Поглавље 25
О владавини цара Мухамеда, сина Муратова
Цар Мухамед је после тога срећно владао по Мурату, оцу свом. А био је веома лукав и помоћу примирја је преварио кога је год могао. И о вери се мало бринуо. Али је ратник био знаменит и срећан. Задату реч никоме није одржавао. А кад би га ко због тога корио, намах би скочио од њега као бесан.
И послао је деспоту жену оца својега Мурата, своју маћеху, његову кћер по имену Мару. Отпремивши је поштено, дао јој је две покрајине: Топлицу и Дубочицу и начинио је с деспотом овакав савез: докле год је он жив и његов син Лазар, никад им није хтео сметати и осигурао је себи да му деспот шаље за време рата петнаест стотина коњаника и да му сваке године даје данак петнаест хиљада златника, на шта је све деспот пристао и много је од тога учинио.
Кад то чуше Рашани, бише противни, јер су знали да овај савез цар неће одржавати и поручише деспоту да с овим савез не чини: „Јер он хоће тебе да превари, или кога другога да победи, а кад некога другога победи, онда ће одмах на нас заратити“, што је било истина. И зато је с деспотом начинио савез да би био сигуран.
Деспот је одговорио својим поданицима:
„Морам то учинити, и то све дотле док не буде краља у Угарској.“
Јер Јанку није веровао.
И из овога разлога је настао овај савез.
Начинивши примирје с деспотом, Мухамед је после тога начинио то и с грчким царем: да га верно и поштено одржава петнаест година. После овог примирја кренуо је на једног поганичког кнеза који се звао Караман, стародревни и знаменити господин, а неки су говорили да је био потомак краља Дарија, па заузевши неке његове тврђаве и градове, запосео их је и вратио се у своју земљу. Земљу овога кнеза називају Караманија, то јест Цилиција.