Хиландарска повеља

Хиландарска повеља / Стефан Немања ; превео Лазар Мирковић ; приредио Зоран Тасевски¹

У почетку створи Бог небо и земљу² и људе на њој, и благослови их, и даде им власт над сваком творевином својом, и постави ове царевима, друге кнезовима, оне господарима, и свакоме даде да пасе стадо своје, и да га сачува од сваког зла које би наишло на њега. И зато, браћо, Бог премилостиви утврди Грке царевима, Угре краљевима, и оделивши сваки народ и закон давши, и обичаје установи, и господаре над њима по обичају и закону постави својом премудрошћу. А тада по многој његовој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да овладају овом земљом српском, и чинећи Бог свакојако на боље људима, и не желећи људску погибељ, постави ме за великог жупана, названог на светом крштењу Стефан Немања. И обнових своју дедовину, и утврдих божјом помоћу и својом мудрошћу датом ми од Бога, и уздигох своју палу дедовину, и прибавих од приморске земље Зету³ са градовима, од Арбанаса Пилот⁴, а од грчке земље Лаб с Липљаном⁵, Глубочицу⁶, Реке⁷, Загрлату⁸, Левче, Белицу⁹, Лепеницу¹⁰. И божјом помоћу и својим трудом то све стекавши, и помоћу божјом осигуравши од свих страна мојој владавини мир и тихост, почех пооштравати мисао своју и поучавати ум свој, старати се и бринути се о души својој, у који број ћу бити уврштен на дан страшнога суда, и како бих могао примити анђеоски и апостолски образ, и следовати владичиним¹¹ речима: Узмите на себе иго моје, и научите се од мене, како сам кротак и смирен срцем; јер иго моје је благо, и бреме моје је лако¹². И пошто је прошло много времена, Владика мој премилостиви не презре молење моје, његова твораштва, но као милосрдни трудоположник и наградилац рече неоскрнављеним својим устима: Не дођох да позовем на покајање праведнике, већ грешнике¹³. И по милосрђу његовом изненада ми се све то јасно догоди, и сва част и слава овога света ни у чему ми не беше измењена, и сву лепоту живота и дивно гледање би ми видимо као дим, а Христова љубав се чак привеза за мене иако недостојног. И изненада оставих владавину моју, и све моје, и сву разну моју имовину, и изволи се Христу и пресветој госпођи Богородици, и удостоји ме светога и благог његовог јарма, и учини ме учесником часног анђеоског и апостолског образа, малог и великог. Пошто се ово сврши са мном, и пошто сам то све уредио, оставих на престолу мом у владању дарованог ми од Христа, љубљенога ми сина Стефана, великог жупана и севастократора, зета боговенчаног кир Алексија, цара грчкога, па и ако нисам достојан да се назовем роб Христов, монах Симеун, благослових свима благословима, као што благослови Исак Јакова¹⁴, сина својега, да би му помогао да у сваком благом делу његова владања буде користан хришћанском свету, и онима који се старају о цркви и служе јој, и да никоме не буде зазорно од Творца и Господа. — А потом, по жељи Господа мојега Исуса Христа, као што сведочи писмо: Нико није примљен за пророка у својој земљи¹⁵, и поче ми долазити мисао моја да се растанем од мојих познаника и деце, и да нађем неко место, и ту да добијем спасење. И не остави Владика мој мене и жељу моју, јер се радује и за грешнике који се кају. И одох из своје отаџбине у Свету Гору, и нађох неки бивши манастир, звани Хиландар, светом Ваведењу и пресветој Богородици¹⁶ нашој (посвећен), на коме не беше остао ни камен на камену, но само одасвуд развалине. И потрудих старост своју, помогнуту ми од сина ми, великог жупана Стефана, и удостоји ме Владика мој да будем ктитор. И затражих његове остатке и обнових га, по вољи владичице Богородице и, јер испросих од цара у Призрену парике¹⁷, и дадох од њих манастиру у Светој Гори, светој Богородици од Милеја¹⁸, села: Непробиште, Момушу, Сламодраву, Ретивлу, Трње, Ретивштицу, Трновац, Хочу, и другу Хочу, и трг тудје¹⁹, и два винограда тудје насадих, и уљанике²⁰ четири: један у Трпезама, други у Дабшору, трећи у Голишеву, и четврти у Парицах; а за сваки уљаник по два човека, и планину Богачу, а од Влаха²¹ Радово судство и Ђурђево, а од свих Влаха 170, и дах од стоке што могох, и у Зети кобиле и соли 30 пудова. И ако ко од манастирских људи побегне великом жупану, или коме другом, да се опет врати. А ако од жупана дођу у манастирске људе, да се враћају опет. И све то дах манастиру у Светој Гори, да не треба ни мојој деци, ни мојим унучадима, ни мојим рођацима, ни ма коме другом. Ако ли ко ово друкчије уради, да му Бог суди и да му је непријатељица света Богородица на страшном суду оном, ја грешни Симеон.

1. Хиландарска повеља Стефана Немање (Повеља Стевана Немање манастиру Хиландару) / [превео Лазар Мирковић] — Повељу-даровницу манастиру Хиландару Немања је издао 1199. године, неколико месеци пре своје смрти. Поред података о поседима које Немања поклања овом новом српском манастиру у Светој Гори, ова повеља садржи много аутобиографског материјала, који ће каснији српски писци обилато користити. Иако повеље имају пословну намену, ова повеља, као и неке касније, писана је у кићеном и реторском стилу и спада у изразито литерарне текстове. Немања ју је диктирао неком писару из своје канцеларије, а могуће је да је то његов аутограф. Нажалост, оригинал је, по преносу из Хиландара у Београд, изгубљен 1903. године. Издање оригинала: Владимир Ћоровић, Списи св. Саве, САН, 1928. Превод: Лазар Мирковић: Списи св. Саве и Ст. Првовенчаног, Београд 1939. ↩︎
2. Прва књига Мојсијева (1, 1). ↩︎
3. Зета, већи део данашње Црне Горе. ↩︎
4. Област између Призрена и Скадра. ↩︎
5. Област око реке Лаба на Косову. ↩︎
6. Глубочица, Дубочица, крај око Лесковца. ↩︎
7. Крај око Алексинца. ↩︎
8. Загрлата, крај око Ђуниса близу Крушевца. ↩︎
9. Левче и Белица, крај с леве стране Велике Мораве, данашњи Левач и Темнић. ↩︎
10. Лепеница, област с леве стране Велике Мораве. ↩︎
11. Владика, Бог, Исус Христос. ↩︎
12. Јеванђеље по Матеју (11, 29). ↩︎
13. Јеванђеље по Марку (2, 17). ↩︎
14. Алузија на библијску причу о старозаветним личностима Исаку и Јакову (Прва књига Мојсијева, глава 27). ↩︎
15. Јеванђеље по Луци (4, 24). ↩︎
16. Раније поменути манастир код Куршумлије. ↩︎
17. Тежаке, сељаке. ↩︎
18. Од Хиландара. ↩︎
19. Ту (туде). ↩︎
20. Уљаник, пчеларник. ↩︎
21. Влаха, Власи, остаци романских насеља, који су се у средњовековној српској држави бавили сточарством. ↩︎