Поглавље 31
Како је кренуо на трапезунтскога цара преко мора
Трапезунт1 лежи, као и Синопа, с оне стране Црнога мора, далеко ка исходу сунца. Трапезунтска земља је планинска и велика, са свих страна настањена поганицима: све су Татари, као што су велики хан, и Узунхасан, Џани бег Гиреј. Ови татарски владари радије су хтели да имају као суседа трапезунтскога цара него турскога, мада је био њихове поганичке вере. И зато, полазећи на Трапезунт, велику смо муку и невољу видели од Татара и Грка, јер се више Трапезунта, поред великога хана, налази грчка земља једнога господара, велика и силна по народу, у којој влада таква слога да јој ниједан поганик ништа не може учинити. Ову земљу називају Ђурђистан, као да кажеш: народна сила. И она зависи од трапезунтскога цара, али ипак има посебног господара.
И кретали смо с великом муком ка Трапезунту. И то не само војска, него и сам цар, једно због удаљености, друго зато што нас је народ нападао, треће — због глади и несташице, четврто — због великих и непролазних планина, а уз то још због неких блатних и мочварних места, јер су кише падале стално свакога дана тако да је пут био од коња изгацан, па је било блато коњима до трбуха. И тако смо с великом муком приспели на једну планину близу трапезунтске земље, и силазећи с ове планине надоле, пут је био искварен и излокан. Сам цар је имао сто кола својих, осим друге господе. Знајући тада да војска због кола није могла никуда, јер су се сва кола била у а била блато заглибила, наредио је цар да се кола исеку и изгоре, а коње је раздао, свакоме ко их је само хтео да узме, а онај товар који је имао на колима сав је натоварен на камиле, јер је цар, према причању народном бојећи се лоших путева, повео био са собом осам стотина камила. И одатле смо ишли с планине на планину. И догодило се на једноме месту да се једна од товарних камила, на којој је био део царскога блага, срушила с пута на страну с планине и то са сандуцима, који су се потпуно поломили и ту су се кесе, у којима су били златници, на броју шездесет хиљада, све биле просуле. Али јаничари који су се ту били задесили стали су исуканих сабаља чувати да нико не би онај новац узимао док не дође господин који управља благајном. И тако се због ове камиле сва војска зауставила, јер никаквог другог пута није било, а у то време је силна киша падала.
Кад цар дође, запита зашто, војска стоји. Кад му испричаше шта се догодило, цар одмах нареди да оне златнике покупе, и то когод само хоће и може, само да се војска не задржава. Добро је ту било онима који су ту близу били; јер су неки доста ћарили. И ја сам се исто тако при томе задесио, али касно: већ су сви златници били где је требало да буду, само је црна земља остала, јер ко је могао, скупљао је и с травом и блатом, отимајући један другоме, као што обично бива.
И тако је уопште, док се нисмо пребацили, невоља било доста, јер се земља била ту раскаљала као тесто. Због клизаве земље јаничари су цара носили на рукама све до равнице, а камиле с благајном остале су на планинама. Тада је цар замолио јаничаре да се тога посла прихвате и да камиле преведу доле. И морали смо с великом муком назад да идемо узбрдо и целе ноћи смо се мучили док их нисмо превели. И ту цар остаде тога дана на одмору и даде јаничарима педесет хиљада златника да међу собом разделе, а јаничарским стотинарима је повећао плате: који су раније имали златник на четири дана, њима је дао на два дана златник, како је без грешке и данас, јер што цвр на своме двору одлучи, то увек без промене остаје.
Са овога места послао је цар две хиљаде коњаника ка Трапезунту, који су тамо поражени и побијени сви до једнога, тако да од њих никаквих вести нисмо могли имати, па је сам цар кренуо са читавом својом силом ка Трапезунту и ту смо посматрали тела побијених како леже. Потом је цар опсео Трапезунт јер је сто педесет великих и малих лађа дошло у помоћ Црним морем с великим топовима. И освајао је цар Трапезунт шест недеља уз веома велике трошкове, докле га није освојио. И трапезунтски цар му се морао покорити на милост, и овога је послао у Једрене, а сам је заузео читаву трапезунтску земљу. Имајући тада тако много лађа на мору и велику војску при себи на суву, цар Мухамед је хтео да крене на раније спомињанога грчкога краља. А кад је чуо да међу њима влада велика слога, остави их на миру и упути се назад ка Једрену, покупивши младеж, како мушку тако и женску. Шта се пак десило трапезунтскоме цару испричаћемо касније.
А када смо назад стигли до једнога места које називају Никсар, дођоше вести од Алибега, смедеревскога војводе, који је јављао:
„С божјом помоћи победили смо ђауре а Михаила Силађија смо заробили.“
Цар одмах нареди да се Михаило Силађи чува у Цариграду све до његова доласка. Затим, кад је стигао, нареди да га посеку, а пре тога се цар не знам из којег разлога био расрдио на Алибега, тако да је требало да буде посечен, али пошто је тако хришћане победио, вратио се у милост како је и раније био и за срџбу му је цар опростио.
Напомене
- Трапезунт, пристаниште на Црном мору.