Поглавље 21
Како је краљ Владислав с деспотом кренуо на Мурата
Угарски краљ Владислав1 од рођења божјега хиљаду четири стотине четрдесет и прве, скупивши војску кренуо је јуначки на турскога цара Мурата, а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Вуковић и тако су један другоме дали реч да се без боја неће разићи. Прођоше тада заједно кроз читаву рашку земљу и кроз Бугарску, а близу места Пловдива турски цар Мурат приспе и затече их у брдима, не дајући им да дођу до града Пловдива.
Ову планину називају Златица, а други је називају Железна врата.
А кад су били зашли између брда у једну удолину, ту их сусретоше царски јаничари, не дајући им да дођу до Пловдива, јер је онде чиста равница.
Када виде краљ Владислав да не може проћи, нареди да се кола назад вуку, јер се нису могла окренути. Вративши се без штете, краљ Владислав назад крену ка месту Софија2. Како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад у рашку земљу.
А када је приспео у место Пирот, краљу Владиславу приспеше вести да је турски цар стигао у Софију, која је била спаљена. Тада нареди деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. А он је тако ишао јер је очекивао битку. А кад стигоше до планине зване Куновица, а краљ Владислав је већ био приспео до те планине, допреше до деспота вести да Турци са веома великом силом иду за њим. Вративши се тада деспот против Турака, очекујући их обавести краља:
„Ови Турци с великом силом за нама крећу, па зато све пешаке крај кола остави, а сам са читавом војском к мени похитај.“
Али пре но што је краљ приспео, већ је била почела битка с Турцима, која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени други похватани. А један царев пријатељ, који је с њима био уместо цара, ту је убијен и све до данашњега дана стоји знак на његову гробу у градићу Тајанице.
А одатле, победивши поганике, краљ Владислав без икаквих губитака весело крену у рашку земљу и приспе на поље Добригић, хотећи ту у рашкој земљи остати преко зиме а на лето опет с божјом помоћи да крене на Турке.
И ту дође посланство од турскога цара да му оне заробљенике, оне заповеднике који су били заробљени, краљ преда. А он ће пак деспоту вратити Смедерево са свима градовима и читаву рашку земљу, а исто тако и оба сина његова, Гргура и Стевана.
Онде је био заробљен и један турски заповедник по имену Карамбег, па је за овога цар дао петнаест стотина златника.
Посаветовавши се с деспотом и другом господом, краљ Владислав прими од њега овакав предлог и цар посла једнога великаша Балтаоглуа, као кад би се рекло: секирин син, те је овај по наредби царевој предао деспоту Смедерево и све градове. Довезена су и оба слепа сина. А тада су исто тако сви царски сужњи пуштени. Заузевши читаву своју земљу, деспот Ђурађ3 се одмарао онде с краљем и са читавом војском четири недеље, имајући свега и свачега у изобиљу. Затим је краљ весело отишао у Угарску као победник над поганицима; начинио је с њима примирје на седам година.
И тако се завршила ова срећна битка.
Напомене
- Владислав Трећи, Јагелонац.
- Савезничка војска угарско-српска заиста је била допрла до Софије, али је услед зиме морала да се врати натраг.
- Уистини, деспот Ђурађ је 1444. године склопио савез са Муратом Другим, и повратио своју земљу.