Поглавље 23
О краљу Владиславу, шта му се после с Турцима десило
Краљ Владислав је имао примирје с турским царем Муратом за седам година.
А кад видеше духовна господа, као папа и кардинали, а исто тако и световна, како је краљ срећно први пут с поганицима прошао, наговорише га да се примирје с Турцима не одржи И тако су звездознанци, посматрајући планете, и витезови, пијући вино, и Јанко, Матијин отац, који је био намесник угарске круне, уверили краља у то да ће га срећа пратити против Турака. И стога се поче краљ Владислав спремати на Турке лета господњег хиљаду четири стотине четрдесет и четвртога и посла гласника деспоту да се спрема на поганике.
Чувши ову поруку, деспот Ђурађ се веома растужи и посла пријатеља свога Димитрија Крајковића, знаменитога великаша, краљу с овим речима:
„Милостиви краљу, ја сам се ослонио на прву реч твоју, на којој си ме последњи пут оставио, да без мога савета ништа нећеш против поганика предузимати. Не знам какав ти је ту савет дат те нећеш на то да се осврћеш, већ се тако изненадно без потребе спремаш на поганике. И зато знај да ти ни на који начин сада не могу бити спреман, јер добро знаш да сам уништену земљу узео под своју власт. Морам некоје градове поново зидати и намирницама снабдети. Зато те молим да се сада оканиш тога рата све до времена док траје примирје јер се за оно време припремам у част твоју педесет хиљада јунака. И хоћу своју стару главу крај тебе да положим. И још више, желим теби да помогнем чиме год будем могао, као и својим благом, што данас учинити не могу. И саветујем твоју милост да се сада овога рата оканиш, а у оно време ја ћу бити вођ, као што сам и први пут био, и с божјом помоћи довешћу до тога да над поганицима победу извојујеш.“
Када то чу краљ Владислав, свакако хтеде да послуша његове савете, али војвода Јанко, будући поред краља, насмејавши се, обрати се посланику речју пре краља и рече:
„Господине Димитрије, твој се господар радује што се јевтино извукао, па зато тако саветује.“ Димитрије одговори:
„Мој господар верно и поштено краља саветује, а ни на тебе исто тако не тече и не капље, па ако се то твојој милости не свиди, Господу Богу ћемо то препоручити.“
И тако краљ посла преко Димитрија ову поруку, говорећи:
„Ако у овај рат кренем, прво ћу свратити до вас у Смедерево, али не на дуго, а онде ћу с деспотом поразговарати о свима стварима.“
Кад саслуша деспот ову поруку, поче за краља припремати чисте и одличне шаторе, као што приличи господину, али изнад свега припремио је једну скупоцену икону златом и бисерјем извезену, исто тако чистокрвне коње и пуно других ствари које спадају у дарове. Па после свега тога краљ Владислав са читавом својом силом стиже до Београда да би се превезао преко Дунава, а из Београда је онда стигао деспоту у Смедерево, а ту је пред градом боравио утаборен, имајући свега у изобиљу, све док се читава војска није пребацила преко Дунава. И би обдарен краљ од деспота горе описаним даровима, а к томе с педесет хиљада дуката. И молио је деспот краља жалостивно да с тим иде кући и да се окани тога рата, али му Јанко, који је ту био, одговори:
„Господине деспоте, не може друкчије бити већ се мора ићи на поганике.“
Погледа краљ деспота, а деспот опет њега.
Видећи да друкчије не може бити, већ само како је Јанко рекао, опростивши се, разиђоше се тужно, јер је Јанко имао више власти него сам краљ, а више је себи желео краљевство него коме другоме. И зато је деспоту тако замерио што је тако добро био с краљем.
Кренувши тада краљ Владислав је ишао долином поред Дунава ка месту Видину, које је наредио да се опљачка и попали, а одатле је кренуо веома далеко кроз Турску све до поља Варне близу Црнога мора. Турски цар Мурат је исто тако ту приспео и састаше се обе силе: хришћанска и поганичка, а битка започе у понедељак. На почетку је хришћанима ишло срећно и добро, и другог и трећег дана. Сви су поганички коњаници били потучени до ногу тако да је на бојишту био остао једино сам цар с јаничарима.
Кад видеше јаничари да је зло, пронађоше једно место међу кланцима под планинама или међу дубоким јаругама и обрасло крупним вресом, тако да наши нису могли видети ове јаруге. Јаничари се дадоше у бекство, чувајући цара међу собом, да им не би отишао, а кад наиђоше међу јаруге, разместише се по њима и покрише се вресом и травом.
А то је било предвече.
Кад Јанко то виде, наговори краља да на њих крене са својом војском и да ту стекне славу, јер су људи потучени па да задобије част.
Тада краљ без оклевања крете право на њих. Спустивши кациге, прихвативши се копаља, хитро су к њима у трку јурили, хотећи да их брзо коњима погазе и униште, видећи да су пешаци. И хитајући тако, не видећи јаруге, падали су у њих тако да су се сви јарци њима напунили. А онда, прискочивши к њима, јаничари су их тукли и убијали како су хтели. Краљ Владислав1 је ту остао у томе кланцу, а војвода Јанко, не спасавајући га, кренуо је назад без икакве сметње, имајући уза се десет хиљада својих људи, јер су Турци били потучену до ногу и није било никога ко би их гонио. Турски цар је због те победе био више тужан него весео — и говорио је да не би био рад по други пут такву битку да добије.
О краљу хришћани уопште нису знали где се део, а ни поганици исто тако нису знали да је био у оном јарку. Много је господе и његових слугу ту остало. Јаничари су исто тако многе од њих похватали, а после су стали побијене извлачити из онога јарка, тражећи новац и пљачкајући одело с њих. И један јаничар набаса на краља, не знајући да је то био краљ. Име му је било Бухрикадер, као кад би рекао Грбавац. Угледавши тада дивно оружје, на кациги перјаницу са скупоценом омањом копчом, одсече му главу, онако с перјем и кацигом однесе пред цара и бацивши је пред њега рече:
„Срећни господару, ово је глава некаквога твог знаменитог непријатеља.“
Цар одмах посла по сужње, који су били ухваћени, да кажу чија би то глава могла бити. А било је неких заробљеника коморника краљевих. И запитани одговорише да је то одиста краљева глава. Неке слуге, гледајући краљеву главу, с великом су жалошћу викали и плакали, а цар одмах с великом радошћу нареди да се свима сужњима главе посеку, а краљеву главу, извадивши је из кациге, нареди да одеру и ову кожу мирисним травама с памуком да напуне, да се не би кварила, а косу нареди да рашчешљају и мирисом уреде тако да је била налик на живу. И нареди да је ставе на дрво и да је носе по свима његовим градовима и да вичу како му је Господ Бог дао да победи свога непријатеља. А они који су ову главу носили тако су били обдаривани од велике господе и од грађана да је сваки од њих по неколико стотина златника добио. Краљ Владислав је имао једну чизму црвену а другу црну па су због тога цареви дворани ову боју неколико година носили као знак оне победе. Његова коса је била густа, јака и црна.
Потом је цар, кад је дошао у Једрене, ову главу послао султану, а онога јаничара, који главу био одсекао, учинио је знаменитим војводом и дао му је доста коња и новаца, тако да је овај био велики господин. И многи други веома богато су обдарени.
И тако је прошао овај турски цар — монах.
Напомене
- У битки код Варне погинуо је и сам Владислав Трећи.