Поглавље 32
Како је Узунхасан побегао Мухамеду преко Еуфрата који, како о њему причају, тече из раја
Узунхасан је татарски владар на чију је земљу кренуо турски цар и пошавши из града Брусе утаборио се на пољу названом Петнозалан. А Узунхасан је послао једнога Татарина, службеника свога, ако може негде некакву пакост да причини турскоме цару. Тада овај Татарин ступи у службу код Махметпаше, највећег господина после цара. И док смо таборовали на том пољу, Махметпаша изиђе увече из свога шатора са два коморника у шетњу, а онај Татарин је вребао на њега, имајући у рукама лук са стрелама, па дочекавши га, или из страха или због колебања, одапео је, али лоше, те је погодио Махметпашу под пазухо, мало окрзнувши тело, и овај одмах паде, а коморници уз вику појурише за оним и ухватише га, а ујутру рано рекоше цару шта се десило Махметпаши.
Дошавши сам к њему, цар је од жалости плакао, тако му је било жао овога. А онда је наредио да онога Татарина доведу преда њ везанога и поставио га је наузнак на земљу, па је наредио да му донесу две запаљене дебеле воштане свеће, па кад су се највећма распалиле, стао је сам цар једном ногом на његове груди и окренуо је свеће пламеном надоле да би восак с пламеном капао на његове очи све дотле док му нису морале испасти. Онда је наредио џелату да му одере два комада коже преко целих леђа све до рамена. И читаву недељу дана је био жив. Измишљао му је цар сваки дан све нове и нове муке. Онда су га оставили крај пута те су га пси појели.
Кренувши потом, цар је ишао право у Узунхасанову земљу, а Махметпашу су пешаци морали носити док се није излечио. Приспевши у ову земљу, цар освоји неколико градова, тако да смо стигли у један веома утврђен Узунхасанов град који они називају Карахисар, то јест Црни град. А одатле смо стално ишли за Узунхасаном не би ли се хтео зауставити за битку. И дошли смо чак до Еуфрата. То је велика и широка река као Дунав, тече на север и улива се у Црно море као и Дунав1.
Кад виде цар да се с Узунхасаном не може огледати, посла к њему једнога лудака, којег је добро познавао, и поучи га да пред њим говори као да је од цара побегао, а да се сам цар дао у бекство као да хоће са читавом војском да бежи. Прешавши преко Еуфрата овај лудак дође до Узунхасана и овај га поче испитивати шта Османов син жели да предузме. Овај му одговори:
„Срећни господару, не предузима ништа друго него само хита да из твоје земље једном изиђе, јер су ђаури силно продрли у његову земљу, па зато ако би хтео што да предузимаш против њега, сад ти је време, док он не зађе у планине.“
Мислећи да је тако, Узунхасан отпреми свога сина по имену Мустафу Једноокога, а сам крете одмах за њим са читавом својом силом. А кад цар чу да овај креће за њим, окрете се против њега. Мустафа Једнооки поче се ту с царем тући, све док није стигао Узунхасан и тукли су се два дана док Узунхасан није савладан. Мустафа је ту убијен, сви су царски коњаници ту потучени до ногу, а да није било јаничара и сам цар би био заробљен или убијен. Окренувши се својој војсци, рекао јој је Узунхасан:
„Нисам знао да је турски цар с коњаницима према мени тако слаб био, али је с пешадијом мој господар, а особито у планинама.“
И вративши се тада назад, кренуо је у своју земљу, а исто тако и турски цар у своју.
А кад смо били на једној планини званој Каји, стајао је онде цар читав дан и с те планине се видела друга врло висока планина, коју називају Бабил2, а под планином велика варош Бабилонија, у којој је широка и висока кула, али се на три дела преломила. Један стоји а два леже онде ка западу од сунца. Људи причају у овој земљи да та два дела што леже представљају два минула века овога света, а трећи што стоји представља последњи век. Од овога града тече Еуфрат.
С ове планине кренуо је цар ка једноме острву на Црном мору ниже Синопе и на томе острву му се покорио град Мисистра. Посевши га, приспео је на једно поље, пред поганички град названи Ангора. А зауставивши се на томе пољу, погледао је назад на своје дворске пешаке и свидело му се што су ишли лепо у строју, па рече:
„Кад бих могао имати десет хиљада јаничара, дао бих за то много.“
А један стрелац од оних пешака који иду најближе уз цара, стојећи крај њега, рече:
„Срећни господару, не само десет хиљада, него би и двадесет хиљада добро било да имаш.“
Машивши се у доламу, где је имао при себи златнике, цар му даде сто златника за ове речи. Па одатле крену у Брусу, и превезавши се код Галипоља преко мора, приспе у Једрене, у своју престоницу.
Напомене
- Еуфрат се не улива у Црно море, већ у реку Тигар.
- Бабил, Вавилон.