Глава прва
Чича Јордан као пудар и баштованџија
Чича Јордан је однекле из Турске, из старе Србије; из краја где је негде за време царевине српске било само у његовом крају седамдесет и седам белих цркава и светих манастира, одакле су силне светитељске мошти мирисале као босиок на све стране по кристијанлуку све до три мора и Саве и Дунава. Дошао је био, дететом још, у Србију, давно, још онда кад су се министри звали попечитељима, кад су начелници сви одреда носили зулуфе и бркове као Краљевић Марко, и када су осмотритељи карантина били богати и силни на граници и пример осталом „чиновничеству“ шта може, то јест, један чиновник постићи и стећи само кад је вредан, савестан и штедљив.
Као сваки из оних крајева, био је и чича Јордан врло умешан и знао свакога врага. Умео је чак и сатове оправљати, без сајџијеве лупе и алата; са својим великим пећанским ножем оправљао је он сатове у својој околини, а знао је и многе траве и лекове. „Пуче му снага!“ тек рекне за болесника, прегледа га и каже: да му има лека, и излечи га; а ако баш и не излечи, сви су веровали да му не би помогли ни триста осамнаест никејских светих отаца, што је чича Јордан потврђивао: „Није му било писано, а да му је било писано, ћаше да има јоште дана!“ Био је и говедар и пудар, фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је ова два последња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или друго занимање. Зато је и био познат под оба имена: Јордан баштованџија и Јордан ашчија била су два имена за једну исту особу; деца су га знала под именом чича Јордан баштованџија (или пудар), а одраслији под именом чича Јордан ашчија.
А познат је био и једнима и другима као човек који је добро испекао свој занат, па га је сваки радо звао. У пролеће би га богатији звали да окопа башту, да ореже воћке, опкопа лозу. И он би све то посвршавао на потпуно задовољство, — задовољни би били и они и он, а чича-Јордану није баш богзна колико ни требало јер сем унучета Дила није никога другог од рода имао. За то је унуче живео. А ни самоме Дилу није богзна шта требало; лети воћа а зими печених бундева, и Диле није ништа више ни изволевао.
Лети би се чича Јордан наимао да чува крајње баште газдама чије су куће биле у чаршији. Ту је чича Јордан пударисао и баштованисао. А био је поуздан и поштен, а поглавито погодан, јер није имао ни наблизу ни надалеко рода, — на пример, каквих сестричина или синовица, од чега се газде и газдарице обично прибојавају — као што се то многим пударима деси да имају; и зато су њим задовољни били и старији и млађи, и родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чича Јордан плебисцитом бирао за пудара, сви би дечурлијски гласови пали на њ, а да је захтевао уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико.
А и јесте био славан баштован у пролеће, и још славнији пудар у лето и у јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и обилна јесен са дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и дуњама, — како дражесно изгледају онда баште онима што вире споља кроз плот! Рај, прави рај са читавим редовима забрањена разноврсна плода. Плаве се шљиве на савијеним тешким бременом гранама, румене се и жуте крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ лишћа, а поворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, и кокетује, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповест божју која вели: „Не кради!“, а запамтио и сетио се оне пословице људске „да је крадено грожђе најслађе“, — па му дошла жеља да се успуже преко плота у туђу башту?
То је знао и чича Јордан, иако није био писмен и читао то, и тада је Аргусовим очима мотрио на поверено му чувању имање. Али шта су помогле његове Аргусове очи, кад је чича Јордан био право, што реко̂ народ, адамско колено.
— А бре, деца, бре, чворци ниједни! — раздера се тако једнога дана и полете с ужасном једном мотком на мале лопове који су се црнили кроз шљивово грање. — Чек’ да видимо, ћопеци, је ли је ово алајбегова слама или пусто масло!
— Леле! Јао, јао! — заграјаше са шљиве дечурлија која су се у ово доба најмање надала чича-Јордану. А највећма се дерао мали Гиле, коме је ово први пут у животу било да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од страшне мотке чича-Јорданове, која је двапут дужа била од носиоца јој, све је страх и трепет још издалека ухватио; једно по једно стаде падати и бежати и скакати као без душе преко плота, док је чича Јордан до пола баште стигао.
— Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио? — дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази.
— А што ниси поно̂ већу мотку, чича-Јордане? — смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота.
— Ако, ако, подсмевајте ми се несрећници! Сад ми утекосте, ама да запишете кад још једаред поједете сливу одавде! Утекосте, ама један ће бар да ми плати кад-тад! Да ми плати, ем убаво, ем за све!
И доиста, на велико задовољство своје, опазе дечурлија једнога друга и саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може никуд, него само кука и јауче.
— А гле, Гила! Пази Гила! Хахаха! Пази га како се сплео! — продера се један, показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с гране на грану и дерао се.
— Јао што ће да добије батина! — повика други.
— Одераће га ка̂ вола у купусу! — повикаше још неколицина смејући се другу у невољи.
— Јао, нећу никад више, чича-Јордане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! — моли га Гиле.
— А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори, кад види да су тесна посла! Ама неће више чича Јордан да буде луд.
— Нећу, богами, више! — моли га Гиле.
— Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Несам јучерањи бачованџија и пудар, те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у ваше године. — „Нећу, нећу, никад више“, у три пута га пушта; превари ме, рђа, трипут. Ама долијао је и он. Поче са сливе, а сврши са аманети, — ене га у Пожаревцу где учи тишлерај саг по старос!
— Молим те, чича, само сад ме пусти! Нећу, богами! — моли му се Гиле.
— До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! — вели чича Јордан, па обилази издалека око дрвета на коме се ушепртљио мали крадљивац новајлија. — Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње или крушке, ласно би ви било; ја би’ бегао од вас, а ви од мене јок!
И доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се одбранио, као и многи други, отворив јаку паљбу одозго на непријатеља којим је доминирао, — али како су то меке шљиве, положај му је био врло критичан.
— А, шта ћеш сад, несретниче? — пита га чича Јордан, видећи га где баш нема куд. — Хехе, дете, што сад мислиш?
— ’Оћу да скочим главачки на земљу; да се не дигнем жив, теби за инат, — рече одлучно мали злочинац кроз плач, и стаде на једну тању грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинства.
— Ух, ух, — викну преплашено чича Јордан и покри шаком очи, само да не гледа страхоту. — Лудо младо, што ће да погине за ништо. Ех, мајка ти стара! Па стани на ону другу, поцврста је, — ’оће те одржати убаво.
— Нећу, — дере се дете, — ’оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве… нису ни твоје.
— Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу, а ја си душу да изгубим! — јада се чича Јордан, и подупире мотком грану. — Силази доле, врат да скршиш, а џаба ти сливе!
— Јес’, па да ме после бијеш! Нећу, — плаче дете. — ’Оћу да скочим на оно шиљасто дрво, на прошће… Па да ти направим посла.
— Ех, несретно дете, несретна памет… Да направи посла и мени и старејима! — хуче чича Јордан. — А чији си ти, а, бре? Гатко кој’ ти беше?
— Ја немам оца!…
— Ех, црно удовичко дете… без татка… Зато си такво!
— Лаже те, чича-Јордане, има оца! — деру се они иза плота.
— Чији си, бре, казуј се! — прети му чича Јордан, — нећу да те пустим доклен ми се не кажеш.
— Мила рабаџије сам! — одговара му крадљивац, — пусти ме, молим те.
— Мила рабаџије? Бре, зар већ тол’ког сина има Миле!
— Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! — деру се они иза плота.
— Лаже, лаже! — проказује га један. Он је господин-Милисава, Милисава Јовановића, казначеја.
— Господин-Милисава! — чуди се чича Јордан. — Бреее! Знам га, знам господин-Милисава! Пантим га кад јоште малецан беше! Беше и он… ама, овакав окаченик не беше!
— Јесте, његов је, његов, богами, чича-Јордане! — потврђују они остали иза плота.
— Еј, господин-Милисаве, господин-Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој!
— Нисам, богами, лажу те, чичо, ја не говорим с њима, лажу те! — дере се онај.
— А чек’ чек’! Сад кад знам; док га видим, ’ћу му се пофалим с тебе. Да му кажем каквога ђака има!
— Немој, молим те, нећу никад више; само ме сад пусти! — моли га кривац.
— Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! Леле и помагај. док ви је невоља, а сутра опет ка̂ чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем влас’, да те причува докле ја скокнем до твоју кућу, до татка ти!
— Ајој, чичо, немој, немој молим те!
— Немој да се трудиш! Ево њега самог! — викну један, па загреба у страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и баште где се драма одигравала, па се стадоше дерати: — „Гиле Јовановић! Ево га Гиле Јовановић.“
— Леле! — дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште. — Јао, убиће ме, ако ме види овде!
А чича-Јордану одједаред би нешто жао.
— ’Ајде, силази па бегај куд знаш, — вели му чича Јордан — а ја ћу се ево да уклоним!
— Не смем никуд одавде; не знаш ти мог оца какав је!
— Зар ти је оно татко? — упита чича Јордан.
— Јесте, он је… а јао!
— Еј, несретниче! Па он ће да те убије ако те види ту! — вели чича Јордан.
— Јао, ’оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара, него што дофати. Јаооо!
— Јесте, — потврђују остала деца смејући се — бије га кад скриви, па све као вола у купусу.
— Јао, јесте, јесте! — дере се онај.
— Па шта ће да радиш, несретниче? Не смеш на сокак, је л’?
— Гиле Јовановић! — деру се дечурлија да чује мимопролазећи.
— Не смем никуд!
— Па да те скутам, несретниче? — пита га чича Јордан. — Да те сакријем док не прође беда, а, дете?
— Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куд бије.
— Нећу да те бијем, не бој се, де!
— Ако, ако, боље ти него он, — вели Гиле, и почиње да силази. — Видио сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје.
— Море, нећу да те бијем! Џаба ти и бијење, кол’ки стра’ изедо’. Кад је таква работа, прође ме и љутина!… Како да те бијем… Бог те је убио кад имаш татка таква! — вели чича Јордан, и скида малога, који се смеши кроз сузе, и пушта га да се склони у колебу док не прође опасност.
У том стиже и господин Милисав Јовановић, казначеј, који се обично у ово доба радо сам шетао Палилулом и размишљао о којечему.
— Гиле Јовановић! Гиле Јовановић! — продераше се деца баш кад је господин Милисав казначеј био према башти. — Чича-Јордане, је л’ ту Гиле М. Јовановић, ученик четвртог разреда основне школе?
Кад господин Милисав чу име свога сина с потпуном титулом, он као мало застаде.
— Што се збрасте, несретници, — грди их чича Јордан. — То ли ве је учитељ у чкољу научио? И ви ли сте ђаци! Несретници, анатематици! Срам да ве бидне!
— Шта сте ви? — запита их господин Милисав.
— Ми смо ђаци — одговори један издалека, скинув капу.
— Несретници сте ви, какви ђаци, — грди их чича Јордан.
— Па шта сте се скупили ту? — пита их оштро господин Милисав.
— Спремамо се за пријамни испит, за гимназију — одговорише неколицина гологлави.
— Лопови, господине, лопови, — тужи се чича Јордан; — сваки дан се зберу па ми душу ваде! Како да је једна бакча у град! Лопови ниједни!
— Нисмо ми лопови, чича-Јордане, — протестује један.
— Извините за тај израз! — додаје други.
— Лопов је унутра! — вели трећи.
— Зна се ко је лопов! — гракнуше неколицина.
— ’Ајд одма’ кући да сте се вукли! — вели господин Милисав. — Како је то! Ви’ш ти њих! ’Ајд, одма’. Кога чекате?
Деца полазе полако, па се осврћу и одуговлаче.
— Шта је, кога чекате? — пита их господин Милисав.
— Чекамо Гила! — рекоше неколицина што су измакли мало напред.
— Којег Гила?… Несретника ко̂ и сами што сте! — вели господин Милисав.
— Гила Јовановића, из четвртог разреда.
— Јесте, — поправља га један из гомиле — Гила М. Јовановића…
— Шта… како…? — рече узнемирено господин Милисав, чувши чак и оно „И“ између имена и презимена. — Зар он чак овде? А, даћу ја већ њему! Ааа, а где је он?
— Ено га тамо!… Крао воће из ове башче… — вели један.
— ’Оће чича Јордан да га води у апсу — додаде други.
— Па ће да му намалају слику у Полицијском гласнику — вели трећи.
— Шта, шта! — замуца господин Милисав, и пребледе човек.
— Не слушај ги, господине! Лажу чапкуни ниједни! — брани га чича Јордан.
— Ама, чича-Јордане, зар мој син, мој син…?
— Ама, лажу те, господине, лажу; мене ми једу век, а тебе те лажу! Гиле је добро дете а они су лопови!… Никада га моје очи не видоше! Кротко дете! Хехе! Море, кам’ да су сва деца како твој Гиле, па — берићат. версун! Бог да поможе, господине! Да су сва деца како твоје, — (да ти је живо и здраво, и аир да видиш од њега!) — не би пудара требало; пудар не би ’леб у свет имао… доста би било да метнеш једно страшило на десет бакче и бостана; једно страшило од стари дреји за чворци — тол’ко!
— Јесте, јесте, — деру се деца — лаже чича Јордан, ту је Гиле!
— Јаз’к бре, чапкуни, што клеветате другара!… Нема, господине, ич нема га, ете, твојега Гила! Они су лопови; они, господине, лажу и краду и клевете!
— ’Ма знам ја своје дете. Зар Гиле мој!? — вели утешени отац.
— Молим те, господине, зборење нема! Твој Гиле седи си сад дома и чети си књиге, да ти обели образ у чкољу… А ово су лопови и несретници.
— Срам вас било, да клеветате тако свога невиног друга! Клевета је најгаднији порок и у старијим, а камоли у тим тако ра̂ним годинама! — грди их г. Милисав, и продужава пут на једну, а дечурлија дерући се једнако: „Гиле М. Јовановић“ на другу страну. Ова утолико пре и брже очисте сокак што се издалека зацрвенео фес општинског пандура Пурка.
Тако би спасен Гиле М. Јовановић, ученик четвртог разреда основне школе.
⁂
Кад се већ више на улици нису могла видети ни деца, ни сламни шешир г. Милисава, ни фес Пурка, општинског пандура, — извуче се полако и плашљиво из колибе Гиле М. Јовановић, кривац и јунак овога дана, и запита чича Јордана:
— Одоше ли, море, чича-Јордане?
— ’Ајд, фаћај пут и ти, сви одоше!
— Молим те, чича-Јордане, имаш ли мало игле и конца, да се покрпим, — моли па Гиле разгледајући своје панталоне које су се исцепале овом приликом, и то баш на оним странама на којима је Гиле седео и клечао у школи и код куће.
— Немам, дете. Имам чувалдос, ама то је големо за чиновничко дете; сас чувалдос се поњаве и черге крпе, — немам!
— Познаће ме да сам био, па ћу опет ја моје да добијем!
— Немам, дете, а да имам дао би’ ти, што да ти не дам! Немаш кога свога, па иди тамо!
— А знам, знам, чичо! ’Оћу да идем код тетке; она ће да ме искрпи до вечерас, а казаћу да су ме пси поцепали, па ће она и да посведочи да сам све код ње био.
— Како те бог учи, дете, ради тако! — вели му чича Јордан.
— Е, фала ти, чича-Јордане — вели Гиле и полази.
— Богу фала, дете! Него чек’ чек’! — зауставља га и даје Гилу јабука да не иде празних руку из посете. — Ево ти, дете, да понесеш дома; рекни си татку, ако те запита откуда ти јабуке, рекни си: — „То чуваше чича Јордан за своју душу, ама кад ме оклеветаше другари, па кад си прођох крај његову башчу, а њему би нешто жал за мене, па ми даде… Ако не верујеш, рекни, а ти иди па питај чича-Јордана!“ — То су сенабије јабуке. Немој да ги поручаш одма’…
— Нећу, чича-Јордане. ’Оћу да их чувам за спомен.
— Е, е, тако, тако! Да их чуваш. А знаш ли, дете, како може дуго да се одрже, па како да су саг окинуте с грану. Ја да ти кажем. Залепи им петељку сас восак, па ће ти бидну у Петров пос’ како да си ги тај дан узабрао. Блага, па мирише како мајкина душа! А кад ти дође мерак и ћеф да ги једеш, а ти си узни нож, па ољушти кору, ’оће да бидне мање ама послаће. Запанти: „Јабуку љушти да је сто пара једна ока, а крушку не љушти да је сто ока за једну пару!“ а саг ’ајд са здравје!… Па немој више да се качиш на туђе воћке, да грабиш туђ ма̂л и муку, — грехота је, душу си губиш, оца резилиш, а чича-Јордану век једеш — за ништо. Е, ај’ са здравје!
— Нећу, чича-Јордане. Фала ти за јабуке и за све, ко̂ оцу. Нећу никад више! — вели Гиле и излази као поштен човек, иако је ушао као неваљали деран. С њим се чудо десило, чудо равно само оном кад неко прође кроз искусне педагошке руке и мере. — Никад нећу! — обећаваше Гиле.
Али Гиле није ипак у свему одржао реч, — бар што се тиче јабука. Јабуке је све појео до теткине куће, и појео и није их ољуштио; а што се тиче оног првог обећања, реч је одржао, није више крао у чича-Јордановој башти.
⁂
— Несретна деца, — отпоче чича Јордан свој монолог кад остаде сам. — Лопови ниједни! Век ми изедоше!… Грехота, бре, брате! Ех, што си ја зборим! Деца су, деца; за тај грех не иска од њих господ ни пол дан да посте; у рабош им не реже, душу им не тражи!… Ама, теке, срамота; занатлијска, трговачка и чиновничка деца — па да краду! Резилак! Ех, какав резилак! Деца су, деца, бре, брате!… Господ зар тако наредија у своју мудрос’. да за чворци и за деца — резилак и срам и греј нема! — Што раде деца, — што си виде од татка! Ете, тој си је ред у овај свет! А Гилов татко, зар беше побољи од Гила? — Ба — беше исти овај Гиле! А што муку имашем сас њег, кад беше у Гилове године, — леле, мајко! Па дође време, постаде човек господин, казначеј, море, стаде да броји тол’ке паре државске! Саг не краде воће!
Тако је чича Јордан извињавао увек дечурлију, која му је и после тога досађивала и крала га, а он је вијао оном ужасном и дугом мотком, или каквом још дужом, и претио, страшно претио, да ће их на мртво име испребијати. Претио само, али никад ниједно дете није ударио. Тако су они све смелији и несташнији бивали.
⁂
Те зиме, која настаде после ове јесени, чича Јордан се решио да се остави пударлука и да потражи хлеба и зараде на другој страни. Али кад настаде пролеће, њега занесе дах пролетњи и бехар, и он опет поче баштованлук, и погоди се за пудара на другом крају вароши, надајући се да ће те године бити мирнији, јер је мислио да је подвалио дечурлији и да се сакрио од њих, па да га неће моћи наћи.
Али деца ко̂ деца, — прокљувише и пронађоше га и ту. Каква радост настаде међу дечурлијом кад им дође та радосна вест да је жив њихов стари познаник чича Јордан, и кад дознаше где и које баште он чува! Од тога дана друге су баште мирније биле, а чича-Јорданове врло често и врло добро похађане; јер где је чича Јордан био, тамо су се и деца пресељавала за целу летњу и јесењу сезону.
Чим их првога дана виде, а њему се смрче. Одмах се зарече да ће кол’ко сутра тражити да га исплате, па да „фаћа бели свет“, како се сам често изражавао. Али није одмах учинио тако. Реко̂ па порекао, а, вала, није му то ни први, а не би ни последњи пут било. И по томе би он ипак остао и свађао се и погађао с дечурлијом на дрвећу, пуштао их кућама, саветовао их и извињавао их пред родитељима, да се ускоро није десио један догађај због којег се и многотрпељивом чича-Јордану учинило да је већ исувише.
⁂
Једнога дана осетио се чича Јордан нешто нелагодан, болестан, па лежао у башти под трешњом која је већ обрана била. Било то у половини јуна, таман стигле вишње. Спопала га ватруштина, онемогао па му се не устаје, него диже главу и погледа више себе унаоколо, неће л’ опазити где свога Дила, унуче своје од свога сина Дојчина, које доведе ту скоро у Србију из Турске, „да не служи погану пшешку веру!“ како се изражавао чича Јордан.
— Диле, море, о Диле! — викну чича Јордан.
Поћута мало, и очекну неће ли се ко одазвати, али се нико не одазва. Тад се чича Јордан подиже мало боље и погледа боље око себе, доле, али не види никог, иако чу звиждукање; подиже очи горе одакле му се учини да чује шушањ и звиждукање, и опази дете на дрвету.
— Диле, бре, чапкуне бре, а што се не озиваш кад те о̀кам?
Опет никаква одговора ниоткуд, ни са земље ни из облака.
— Диле, ћопеку ниједан, што ми једеш век, мајка те се зажелела; што не слазиш кад те видим кој си?… Ела, поскокни там’ до кладенац, те ми донеси воде, иска ми болна душа, ете, малко водице.
Опет и једнако тишина. Диле и не одговара, а још мање да се слази с дрвета.
— Ела, ела, дете, послушај деду! Донеси водице, ’оћу да је пијем како ађијазму, свету водицу! А после може да се па̂ качиш на дрво, па да зобљеш вишње! Де, дете!
Почека још мало чича Јордан, а после погледа опет горе на оно дрво. Погледа боље и учини му се да на сваком дрвету има по један Диле. Поплаши се чича Јордан кад то примети. Учини му се сумњиво, заврте главом, па рече за себе:
— Господе боже, много сам зар болен! Што ми, гле, у мој болес’ казују очи! На свако дрво се окачија по један Диле, како шебеци по шуму, а ја си сал једно унуче од покојнога ми Дојчина имам!… О, Господе, какав си је па саг овај мој болес’! — рече и прекрсти се… — Чу ли, море, што ти зборим? Слезни доле, па ми водице донеси, Диле! О, Диле!
— Нисам ја Диле! — чу се с једне вишње.
— Ми смо из друге куће! — чу се и са осталих дрвета.
— А, Диле, нема га? — пита болни чича Јордан.
— Нема, нема, чича-Јордане, лези па спавај, — вели један са вишње — кад дође, казаћемо му.
— Море, деца, жива ви мајка и татко ви жив, нек слезне један да се осевапи, та да ми донесе малко водице макар на длан, кол’ко за једног голуба! — моли их чича Јордан. — Умре од жеђ и ватруштину!
— Море, чичо, сад ће и Диле да дође. Причекај мало, није ти за умирање!
— Хееј, — уздахну дубоко чича Јордан, па се обрну на другу страну, и намакну гуњ па се покри… — „Стар курјак пшешка спрдњурија,“ тој сам, ете, и ја саг стануја!… Деца, бре, да рекнете мојему Дилу кад се врне из чаршију да ми донесе побрго водице… болан сам… па жеђ ме изгори!
— ’Оћемо, ’оћемо, а ти, чича, само уживај, — одговори један мењајући грану и пењући се на једну пунију, где су и лепше вишње биле.
После неког времена, ето и Дила. Деца га сретоше на путу башти и рекоше му, душа ваља, поштено, да га је тражио чича Јордан, и тако овај једва у неко доба би послужен.
Кад се напи воде, уздахну чича Јордан и зажали се озбиљно — можда први пут озбиљно — на своју злу судбину и тешку службу своју. Овај случај га је јако растужио и забринуо, и он се тврдо реши да батали пударлук чим само прездрави.
Што се болан зарекао, то је здрав и учинио. Примио је зараду, баталио пударлук и баштованџилук, и прихватио се друге зараде.
— Море, није тој за мен’, бог ми зар не рече тој да будем! — мотивише чича Јордан овај свој корак. — Овден треба човек капитал, звер треба да је… А ја што да чиним? Деца су; деца греј немају. Да ги бијем, слаба су и жал ме; да ги кунем, деца греј немају!… Идем у ашчије и меанџије; тамо су берем људи, тамо ми је ласно; бија сам ашчија, па знам њи, а и они мен’ знају. Ех, меанџилук — колај работа! Па ако ми учине зарар, људи су, ја ги кунем: „Харам да ти је“, а Господ ме чује, и седи па си писује у тевтер и реже њини грејови у рабош!