Поглавље 29
Како је цар Мухамед заузимао Београд
Чувши како је угарски губернатор Јанко поступио према деспоту, цар Мухамед је видео каква је неслога међу хришћанима. Скупивши војску, он крену ка Београду и намисли да превезе пешаке преко Саве на другу страну и да их постави поред Дунава и онде да се снажно укопа и топове да постави да не даду Угрима да придолазе граду. Али га одговорише неки људи говорећи:
„Срећни господару, не чини то, јер ти није потребно.“
А потом су одмах приспели Угри и наместили се крај Дунава и отуда их је долазило у град колико је било потребно.
И то је била једна царева жалост, што су га од тога одвратили.
А друга, и то врло велика, била је што је његов највиши господин по имену Караџа-паша био овако убијен: стајао је у шанцу поред великих топова и посматрао је, а тобџија је ударио из великог топа у зид, па је један камен, одскочивши од зида назад, ударио Караџа-пашу, највећег господина после цара, у главу, и овај је после неко лико дана умро.
Трећа жалост је била што је цар желео још две недеље да туче зидове, али га је Смаил-ага одвратио да то није више потребно, и то верујући јаничарима, јер је он био од цара постављен за највишег заповедника над њима. Послушавши његове савете, цар му је наредио да јуриша. И тако су јуришали, тако да пре него што су били у граду, јаничара је ту рањених пописано четири стотине и неколико; било је исто тако и нешто убијених. После тога смо видели јаничаре како беже из града, а Угри су их тукли, убијали, секли, и ту их је исто тако нешто остало, а други су се разбежали. Значи, дакле, да су зидови били поседнути с више људи него раније.
Четврта жалост догодила се цару крај топова, јер су кола, конопци, сандуци и друге потрепштине које уз топове иду, сложени на једну гомилу, били покривени једном надстрешницом, па је то запаљено преко ноћи и све је изгорело у пепео, да су само голи топови остали.
Цар нареди да се неки шатори оставе, а сам крену као да је хтео да бежи, зато да би се на ове шаторе полакомили они из града, као што се увек дешавало, јер су излетали из града на шаторе и скупљали су их. Кад Турци видеше да су се пешаци удаљили далеко од града да би скупљали шаторе, окренуше се хитро на њих коњаници, па тукући, секући, навалише на њих, и то све до опкопа. А Смаил-ага, бојећи се да му цар не спомене онај савет, кад је већ цар, поразивши пешаке који су били излетели, отишао даље, вративши се и хотећи некакво јунаштво да учини, не би ли поново могао доћи у царску милост, ударио је међу пешаке крај опкопа и ту је убијен.
А највећа жалост поганика била је што им Господ Бог није дао да заузму Београд.