Поглавље 16
О ономе што се збивало у српској краљевини
Српска краљевина после краља Уроша претворила се у кнежевину, јер су изабрали себи за господара кнеза Лазара, који је имао сестричину краља Уроша по имену Милицу. И тако су му једни били наклоњени, а други нису, као што и данас свуда бива, не само међу световним људима, него и међу духовнима. А где год нема слоге, ту ни на који начин не може бити добро.
Кад чу цар Мурат да је кнез Лазар наследник свога господара у српској краљевини, скупивши војску крену на српску земљу, на Косово поље, а кнез Лазар, не оклевајући, скупивши такође војску, дође на оно место и утабори се према цару на другој страни, на Смагову крај реке Лаба.
И тада је у среду, на дан светога Вида1, започео веома жесток бој и трајао је све до петка.
Господа која су била наклоњена кнезу Лазару борила су се јуначки, верно и поштено крај њега, али су други, гледајући кроз прсте, посматрали битку; а због ове невере и неслоге, и зависти рђавих и неваљалих људи, битка је изгубљена у петак у подне.
И ту је Милош Кобила, витез кнеза Лазара, убио цара Мурата. И тада је исто тако убијен царев син Мустафа2, али је други његов син Илдирим Бајазит, што значи: небеска муња, остао на царскоме престолу.
Ту је исто тако ухваћен кнез Лазар близу једне Богородичне цркве по имену Самодреже, и на томе месту је постављен висок мермерни стуб као знак да је ту ухваћен кнез Лазар. А крај њега је био ухваћен Крајмир, војвода топлички, и много друге господе је на томе месту уништено.
А неверници, пошто су се нагледали боја, остали су као издајници, што им касније није добро било, јер је после кратког времена, одводећи једног по једнога, цар наредио да се сви поубијају, говорећи:
„Кад сте своме господару били тако неверни у његовој невољи, то исто бисте и мени учинили.“
Ту су доведени пред Бајазита кнез Лазар и војвода Крајмир.
Цар Мурат, отац царев, као и брат Мустафа, лежали су обојица на носилима.
И тада рече Бајазит кнезу Лазару:
„Ето видиш како леже на носилима отац мој и брат мој. Како си се смео одважити да се њему успротивиш.“
Кнез Лазар је ћутао. Рече тада војвода Крајмир:
„Мили кнеже, одговарај цару, јер глава није као врбов пањ да по други пут израсте.“
Тада кнез Лазар рече цару:
„Веће је чудо како се отац твој смео усудити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам ово раније знао што сада очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам Господ Бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божја.“
У томе је цар Бајазит наредио да посеку Лазара.
А Крајмир, измоливши то од цара, клекнувши држаше скут под главом кнеза Лазара да не би на земљу пала. А кад она паде на скут, приљубивши ову главу уз своју главу, рече:
„Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати.“
А онда је и он посечен и обе главе падоше заједно на земљу.
У то време донесе један јаничар главу Милоша Кобилића и баци је пред цара поред оних двеју глава, говорећи:
„Срећни господару, ово су главе твојих најстрашнијих непријатеља.“
Онда Рашани или Срби, који бејаху крај пара Бајазита, измолише тело кнеза Лазара и однесоше у један манастир који се зове Раваница и онде га сахранише и прогласише за свеца.
Победивши цар Бајазит остаде на Косову пољу и на овоме бојишту начини знак онде где је његов отац убијен: на четири стуба начињен је свод оловом покривен, који и данас стоји. А ставивши у мртвачке сандуке свога оца и брата, посла их у Брусу, где је обављена њихова сахрана.
И тако се овај несрећни бој завршио због невере злих људи. Цар Урош и кнез Лазар, два господара који су се верно борили за веру хришћанску, за кратко време побијени од поганика, одоше са овога света.
Напомене
- Видовдан.
- Није Мустафа, већ Јакуб.