Поглавље 22
О цару Мурату, шта је с њим после било
Турски цар се стидео што није био у овоме више описаноме боју. Оставивши царство и читаву владавину сину своме Мухамеду, он из велике туге сам ступи у калуђере, који се називају дервиши. Ови су као код нас монаси. Њихова богомоља назива се медреса, као што је код нас манастир. И они имају овакав пропис: иду наги и боси, а немају на себи ништа друго осим јеленске коже, или коже од каквих других звери. А понеки имају одећу од абајлије, прављену по њиховом обичају. Опасују се железним ланцима унакрсно, иду гологлави, расплодне удове имају оковане у гвожђе, огњем се пеку по рукама и бритвама се секу; а у чему иду у томе и спавају; не пију вино нити икакво пиће; никад немају ништа за обед, увек испросе, а што им од ручка остане, убогима за собом раздају. А исто то чине и за вечеру. И никада немају ништа своје, већ само иду по градовима као занесењаци, а свакога дана о вечерњој молитви играју, ходајући у круг, ставивши један другоме руке на раме климајући главама подскакујући ногама и вичући из свега гласа: Ла илаха илла-ллах, као да рекнеш: нема бога осим Алаха, и врло брзо се окрећу и исто тако веома вичу да се далеко чују, као кад пси лају, један дебело, други танко, а ову њихову игру називају сама, и сматрају је за велику светињу и израз побожности. А у тој игри толико се занесу да вода или зној са њих потече, а пена из уста као код бесних паса. Од великог премарања падају један за другим. Потом пак, повративши се из овог лудачког замора, сваки иде у свој брлог.
Цар је тада био отишао у ове калуђере, сматрајући да није достојан да буде цар кад није сам лично у ономе боју био.
Муратов син Мухамед1, пошто му је отац био у манастиру, будући млад, оставивши јаничаре у Једрену, сам се потпуно забио у шуму, гонећи звериње и гледајући лов.
Али на царском двору је обичај да се свима дворанима плата мора издавати на свако тромесечје без изузетка, а тада је, међутим, пропуштена плата за два тромесечја. Кад дворани видеше овакав неред и царски нехат, побунивши се опљачкаше домове највише и најбогатије господе из царскога савета, да ниједан господин није остао пред њима у Једрену. Граду, међутим, не учинише никакву штету. Скупивши се после тога, пођоше тамо где је млади цар био у лову, па савету његову који је био с њим опљачкаше све шаторе, те су сви пред њима морали бежати куд је ко знао, осим младога цара који дође к њима у великој тузи, не знајући шта се то збива и не познајући разлога томе. И овако их поче питати:
„Мили моји јагањци, шта се то десило и из којег разлога.“
Одговорише му:
„Срећни господару, десило нам се од твога савета оно што нам се никада није дешавало за твојих предака, зато изволи сазнати да те за господара не желимо имати док је твој отац жив.“
И он им обрече да ће одмах послати по свога оца и да ће им читаву плату исплатити, па им још плату повећа и то свакоме по пола новчића на дан, те је ова за четврт године дошла свакоме по златник и пола орта преко плате. И на тај начин је ова побуна била умирена.
Затим су послали у манастир по цара Мурата да без одлагања дође, јер јаничари ником неће да буду послушни док је он у манастиру. Кад је он чуо за овај немир, нареди јаничарима:
„Ако ме волите, припремите ми чист хладњак и ја ћу у њега без устезања доћи.“
То је цар зато учинио што се бојао каквог лукавства, а никоме није толико веровао као јаничарима. А шта су то јаничари — испричаћемо доцније.
Кад чуше јаничари поруку свога господара, одмах полетеше у шуме с великим весељем најмљујући кола да би навезли зеленило и лишће. И развивши тако шатор, припремише своме господару чист зелен хладњак. И дође цар на оно место које је било припремљено пред градом. Ту дође и његов син Мухамед са свом њему потчињеном господом. Поздравивши цара, молили су да им ову грешку опрости, а он сину своме и свој другој господи рече:
„Опраштам вам то, али, драги сине, сачувај себи јаничаре, јер је то добро твоје и читаве државе твоје.“
И тако се заврши царево монаштво и морао је поново да буде цар и да управља народом.
Напомене
- Мехмед Други, Освајач (1451—1481).