Знам да га многи од поштованих читалаца не знају и да су први пут чули за његово име. Неки нису никад ни чули за њ, други и чули и видели га и знали за њ, па га временом и заборавили: јер доброчинство и благодарност ретко, што реко̂ Тургењев, другују овде на овој нашој планети. Зато и јесте чича Јордан те среће да га слабо знају. Јер живот његов није живот каквог државника, после чије смрти се забринуто питају шта ће бити са земљом и народом без њега; ни живот каквог богатог трговца који се целог века свог богатио продајући своје, а још више туђе, па не могав понети на онај свет ни добра дела а камоли добро имање своје, — оставио то на добротворне, хумане цељи; живот чича-Јорданов није био ни живот јунака каквог, ни уопште великог човека каквог, мецената каквог.
Па ипак је то био један добротвор, меценат један, само је то био један од оних скромних мецената, своје врсте, који за живота не дочека слике своје у календару, а после смрти нико се неће отимати да му за добре паре (из фонда) напише биографију. Јер како ради за живота, мучно да ће иза себе оставити какав фонд, око кога би се — као што је већ сваком читаоцу добро познато — искупили и попали на њ одборници и књижевници као мачке на масну сланину.
Неправду овога света гледао је долепотписани да исправи овом малом сличицом о чича-Јордану.