Поглавље 27
Како је Мухамед преварио деспота помоћу примирја
Турски цар Мухамед, начинивши примирје са деспотом да му до смрти његове и његова сина Лазара никада не прави сметње и да га се верно и поштено придржава, како је раније писано, држао га се дотле док није заузео Цариград. Јер га је само зато и био начинио да би му било згодније да крене да заузме Цариград. Али чим је Цариград заузео, одмах је друге године, не отказавши деспоту примирје, кренуо на њега у рашку земљу са читавом својом силом. Чим то Рашани чуше, обавестише деспота:
„Турски цар креће на нас с великом силом. Шта треба да радимо? Ми смо већ раније били говорили да ће нас турски пас преварити и зато знај да је ово наша замисао: пре но што би дошло до тога да жене наше и децу на наше очи хватају и разграбљују за поганике, радије хоћемо своје главе да изложимо и хоћемо с њима да се бијемо. И зато гледај да нам у помоћ доведеш кога год највише можеш. Ми имамо на Ситници једну војску, а у Дубочици или на Кислини другу па зато у овој ствари не оклевај.“
Одговори им деспот:
„Не могу тако брзо имати људе, јер у Угарској земљи нема краља Владислава, који би ми радо у томе био на помоћи, зато се свега тога оканите, јер ако се покорите турскоме цару, ја ћу вас, тако ми Бога, с божјом помоћи ослободити.“
Када цар Мухамед дође у Константинову земљу, на једно поље које зову Жеглигово, на граници рашке земље, чувши о људима који су били на Ситници и о другима у Дубочици или на Кислини, остаде онде четири недеље, не знајући шта да чини, на које људе да се окрене. Тада они који су били на Ситници јуначки ударише на његову војску и потукоше је и побише много Турака као и знамените турске господе. После тога сам цар, дошавши са читавом својом силом, порази их крај једне планине коју називају Трепања. Причали су Турци да откад памте нису слушали о таквој бици, да се тако мало људи борило против тако велике силе, говорећи да би цар био до ногу потучен да су се били сви заједно састали. А овако су једни поражени, други су потучени, а остали су се разбежали, а само је господин Никола Скобаљић са својим стрицем на колац набијен1.
Одатле је цар кренуо и опсео један град који зову Ново Брдо, односно Сребрна и Златна планина, и заузео га је, али помоћу договора по којем је становницима обећао да ће их оставити на њиховим имањима и да им младе жене и ситну чељад неће одводити. А кад се град покорио2, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата. Када су Турци дошли у варош, наредили су свим домаћинима да сваки са својом породицом, с мушком и женском чељади, изиђе кроз врата из вароши на ров, остављајући све своје благо у кућама. И то су ишли један за другим. А цар је, стојећи пред вратима, бирао мушку чељад на једну страну, а женску чељад на другу страну, а мушкарце исто тако на ров на трећу страну, а жене на четврту страну, па је наредио да се посеку сви они људи који су били међу њима најистакнутији. А остале је наредио да пусте у град и никоме није било забрањено да буде на своме имању. Младића које је изабрао било је на броју триста двадесет, а женске чељади најизабраније седам стотина и четири. Женске главе је све раздао међу поганике а младиће је узео себи за јаничаре, а послао их је у Анадолију, преко мора, тамо где их чувају.
И ја сам исто тако био тамо у томе граду Новом Брду, ја који сам ово писао, а био сам узет са двојицом браће своје. И гонили су нас већ Турци којима смо били поверени. А док су нас водили, ми смо пазили на све и где год смо зашли у велике шуме или у планине, увек смо ту мислили да побијемо Турке, а сами да побегнемо. Али ипак то нисмо учинили зато што смо били млади. Само што сам ја са деветнаест другова побегао ноћу из једнога села званог Самоково3 и гонили су нас по читавој оној покрајини. А кад су нас похватали, повезали су нас и мучили, вукући нас коњима и чудо је да су у нама душе оставили.
А после тога, кад су нас већ довели, зајемчили су за нас други младићи, а к томе за мене моја два брата, да више то нећемо чинити и тако су нас мирно водили чак преко мора.
И одузео је турски цар деспоту читаву рашку земљу све до Мораве, оставивши му само оно што је од Мораве до Смедерева.
А стигавши у Једрене, цар узе себи међу коморнике осам дечака од оних који су били доведени из рашке земље. А ови младићи, договоривши се међу собом, имали су да убију пара кад буду на ноћној стражи, говорећи међу собом:
„Ако овога турскога пса убијемо, онда ће читаво хришћанство бити ослобођено, а ако нас похватају, онда ћемо бити мученици пред Господом Богом.“
А кад је већ дошла њихова ноћна стража, сви су били припремљени, и сваки је имао нож при себи. А кад је требало да цар пође у ложницу, тада један од њих, по имену Димитрије Томашић, изиђе од њих као подли издајник и рече цару шта је требало да се деси.
Цар нареди да их одмах похватају и да их доведу преда њ и видећи код свакога нож, упита их:
„Ко вас је на то навео да сте се смели одважити да мени о глави радите.“
Одговорише му:
„Нико други, већ велика окрутност твоја и неисказана жалост наша коју осећамо за нашим оцевима и пријатељима нашим милим.“
Онда цар нареди да се донесу кокошија јаја и да се у вреломе пепелу угреју, да се што могу јаче препеку и распале, па извадивши их из пепела, нареди да се свакоме од њих по једно јаје привеже испод колена да би им се жиле упалиле и згрчиле, а онда је дао да се на колима возе у Персију, не дајући да им се скину јаја све док се нису сама охладила.
А после годину дана је опет наредио да их довезу к њему, па видећи да од њих нема ништа, наредио је да их побију.
А неки од нас, узевши преко ноћи њихова тела, сахранисмо их крај пусте цркве коју називају Не-види-сунца4.
А цар је онога дечака који га је обавестио учинио великим господином на своме двору, али га је потом таква тешка болест спопала, коју називају сушица, да се био сасвим сасушио и умро. Поганичко име његово било је Бајдар. А то је Господ Бог био допустио због његове неплеменитости и неверства.
И од тога времена Мухамед није хтео да има у својој ложници ниједнога рашкога дечака.
Од оних других дечака дао је да се некима мушки знаци посеку, од којих је један умро. Турци овакве називају хадумлар, као кад би рекао ушкопљеници, и ови чувају цареве жене и код њих су као коморници за послуживање.
Напомене
- Никола Скобаљић је заиста године 1454. давао код Ситнице херојски отпор далеко бројнијој турској војсци Турци су га ухватили и набили на колац.
- Ново Брдо Турци су заузели 1455.
- Самоково, место у Бугарској.
- На основу овог причања Стеван Сремац је написао своју историјску приповетку 3аборављени Обилићи.