Поглавље 30
Како је Мухамед преварио деспота Димитрија морејског или ахајског помоћу примирја
Мореја је грчка земља, лепа и богата, сва морем опкољена, осим једнога места где се море није саставило.
Кад су видела грчка господа да се турска моћ умножава, начинили су били зидове од једне морске обале па све до друге, али не особито сигурне и недовољно снабдевене.
Ту земљу зову и Пелопонез.
А у тој земљи владао је Димитрије деспот, или другим речима господар ове земље. А овај је био рођени брат некадашњег грчког цара Константина Драгаша, који је у Цариграду убијен. Овај деспот је имао с Турцима примирје за десет година и имао је да им даје данак сваке године по двадесет хиљада дуката. Али када је Турчин освојио рашку земљу, а Београд се одбранио од њега, вративши се од Београда, у реду се кренуо на деспота Димитрија морејскога. И када смо већ били недалеко од Солуна, близу једнога места које се зове Серез, приспеше ту деспотови посланици носећи данак цару. А он не хтеде од њих данка узети, нити им одговорити, већ одмах отпреми Махмут-пашу, а с њим двадесет хиљада коњаника, осим његове властите војске, да заузму зидине пре но што би биле поседнуте, да одмах јуришају не би ли их могли заузети. И отпремивши тако ове људе, он тек онда одговори посланицима да кажу своме господару да од њега неће данка и да сам он к њему иде, па нека се брани како најбоље буде могао.
Потом право пође у Мореју. И пре но што су посланици морејскога деспота стигли до Мореје зид је већ био заузет.
А када су посланици по други пут дошли с данком цару, он га узе и овакав им одговор даде.
„Идите и реците шта видите, да сам намислио с вашим господарем сам да поразговарам, и то не узмогнем ли ове године, онда ћу друге.“
Кад приспе тада цар до Мореје, најпре нареди да се разруши онај зид све до темеља. А недалеко одатле био је један град на брду и звали су га Крф. Па пошто није могао с топовима да се извезе на брдо под град, наредио је да се тамо довезе бакар пред град до цркве Светога Николе, па су онде изливена четири топа за рушење и с њима је освојио град. Освојивши га, кренуо је ка Патрасу, где је свети Андрија боравио, а онда ка једноме граду који називају Леондари, и тамо је приспео деспот морејски, имајући мало људи са собом, јер се није надао да ће га цар тако преварити. И порази му потпуно шест хиљада коњаника. Онда се цар упути и опседе Леондари и освојивши га, све најамнике посече, као што је и у другим градовима учинио. Оставивши у њима посаду, врати се натраг.
А када смо приспели до места које се зове Ливадија, недалеко од Негропонта или Евбеје, где је било најславније место Халкидија, људи ове земље будући веома борбени, а хотећи тада као да поплаше Турке, послаше своје изасланике цару с даровима. Давши му дарове, показаше му потом велико, дебело коњаничко копље и тојагу исто тако гвоздену, дебелу, говорећи овако:
„Царе, ако можеш овим копљем и овом тојагом руковати, онда можеш и Негропонт освојити.“
Расрдивши се, одговори им цар:
„Узмите натраг копље и тојагу и реците својим господарима да то добро чувају, па кад им буде потребно, да се тим копљем и тојагом бране.“
И зарече се:
„Ако Негропонт освојим и нађем то копље с тојагом, свима ћу им ноге поломити том тојагом.“
А одатле је цар кренуо у Једрене, своју престоницу, и тамо је боравио преко зиме.
А идуће године је одмах с пролећа кренуо у Мореју на деспота Димитрија.
Стигавши до деспота, освајајући градове, убијао је, људима кости ломио и друге је свирепости чинио бесни турски пас. А то је радио зато да му се људи у граду не би смели противити. А свакојако те године ипак није могао читаву земљу освојити, већ је морао трећи пут да крене на Мореју.
Имали смо доста мука док смо деспота Димитрија стигли и опколили у једном месту које називају Мистра. Ту се деспот морао предати Турчину на милост и немилост и само је тако остао у животу. И послао га је цар одатле с његовом женом и са читавом његовом послугом у Једрене да га тамо чека. А сам је заузео читаву морејску земљу. Посевши градове, оставио је онде једнога господина по имену Балабанагу, учинивши га војводом, да влада. Па ипак Коринт није могао освојити, јер је град велики и моћан на морској обали.
Затим цар оде у Једрене.
Кад је онамо приспео, даде деспоту Димитрију једну велику покрајину у грчкој земљи крај мора и град који се називао Енос, велики и богат. Ту стиже и вест да је деспот рашки Ђурађ умро. И поручи цар његову сину Лазару да завлада земљом, говорећи да му неће сметати све до смрти.
Онда смо кренули на једнога поганичког кнеза, по имену Исмаилбега, преко мора у град назван Синопа. Освојивши град и читаву његову земљу, цар узе са собом овога кнеза у Једрене и даде му једну покрајину у бугарској земљи и град Станимаку.
И дошла је вест да је кнез Караман, који је раније био спомињан, умро. Цар без оклевања крете у његову земљу и заузе је целу, узевши је под своју власт. И ту рече Мухамед:
„Кренуо бих да покорим султана и сва његова места, али се бојим Бога, да света места не окаљам. Зато се морам тога оканити. Јер су тамо она места где је Господ Христос ишао и остали пророци: Мојсије, Давид, а исто тако и Мухамед.“
И одатле је кренуо назад у Једрене.