Поглавље 26
Како је цар Мухамед преварио грчкога цара
Скупивши војску, цар Мухамед се правио као да хоће да крене на Карамана и узе са собом мајсторе, дрводеље, зидаре, коваче, кречаре и друге разноврсне занатлије са свим алатом који је коме био потребан. Он крену ка пролазу Свети Ђорђе, као да је хтео да се ту изнад Цариграда превезе преко мора са читавом својом војском и потражи од грчкога цара да му да лађе за превоз. А кад приспе, утабори се на морској обали на пролазу крај Светога Ђорђа, пет италијанских миља изнад Цариграда и нареди мајсторима да размере земљиште, а сам одмах поче да носи камење. А кад други видеше да цар не ленствује, сваки поче носити камење, дрва и све потребе за зидање. И не покрете се с онога места читаве две године, све докле град није био завршен. А нико није знао његову намеру, шта је хтео с тим градом да предузме.
Кад видеше то Грци, почеше се спремати да му овај град не даду. Чувши то, он посла поруку њихову господару уверавајући га да то није било против њега:
„Овај град зидам за ваше и наше добро јер се трговци много жале како се силна злочинства дешавају од Каталана на Белом и Црном мору. И зато ја хоћу то да спречим, да би се трговци могли бавити својим послом.“
Чувши поруку, грчки цар и Грци нису знали шта треба да раде. Сматрали су да примирје треба одржавати и тако оставише цара на миру да доврши град до краја. Али су Грци стално у себи мислили: чим се цар буде повукао, да они одмах град опседну и запоседну; а кад га освоје, да га сруше до темеља или да га поседну.
Они су тако мислили а турски цар друкчије.
И тако се Грци, ослонивши се на поганичко примирје, ничему нису надали и тако су били сигурни да су Турци ишли у град и из града, а Грци су исто тако ишли у њихову војску без сваке сметње, пијући, једући, проводећи живот у добром расположењу. И тако је то било све до онога дана када је цар завршио зидање града, који и данас зову Јенихисар. То је веома моћан и безбедан град, где се чува благо турских царева.
У то доба турски цар још није имао уза се на мору никаквих лађа. Тада нареди да се начини тридесет дивних лађа у шуми, четири италијанске миље од морске обале. Неки који су о томе знали сматрали су да цар прави лудост, говорећи да се тако нешто није десило, да би их могао превести до мора без штете. Особито зато што је ту било брдовито.
Тада цар поручи деспоту да му отпреми петнаест стотина коњаника према уговору, говорећи да би хтео, пошто је завршио град, да крене на Караманову земљу. Деспот отправи једнога војводу Јакшу Брежичића, праоца оних Јакшића који су у Угарској били, и посла с њим петнаест стотина коњаника, не знајући царску намеру.
Завршивши град, не говорећи ништа никоме, своме нити страноме, нити отказујући примирја, цар пусти коњанике ка Цариграду да туку, убијају свакога кога би само где срели, све до самих опкопа. Потом цар приспе са свом својом силом, опседе Цариград. У то доба је било у граду такође много Турака, који о томе нису знали, па су ови били побијени од грађана. Приспевши са свом својом силом, цар опседе Цариград, који зову Стамбол, као да кажеш царски престо. Они људи који су били послати од деспота1, чувши да је цар Цариград опсео, хтедоше се назад вратити. Али опоменути од некаквих људи да се никако не враћају, говорећи им да им је наређено да би их свакако морали уништити по царској наредби ако би се вратили, морали су ићи ка Стамболу и помагати Турцима у освајању. А свакојако по нашој помоћи никад не би био освојен.
Кад смо приспели пред Цариград, пустили су нас да се утаборимо пред Једренском капијом. А пошто смо ту недељу дана остали, тада цар чудно и не жалећи трошкова довезе лађе, чему су се читав град и војска дивили. И то је учињено на овај начин: на огњен је прокоп уз брдо, који је доле гредама обложен и лојем дебело намазан, а к томе су свакој лађи чисти подметачи нарочито направљени. Подигавши горе ваздушна једрила, свих тридесет лађа ишло је једна за другом као по води, са заставама, бубњима. Из топова се пуцало. И у то време је битка била престала, јер су људи посматрали ове лађе као велико чудо:лађе су по суву вукли пешице људи и биволи, све до мора.
Кад видеше тако опремљене лађе, Грци хтедоше спречити да не буду довезене до мора, али у томе ништа нису могли успети.
И тако је Цариград био освајан и са сува и с мора.
И има један морски залив широк око две дужи међу Цариградом и Галатом или Пером. Преко тога залива наредио је турски цар да се начини мост на чамцима, а тако је био уређен да су преко њега могли коњаници јахати.
Остали су тада Турци крај града осам недеља, тукући из великих топова, који су рушили да су зид били срушили за пола дужи.
Стамбол је велики град, има одличне, дебеле и високе зидове и много кула, па њега турски цар не би освојио да није било подле издаје.
Због величине града грчки цар није могао имати тако много људи да би зидови били поседнути онако како је потребно, па су зато на ономе месту где је зид био срушен царски јаничари у јуришу убили грчкога команданта којем је то место било поверено. А кад је глава била поражена, онда су се и други, преплашени, морали повући. А тада су их јаничари, осоколивши се и јурећи по зидовима, убијали и сва је царска сила навалила у град, тукући, секући по улицама, у кућама, црквама.
Грчки цар је имао у граду на тргу хиљаду пешака, али не могући тако брзо да стигне на оно место где је био зид пробијен, јер су Турци већ били добили појачање, бранио се с њима јуначки, одбијајући поганике све дотле док војници нису сустали, па је ту на месту убијен, а и сви ови крај њега. А кад је погинуо, главу му је одсекао један јаничар по имену Санелес, донео је и бацио пред цара говорећи:
„Срећни господару, ево ти главе најжешћег непријатеља твога.“
Цар запита једног грчког сужња, царевог пријатеља по имену Андреју, чија би то глава могла бити. Овај му одговори:
„То је глава цара Драгаша, господара нашега2.“
А тада цар обдари овога јаничара коњима, новцем, дивним хаљинама и красним шаторима и дао му је Агидинско војводство у Анадолији.
Тако је освојен Цариград због подлог неверства и лажног примирја поганичког3.
С друге стране морскога залива налази се други град Галата или Пера, град велики и добар. Становници су били начинили с турским царем овакав споразум: ако би цар заузео Цариград, онда би му сви морали бити потчињени. И када је тако Цариград освојен и мушке главе све посечене осим деце и жена, који су сви били раздељени поганицима, Галаћани, видећи да је Цариград заузет, донесоше цару кључеве и тако их је оставио на миру, а отишао је ка другим градовима и местима и освојио их је без муке, јер су му се сви жалосно покоравали. Одатле је отишао у Једрене и припремивши се ту, кренуо је у рашку земљу на деспота, не отказујући му примирја.
Напомене
- У неким рукописима овде стоји: Међу којима сам и ја био.
- Последњи византијски цар, Константин Једанаести, Драгаш (1448—1453), један од синова Манојла Другог и Јелене Драгаш, ћерке српског великаша Константина Дејановића.
- Цариград је освојен 1453.