни после смрти смела праведни свој суд и оцену изрећи!…
— Куку, а шта је радио? — гракнуше неколико жена.
— А да шта ви мислите! — вели Перка. — Него, ет’ тако!… Умро̂ — бог да му душу прости — па сад он најбољи човек!… А за живота… та ман’те ме, молим вас… Само ме терате да грешим душу! А за живота горе стипсе није било од њега!…
— Куку, а шта вам је радио?… — гракнуше радознало све жене.
— Та није ништа!… А и шта би опет радио!… Нек’ се пофали… нема тог у целој вароши… Ал’ то је зато што сам ја била једна жена карактеристична и, што кажу, жена на свом месту!…
— Куку, шта да чујемо!…
— Кад год обилази квартиље, а он се увек тужи да му сева плећка! — Једва сам спасла дете, — а он онда насрне на мене!… „Па, бог с вама, реко’ ја, господар-Сибине, та окан’те ме се; та кадашња сам ја жена!“ — „Па нисам, каже, ни ја младић!“ вели ми он. — „Ама, па ја имам свога човека!“ браним се ја. — „Ама, па зар ја, каже он, немам своју жену! Зар ја нисам човек?“ вели, а све му дрхће брада, а тресу бројанице. Једва сам скинула беду с врата, а и то не би’ да му нисам попретила с госпоја-Анастасијом. А он се онда ко̂ мало поплашио, застидио и повуко̂…
— И ти испустила тако што! А могла си да живиш три света код таког богаташа!
— А, зар је опет за њега оно богатство било?… Јој!… Сваког првог, а њега ето још рано ујутру! Само метне у џеп чекић, клеште и јексере, па заређа из квартиља у квартиљ… Тражи паре, кирију! Па кад нема, — зло и наопако! Одма’ грди и тера напоље… Одма’ лепи цедуљу на прозор: издаје се удобан стан под кирију. Само седне па се дере: „Напоље, напоље!“ Па пола ствари задржи за кирију, а пола избацује напоље у авлију, а све виче: „Иди, иди; сиђи с кола, а џаба ти кирија!“, а кад погледаш, а он све што је боље задржао, а све којекакве прње избацио!
— Забога! — чуде се жене.
— Хехе, — смеје се Перка вешерка. — Још ми једнако у глави оно преклане кад сам седела код њега. Хо-хо-хо! Бог да му душу прости; морам да се смејем још и данас кад се сетим!… Памтим: баш ми се муж задржао неким послом у Смедереву, а дошо̂ први у месецу, а он још по мраку ето ти га код мене! — „Шта је с киријом?“ вели он. — „Па ја нисам спремила, а ви знате да смо вам ми увек тачни били!“ велим му ја. — „Мени паре требају, госпоја-Перка“, вели он. „Имам плаћања!“… — „Па стрп’те се недељу-две док ми се муж не врати!…“ рекох ја. „Истрошили смо се. Знате како је! Купили дрва — а била јака зима баш ко̂ ово сад! — Мени корито, а детету — још ми онда Јуца није била удата — ципеле и ’аљиница мало… Истрошили се… па чекамо њега, одма’ ћемо… платићемо… Платићемо вам за обадва месеца уједаред.“ — „Не знам ништа“, вели он. „Ја паре ’оћу! Паре, паре, паре!“ — Моли’ ја, моли’ — па ништа; он фурт виче: „Паре, паре ’оћу!“ — „Немамо засад!“ — „Дакле не можете овог месеца платити?“ — „Па знате нас, за име бога, да тачно плаћамо“, молим ја. „Него ет’ тако се стрефило!“… А он ко̂ да се, реко̂ би, умекшо̂ мало; узо̂ столицу па сео, а ја реко’ у себи: „Но, фала богу, па има и он душу!“ — А он се стаде пипати по џеповима, па ће ми тек рећи: „Богати, Перка, отрчи до Јанаћка бакалина; чини ми се да сам тамо малочас заборавио моју табакеру, а ја ћу те, вели, овде чекати!“…
А ја, сирота, потрчи ко̂ без душе, а Јанаћко се чуди, каже: није он овде ни свраћао! — А кад сам се вратила, а оно има шта да видим! Све широм отворено, па се луфтира; а кад боље погледам, а оно нема ни врата ни пенџера. — „Јао мене жалосне, а где су врата и пенџери?“… запитам госпоја-Кату бандистовицу. „Каква је то луда шала?“ — „Није то никаква шала, вели госпоја Ката, него скинуо газда Сибин и одно̂ док не платите, каже, кирију. Ено га, каже, и он и момак Упртили, па носе.“ — Хо-хо-хо! — прича крстећи се Перка вешерка. — О, боже, не упиши ми у грех, — а морам да се смејем, кад год се тога сетим. — Погледам ја низ сокак, а мој газда Сибин упртио оне пенџере, па ми се, жене, учини ко̂ онај покојни клозер Мата, што је имо̂ брата цара Тодора у Абисинији — па граби ли, граби! Не сме ни да се осврне! А момак за њим; он, опет, упртио она врата!… Хо-хо! Морам и сад да се смејем кад се сетим. — А ја онда шта ћу, нег’ онда брже боље потрч’ по кућама где радим, а ’фала богу — све добри људи, бог им платио — накупим па му платим, а он ми онда врати врата и пенџере. Па ме још саветује. Каже: „Ама није мени до пара. Ово ја за твоје добро, госпоја-Перка, каже, радим! Имам ја пара. Ако ти треба, да ти узајмим! вели, а меће у шлајпик паре, а све му дркћу руке! За твоје добро!… Зашто, каже, кад се повише накупи, теже човеку пада плаћање, а овако лакше. Ти ме сад, каже, грдиш, а после ћеш ми казати: фала!“
„Тхе, таки је он био, бог да му душу прости!… Очи ми испале, тако ми оног мог јединчета, Јуце, што га волем више нег’ очи своје, — ако сам слагала!“ завршава Перка вешерка, а баш у тај пар чу се и допираше са гробља глас Мике дописника, почетак и последњег надгробног слова покојном газда Сибину:
Наши дани све су блеђи,
А јунаци све су ређи!
(1903)