Поглавље 9
О прецима турскога цара
Турски цареви зову се Османовићи, јер им је Османова владавина била први почетак.
Осман је био син некаквога човека по имену Шиха, био је кмет ситнога рода, поганик али изврстан домаћин. Имао је тридесет плугова, и орао је и сејао по њихову обичају; имао је много радника за сејање и крчење шуме, а уз то камиле, коње, биволе и свакојаке стоке, сем свиња. Његов шатор, који зову олтан, био је начињен од чохе; он је лети био хладан а зими топал; он је наредио да се разапне у пољу међу радницима, па је ту у пољу имао и кухињу. А када би време дошло да је јело било већ готово, имао је велики црвени барјак, па би наредио да се обеси; кад би радници овај видели, ишли су да једу; и то како његови радници, тако и други, свакоме је било слободно да дође.
Ову покрајину су називали Ак Јази, као кад би рекао Бело писмо.
А недалеко од ове била је друга покрајина, по имену Црно писмо, која има један дворац. У томе дворцу живела је једна госпођа по имену Каравида или Чарновида, удовица. И прохтело се Осману да разоноде ради појаше самдруги у ону покрајину да разгледа дворац. А кад је дојахао у град под тврђаву, људима је било мило да га виде, јер су слушали о његову газдинству, па глас о томе допре и до госпође.
Пошао је тако Осман да се шета око дворца забаве ради. Видећи из дворца да около лута човек у таквом грубом сељачком кожуху, госпођа нареди да га због тога полију помијама. И пошао је Осман, поливен помијама, тужан у град, а свима људима је било жао због ове нанете му увреде. Захваливши се, он појаха кући.
А стигавши кући, нареди послузи да припреме сто и двадесет коња и камила, па на тој стоци да носе жито на продају у ону покрајину у којој му је таква увреда нанесена. Наредио је исто тако да опреме педесет храстових батина и да их ставе у вреће са житом, јер је знао да никоме није допуштено да уђе у град с оружјем.
Дошавши тада до онога града, разапео је шаторе на ливади с овом робом као трговац.
И допре глас до госпође Каравиде како је Осман приспео са житом и како хоће да га продаје. Она нареди да се купи и у град довезе.
А Осман је за онолико на тргу дао колико му је за то понуђено. Наредио је педесеторици момака, које је био за то припремио, да сваки узме на раме врећу и да носи у дворац,па да оно чине што им он нареди.
Осман је ишао напред, а они за њим су већ били у граду, угледавши га, госпођа Каравида га из подсмеха назва малим Османчићем. Али када су момци за њим стигли са врећама, видевши да је време, он нареди да проспу жито из врећа и да се брзо лате штапова, па да бију на све стране само ако би им се ко хтео одупрети. И пошто тако Осман освоји овај град, нареди да се госпођа Каравида баци с највише куле, а према своме имену, како га је она била прозвала, даде ономе граду име Османчић.
И тада је почело владање турских царева све до овога времена.