Глава друга
Чича Јордан као ашчија
Сад је чича Јордан опет ашчија, а не треба ни да кажем да му ашчиница добро ради; ради, вала, и лети и зими, као што је досад радила и свака она башта у којој је чича Јордан пударисао.
Ашчиница је била на угледном месту, на ударцу. Имала је и своју фирму; на грдној гвозденој табли од лима стоји накићено вечито пијаног молер-Мише: „Ашчиница Јордана Симјановића код Севапа“, а готово би боље било да је послушао неке који су му саветовали да метне „Код Алајбегове сламе“, или „Код Болечке механе“. Јер је, доиста, ова ашчиница силно опомињала на стару Болечку механу која је већ и у пословицу прешла, и за коју се говорило због доброте и расејаности старога механџије: „Бог да прости на Болеч мејану; једосмо, писмо, не платисмо, — и још кусур добисмо!“ — Испод написаног има и слика, а испод слике написан дијалог, све руком споменутога Мише молера. Његова је, кажу, и идеја, а и израда идеје. Насликана су, наиме, два човека, један ужасно дебео а један опет ужасно мршав, и пита дебељко мршавога: „За име божије, где се ви храните?“ А мршави му одговара: „Ја се храним тамо код Јохана Швабе!“ — „Зато сте тако мршави!“ — „А ви, где се ви храните?“ пита мршави дебелога. — „Ја се храним вели дебељко и левом се руком глади по трбуху, а десном, која је неспретна као и лева, поносито показује доле на чича-Јорданова врата — ево овде, код православног Србина, гостољубивог чича-Јордана!“ — Је ли то молер-Мишина баш оригинална идеја, или је само позајмљена, то писац не може тврдити, — али, да је чича-Јорданова ашчиница, и иначе добро посећена, због те фирме била још боље посећивана, — то је као свето!
Била је на згодном месту, па привлачила и спољашњошћу и унутрашњошћу својом. Споља угледна, а изнутра и лепо намештена, и пространа као мало која ашчиница. На једном дувару насликан тврди Кача̀ник, и скоро у природној величини — неизоставни у млекаџиницама и ашчиницама — Краљевић Марко на Шарцу и Муса Кесеџија, али све то у оном моменту кад Марко има две главе, једну, своју на раменима, и другу, Мусину, у рукама, а Муса Кесеџија ниједну, него му из подуже шије шикља крв као из закланог пилета. На другом је зиду Еснафско писмо чича-Јорданово, а више њега светац чича-Јорданов, слава његова. То је икона св. Ђорђа, пред којом се палило кандило уочи сваке недеље и сваког празника. Њом је чича Јордан клео рђаве платише, плашио атеисте препаранде, а оне халаве муштерије уподобљавао насликаној неситој аждаји коју пробада св. Ђорђе, али која је тако невешто насликана да пре изгледа да се од голицања копљем кида од смеха, него да издише и испушта своју погану душу (ако је, то јест, уопште и имала). Испод Еснафског писма било је прилепљено неколико прокламација, престоних беседа и адреса већине и мањине скупштинске. Затим неколико умесних полицијских наредаба односно вођења паса на узици метар дугачкој; наредба којом се забрањује пљување по тротоару у интересу драгоценог здравља мештана. На трећем зиду била је слика Скендербега, књаза Милоша и Михаила, по укусу чича-Јордана; даље Бихнер и Спенсер, Либкнехт и Писарев, по укусу препаранада; и, напослетку, ту су и неке слике исечене из илустрованог часописа Über Land und Meer-а: нека принцеза Липе-Детмолдска и неки мали принц Саксен-Кобург-Готски у плундрама, и још неке Швабе и Швабице у цивилу и у униформи, бог ће га знати по чијем укусу! — Све је то полепљено по дувару, као и слике једне вршаће машине, силне корице од цигар-папира, и илустрован ценовник неке фабрике мебла.
Али „мебл“ своје радње, „механски једек“ названи, изгледа да чича Јордан није купио из трговине коју, рекао бих, препоручиваше оним ценовником на зиду. Јер и клупе, и столице, и дугачки столови, били су од просте, мрко обојене чамовине, све рукотвор Гаје тишлера, који имађаше златне руке, али проклета она његова гуша, што добије то попије, и стога је увек у ходу заплетао ногама, а у говору језиком.
За тим столовима било је увек света, а највише их је, наравно, било у подне и увече. Већ само име „ашчиница“ казује и каква је публика долазила да се поткрепи ту јелом и пићем. Пићем, велим, јер чича Јордан је имао и механско право, право да точи и крчми пиће. А точио је чисто природно вино; јер није држао келнере са јако исеченим прслуцима, и у фраковима цалкелнере, па зато и није имао нужде да квари вино, које је он, уосталом, сматрао као светињу, јер се њиме православни хришћански свет причешћује.
Сем доброга вина — због кога су свраћали ту и угледнији пензионери, па чак и дејствителни, онако мало виши чиновници — имао је и добре ракије, шљивовице и комовице, и још многе друге, од разних трава начињене и у редове поређане, тако да му је једна страна ашчинице изгледала формално као апотека, утолико више и потпуније што су му све флаше биле са етикетом, натписом; формално као у апотеци. На једној је флаши писало: „Раћија кад има човек муку на срце“, на другој: „Раћија, од лек, кад заболи пупак“, на трећој: „Раћија проти дерт кад га човек има“; на другима опет тако нешто. Чича Јордан је искрено веровао у исцелителну моћ тих ракија; клео се свим на свету, и наводио примере, људе којима је помогла кад су већ и сами лекари дигли руке од паћеника. А молер Миша би, кад би се ту случајно десио, потврђивао и додавао да он само стога и долази и пије ракију, прво што му помаже, а друго што лекарима не верује, па није луд да их помаже, и свакога саветује да се на њ угледа.
А иза вина и ракије није по квалитету изостало ни јело. Кујна чича-Јорданова била је на гласу. Многа сиротиња, а тако исто и многи гурмани, знали су за њу. Колико се њих маторих бећара зарекло, кад се у хотелу наљуте на јело, и рекло: „’Оће, богами, да ме натерају да учиним неку глупост, — да се оженим!“ Зарекло, па порекло, чим се дохватило чича-Јорданове кујне. Сиротиња је ишла Јордану што је ту кујна јевтина, а гурмани што је добра. Али иако је кујна била добра, управо изврсна, ипак, држећи се оне изреке да све „што се хвали, то се квари“, нису је ником хвалили ни препоручивали, него су је, као прави себичњаци, сами ревносно похађали и поштено плаћали.
Но иако је била јевтина кујна, није јевтин био новац, и зато је било и вересије; сигурне вересије и пропале вересије. Чича Јордан је, истина, купио и приковао на зид оно срце од блеха које се виђа по многим кафаницама, и на коме стоји наштампано: „На вересију не дајем, новац не позајмљујем, менице не потписујем!“ Али је од ова три завета само овај последњи одржао. Јер шта друго и казује она дугачка мушема са силним именима и цифрама, него да је чича Јордан ипак остао онај стари чича Јордан. Па као што се као пудар зарицао да ће да пребије и убије лопова, па то није никад учинио, — тако и сада као ашчија, поред свег зарицања да ће да тужи, није ниједног рђавог платишу тужио суду. Него он пише, а други кредом брише неплаћену вересију. А бивало је да и сам чича Јордан побрише вересију, како плаћену, тако често и неплаћену вересију, кад тако понекад (управо: почешће) искрсне какав неспоразум и обавештавање, — а, вала, какви су му многи гости били, таквог неспоразума било је почешће.
Тек ће тако неки отпочети, пошто се неко време хранио па дошло до плаћања:
— Ама, ти ми нешто много ту наређа и написа?
— Како, џанум, много?!
— Ама, па много!… Како, како то…
— Хехе, — смеје се чича Јордан, — саг питаш: „Како то?“ Е, не бива, дете! Кад ручаш: „Охохо!“ — кад плаћаш: „Како то?“
— Ама, — џапа се онај, — шта ти ја знам шта си ти ту надрљао!…
— Па ти си писмен, белким! Ти убаво знаш што си поручаја, а знаш јоште поубаво и писмо!
— Море, — отреса се овај — кој’ ће да ти зна те твоје јероглифе! Шта је то, какве су то цифре!?
Чича Јордан је имао свој особити систем бројева, који није био ни римски ни арапски.
— Је л’ не знаш писмо и јазију? — пита га увређени чича Јордан.
— Не знам! — вели овај. — То нису ни аритметички ни алгебарски знаци.
— И неси ручаја код мен’ и леб и сас леб? — пита га категорички чича Јордан.
— Ама јесам… ал’ се не сећам да је толико много… Не памтим…
— А, не пантиш! Тако ли ће му бидне! Је л’ то збориш? — пита га љутито чича Јордан.
— Не памтим, ај!
— Е, лепо, кузум! И ја не треба да пантим! — вели чича Јордан, и брише рачун! — Ај’, фаћај си пут! Неси ми дужан, ништо!… Кад моја леђа видим, — таг и теб’ да те видим! — Тол’ко!
— Ама… ја… ка̂ велим…
— Јок, јок! Тол’ко се збори! Што поруча и попи, за то ич ти не тражим ни бешлак!… То си поручаја и понија за душицу покојнога ми татка Симјана. А саг, фаћај пут!… „Алиш-вериш“ више с теб’ веће немам!
И са тим је свршено било. Чича Јордан нит’ га је тужио, нит’ га је клео, него је само пребрисао неплаћен рачун, и више није примао „Помоз-бог“ од таквог муштерије.
⁂
Па иако је често тако радио ипак му је, некако, рад доносио вајде.
— Бреее! — узвикнуо би скоро свако вече чича Јордан кад би ради пребројавања пазара извукао чекмеџе пуно пунцато бакра, — бре, бре, бре!!! Пази, море! Што је пазар! — па се зацени од смеха. — Све краде, бре, брате — и па даде Господ пуно чекмеџе!
И доиста, тако је и било. Није баш свака пара од пазара доспела у чекмеџе. Јер чича Јордан је имао још два помагача; помагаче у свему, у кувању, послуживању и наплаћивању пазара, а то су Апостол и Ванђел, његови неки даљи рођаци и земљаци, које света њихова имена нису могла очувати да не подлегну и неким земаљским слабостима. Њих тројица, дакле, чича Јордан, Апостол и Ванђел, служе и наплаћују и спуштају у једно чекмеџе све дотле док се оно не напуни дупком; док се не напуни тако да не може више ни шаранова љуска да стане. А кад извири први марјаш, онда чича Јордан почне метати за силав пазар, а угледајући се на њега, тако раде и Апостол и Ванђел, с том само разликом што чича Јордан своје после дода при пребројавању пазара, а Апостол и Ванђел, опет, сваки своје закопају; јер сваки је имао своје, само њему знано, скровиште у земљи.
И то је слутио чича Јордан. Али пошто му је то само смешно било, — то није много ни трагао. А и тешио се и тиме што је, хвала Господу, у стању да њега краду, а не он друге. А гледао им је кроз прсте још и стога што су ту ману заглађивали другим јаким хришћанским врлинама, а наиме: што су се старали да увек има дугме и зејтина у кандилу; што су се спремали за свештенички чин кад оду на вилајет у Турску, па ради тога знали и певали све црквене песме из ђачких књижица; и, најзад, што су ревносно постили сваку среду и петак у години.
⁂
А чича Јордан је држао на ово последње много. Уосталом, нису ни смели друкчије, кад је чича Јордан тражио пост и од самих муштерија својих, па било да су били добре, било рђаве платише. Средом и петком нико није могао добити мрсна јела у његовој ашчиници ни за које паре. Сам је строго набљудавао дужности доброг хришћанина, па је то тражио и од свакога другог. Спремао се на хаџилук, и зато што је текао, текао је више за душу него за грешно тело своје. Идеал му је био да што више места ухвати грешној души својој даровима црквама. И он је тај свој идеал, истина полако, али постојано и остваривао. Досад је даровао већ неколико епитрахиља и застирача за налоње, један „ваздух“ и дарке за свето причешће, два престона чирака, па чак и једно јеванђеље сребром оковано поклонио је светом оцу Прохору Пчињском. А још му је остала на срцу жеља да купи једно звоно, али то кад му се ослободи његово село Топановце, па да зазвони он први, као што је звонио кад су први пут дигнута звона у Врању, а он се десио баш ту.
Тога се добро сећа, јер то је био најсрећнији дан у животу његовом. Радо га се и често сећао и још чешће причао, тако да су сви његови гости скоро напамет знали ту његову често причану причу, и зато се већина обично и дизала и одлазила чим би је почео причати.
— Рече, дође си краљ Милан, — у стару Србију га признаваше за краља јоште попре него у Шумадију — дође си, рече, краљ Милан у Врање па чека Чека да си иде у цркву на летурђију, па си чека звоњење. — „Је ли је звонило, нитује краљ, за летурђију?“ — „Чукало је, ваша светлост’ зборе му ађутанти. — „Како чукало?“ пита си краљ. — „Чукало у клепало, у д’ску!“— „Па је л’ је ово Србија ели је Турћија, ћопеци ниједни!“ нитује си краљ, а мустаћи му се тресев оди голему љутину. — „Србија!“ рекоше и темена напрајише ађутанти. — „Па што си не звоне!?“ питује ги краљ, а тресну сас сабљу, а ађутанти фаћа зорт. Зар толки свет, бре, изгибе под Крстиловицу и Плачевицу!… Зашто изгибе тол’ка војска, — веће за сербез-живење и звоњење! Што си не звоне?“ — „Звона си немају, па како ће звоне?“ зборе си па они. Краљ се таг наљути, па се врну у Ниш. — „Дор не дигнете звона, — да знате да ви нећу дођем! Тој, рече, да се поздравите на Врањанлије!“ рече краљ и наљути се. А, истин’, требаше да се наљути! Посрамише се, много се посрамише грађани, па рекоше: „Истин’, убаво си збори краљ!“ па брго заредише кроз чаршију и ма’але, и скупише, жене, големе паре и купише звона.
— Хехе! — смеје се раздрагани чича Јордан и наставља даље.
— Када окачише звона у Врање, па када зачуше оно најмалецно „тим-тим“, па оно друго, па треће, па четврто, па пето како топ: „бум-бам, бим-бам!“ — једна лепотиња! Три дана гладан да ги слушаш; на ручак да заб’раниш! А Турци (што су пшешка вера!) скуташе се у подруми, па покрише главу сас јаст’ци, јоргани и черге, а у уши восак набуташе, сал да не чују… Они си бегају оди звоњење како ђавол од петлово појење! И петал је кристијански; зато се и не коље, нити па руча! Када, у старо време, свети Петар уфати зорт, па се одрече Криста — три пута га петал утера у лаж! За тој се и петал вика кристијански, и зато му давају чес’! А чуја сам из књиге да има, ете, једна вера — па̂ је кристијанска — што си на кубе — куде је код нас крс’ — тура петла, демек, да спућује нечисте силе. — Ех, оно звонење! И ја си зво̀buни! Уфати за јуже, па кад запоја ону гњиланску:
Паде облак на Србију,
Појави се, џанум, сјајна звезда!
Сјајна звезда, џанум, краљ Милане.
Тако је не само причао него и радио чича Јордан. Јер сем поклона учињених и спреманих да их учини, он је већ помало и хаџија био. Ишао је у свете Дечане, ишао у Свету Гору, и сад је само желео да иде на Свети Гроб да се поклони. Да пошље оданде саборној цркви ону велику јерусалимску икону што је обично хаџије доносе и на којој су као на каквом табеларном прегледу насликани и изнети сви догађаји мили и свети сваком добром хришћанину, — то да пошље, а он сам да остане тамо; тамо да умре, па да га сахране у светој долини јорданској!
⁂
Зато је, ето, чича Јордан постио и тражио и од других да посте, бар, кад већ неће ићи на хаџилук, и љут био кад би се тако ко̂ пред њим продуцирао и називао и сматрао предрасудама све то што је чича-Јордану и старим нашим светиња била… Али зато му је средом и петком обично много мање гостију било; јер, прво, не би гост нашао шта тражи, а, друго, извукао би жестоку лекцију и придику од чича-Јордана.
— Има ли, чича-Јордане, бурека — бива да га запита какав ђак који се бар за два столећа измакао напред испред својих сувременика.
— Имат, имат бурек! — одговорио би му чича Јордан.
— Деде одсеци, — вели ђак — за један грош! — Да сечем, — вели овај и узима бичкију, којом се сече бурек, и почиње да сече.
— Е, е, стој, стој! Атанде! — задржава га ђак. — А какав ти је то бурек? Шта! Са спанаћем? Посан! А зар немаш с месом бурека?
— Немат с месо! — одговара хладно чича Јордан.
— А што да нема? — пита ђак. — Зар је то бурек? Немаш други?… мрсан!…
— Немат! Немат други!… Сал имат со спанак! — вели му љутито чича Јордан. — Ово си је правословенски бурек… кристијански бурек… ако смо, демек, јоште кристијани… и ако је денеска ваздан-дан петак…
— Та шта ме се то тиче!
— Па ће да те се тиче!
— Ама то је тероризам!
— Е, тој ти је!
— Ааа… имаш ли ти што друго?
Чича Јордан му изређа неких седам, све посних јела.
— Ама, па то су све посна јела…
— И петак је посан, дете! — вели му чича Јордан.
— Немаш нешто, ама, онако, мрсно…
— Јутре ће бидне све мрсно, — вели му чича Јордан.
— Ама, па зар данас да останем гладан! — узвикну ђак. — Деде, деде нешто мрсно! Деде, вере ти!
— Бре, и ти веру спомињеш!
— Ама зар да гладујем?
— Да гладујеш; што мислиш! Какав си грешник, с пос’ ће мало да фајдиш души; него да једноудиш…
— Ама, па зар ништа да не једем целога дана? — уздахну ђакеља, који је већ свуда изгубио кредит, па га само доброта чича-Јорданова кредитирала још.
— Е, тој ти је! Кад не сакаш посно, — а ти си гладуј. Чини што знаш! А, бре, прота светогорски да дође, па ич ману да нађе неће на данашњу ма̀нџу…
— Ама — почиње опет ђак чешући се и разгледајући по чабрицама сира, по свињској пршути и редовима повешаних кобасица. — А што ти је оно?
— Суџуци, што ће друго да бидну? Сас тој ђавол вуче у накал…
— Па дај ми од њих!
— Ба, саг тој не бива!
— Ама, — џапа се ђак, — ама па то је интолеранција најгадније врсте… То је атак на слободно мишљење! То је, фактички, шпанска инквизиција! То ме инволтира!…
— Тој си је твоје знање!
— Дакле, — баш не даш!
— Јок, море! — вели му одлучно чича Јордан. — Па ја ћу, бре, да баталим или запалим овај дућан — а у моју радњу тој неће да дочекаш, да бла́жиш, ели се омрсиш — у петак, — чу ли, бре! Виде ли ти ово! — вели му Јордан, и показа му знак крста на челу и на рукама… — Виде ли?
— То је дивљачко тетовирање! Још један доказ више да имађах право кад рекох да је то интолеранција, и то она најгаднија и најстрашнија интолеранција… верска интолеранција, која је Италију упропастила, а Шпанију довела до руба и ивице пропасти!… — рече ђак, па се стаде шетати и гледати како нестаје јела на ватри и како се разноси по гостима, који су сви били врло при апетиту, као већ сви те врсте гости што су који долазе у гостионице у којима нема наштампаног на два језика јеловника, него се усмено саопштава гладним гостима. Час гледаше на кобасице и на сланину, час на огњиште, а час на чанке по столовима испред гостију.
— Земај си, море, будало, док се неје поарчило! — нуди га чича Јордан.
— Не! — рече после краће почивке и унутрашње борбе одлучно ђак. И у том тренутку изгледаше као славни Галилео кад је треснуо ногом и својим мучитељима рекао оно значајно E pur si mouve! — Кад нема мрсно, — баш да му га ја не постим!
— Бре, бре! Види га, што збори никаква вера! Неје те ни срам од слунце божије! За кога греје, бре, оно!
— Шта ти ту: греје сунце!… Греје што је то васионски закон!…
— „Закон!“ Закон! И ти га поштујеш! И ти си имаш закон! — кара га чича Јордан. — Хе! — уздахну затим и затресе главом. — Тако си зборише и стари наши у старовремско време оно, па си душу изгубише, а по-за душу и царство си! Цркву баталише, јутрење преспаваше, на литургију не идоше, кума не поштоваше, постови и среде и петке не постише, сас Латинке се женише, сас атови у цркву улазише, и сас миздраци нафору узимаше, и на сито ги срце поручаше; а Господ се наљути па рече таг: „Да пуштим потоп, да потопим све, — не бива! даја сам реч и обећање; дуга остаде преко облак како големо писмено за верување на људи да вода и потоп неће веће да бидне, веће рече: „Не треба на несрећници царство“; па га узе Господ царство, та предаде на другу веру. И заступи друга вера и друга судија настаде! Е тој ће ви саг да напрајите!“
— И ти чуо… чуо и видео бога! Чуо га баш где он тако збори… И видео га, и знаш позитивно да га има! — вели му јетко гладна ђакеља. — Баш позитивно тврдиш његову егзистенцију…
— Ех, несрећо ниједна! Има мајстори за сат, а неће да га има за свет, за небо, за слунце, за месец за звезде! Како збориш то? Их, штета и јазук за тол’ко учење! И ти ме питујеш….
— Па да, питам те: шта си видео, кога си видео?… Ама баш њега… бога?… — пита га гладни ђак.
— Несам бога видео, ама му угодници виде’ и целива’. Свеци сам видео толики… Светог Прохора, светог Арсенија, светог Краља, па светог Владимира Елбасанског… А бога кој може да види! У слунце, бре, па може ли гледаш, а ем неје Господ! Па може ли да гледаш у слунце, е, збори, де!?
— И ти баш знаш да је тај Прохор, како ли се ваби, светац?
— Како неје светац!… Како, бре! Руке му жуте како смиљ, па све са сребро оковане…
— Па ваљда је био још крив, па га оковали!… — вели овај заједљиво.
— Оковали! Свеца оковали! Несрећо! А кад неје светац, — што не труне за тол’ко стотин’ године, веће се жути као смиљ и мирише како босиљак!
— Ама то су само марифетлуци мантијашки, како умесно вели Дрепер. То је у науци још од вајкада познато!… Још стари Мисирци познавали су вештину балзамовања!… Ено Рамзеса Другог, из осамнаесте династије.
— Иха! Много знаш, много ће патиш! — Море, батали то, него дај да ручам…
— Ето ти па ручај посно, — вели му чича Јордан.
— Јок ја, вала! — рече ђак па пође. — Ја одох!
— Иди си! Кој те држи! Неси врзан! — одговара му љутито чича Јордан.
И ђак доиста изиђе нагло и пође љутито, али наједаред застаде напољу и стаде размишљати. Сећа се лепо да је и код Сиљана, и код Биљана, и код Дамјана, и код Лозана, остао дужан, није платио… Куд зна! Зна да му ниједан неће дати; а како су му се зарицали, богзна шта још све може добити, ако им се на очи појави, а потреви их рђаве воље!… Размисли се, па се полако пришуња опет код чича-Јордана, и стаде на врата. Гледаше свет како пролази; слушкиње проносе порције, а он звиждукаше полако, више за се, неку песмицу. Гости почеше већ излазити, и то га опомену и трже из размишљања; он уђе скоро нечујно у ашчиницу, седе и ослови:
— Сад, шта му је, ту му је! Збиља, чича-Јордане, дад’, богати, што има! — рече и стаде притезати опанке.
— Е, што зборим ја?
— ’Ајде брже, погибо’ од глади! — вели овај.
— Што је било — нестало, а што је остало — ово ти је! — рече чича Јордан и метну преда њ четврт хлеба и три струка пра̂си-лука дугачка као ишчупане палме.
Хукну ђак, дуну на нос и промрмља нешто, па стаде гледати донесено. Дуго гледаше, па ће најзад рећи:
— Е, јеси ти један бигот! Зар баш тако!… Ја нећу то! — рече и одгурну од себе. — То је атак на моју слободну вољу… То је терор, то је горе него аутодафе! И то у деветнаестом веку!…
— Ја те убаво кани и кани, докле беше у лонци и тенџере манџе, — а ти тврдиш пазар! А беше манастирска трпеза! Беше посна сарма, јанија од пра̂си-лук сас зеитин шарлаган, па чорба од рибу, пилав од јагуљу, ђувеч од рибу, па гргечи на зеитин, риба на роштиљ! Ех, деда-владика, море, да седне па прсте да лиже од голем слас’, — а ти, ем фукара, ем манишеш!
Кад чу ђак списак несталих јела, у њега уђе неки немир и он се диже, па стаде ходати по механи, грицкајући нервозно савијену брадицу своју. Затим приђе огњишту и стаде дизати капке и загледати по лонцима, тенџерама и шерпењама, али одасвуд је зијала страховита празнина на њ!
— Е, саг једи си пра̂си-лук! — вели му чича Јордан, гледајући га како се тужно наднео над празним судовима. — Апостоле бре, донеси јоште неки струк пра̂си-лук за господина Радислава, филозофа и анатематика! Има ли јоште?
— Нема, — одговара Ванђел — последње што беше, дадо’!…
Кад чу господин Радислав, филозоф, да нема више, а он брзо седе за сто, па се наклопи на лук и хлеб. Живо је протестовао, а још живље јео. Уздисао је једнако и говорио да смо много изостали иза срећних културних народа; и да ће још дуго и дуго проћи док се еманципујемо од тих постова и свих других наслеђа и заоставштина из опскурних средњих векова.
А чича Јордан, задовољан што је сломио и победио упорног атеисту, седа за исти сто да руча. Износи последњу порцију посне сарме и јаније од пра̂си-лука, пилав од јегуље, и дели с ђаком; нуди га, а овај не чека да га дваред понуде. Ђак прима и једе; једе само да му буде жалост још већа што је пропустио тако славна јела. А чича Јордан зна дејство што га је произвело код ђака ово пола порције и смеје се задовољно, тако задовољно као да се никад и не може наљутити.
⁂
Па ипак се чича Јордан умео и наљутити, ако не због јела, а оно због пића. Нарочито је мрзео на пијанице, а морао се с њима носити и бочити, јер његово чисто, натурално вино, било је надалеко разглашено, и природно је да му је у радњи било увек по неколико таквих који не долазе у механу због друштва и новина, него због пића, јер су, тако рећи, сами себи друштво. Иако су му леп новац остављали, јер су одмах донесено и плаћали, извињавајући се једнако да је то последња чаша, — ипак их чича Јордан није марио и с тешком муком трпео.
Међу њима је највише мрзео неког Мату молера, баш најредовнијег и најчешћег госта. Кад је Мата сам долазио, још и којекако га је трпео, али кад је с њим видео и Венцла Нохавицу, такође молера, са ужасно црвеним носом, тако да му је то црвенило захватило и оба образа по пола, — е, онда се чича-Јордану лепо смркне! А још кад би пан Венцл Нохавица запевао, тада би плануо чича Јордан и грдио би их како је то срамота усред бела дана пити, па још и певати! Дању да поје човек!
— Пијемо ми и ноћу! Е, па де, погрешили смо! — извињава се Мата молер. — Погрешили смо, чича-Јордане. А ми знамо да је ноћ управо за пиће! Е, ал’ како сад у лето да му дочека жив човек ноћ, — кад су дани тако дугачки!… Има то све свој један ред, — вели Мата штуцајући — и један, рећи, поредак, и регулу, то јест!… Апостоле, море, деде један прокимен, глас пети… Једно чокањче мученице…
А чича Јордан се само устумарао по механи, па брише и намешта, тек да се нађе у послу.
— Зашто, кад почнем дању, — наставља молер Мата, мучећи се једнако да завије цигару — опијем се а и не дочекам ту ноћ; а кад опет ноћу почнем, а она кратка, па зачас а оно забели зора… Па једна мука и невоља је то, газда-Јордане, лети; а зима је већ нешто друго, е, зима је таман онако…
— Ама, не ваља, Мато дете, не ваља!… Има вера што пије, а има па што не пије! Ти да не гледаш на Венцла што чини; њему вера допуста да пије! Шваба је, а Шваба знаш како је — дор се не соплете од пића, па он ништа и не хесапи да пије. Ели си видеја кадгод Швабу да си трезан промине кроз сокак?… Јок! Неси видеја, и неће га ласно видиш. Кад иде, оно мора поза њег пцета да лају и деца да му се смеју… Ама теб’ ти вера не дава изун; резилак је за теб’! Ми си пијемо за кеф, а они си пију за резилак!
— Море, газда-Јордане, — вели му Мата молер — нема тога бога ко ће ме уверити и убедити да не мора да се пије!…
— Е, што да мора?
— Мо̂ра! — вели одсечно Мата молер. — То сам занат захтева. Јеси ли ти, богати, видео трезна молера, сад ја тебе да питам?
— Истин’, да ти право речем… много, истин’, пијете…
— Е, то је! То је! — рече лупајући у знак одобравања шаком по столу, а затим додаде: — Еј, Ванђеле, колико се оно чита, богати, ’ванђелија на велики четвртак, а? Дванаест, је ли? Е, па пази и бележи; и ја ћу дванаест чокањчића данас! Дај још једно чокањче, а ево ти одмах и паре. Ово је шесто чокањче… Е, је л’ плаћено? Тако! Само часно и поштено! Ја сам ти, чича-Јордане, такав човек! Своје не дам, а туђе нећу, и не д’о ми бог!…
Хукну чича Јордан кад Ванђел донесе и шесто чокањче Мати молеру.
— А што се тиче, односно мо̀ле̂ра̂, што пију, то ти и опет кажем, да они апсолутно нису криви за то, него занат… Занат му је такав! Јер сваки занат… Еј, Апостоле, дај друге машине, имаш ли сумпорњаче, ове се гасе, гасе се, брате, — вели мучећи се да упали цигару… — Јер, сваки занат има једне своје, рећи, теготе и невоље! Ето на пример, тишлери добију дугачке руке ка̂ орангутани и криве ноге ка̂ слово „хјер“, шнајдери пак оћораве пре времена и прилепи им се трбух за леђа; ковачи, опет, добијају од тешког рада тепжу руку, па кад се, наприлику, потуку ка̂ људи с другим којим еснафом, увек зло ударе, па плаћају ја л’ кесом ја л’ апсом; бакали краду на кантару; кломфери се пењу високо на кров, а ми молери падамо под астал, зашто ми морамо хтели не хтели да пијемо, а све заради оних несретних цуго̂ва̂ што те бију са свију страна. Дакле, то није, да кажем, да ми ’оћемо да пијемо, него морамо! Занат то изискује, а треба живети, треба ’леба, брате слатки!… Па једна брука и невоља, мој чича-Јордане! Еј, Ванђеле, дед’ још два чокањчета, за мене и побратима Венцла, а ево ти одмах и паре. Ето ти, побратиме, па пиј!
— Али и дувана… — вели Венцл. — Ја сам ти искал, — а ти си ми не дал!
— Е, дувана нема! Немам га ни ја! Али Венцл није ни тражио више; изгледа да је већ заборавио. Него натеже чокањ и до пола испије, па запева неку његову омиљену песму, неку, тако да кажем, српско-чешким језиком спевану, коју је по калупу бачванских песама по свој прилици сам и саставио:
Але молем бога и сватего Јована
Да ми купе за фајку дувана.
Чим би чуо ову песму, чича Јордан би се чисто згрануо. Прво, што није трпео да се светац профанише, а после, није волео да се из његове кафане чује песма, па да пролазници завирују, а деца да се купе испред врата и блену унутра. Тада би бегао из кафане ако је то у дан било, а ако је увече по вечери, он би одмах наредио Апостолу и Ванђелу да узму метле и да чисте, без икаква обзира на госте, а сам би се појавио и стао насред кафане са фењером, што би био знак да је крајње време кућама да се иде, и да чича Јордан не остаје нипошто.
— Ај’ дом да си идете! — вели им чича Јордан, показујући на кокошке у авлији на дрвету које ћућоре и гуркају се око центра, свога петла. Зар ве неје срам, бре, од живину ову!… Кад су, бре, полегале! ’Ајд да си спијете!
— Море, батали, — вели му Мата молер— какво спавање! Спаваћемо милион година кад умр емо!
— ’Ајде, бре, несте једне Швабе! — А кад би чича Јордан некога назвао „Швабом“, то је значило да га ни у шта не цени. Јер само Швабе, причаше он, не лежу рано, него банче ноћу, базају и лутају по сокацима, разговарају се и свађају, ако не с другим а оно са самим собом, и скидају понизно шешир сваком диреку поред којега прођу и око кога се лупе. — ’Ајде, море, чу ли што зборим! Вакат је за легање и спијење, — вели палећи фењер, што је значило да је то ултиматум чича-Јорданов, и да погодбе нема; нема останка, па да би на сваком литру вина камилу зарадио! Што је скупио пазара, скупио, оно остало није тражио. Ако му ко плати, добро; ако не плати, — платиће бог!…
⁂
Па тако је у више случајева и било. Нису му дуговале само такве пијанице као што су молер Мата и молер Венцл. Имао је он дужника још међу каквим људима, и то старих дужника, од више година, јер чича Јордан је, као што је раније споменуто, неколико пута већ био ашчија. А ти су дужници били они што су као практиканти правили, а као виши чиновници заборављали и одрицали дугове. Додуше, имао је чича Јордан и поштених дужника, што су се сећали и њега и дуговања њему, и плаћали му поштено. И онда је чича Јордан био сав блажен; хвалио је тада људско поштење, чинио прилог цркви и поново отварао кредит новим дужницима. Али ти такви што плаћају старе дугове били су ретки, били су, тако рећи, беле вране; велика већина их се чинила невешта. Каква господа што су се као ђаци, дијурнисте и практиканти још некад задужили, а после добро оженили, још боље напредовали и у власти, богатству и части, — па прођу крај чича-Јордана, па га и не познају. А он их још извињава силним бригама и државним пословима.
— Хе-хе! — смеје се чича Јордан. — Гледа ме на окаљке, а не познава ме… не сећа ме се!
— Море, неће да те позна, — вели му један ђак — неће, чича-Јордане, у томе је сва ствар. А да видиш да му нешто опет затребаш како би те лепо познао. Него, сад постао велика зверка, па си ти сад за њега просто једна мања него микроскопска животињица, једна инфузорија!…
— А и ти си луд, што трпиш то! Не био ја на твом месту! — вели му господин Милија, буџаклија (адвокат)… — Ти си ка̂ назарен… само велиш: „Види бог!“ Кад му требаш, зна те, а кад му не требаш, не зна те и не познаје… То је оно што се у песми пева о Краљевићу Марку. Ја му, вала, не бих пропустио, па да сам богат ка̂ онај Крсмановић… А кол’ко их имаш таквих?
— Хехе, „кол’ко“ питаш. Један ли је, па да га знаш. И ја, па што збориш! И ја њи’ заборави, — та они мене да не забораве!
— Е, ја би’, видиш, газда-Јордане, — вели господин Милија, буџаклија — ја би’ овако то урадио. Почем су те они већ заборавили, — а и ти њих почињеш, како сам велиш, заборављати, — најбоље би било да се пожуриш, док ниси сасвим излапио, да им се јавнеш… да им кажеш: људи смо, ласно се заборављамо; а ја сам тај и тај а чекања, вала, било баш доста, — па кад бог вама, а ви мени… Па, ако те понеки и тад не позна, онда се мени обрати; и онда ће то бити моја ствар! Е што сам ти ја човек душман за таква рђавства и пангалозлуке, то више нема! За добра човека сам ти, газда-Јордане, мек ка̂ овај љеб, ама за рђава, за пангалоза, — горе му куге не треба од мене… Шта вели, не познаје те! Ово је с тобом, ка̂ оно што мало час заусти’ да рекнем за Краљевића Марка; вели: „Кад је мејдан дијелити: Богом брате, Краљевићу Марко! А кад је шићар дијелити: Оклен бјеше, незнана делијо?“
⁂
И доиста, послуша га чича Јордан, па стаде прилазити старим дужницима и опомињати их за дугове пре десет, петнаест и више година.
Код по некога се и овајдио; добио све, пола, или део, и био задовољан, а код по некога — ништа!
Један га је чак грдно увредио. То је био неки господин Петроније, чиновник вишега положаја с великом платом.
Као практикант хранио се код чича-Јордана пре петнаест и више година, кад је овај држао опет ашчиницу, само се онда звала „Ашчиница код Скендербега“. Тада је садашњи велики чиновник био пука сирота, кубурио као ђаво, а јео као хала. Дирали га да „фруштукује“ канцеларијске обланде. Плата му била мала и за храну, а камоли за одело. Памти га чича Јордан кад је сам себи пришивао дугмад „јемствеником“. А био је кицош. Као ђак најрадије је послуживао код маторих бећара који су се лепо носили. И он се још као ђак научио на последњу моду, добијајући одело од господина кога је послуживао. Зато му је тешко и било кад је постао практикант и морао сам себи куповати одело, јер је волео да се лепо носи. Идеал му је био да стече леп сат, перорез са осамнаест делова и свилен фини кишобран, који је у футроли носио само кад је било ведро, јер за кишовито време имао је други, простији, вунени. Лако је оном за кога вреди оно народно: „Мало једе, а лепо се носи“, али је мука била за Петронија, који је и много јео, а хтео и да се лепо носи, и зато је натезао ко̂ Шваба с гаћама. — Кад би се више вересије накупило, он би замолио чича-Јордана да га засад причека. Мало-мало, па га тек замоли да га остави засад: треба му, вели, цилиндер; други пут прстен, игла за машлију, и тако даље. Мало-помало, па се у последње време накупила толика сума да га је чича Јордан и без молбе остављао на миру не смејући ни помишљати на наплату, ни тада кад је Петроније добио указ, а задржала му се прва плата. Тада му је још сам чича Јордан извадио осам цванцика и дао му да почасти друштво, а за плаћање вели: колај работа. Кад узима, послаће поштом; јер је Петроније био унапређен с премештајем. Како тад оде, као да пропаде човек. Чича Јордан га више не виде и не чу за њега, све доскора, дакле за неких петнаест година.
За то време је господин Петроније начинио каријеру. Носио се лепо, понашао лепо, стекао много познанства, и спољашњошћу својом умео придобити све, све без разлике по̂ла и година старости. Разапео је мреже на све стране. Баш као вешт и искусан риболовац кад баца серкме, па извуче богат лов у серкмету, па стане да бира. Ситне кесегице претури преко руке, па их баца опет од себе, а крупније задржава, док се напослетку не намери на какву голему штуку: ту задржи, и она му обилно исплати обилан труд. Тако је и он бацао мрежу и одабирао, док се напослетку није намерио и уловио оно што је тражио.
Својим сомотским прслуком, прстењем, свиленим кишобраном од три дуката, својим федермесером са неких осамнаест комада разних справа у корицама (као великим и малим ножевима, кашиком и виљушком, маказицама и турпијом, којом је често у женском друштву турпијао своје нокте), а нарочито својим умешним понашањем, он је просто заносио госпоја-Полексију, једну богату удовицу, старију од њега неких једанаест година. Допао јој се једном приликом у неком друштву, и она му одмах поклони своје срце, које је пре тога било законита својина најпре ћир Андона бакалина, а после газда-Ранисава магазаџије, али се још неко време ипак устезаше да му поклони и руку своју. Па најзад се реши да и то учини, помоливши се најпре на гробу свога другога супруга, покојног газда-Ранисава магазаџије, и потражив од њега опроштај и дозволу. Оде на гроб мужевљев, где му је подигла и споменик с натписом, који се свршаваше: „А овај споменик подиже му његова довека уцвељена и до гроба неутешна супруга Полексија.“ Ту се тихо помоли богу. Кад је устала, осетила се, кажу, лакше. Још се помало колебала идући с гробља, али је друге жене салетеле тешењем и храбрењем, а за једну од њих веле да је казала како је чула неке гласе из гробља; као покојник да је рекао: „Море, ћорава посла! Шта се млатиш, богати, Полексија! Мртвима покој, а живима уживација!…“ Онда се и друга једна осмели па рече да она сама није хтела прва да каже, јер не би јој веровали; али кад је већ једна чула, онда нема смисла ни она да прећути што је чула. Она каже да је чула где је покојник рекао још и то: „Кад није било ништа оном ћир-Андону, кад си за мене пошла, — неће, вели, ни мени бити криво кад пођеш за господина Петронија.“
Утешена тако духовно, удовица, чим се вратила с гробља, пратила је бабу по господина Петронија. Преписала половину свега имања на њега (другу половину је задржала ако буде порода), и наскоро се и удала за њега.
И господин Петроније постаде богат човек. У служби је напредовао; привређивао и он и жена. Пара се на пару гомилала. Он доноси плату, а она даје новац под интерес; и имање је расло брзо као лавина што расте кад се опучи низа страну од брега. Био је у сваком изобиљу, и није никакво чудо што је заборавио на беду и невољу; заборавио да је некада живео неки вечито гладни Петроније, који се хранио у ашчиници код неког чича-Јордана и грдно фалатао хлеб, који је наслаган био у грдној количини, до које је Петроније најрадије седео; прво зато јер се могао и сам послужити, а друго, што је још боље, могао је појести пет комада, а платити само један комад.
⁂
Њему се, дакле, обрати једнога дана чича Јордан с намером да га опомене на старо дуговање. Али грдно наседе. Јер господин Петроније га само погледа од главе до пете, па пође даље.
— Господин-Петроније! Што! Не познајеш ме зар?
Тада Петроније протрља чело и опет стаде одмеравати чича-Јордана од главе до пете, и најзад рече да се њега сећа, али се дуговања никаквог не сећа; све му се чини да је он то давно и давно исплатио.
— Неси исплатија, господине, неси! Имаш многе државске бриге, па си заборавија зар, а ја си пантим убаво! — вели чича Јордан.
— Море, шта ти мени ту звоцаш! — набрецну се господин Петроније. — Још ћу и таквим рекалијама дуговати! — Па му спомену неке параграфе по којима, и да није наплатио дуг, нема сада права да га потражује. Чича Јордан се стаде снебивати и узмицати, што господин-Петронија још више охрабри.
— Марш, џукело турска!… Још ћу и таким гуламферима дуговати! Није ово Турска, ни Арнаутлук! — заврши господин Петроније, и чистећи четкицом своје обојене бркове, баци један презрив поглед на запрепашћеног и постиђеног чича-Јордана, који остаде као укопан у месту.
⁂
— Турчин ми рече! пцето никакво! — јадаше се чича Јордан кад се нађе међу својима. — Е, што да ми рече да сам Турчин?… Овој ли је Турчин? — узвикну и загрну рукав показујући гостима свој тетовирани крст на рукама. — Е ли Турчин тура на себ’ овај свети белег? — вели идући од једног до другог госта и показујући знак крста. — Несрећа ниједна!… Никога, бре, не тужи на суд ова бела глава за шесе’ и девет године, — а њег ме стаде ћеф да тужим, ете, сад!
— Па, вала, баш би и требало да га тужиш! — вели му господин Милија буџаклија. — Па како сам ти докон, а одавно сам га узео на зуб, — таман згода да се ја и он искусуримо!. Да га ја потхватим, ама онако како ја знам и умем, онако мојски!… Ето, колико сутра…
— Е, да га тужиш… — вели чича Јордан.
— … А ти ћеш ми — пошто ми се није придесило пара данас — дати нешто ашлука…
— Да дам, да дам! — вели чича Јордан и маша се за чекмеџе, и даде му колико за први мах.
Господин Милија одмах оде, састави тужбу, и оде у суд у име свога властодавца чича-Јордана, предаде тужбу и дочека дан суђења. Али се покуњен врати из суда.
Господин Петроније се вешто бранио. На суду је казао да се не сећа дуговања, и према томе више је него извесно да је платио. Затим спомену, да је баш и тако како тужитељ вели, § 928. тачка а Грађанског и трговачког закона вели: „Тужба механџије и угоститеља за пребивалиште и храну застарева за шест месеци“, а ово такозвано његово дуговање је од пре неких петнаест и више година! Сем тога, на основу чл. 12. „Механске уредбе“, ко тужи за више од дванаест гроша механског дуга, а нема признанице, — одбија се од тражења. — И по томе не плаћа он. Даље, вели, да је његово имовно стање добро познато свакоме, да он даје новац на зајам, и према томе нема нужде да узима на зајам…
Ово чича-Јордана ужасно дирне и потресе. Није могао својим очима и ушима веровати да ће се човек заклети (криво заклети!) за једну тако малу суму! И он се зарече да неће више да буде механџија. Чим пролеће пукне, иде опет у пударе. Гадно му међу људима, лепше му изгледа међу децом. Лакше је с безазленом децом се кавџити него с поквареним људима парничити.
— Море, неје — вели чича Јордан — механџилук за мен’! — Ех, пударлук, колај работа! Ту с децу имам посла; а с децу ласно! Викнем: а, бре, деца, а они се разбегну као чворци!
⁂
Сад је опет пудар. Опет га хвале као вредна и поуздана, само му замерају и коре га што је исувише добар, па ће на јесен опет красти деца. Али он обећава да ће одсад бити други човек, а позива се на пушку коју је купио као за доказ да није више он онај стари чича Јордан. Неће више мотком, него пушком; па да убије ка̂ врапца свакога оног кога нађе у башти!…
А ко хоће да види како је чича Јордан одржао реч, и какав је био одсад као пудар, тај нека се врати опет на прву главу ове приповетке, и нека је прочита.
(1901)