Поглавље 15
О божјој казни због грехова наших, шта се збивало код Срба или Рашана
Српски краљ који се звао Милутин, од рода првога српскога краља Уроша, дао је био да се ослепи син његов по имену Стеван. Овај је пак по смрти оца својега некако прогледао с божјим допуштењем и имао је исто тако сина по имену Стевана1. Овај његов (тј. Милутинов) син, скупивши војску, кренуо је у бугарску земљу на бугарскога цара по имену Димитрија и приспео је до једне воде у бугарској земљи која се зове Искар и улогорио се с ове стране са читавом војском.
Приспео је исто тако и бугарски цар са свом својом силом.
Обојица су били богобојажљиви. И почео је бугарски цар с оне стране воде уз велике издатке да гради цркву у име Спаситеља, а краљ Стеван је, не жалећи новце, с ове стране воде почео градити другу посвећену Ваведењу Мајке божје у храм. А зидајући ове цркве, мирно су међу собом преговарали без проливања крви. Ове цркве и до дана данашњега читаве стоје.
Син српскога краља, скупивши војску без очева знања, пребродивши преко оне воде, удари на бугарскога цара и победивши читаву његову војску, њега самога ухвати и доведе оцу своме, краљу рашкоме2.
Кад виде рашки краљ тако неплеменито дело свога сина, врло се растужи, прими цара веома уљудно, а када су били за ручком, посади га краљ изнад себе, као што припада цару.
А ту дође пред њих краљевски син, држећи у руци буздован и рече оцу своме:
„Није право да непријатеља свога изнад себе посађујеш.“
А онда удари цара буздованом да је на месту умро.
Сневеселивши се веома, отац даде да се цар с почашћу одвезе до гробља у граду који се зове Трново и одмах се тужно назад врати у српску земљу, не хотећи да заузима бугарско царство због тога недостојног дела које је од његовога сина потекло.
После тога су дошла господа бугарска тражећи и молећи краља да их прими и да буде њихов господар. Краљ то учини. А син, бојећи се оца својега, мада му отац никакво зло није смишљао, оде у арбанашку земљу.
Краљ је тада отишао у један град који се зове Звечан, а син његов дође у земљу крадомице, тако да нико о њему није знао, и прокравши се до ложнице, оца свога задави.
Отац његов проговори, рекавши:
„Чуј, небо, почуј, земљо: отац ме је ослепио, а син ме је задавио.“
Краљ је сахрањен, као што је и било право, у манастиру који се зове Дечани.
А после њега је онај син његов Стеван био краљ српски и цар бугарски, али је његова владавина била веома немирна због његових неблагородних дела. Зато је послао изасланике патријарху, митрополитима3 и калуђерима у Свету Гору реда светога Василија, тражећи и молећи у име Господа Бога да се за њ моле и да му саветују какво би испаштање имао да прими.
Они му одговорише:
„Не можемо ти други савет дати, већ се врати Господу Богу и испаштај за грехе своје, а што сам себи учиниш, захвалније ће бити Богу и корисније души твојој, него да наређујеш да се зидају цркве или да се многе молитве читају; јер Господ Бог је милостив према онима који га искрено љубе и призивају.“
Чувши од духовника ове ствари, цар оде у онај манастир где је лежао његов отац, горко плачући и кајући се; дошавши до манастира на триста стопа, даде да се намести чист крст покрај пута, а сам је ишао и пузио на голим коленима све до очева гроба, плачући, ридајући и говорећи: „Опрости ми, мој мили господару оче.“
Видећи господа такву жалост, подигоше га и изведоше напоље и не дадоше му више да долази тамо. За то покајање саградио је тридесет манастира великих и малих и увек је живео у великој побожности и делећи милостињу.
Његов отац је после девет година проглашен за свеца и многа чуда чини све до данашњега дана. Видећи то, поганици оставише овај манастир на миру.
Његов син који га је удавио потом је умро, а после њега је остао син његов Стеван Урош, који је лоше управљао царством: због греха оца његова Господ Бог му је одузео разум, јер напустивши верне заслужне слуге, он се приклони новима и невернима, који га пак прозваше Луди Урош. Он је такође био дао двојици браће читаву царевину бугарскога цара и био је у овим земљама такав обичај да ниједан човек осим цара, краља или кнежева није носио црвене чизме. А цар Грош је дао овој браћи црвене чизме. Видећи они ову част и приврженост бугарске земље, успротивише се цару. А кад им он поручи да дођу к њему, овако му одговорише:
„Дао си нам црвене чизме које нам нећеш брзо и лако свући.“ А уз то је и бугарска земља била њима наклоњена због дела царева оца4.
А после тога је турски цар Мурат дошао и опсео Једрене.
И дођоше вести у рашку земљу цару Урошу Лудоме да је опседнуто Једрене. Овај се с великом силом спремао против Турака да спасава Једрене. А кад дође у земљу Константинову, он се утабори на пољу Жеглигову. Ту виде у сну као да је дошао анђео к њему и узео сабљу из његових руку и дао је Турцима. А кад он виде такво чудо, остаде тога дана с војском на томе пољу, а онда сам оде једноме пустињаку усред гора. Причајући му о томе виђењу и исповедавши му се, рече:
„Бојим се очинскога греха.“
Одговори му пустињак:
„Грех оца твога показаће се на четвртом колену.“
Јер није хтео да га растужује. И тако је право од овога пустињака цар кренуо ка Једрену да га спасава. А кад је био четири миље од Једрена, онда она два брата којима је био поверио бугарско царство против свога господара пређоше Турчину и њему се покорише.
Мада је цар Урош имао велику силу, Господ Бог му је одузео разум. Он није гледао на непријатеља него само на своју силу. Кад турски цар виде у његовој војсци велики неред, одступивши од вароши, крену са свом силом на њега и поразивши његову стражу, крену даље све до војске, и тако затече Уроша под шатором, где би убијен5 као и многи други поред њега. А сва остала његова војска потучена је до ногу, па се ово место све до дана данашњега зове Рашко уништење.
После су она два брата, који су били против свога господара, били богато обдарени од турскога цара по њиховој заслузи, јер је наредио да им се главе одсеку.
И тако, освојивши Једрене, турски цар заузе читаву бугарску земљу без икакве сметње, али је тамо ипак остао један кнез.
Напомене
- Стефана Душана.
- Ово је вероватно неко тамно сећање на битку код Велбужда.
- Алузија на анатему коју је грчки патријарх бацио на Душана.
- Цела ова прича нема никаквог историјског основа.
- Син Душанов Урош умро је природном смрћу. Писац је овде очевидно помешао Уроша са Угљешом Мрњавчевићем.