Поглавље 17
Шта је било са Стеваном, првим деспотом рашким
Цар Бајазит је био седми турски цар и владао је после оца својега Мурата, пошто је заузео српску краљевину.
Кнез Лазар славнога спомена имао је једнога сина по имену Стевана и две кћери: једна се звала Деспина, а друга Мара. Цар Бајазит узе себи за жену сестру Стеванову, Деспину1, и даде му земљу с ове стране Мораве све до Дунава. А овај Стеван је био први деспот српске или рашке краљевине, а господару Вуку је дао земљу звану Ситница; овај је имао другу деспотову сестру Мару. Овај Вук је имао сина по имену Ђурђа.
Потом је цар Бајазит, скупивши војску, кренуо с деспотом у Угарску преко Саве. Пошто се тамо напљачкао, напалио, наубијао, врати се назад2 и превезе се на ономе месту где је данас Београд, јер у то време још није био заснован. А овај први турски поход на Угарску био је за цара Жигмунда или мало пре њега.
Цар Бајазит се тада превезе преко Дунава и рече деспоту, шураку своме:
„Деспоте, остани овде и сагради град себи на овоме месту. Ја ти нећу сметати и опомињем те да имаш много непријатеља на нашем двор: па ако те буду позивали преко посланика, не долази к мени. Ја те ево овако остављам да би своју главу сачувао.“
Захваливши му, деспот остаде и поче зидати град Београд, који и данас постоји.
У то време стиже цару Бајазиту посланство из Анадолије с вешћу да је велики кан по имену Демир или Тамерлан, господар татарски, дошао с великом војском у персијску земљу. Чувши то, цар крену против овога и узе са собом Ђурђа, деспотова сестрића, и своју жену Деспину, па се упути преко мора, преко Анадолије у Персију под једну планину коју називају Звезда. А онде је и велики кан био приспео, где су се тукли четири дана и победи велики кан цара Бајазита до ногу, а њега главом ухвати. Ђурађ умаче рањен.
Тада доведоше пред кана цара Бајазита и нареди му кан да седи далеко према њему; нареди исто тако да се доведе и Деспина, његова жена, којој кан нареди да стоји пред њим и да му вино служи. А то је зато учинио да би се цар Бајазит једио и да више не води са собом жену у рат. Није му мислио никакво зло учинити, него је хтео да га пошаље у његову земљу са свим његовим људима.
Видећи како његова жена служи другога, цар Бајазит се из велике жалости сам отрова својим прстеном, јер је имао камен тако чудне моћи да му је, докле га је имао на руци, био од велике помоћи у разним стварима, али када је кога хтео да умори без бола, онда је припремао онај камен тако да је из себе испуштао отров, или је у прстену испод камена имао отров. И тако, узевши овај прстен у уста, пошто га је подржао један часак, умре.
Кад велики кан виде тако зло дело, да се цар сам отровао, рече на свом језику: Јабану катил гендисине кимиждир, као кад би рекао: „Чудан човек, што се сам уморио; ја сам га хтео пустити да иде часно своме дому и жао ми је што се тако гадно отровао.“ А онда, отпремивши поштено све његове људе и Деспину, нареди да је отпрате натраг у Брусу, у земљу.
Тако се завршио овај турски рат с великим каном.
Напомене
- То је Оливера. У Дубровнику звали су је Деспина.
- Ово је вероватно неко тамно сећање на битку на Ровинама (1395).